Злодела власти после Другог светског рата

Одлична тема, модератори ставите је као лепљиву.

slazem se da treba da bude. i treba da postoji na sto vise mesta na internetu.

Vlasotince: Pokopano 300 mladića
V. ĆIRIĆ - I. MIĆEVIĆ | 21. oktobar 2010. 20:59 |

Državna komisija za tajne grobnice u jablaničkom kraju. Otkrivena nova grobnica kod Vlasotinca. Gubilišta od Pirota do Leskovca

KOMISIJA za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine otkrila je u četvrtak još jedno mesto masovnog stradanja. Nadomak Vlasotinca pronašli su masovnu grobnicu za koju pretpostavljaju da krije posmrtne ostatke blizu 60 ljudi.

U isto vreme traju pripreme za istragu tajne grobnice na lokaciji Vrbe, u blizini pirotskog naselja Nova Mala, koja krije više od 300 pogubljenih, uglavnom žitelja današnjeg Jablaničkog okruga.

Srđan Cvetković, sekretar komisije, otkriva, za „Novosti“, da su na osnovu prvih saznanja pretpostavili da bi na proplanku Guvnište, samo tri kilometra od Vlasotinca, mogla da se nalazi masovna grobnica.

- Sondirali smo teren, i već na 30-40 centimetara dubine pronašli prve ostatke kostiju streljanih - objašnjava Cvetković. - Reč je o osobama koje su, naverovatnije, bile smeštene u bolnicu u Vlasotincu, pa su po oslobođenju odvedene i streljane. Među njima je bilo ranjenih četnika, ali i civila.

U Vlasotincu je nađen i dokument u kojem predsednik opštine apeluje na nove vlasti da zaustave bratoubilački rat i da se eventualnim počiniocima sudi kasnije.

- Nažalost, ovaj apel nije uslišen, pa je i predsednik, kao i ostali potpisnici ovog apela, streljan - navodi Cvetković.

Na samo tridesetak kilometara odatle, traju pripreme za istragu grobnice kod Kostinog mosta u blizini naselja Nova Mala u Pirotu. Tamo, ispod placa farme Zavoda za poljoprivredu, možda leži i više od 300 pogubljenih!

Za razliku od ostalog dela Srbije, gde su masovna pogubljenja trajala tokom septembra i oktobra 1944, ubistva u Pirotu dešavala su se u novembru. Uglavnom su usmrćivani mladići iz sela u dolini Južne Morave, oko Grdelice i Vlasotinca, koji su u četničke jedinice bili mobilisani samo nekoliko meseci ranije!

Ubijen je bez suđenja i predsednik opštine Svetozar Misirlić, ali su ubijeni i pripadnici zloglasne nemačke divizije „Princ Eugen“ i pitomci hrvatskih domobrana iz Bugarske.

- Prošlo je gotovo sedamdeset godina od tog događaja i nema direktnih svedoka koji bi mogli nešto konkretnije o njemu da kažu. Ipak, u arhivu BIA evidentirano je 300 osoba koje su pogubljene u Pirotu - kaže Momčilo Pavlović, predsednik Odbora za istraživanje. - Spiskovi ubijenih urađeni su s velikom preciznošću kada je reč o identitetu žrtava. Nažalost, ne navodi se mesto egzekucije niti tačna lokacija gde su ti ljudi sahranjeni, ali, prema onome što smo do sada saznali, radi se baš o ovoj lokaciji.

Brojka od 300 pogubljenih nije konačna i najverovatnije će biti veća, a u Pirotu se priča da grobnica postoji i u krugu ovdašnje kasarne.

Spiskovi nađeni u arhivu BIA biće predstavljeni narednih dana u Leskovcu, gde će početi i iskopavanja na lokacijama u selu Slavnik i na lokaciji Lapotnice

ODMAZDA STRELJANJE

u Pirotu bilo je odmazda za ubistvo poverenika OZNA Predraga Boškovića Pavla, koji je stradao u zgradi današnjeg osnovnog suda, tokom saslušanja.

JEDINI PREŽIVELI

JEDAN od retkih koji je uspeo da umakne sa stratišta kod Vrba bio je Milovan Pejčić, poznati kačkavaljdžija. On je tokom noćne egzekucije ranjen, i uspeo je iz plitko iskopane rake da pobegne. Posle mesec dana stigao je do rodnog sela Nišor, uspešno se krio gotovo dve godine, da bi ga 1947. neko od seljaka video i prijavio OZNA. Uhapšen je, poveden ka Pirotu i, kod mesta Slepe Babe, pokušao je da pobegne. Nažalost, nije uspeo.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:304748-Vlasotince-Pokopano-300-mladica

Smrt komunizmu za sva
vremena !!!

Smrt komunizmu, sloboda narodu.

Najcrnja knjiga istorije
Daliborka Miljković | 23. oktobar 2010. 20:52

Otkopavanje istine - Državna komisija za pronalaženje tajnih grobnica: Ozna popisala imena više od hiljadu streljanih na jugu Srbije

LESKOVAC - U požuteloj svesci koja nosi naslov “Knjiga streljanih” službenici Ozne popisali su imena više od hiljadu streljanih građana Niša, Pirota, Leskovca, Vlasotinca i Prokuplja. Pored rednog broj i imena i prezimena ubijenih navedeni su i mesto i datum hapšenja, zanimanje, datum i mesto streljanja, ali i po čijem naređenju je izvršena egzekucija.

Dr Momčilo Pavlović, predsednik Državne komisije i njen sekretar mr Srđan Cvetković ističu da se kao izvršilac javlja Ozna i njeni regionalni opunomoćenici. Pretpostavlja se da takvih “crnih knjiga” naše posleratne istorije ima i za druge krajeve Srbije i Komisija traga za njima.

Iako je autentična “Knjiga streljanih” nije potpuna jer postoje još dokumenata koji samo dopunjuju ove sumorne spiskove smrti. Tako su u “knjizi smrti” navedena imena oko dve stotine Leskovčana, ali je do sada utvrđena brojka od 707 streljanih. Kao greh navodi im se da su bili “dm” (Draža Mihailović) “agent” ili im je prosto navedeno zanimanje kao što su modni kretaor ili prostituka.

- Svakog dana dobijamo dokaze o novim pogubljenima. Prema najnovijim podacima, broj leskovačkih žrtava treba uvećati za još 13 streljanih i troje nestalih iz sela Velika Sejanica - kaže mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije, koji ovih dana obilaze lokacije gde su uhapšeni bili zatvarani i mesta na kojima su pogubljeni. - Nije bilo zatvora, već su Ozni poslužile kuće bogatijih Leskovčana. Tako su domovi dr Danila i Dušana Smejurije u centru grada poslužili kao privremeni zatvori. Posle nekoliko dana uhapšeni su odvođeni do stratišta u Lapotincu, Slavniku ili Pirotu.

Cvetković kaže da će se tek baviti istraživanjima zašto su uhapšeni sa ovog područja pogubljeni u Pirotu. Postoje jezivi podaci, navodi Cvetković, o tome da je svaki okrug morao da ispuni kvotu. Očigledno da Pirot nije imao dovoljno “narodnih neprijatelja i saradnika okupatora”, pa su zato Leskovčani poslužili kao dopuna kvote.

- Leskovac je u to vreme bio privredni, politički i kulturni centar i zato je njegova elita masovno u roku od samo dva meseca pogubljena. Ništa nije slučajno urađeno jer je nova vlast u njima videla “elemente” koji mogu da ugroze. Najskandaloznije u ovoj “crnoj knjizi” je što su pogubljeni na osnovu naređenja činovnika Ozne bez suđenja i presude. Oni su ih jednostavno na osnovu najobičnije dojave profilisali kao svoje neprijatelje i nije im bilo spasa. Od toga se Leskovac nikada nije oporavio - kaže dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta sa savremenu istoriju.

Po svedočenjima potomaka streljanih, bilo je dovoljno da doušnici Ozne samo “pokažu prstom”. Nije bilo volje niti vremena za pravdanje ni objašnjenje.

- Nesporno je da je među streljnima bilo onih koji su bili saradnici okupatora. Bilo je i onih koji su privredno sarađivali sa okupatorima, pa su zbog toga streljali i žene kojima su kao greh naveli da su bile prostitutke. Streljali su i prevodioce nemačkog jezika. Međutim, treća, ali i najbrojnija grupa su ugledni građani antikomunističkog opredeljenja - dodaje Cvetković.

VEROVALA DA JE U SIBIRU

- MOJA baka Persida je živela 92 godine i do kraja života je verovala da su joj brata trgovca Borivoja Kostića oktobra 1944. godine poslali u Sibir - svedoči Višeslav Kostić. - Iako je pomagao partizanskom komandantu Risti Antunoviću, zatvorili su ga sredinom oktobra u podrum Poljoprivredne škole i ubili u Lapotincu u noći 31. oktobra. I njegovo ime nalazi se u “Knjizi streljanih”.

SELO VELIKA SEJANICA

U SVAKOJ opštini po jedno selo odskače po broju žrtava. U Vlasotncu je to selo Ladovica, u Medveđi sela Lece i Retkocer, u Lebanu selo Nova Topola, ali je najdrastičniji primer sela Velika Sejanica kod Grdelice. - Gradsko jezgro Leksovca i Velika Sejanica su bukvalno ostali, jedni bez elite a drugi bez radno sposobnog stanovništva. U Velikoj Sejanici je streljano 53 žitelja od 680 stanovnika. Toliki procenat ubijenih nije upisao ni okupator za četiri godine - ukazuje Cvetković.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:304979-Najcrnja-knjiga-istorije

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (5)

2010-11-02 19:57:02.0 Милослав Самарџић

Милоша и Милентија Крсмановића из села Марковца комунисти су убили током рата, као цивиле, а Милана Крсмановића непосредно после рата, такође као цивила, док су остатак фамилије прогонили због ''проневере конфискованог кукуруза и пшенице''. У селу Опорница убијена рођена браћа Драгослав, Хранислав и Добросав М. Кандић

345. Милан Живановић из Раче. Окружни народни одбор Крагујевац питао је актом Конф. бр. 781, од 9. марта 1946, Срески народни суд за срез Лепенички у Рачи, о стварима везаним за конфискацију имовине четворице ''народних непријатеља'', међу којима је и Милан Живановић. Из писма Среског народног одбора у Рачи Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 472 од 7. јуна 1946, види се да је Милану Живановићу конфискована кафана ''Национал'' у Рачи, још пре било какве пресуде. Лета 1946. ова кафана је претварана у ''Културни клуб''. Према изјави Дарка Пауновића из Раче, аутору, Миланов отац Анта, који је преминуо 1936, био је најбогатији мештанин у историји ове варошице. Рачани и данас неке парцеле и објекте именују као Антине. Комунисти су убили Антиног сина Милана, док су му сина Младена оставили у животу. Све су конфисковали. Милан је био ујак познатог комунисте, потоњег писца и академика, Антонија Исаковића, који је добио име по деди Анти. У народу овог краја уврежена је легенда да Исаковић ''није спасао свог ујака''.

346. Саво Л. Томовић из села Лесковац. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-252/45, од 24. маја 1945, осудио је Саву ''на казну смрти стрељањем''. У пресуди пише да је био земљорадник, рођен 1922. године. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Окружни народни одбор Крагујевац обавестио је Управу 14. новембра 1945, дописом Бр. 927, да се Сави нема шта конфисковати. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Саво је током рата био четник. Комунисти су га стрељали у Капислани.

347. Драгољуб А. Гајић из Н. Милановца. Осуђен пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 ''и на казну конфискације имовине''. Срески суд утврдио је 6. августа 1946, одлуком И-73/46, да Драгољуб нема имовине. Према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији'', заробљен је у Босни, као четник, спроведен у Крагујевац и стрељан.

348-350. Михаило Петровић из Г. Трешњевице, његов брат Драгослав и комшија Дамјан Дамјановић. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1252, од 19. априла 1946, шаље Земаљској управи народних добара Србије одлуку о конфискацији имовине ''народног непријатеља Петровића Михаила, бив. из Г. Трешњевице''. Према истраживању Радета Главаша, Михаило је имао 50 година, а био је сеоски четовођа (вероватно старешина месног равногорског одбора). Убијен је крајем 1944. године у Шаторњи, заједно са Дамјаном, такође педесетогодишњаком, који је радио у сеоској општини. У то време убијен је и Михаилов рођени брат Драгослав.

351. Славољуб Прокић, ''бив. из Маскара''. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 35/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Славољубу нема шта конфисковати. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Славко је током рата био четник. Стрељан је после рата, у Капислани.

352. Радован Ж. Радојковић, земљорадник из Љуљака. Срески народни суд за срез Гружански, актом Д. бр. 30/45, шаље Управи народних добара Окружног народног одбора Крагујевац захтев за конфискацију као и решење о спровођењу конфискације Радованове имовине, напомињући: ''Пресуду Војног суда о казни, овај суд није ни примио''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Радомир је оптужен да је током рата био четник - а није био, нити је носио оружје у било којој војсци. Стрељан је у Капислани.

353-355. Милош и Милан Крсмановић, ''бив. из Марковца'', као и Милентије Крсмановић, из истог села. Окружни народни одбор Крагујевац питао је Срески народни одбор у Аранђеловцу да ли је конфисковано 7,7 тона жита Милентију Крсмановићу. Напомиње се да је конфискацију требало извршити према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 77/45 од 1. децембра 1945. Такође, Окружни народни одбор Крагујевац питао је и да ли је извршена конфискација 8,6 тона жита Милошу и Милану Крсмановићу, ''бив из Марковца'', према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 79/45, од 6. децембра 1945. Уз ово писмо су и документа о прогону чланова фамилије Крсмановић због ''проневере конфискованог кукуруза и пшенице''. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Милоша и Милентија комунисти су убили током рата, као цивиле. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош и Милан су ''убијени од стране партизана као угледни грађани''. Милош је имао 61 годину, а Милан 30 година. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

356. Светислав Величковић, земљорадник из Гараша. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 172/45, од 23. јануара 1946, закључио је да се ''народном непријатељу'' Светиславу нема шта конфисковати. Према раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији'', комунисти су убили Светислава ујесен 1941. године.

(345-356: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

357. Живота Томовић из Опланића, у рату четник, после рата код куће. Стрељан пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 128/46. Према извештају Окружног суда за срез гружански бр. 76/46, од 26. јула 1946, ''остала је лична имовина приликом стрељања осуђеног Животе један сат са ланцем марке `стара` у исправном стању''. Живота је имао 2,78 хектара земље у Опланићу, а на имању је живела његова жена са двоје мале деце. Суд даје мишљење да се имање не конфискује, као ситан посед, а да се конфискује сат, јер ''није неопходан члановима уже породице''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Томовић је стрељан у Капислани.

(357: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

У Фонду Окружни народни одбор Крагујевац, Историјског архива Шумадије, налазе се и документа за 13 особа које су осуђене ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. године. Међутим, из четрнаестог случаја у коме се помиње ова одлука Авноја, види се да формулација о осуди није прецизна. Само тај четрнести случај тачно наводи о чему је реч, и он гласи: ''Драгољуб С. Ивановић... је у току рата стрељан као ратни злочинац - народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944''. Другим речима, особе стрељане без суђења, према поменутој Одлуци накнадно су проглашаване ратним злочинцима и народним непријатељима.

Пошто је овде реч о документима Управе народних добара при Окружном народном одбору, само спорадично је навођена главна казна, као у случају Драгољуба С. Ивановића, док је обавезна напомена о осуди ''и на казну конфискације'', ради заплене имовине. Али, о свима се говори у прошлом времену, као о покојнима. То су потврдиле и све три породице жртава којима смо се обратили. Разлика је само у томе што у једној породици тврде да је жртва погинула као четник у Босни ујесен 1944, да је њен отац отишао по посмртне остатке, довезао их и сахранио на сеоском гробљу. Ово је једна од уобичајених верзија саопштаваних тада малолетној деци о њиховим очевима. Искључена је могућност да се то заиста десило, јер је Шумадијска група корпуса стигла у Босну половином новембра 1944. Може се узети као поуздана претпоставка, да су сви сем Драгољуба С. Ивановића, који је ликвидиран раније, 1. септембра 1944. мобилисани у 2. шумадијски корпус - сви су са територије овог корпуса - али да нису отишли у Босну, већ су остали у овим крајевима, а комунисти су их ухватили и ликвидирали. Вероватно нису ни добили оружје, јер га није било довољно. Такође, све три породице нису знале да су жртве уопште осуђене, тј. није било долазака комисија за конфискацију. Ни у једном случају није се имало шта конфисковати, услед сиромаштва, а то су како изгледа месни народни одбори записали без изласка на терен.

Следе имена тих 14 жртава.

358. Драгољуб С. Ивановић из Чумића. Народни одбор среза Крагујевац, актом Бр. 6153, од 16. септембра 1945, пише Народном среском суду Крагујевац: ''Драгољуб С. Ивановић, по занимању шофер аутобуског предузећа, рођен у Чумићу, од оца и мајке Светомира и Миленије, је у току рата стрељан као ратни злочинац - народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944''. Према истраживању историчара Дејана Обрадовића, Драгољуб С. Ивановић је из Великих Крчмара, а убили су га у Чумићу, 1943, после свирепог мучења. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', Ивановић је убијен 1941, зато што су га комунисти сматрали богатим јер је имао аутобус.

359. Станислав Радосављевић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-362/45, од 1. јануара 1946, Станислав није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице овај ''народни непријатељ'' је ''оставио оца Светозара, мајку Цвету, жену Надежду, ћерку Љиљану, брата Станоја, снаху Милицу и синовца Милорада''. Према изјави Станисављеве ћерке Љиљане Кузмић из Брзана, аутору, Станислава су ''одвели четници'' у лето или јесен 1944. године. Породица није сазнала где, када и како је изгубио живот, нити се знало да је уопште осуђен. Мајка Цвета подигла је споменик себи и сину, а на споменику нема података о синовљевој погибији.

360. Бранко Мирковић из Доброводице. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-361/45, од 4. јануара 1946, Бранко није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице овај ''народни непријатељ'' је ''оставио оца Војислава, мајку Косару, жену Ангелину и сина Милашка''. Према изјави породице Мирковић из Доброселице, аутору, Бранко је током рата био четник, а ујесен 1944. вратио се кући. Комунисти су га одвели од куће у село Брзан, где су га ликвидирали.

361. Миладин Јовановић из Церовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-325/45, од 31. децембра 1945, Миладин није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице ''народни непријатељ Миладин Јовановић оставио је и то оца Борисава, мајку Цвету, сина Радослава, ћерке Миланку и Милеву и брата Градимира''.

362. Милутин Пановић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 327/45, од 1. јануара 1946, ни Милутину се није имало шта конфисковати. И он је ''осуђен одлуком Авноја од 21. новембра 1944. године''. Од уже породице ''оставио је и то: оца Мијаила, жену Ковиљку, сина Раденка, ћерке Радмилу, Радосаву и Ружицу''.

363. Цветко Вујичић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.421/45, од 4. јануара 1945, Цветко ''нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише да је ''народни непријатељ'' од уже породице оставио ''мајку Катарину, жену Саву, сина Милорада и ћерке Добрилу и Бранку''.

364. Милија Радојевић из Миронића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.209/45, од 31. децембра 1945, Милија није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. У одлуци даље пише: ''Од уже породице народни непријатељ Милија Радојевић је оставио оца Милинка, мајку Душанку, жену Радојку и сестру Софију''.

365. Добрица Младеновић из Лужница. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 407/45, од 4. јануара 1946, Добрица није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. О одлуци је обавештана и ''стараоц Анђелина Младеновић из Лужница'', вероватно Добричина мајка.

366. Милош Милановић из Белошевца. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-273/45, од 4. јануара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милошу нема шта конфисковати. Даље се каже да је и Милош осуђен ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944, а да је ''од уже породице оставио: мајку Милку, браћу Живана и Емила, сестре Живку и Веру, снају Плану и синовца Милана''.

367. Стеван Рашковић из Ботуња. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-365/45, од 10. јануара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Стевану нема шта конфисковати. И је Милош осуђен ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944, а ''од уже породице је оставио: жену Веру, синове Томислава и Бранислава и ћерку Наду''. За стараоца породице проглашена је Вера.

368. Живорад Јањић из Светлића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 353/45, од 31. децембра 1945, Живорад није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише: ''Од уже породице народни непријатељ Живомир Јањић је оставио и то оца Радоја, мајку Милену''.

369. Радивоје Шарчевић из Ботуња. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 434/45, од 21. јануара 1946, Радивоју се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Животу. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице ''народни непријатељ'' је оставио оца, мајку и четири сестре.

370. Обрен Јевтић из Чумића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 291/45, од 21. јануара 1946, Обрен је имао само мали посед ''неопходан за егзистенцију уже породице народног непријатеља''. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице оставио је мајку, жену, два брата, синове Радослава, Мирослава и Милорада, две снаје, две синовице и једног синовца (Слободана).

371. Милосав М. Томић из Д. Комарица. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 243/45, од 24. јануара 1946, Милосаву се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Живојина. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од уже породице ''народни непријатељ'' је оставио оца, мајку, брата и сестру.

(358-371: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

372. Светозар Вујановић, стар 55 година, земљорадник из Брезовца, председник сеоске општине. Према извештају Недићеве полиције, ''убијен од партизана због сарадње са властима''. Према истраживању Радета Главаша, убиство се одиграло испод сеоске општине, 29. августа 1941. године, а убице су партизани Првог шумадијског одреда. ''Убили га на правди Бога, много чинио за село'', записао је Главаш изјаву мештана.

373. Светолик Милетић, стар 61 годину, земљорадник из Гараша. Према извештају Недићеве полиције, Светолик је ''убијен од партизана''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је почетком јесени 1941. године у потоку испод своје куће, јер је говорио против комуниста. У злочину је учествовао и Михаило Степановић из Гараша, студент.

374. Милутин Мирковић, стар 55 година, земљорадник из Јеловика. Према извештају Недићеве полиције, Милутин је ''убијен од партизана као националиста''. Према истраживању Радета Главаша, био је радикал, председник сеоске општине у два-три мандата. Ухватио га је Периша Митровић из Јеловика са друговима. Убили су га почетком јесени 1941. године у ''Прострузи'' под Букуљом, одсекли нос и уши, затим и уд те му ставили у уста.

375-376. Војислав Војин Гајић и Андрија Стевановић, земљорадници из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Војислав и Андрија су ''убијени од партизана као виђени грађани''. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 82/45, од 14. децембра 1945, одустао је од конфискације имовине ''народног непријатеља'' Андрије Стевановића, с обзиром да је ''после своје смрти оставио укупно 2,17 хектара а као чланове уже породице уд. Ацику, сина Добривоја и снају Љубицу, који се баве земљорадњом'' (ИАШК, Фонд ОНО, К-39). Према истраживању Радета Главаша, Војислав Војин Гајић, рођен 1888, био је угледан домаћин, најбогатији у селу. Убијен је заједно са Андријом, рођеним 1893, бившим кметом села, 12. октобра 1941. године у Џеверима у Копљарима. Нађени су унакажени. Ово злодело су извршили припадници Првог шумадијског одреда, а посебно се ''истакао'' Момчило Богосављевић ''Жировница'' из Жировнице.

377. Мијаило Ћурулић, стар 50 година, земљорадник из Трешњевице. Према извештају Недићеве полиције, Мијаило је ''убијен од партизана што је као служитељ вршио дужност''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је 1942. године, а био је служитељ у сеоској општини.

378. Радован Страиновић, стар 31 годину, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Радован је ''убијен од партизана''.

379. Живота Ристивојевић, стар 54 године, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Живота је ''убијен од партизана''.

380. Радосав Лазаревић, стар 55 година, земљорадник из Г. Шаторње. Према извештају Недићеве полиције, Радосав је ''убијен од партизана као Збораш''.

381. Милорад Матијашевић, стар 39 година, земљорадник из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Милорад је ''убијен од партизана''.

(372-381: према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942. године. Извор: АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

382. Живадин Жика Марковић из Рашковића, рођен 1919. године. Током рата командир чете у 1. батаљону 1. гружанске бригаде. Предао се комунистима 29. јануара 1945. године. Одведен у стари затвор у Крагујевцу, где га је родбина обилазила до 12. марта, када је одведен у Капислану. Комунистима је предата петиција са потписима мештана у Живадинову корист. Породица није обавештена да је уопште постојало суђење, нити је добила пресуду. Не зна се ни тачан дан убиства. (Према изјави Живадиновог братанца Драгана Марковића из Крагујевца, аутору.)

383. Ранко Ковачевић из Ниша, професионални глумац. Члан културне групе Пратећег батаљона партизанског Главног штаба Србије, који је почетком 1945. био смештен у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Убијен је у Капислани под оптужбом да је био члан тајне Дражине организације при културној групи. Његова жена Рајка је испитивана, али је преживела.

384. Александар П. Илић из Ниша, ''Аца Кобасица'', рођен 1921, студент, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У матичним књигама умрлих СО Ниш за 1967. годину, књига 16, страна 65, упис бр. 905, пише да је ''умро'' 1945. године. Нису наведени место и узрок смрти.

385. Марија М. Вукашиновић из Ниша, рођена 1921, студент, глумац аматер. Ћерка доктора Вукашиновића из Ниша, пре рата организовала светосавске приредбе. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијена почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У документима Народног музеја у Нишу води се на списку несталих особа, а пише да је нестала 5. маја 1945. код Крагујевца (НМН, документа о несталим лицима, инв. бр. 123).

386. Др Драган Михајловић из Ниша, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, ухапшен и свирепо мучен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. Фебруара 1945. године лежао је на бетону у једној полусрушеној бараци у Капислани. Јецао је по целу ноћ. Пустили су га, али је касније умро од последица тортуре.

387. Н.Н. из Ниша, стар 16-17 година, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације.

(383-387. Изјава архитекте Бранислава Савића аутору. Бранислав је рођен у Нишу 1924, емигрирао је у Шведску 1996, где је живео и 2008, када је дао ову изјаву. Мобилисан је у партизане септембра 1944. Као гимназијалац дружио се са члановима културне групе, у коју се пријављивало ради избегавања фронта. Комесар батаљона, Обрен Милићевић, и њега је саслушавао сваке ноћи, али је ослобођен оптужбе. Заиста није припадао Дражиној групи. Бранислав је ноћу слушао штектање митраљеза и узвике ''Живео краљ'', који су допирали из унутрашњости Завода. Сваког јутра долазила је група људи са корпама са храном. Давали су их војницима преко ограде да их носе у затвор њиховој деци. Сећа се једног професора гимназије, ''господина интелигентног изгледа'', који је дошао са женом док је он био на стражи. Стражар је после 10 минута вратио пуну корпу, рекавши да им је син те ноћи стрељан. ''То је било тако страшно, да и данас, после 64 године, не могу да се отресем тих мисли. Професор је урлао, а жена је врискала: ''Па то је само дете, има само 17 година!'' Онда је једна партизанка почела да их вређа... Језива ситуација!'' И то је било фебруара 1945. Бранислав још каже: ''Осећао се презир према народу од стране примитивних особа, нарочито из Црне Горе, којих је било много међу комунистима. Био је то наставак окупације, како у Нишу, где сам био 3-4 месеца у штабу 13. корпуса, тако и у Крагујевцу''. Није могао да се сети имена стрељаног дечака из Ниша од 16-17 година. Командант ГШ био је Пољанац, а начелник Ратко Митровић. Комесар батаљона најпре је био Никола Прашчевић, а потом Обрен Милићевић. Цитирана документа из Ниша пронашао је историчар Александар Динчић.)

388. Миодраг В. Живковић, рођен у Крагујевцу 1896. године, официр Југословенске војске. Стрељан од комуниста 16. октобра 1946. године у Нишу. Уписан у књигу умрлих на основу решења Секретаријата унутрашњих послова СО Ниш, О. бр. 21-120, од 8. децембра 1969. године, где пише: ''Смрт је наступила пуцањем из ватреног оружја дана 16. октобра 1946. године, у 7 часова и 15. минута''. У потпису: лекар који је константовао смрт и командир стрељачког вода. У протоколу умрлих пише само да је страдао 16. октобра 1946. у Нишу.

389-390. Браћа Слободан и Србислав М. Јелић из Крагујевца. Слободан је рођен 1915. у Крагујевцу, био је магистар фармације у Нишу, док је Србислав био студент фармације. Стрељани су као ''народни непријатељи'' крајем 1944. године у Нишу. (ИАН, књига евиденције конфисковане имовине у срезу Нишком (1945-1947); решење Среског суда у Нишу, И-254/46, од 10. јула 1950. године.) Са оцем Марком, браћа Србислав и Слободан били су власници најпознатије апотекарске радње у Нишу, која се звала ''Апотека Марко Јелић''. Слободан је био учесник у устанку 1941, у Западној Србији, у Дражиним јединицама. Потом је повремено био илегалац у Нишу и на служби у Чегарском корпусу, као лекар, интендант, обавештајац или курир. На немачком списку одметника од 1941. године. Гестапо га је више пута хапсио, био је заточеник у Нишу, на Бањици, на Сајмишту, вероватно и у Ратничком дому. Ипак је преживео рат, али су га по доласку ухапсили комунисти и ускоро ликвидирали. На стрељање је одведен из затвора Среског суда, у групи од 15 лица. Затвор је преживео Никола Ђ. Јовановић, сада председник Удружења ''Стари Ниш'', који је помилован, али је насилно мобилисан и послат на Сремски фронт. Србислав је током рата био илегалац, односио је лекове четницима. На крају рата помоћник интенданта Чегарског корпуса. Ухваћен је почетком 1945. године на Сувој планини и потом стељан у Нишу. На основу судбине браће Јелић комунисти су снимили филм ''Лагер Ниш'', јер они нису имали своје апотекаре у овом граду.

391. Божидар Ђ. Нектаријевић, рођен 1899. у Дивостину, троструки витез Карађорђеве звезде са мачевима, резервни пешадијски мајор у Нишу. Током рата у Команди Српске државне страже у Нишу. Хапшен од Бугара као сарадник Дражине организације. Када су га пустили из затвора, одлази у шуму и ступа у интендантско одељење Чегарског корпуса. Пријавио се комунистима видевши излепљене плакате о амнестији. Стрељан је крајем октобра 1944. године иза Казнено поправног дома у Нишу. Из Нектаријевићеве групе заточеништво је преживео официр Милан Ђурић, али је насилно мобилисан у кажњенички батаљон.

392-396. Вера Милошевић, домаћица из Крагујевца, Миодраг Марковић, зубар из Крагујевца (имао је 62 године, свирепо је мучен у затвору), Иван Е. Јовановић, жандармеријски пуковник из Крагујевца (пре рата командант жандармеријског пука у Нишу), Светозар Живковић, резервни пешадијски капетан из Крагујевца (током рата срески начелник у Житковцу) и Драгомир Јеленић из Борча (током рата у четницима). Сво петоро комунисти су непосредно после рата стрељали у Нишу.

(388-396: према подацима историчара Александра Динчића из Ниша.)

397-399. Браћа Драгослав, Хранислав и Добросав М. Кандић из Опорнице код Крагујевца. Драгослав, рођен 1899, био је глумац и режисер. За време и током рата запослен у Нишком народном позоришту. Убијен од комуниста децембра 1944. у Нишу. Проглашен умрлим на основу решења Првог среског суда у Нишу Р-90 од 1. маја 1967. године. У решењу пише: ''Смрт је наступила због стрељања децембра месеца 1944. године у Нишу''.

Хранислав је једно време чувао принца Ђорђа Карађорђевића у Топоници, био је председник четничког удружења ''Војвода Вук'' и директор Карађорђевог дома у Рачи. Пред рат и током рата живео је у Београду. После доласка комуниста, ухапшен је и затворен у логору на Бањици, где га је посећивала ћерка Лела, удато Луковић. Убили су га крајем 1944. Распитујући се за очеву судбину, Лела је дошла до високог функционера Светислава Ћеће Стефановића. Он јој је рекао да је Хранислав стрељан. Одбио је да да писмену потврду о ликвидацији, рекавши Лели да оца једино може прогласити несталим.

Добросав је био срески начелник у пензији, живео је у Јужној Србији, где су га комунисти убили крајем 1944. године. Добросав и Драгослав нису имали деце. Рат је преживео само њихов четврти брат, који се налазио у заробљеништву. (Према изјави из породице Кандић аутору; документ о проглашењу Драгослава умрлим пронашао је историчар Александар Динчић из Ниша.)

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ћ/40606/ЖРТВЕ+КОМУНИСТА+У+КРАГУЈЕВЦУ+(5).html

Ko je ubijаo političke emigrаnte?

sredа, 10 novembаr 2010
(Sаopštenje zа jаvnost)

Beogrаd, 10. novembаr - Predsednik Republičke аsocijаcije zа negovаnje tekovinа Rаvnogoskog pokretа i nаrodni poslаnik SPO Aleksаndаr Čotrić izjаvio je dаnаs dа će usvаjаnje Zаkonа o otvаrаnju političkih dosijeа, nа predlog SPO, doprineti dа se utvrde okolnosti o ubistvimа više od trideset istаknutih srpskih političkih emigrаnаtа. Verujem dа će u dostupnim dosijeimа, u posedu MUP-а i BIA-e, biti dokumenti koji ukаzuju nа nаlogodаvce i izvršioce ubistаvа nevinih ljudi. Likvidirаni su lideri srpskih orgаnizаcijа u dijаspori, intelektuаlci - književnici, publicisti, novinаri, koji su se isključivo mirnim i demokrаtskim sredstvimа borili zа promenu vlаsti u tаdаšnjoj Jugoslаviji.

- U periodu od 1969. do 1986. godine ubijаni su protivnici jugoslovenskog komunističkog režimа, među kojimа Drаgišа Kаšiković u Čikаgu, zаjedno sа osmogodišnjom devojčicom Ivаnkom Milošević, Rаtko Obrаdović i Jаkov LJotić u Minhenu, Andrijа Lončаrić u Pаrizu, Sаvа Čubrilović u Stokholmu, Borа Blаgojević i Petаr Vаlić u Briselu, Dušаn Sedlаr u Diseldorfu… - nаvodi Čotrić.

- Zа ubistvo Sаve Čubrilovićа, urednikа аntikomunističkog listа „Jugosloven“, decembrа 1969. godine, švedskа policijа je osumnjičilа jugoslovenskog držаvljаninа Milаnа Šop Đokićа, zа kogа je dokаzаno dа je bio аgent Službe držаvne bezbednosti – kаže Čotrić. - Šop Đokić je аvionom „Jаtа“ iz Kopenhаgenа pobegаo u Beogrаd, jer su piloti u dogovoru sа jugoslovenskim vlаstimа odbili dа preizemlje аvion, uprkos zаhtevu švedskih vlаsti. Brozov režim odbio je kаsnije dа Švedskoj isporuči osumnjičenog zа Čubrilovićevo ubistvo.

Posle ubistvа Jаkovа LJotićа, urednikа emigrаntskog listа „Iskrа“, Službi držаvne bezbednosti sаmoinicijаtivno se kаo ubicа prijаvio Pаvle Mаtić, koji je kаsnije osuđen u Beogrаdu nа šest i po godinа zаtvorа – tvrdi Čotrić.

- Postoji osnovаnа sumnjа dа je zločine počinilа Udbа, odnosno kаsnije Službа držаvne bezbednosti bivše SFRJ. Premа svedočenjimа nekih pripаdnikа SDB-а, očigledno je dа se tаjnа policijskа službа bаvilа likvidаcijаmа. Zločine nаd Srbimа u dijаspori izvršаvаle su osobe stаlno аngаžovаne u tаjnoj policiji, ili kriminаlci kojimа su oprаštаnа drugа krivičnа delа – izjаvio je Aleksаndаr Čotrić.


REPUBLIČKA ASOCIJACIJA ZA NEGOVANJE
TEKOVINA RAVNOGORSKOG POKRETA
Službа zа informisаnje

Ovo je zaista opsirna tema, i o njoj se moze mnogo diskutovati. Sta je radila zloglasna OZNA ili UDBA ima mnogo prica, od jos pojedinih prezivjelih. O tom sam pisao u temi UDBA.

Вести, Франкфурт, 12. 09. 2010. 14:03h
D. Đorđević - Vesti | foto: D. Đorđević

Zatrpavao sam streljane četnike u jame

Jovan Stojmenović je napunio 85 godina, rodom je iz sela Buštranje kraj Vranja, živi u vranjskom naselju Bunuševac, a decenijama pati od kostobolje koju je zaradio u Drugom ratu, ali i od noćnih mora koje je doživeo po završetku rata u niškom Zavodu ili današnjem Kazneno-popravnom domu.

Ni popu se nije ispovedio: Jovan Stojmenović Onda je rešio da javnosti otvori dušu i ispriča dugo čuvanu tajnu. A svoje noćne more nije smeo ni popu da ispovedi.



- Po oslobođenju, krajem 1944. godine, bila je strašna hladnoća. U niškom Zavodu dnevno je streljano oko 100 ljudi koji su uhapšeni kao četnici ili njihovi simpatizeri. Za 52 dana ubijeno je oko 5.000 ljudi, uglavnom iz leskovačkih, poljaničkih i kuršumlijskih sela. Lično sam ih zatrpavao u jame - počinje priču Jovan o stavljanju krvave tačke na završetak građanskog rata, 1945. godine.


Rat ga je zatekao kao šesnaestogodišnjeg dečaka i četnici koji su gospodarili Buštranjem i okolinom nisu ga mobilisali. Radio je sa ocem na imanju i slušao savete deda Stanojka: "Sinko, nemoj da spominješ partizane, izgubićeš glavu, prijaviće te da šuruješ sa njima". Poslušao ga je i bio miran do 2. januara 1944. kada je interniran u Bugarsku. Tamo je bio do 3. septembra 1944.


- Pobegnemo iz Bugarske i krenemo peške preko planina. Izađosmo na Petrovu goru iznad Vranja i tu nas zarobiše partizani. Tad sam ih prvi put video. Kažu: "Odmah ćemo vas mobilisati, ko neće, sledi metak u čelo" - seća se Jovan.



Sedam ogledala
Prvo vatreno krštenje imao je u borbi sa balistima i četnicima u Bujanovcu i obližnjem selu Veliki Trnovac.


- Žestoke su borbe bile, ušli smo u Trnovac, razbili albanske baliste i vratili se u Bujanovac. Nastala je pljačka po radnjama. Većina je uzimala cigarete, a neki ćebad i sve što mi dođe do ruke. Čedomir, moj brat od strica, uzeo je sedam ogledala. "Što će ti, bre, toliko?", pitam ga, a on će: "Svi će u familiji da se ogledaju, a ne kao do sada da idu na izvor kad ogreje sunce". Setim se ponovo deda Stanojka, koji je govorio da ko u ratu krade i ubija živu glavu neće vratiti kući. Čeda je ubrzo poginuo u borbama oko Vlasotinca - kaže Jovan.
Nepoznate kosti
Komandant Ristovačkog korpusa Jovan Đorđević Gulja je uhvaćen u zasedi sa Stojčetom iz Marganca i Mitom iz Punoševca.

Jovan Đorđević Gulja Gulja je ubijen, a Stojče je ranjen i kasnije streljan. Mita je uspeo da pobegne, ali su ga uhvatili posle šest meseci i ubili. Njegov sin Đorđe ni danas ne zna gde mu je ostac sahranjen. Pre dve godine iskopane su kosti u Šajincu kad je neki seljak kopao kanal u dvorištu. Kosti su poslate na DNK analizu, ali se još ne zna da li su to kosti njegovog oca.


- Ti si bolešljiv, hvata te stalno vrućica, mali si, bre, nikakav, ideš u niški Zavod, to ti je zatvor za neprijatelje, pomagaćeš nešto jer za nisi nizašta - saopštili su mu pretpostavljeni.


Stigao je u Niš baš kada su ćelije u Zavodu počele da se pune državnim neprijateljima, četnicima i njihovim simpatizerima.


- Bila je zima, hladnoća se upija u meso i kosti. Dovode ih, pune sobe, a one tesne, nikakve. Skidaju ih potpuno gole. Stisnuli se, čuče, nema mesta da ustanu. Pun Zavod, mene pogledaše, gurnaše me u stranu i viču: "Daj mu lopatu neka čisti jame, a posle, zna se, da zakopava". Za vreme rata Nemci su bombardovali Zavod i bilo je dubokih jama na svakom koraku, sve do Nišave - priča Jovan.


Ljudi su po sobama zapomagali da ih streljaju samo da se ne muče. I počelo je preko noći.


- Izvodili su po dvojicu, vezane rđavom žicom. Onako gole dovedu ih do jame, narede da kleknu i ispale metak u potiljak. Gurnu tela sa ašovima u jame i teraju dalje. Za jednu noć oko 100 je streljano. Streljaju, bacaju u jamu, čekam da završe pa da krenemo da zatrpavamo. Jedan od streljanih zakačio se na ivici jame, a onaj što strelja viče: "Gurni ga"! Ne mogu, noge i ruke se ne pomeraju. Od hladnoće i straha. Ovaj prilazi i repetira pušku, a ja molim: "Nemoj druže, vršim veliku nuždu". "Mamicu ti tvoju izdajničku, srediću te kad tad, mnogi ste se kod nas uvukli, kao naši ste". Uneredih se - priča Jovan i nastavlja - Samo jednom mi krenuše suze na oči jer sam stalno stezao srce. Neprijatelj nije smeo da se sažaljeva. Vidim jednog mladića, nije imao više od 18 godina i nisam mogao da izdržim. Pitam ga kroz rešetke: "Koji te, bre, đavo natera da se prijaviš u četničke dobrovoljce". A, on, suze mu idu niz obraze, onako plav, pa lep, dete, bre. "Ko me je pitao, sa puškom me mobilisaše", trese se od studeni i straha.


Jedan od streljanih nije pogođen kako treba, seća se Jovan, i počeo je da beži. Iznenadio je sve, iskoristio maglu i skočio u Nišavu. Krenula je potera jer nije smeo da pobegne i narod sazna šta se dešava u Zavodu. Preplivao je Nišavu, a potom i Moravu, izašao na lokalnom mramorskom putu i pao mrtav od iznemoglosti.


Noćne more
- Stigla je objava da se streljanje obustavi. Streljalo se 45 dana. Ali, dan pred objavu dogovorili se zavorenici da traži jedan od njih da ide u nužnik, a da potom napadnu stražare, pobiju ih i pobegnu. Jedan od njih potkazao ih je misleći da će tako spasti živu glavu. Zbog toga, produženo je streljanje još sedam dana. Ukupno 52 dana, a po mojoj računici streljano je i zatrpano u jame oko 5.000 ljudi. Nisam čuo da su kosti iskopane, da su opojane i da su prenesene na groblje. Još su tamo - ističe Jovan.


Bez suda i presuda, tvrdi Jovan, mnogo je nevinih ljudi ubijeno, a pojedinci su se krili po šumama sve do 1948. godine.



Dragoslav Nedeljko pored spomenika svog dede, četničkog vojvode Petruša Stefanovića


Kad se vratio kući, nikom ništa nije pričao jer im je zaprećeno da ćuti o svemu.


- Strah me je pratio celog života. Bojao sam se nove vlasti, povremeno bi me pozvali i pitali kako je bilo u ratu. Nisu me pozivali bez razloga. Odgovarao sam da je trebalo još "gamadi" da pobijemo i na tome se sve završavalo.
Užegao ručak
- Od 1946. bio sam u jedinici koja je učestvovala u hvatanju i likvidaciji ostatka četničkih snaga na području između Leskovca, Medveđe i Kuršumljije. U leskovačkim selima, poznatim kao četnička, narod nas je hladno dočekivao. Poslužili bi nas pasuljem koji je bio upržen užeglim maslom, hlebom od ovsa koji se trošio i nije mogao da se jede - priča Jovan.


O streljanjima četnika se samo šuškalo po selima, a članovi porodice onih koji su stradali s mukom su dolazili do posla i ćutali kao zaliveni.


- Pre nekog vremena sreo sam u gradu jednog od posleratnih ostrašćenih komunista. Izletelo mi je iz ustiju: "Pomaže Bog"! Pružio sam ruku da se pozdravimo. Počeo je da psuje i mene i Boga, nije hteo da se pozdravi. Uhvatio me je strah, ležao sam kući u postelji, dobio vrućiciu i buncao. Sin Aca, kad sam došao sebi pričao mi je da sam u bunilu opisivao šta sam video u ratu.


- Tata, moraš da otvoriš dušu ili popu ili javnosti - rekao mi je Aca.


- Još su tu, sinko, šetaju gradom, ubiće me!


Nikad nikom nisam pričao moje muke. Noćne more, nespavanja, slike streljanja koje su mi se redovno vraćale. Pošto Aca nije mogao da me ubedi, odvezao me je u selo Kozji Dol iznad Trgovišta. Pokazao mi je ispred škole spomenik podignut četničkom vojvodi Petrušu Stefanoviću.


- Evo, vidi, Petruš je doskora bio kokoškar, zlotvor, a sada ima spomenik ispred koga se na Preobraženje održava sabor. Drže mu opelo njemu i njegovim saborcima. Promenilo se, tata, sve. Partizane i četnike država tretira isto.


Tada sam rekao sinu da zove nekog da ispričam sve. Sad piši, sinko, da olakšam dušu, osećam da neću dugo, sve ima svoj kraj i početak. Daj bože, na onaj svet da se ne mučim.






Nepoznate kosti
Komandant Ristovačkog korpusa Jovan Đorđević Gulja je uhvaćen u zasedi sa Stojčetom iz Marganca i Mitom iz Punoševca.

Jovan Đorđević Gulja Gulja je ubijen, a Stojče je ranjen i kasnije streljan. Mita je uspeo da pobegne, ali su ga uhvatili posle šest meseci i ubili. Njegov sin Đorđe ni danas ne zna gde mu je ostac sahranjen. Pre dve godine iskopane su kosti u Šajincu kad je neki seljak kopao kanal u dvorištu. Kosti su poslate na DNK analizu, ali se još ne zna da li su to kosti njegovog oca



ИЗВОР:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/81301/Zatrpavao-sam-streljane-cetnike-u-jame

Srpski liberalni savet traži...Nov. 12, 2010
SRPSKI LIBERALNI SAVET
UZUN MIRKOVA 3a
11 000 BEOGRAD
TEL. 36 211 34
meil:sls_seobe@hotmail.com

Srpski liberalni savet traži od nadležnih organa (tužilaštvo ministarstvo unutrašnjih posloma ministarstvo pravde) da po službenoj dužnosti započnu istragu na mestima u Beogradu za koje se sumnja da su stratišta strljanih komunističkih neistomišljenika.

Takođe tražimo da se pokrene istraga protiv N.N. lica koja su učestvovala u spomenutim likvidacijama kako bi se posle šezdeset i pet godina ko je sa imenom i prezimenom stajao iza tih političkih likvidacija.

Smatramo da pokretanje spomenute istrage je civilizacisko-pravni zadatak a ne zadatak komisija koje su osnovane bez želje da istina dođe na videlo.

Takođe pozivamo sve svedoke tih događaja da pismenim putem obaveste Srpski liberalni savet o svojim svedočenjima kako bi SLS preko svojih advokata mogao da pomogne nadležnim organima oko istine o pobijenim neistomišljenicima komunizma.

U Bgd.12.11.2010.god.
Srpski liberalni savet

KOMUNIZAM U SRBIJI

2010-11-24 17:36:52.0 Miloslаv Sаmаrdžić

Imаm utisаk dа je nemoguće opisаti rаzmere zločinа s krаjа Drugog svetskog rаtа. Ovim člаnkom pokušаću dа dočаrаm аtmosferu kojа je tаdа vlаdаlа

Komunističkа okupаcijа bilа je tаko surovа, dа je vlаdаlo opšte ubeđenje o nemogućnosti njenog opstаnkа. Komunisti su sаmo jаvno govorili o oslobođenju, dok su između sebe i oni koristili prаvi termin - okupаcijа. Deset dаnа po ulаsku u Beogrаd, J. B. Tito je nа sednici Politbiroа rekаo:

Mi se u Srbiji morаmo ponаšаti kаo u zemlji koju smo okupirаli.142

U oduševljenju što su se dočepаli glаvnog grаdа, komunisti su se teško obuzdаvаli i u jаvnim nаstupimа. ''Srbiji nije dovoljno pušteno krvi'', rekаo je Milovаn Đilаs u prvoj izjаvi iz ''oslobođenog'' Beogrаdа. ''Srbijа nemа čemu dа se nаdа. Zа nju neće biti milosti'', rekаo je J. B. Tito u govoru nа Bаnjici novembrа mesecа. Prvа izjаvа ''poludivljeg'' Slobodаnа Penezićа Krcunа, kаko gа nаzivа pisаc knjige ''Nа strаšnom sudu'' dr Rаdoje Vukčević, glаsilа je: ''Premnogo vаs je ostаlo u životu, аli još imаmo vremenа dа tu grešku isprаvimo''.143

Sve novine sаdržаle su člаnke poput ovog:

Ne može dа bude slobode nаrodа, ni jedinstvа, ni mirа, ni sreće, bez potpunog, nemilosrdnog uništenjа izdаjničke reаkcije, bez prаvde kojа, kаko su to rekli Kočа Popović i Peko Dаpčević, obuhvаtа osvetu... uključuje osvetu.144

I godinu dаnа posle ''oslobođenjа'' Srbije, dotаd neviđeni govor mržnje nije silаzio sа nаslovnih strаnа. List ''Sve zа pobedu'', koji je izlаzio u Vаljevu, 19. oktobrа 1945. nа nаslovnoj strаni donosi izjаvu Aleksаndrа Rаnkovićа nа mitingu u Obrenovcu:

Trebа rаzvijаti i gаjiti mržnju premа svаkom neprijаtelju nаše nezаvisnosti i slobode.145

Ubistvа bez sudа i suđenjа u Srbiji su bilа tаko mаsovnа, dа ih je, premа svedočenju Milovаnа Đilаsа, J. B. Tito zаustаvio sа sledećim obrаzloženjem: ''Niko se više ne boji smrtne kаzne!''146

To je bilo tek krаjem 1945. godine.

S druge strаne, zа Hrvаtsku je izdаtа nаredbа dа se stihijno može ''delovаti'', odnosno ubijаti, sаmo 24 čаsа, а ne tаko dugo kаo u Srbiji. Zаto su komunisti u Hrvаtskoj likvidirаli znаtno mаnje osobа.147

Pored Ozne (''Odeljenje zа zаštitu nаrodа''), osnovаnа je još jednа formаcijа specijаlno zа uništenje ''nаrodnih neprijаteljа'': KNOJ (''Korpus nаrodne odbrаne Jugoslаvije''). U odluci o osnivаnju KNOJ-а, sve koji ne podržаvаju KPJ Broz je oznаčio kаo ''аntinаrodne bаnde'', nаvodeći kаo glаvni cilj ove formаcije ''likvidаciju tаkvih bаndi''. Neprijаteljimа pаrtije Broz je proglаsio i one ''koji bi bili u stаnju dа pomаžu te bаnde'', pа čаk i one koji se sаmo ''pаsivno drže''. KNOJ-u je nаređeno dа hаpsi ili potpuno iseljаvа čitаvа nаseljа kojа ''potpomаžu bаndu'', ili se ''bаndа'' u njimа ''s vremenа nа vreme zаdržаvа''. KNOJ je trаžio dozvolu dа se, posle mаsovnih hаpšenjа ili preseljenjа, mogu sprovoditi dodаtne represаlije, pа i ''pаljevine i konfiskаcije''. I to je odobreno. Nа krаju je svim jedinicаmа KNOJ-а nаređeno dа orgаnizuju ''nаtjecаnje'': ''Kojа će jedinicа nаjviše ubiti i zаrobiti''.148

Istovremeno, počeli su dа se slаve čаk i komunisti koje je nаrod upаmtio kаo nаjsvirepije ubice. List ''Sve zа pobedu'' 19. julа 1945. donosi sledeću vest:

Odlikovаni: Ordenom zаslugа zа nаrod prvog redа Stevаn Filipović, komаndаnt bаtаljonа, Mаjer Josip, ordenom brаtstvа i jedinstvа prvog redа, Borotа Stevаn, Ordenom zаslugа zа nаrod drugog redа.149

Ujesen 1941. Josip Mаjer i Stevаn Borotа testerom su presekli Veselinа Petrovićа, predsednikа opštine Divci kod Vаljevа, dok je Stevаn Filipović bio jedаn od dželаtа koji su držаli žrtvu. Celo selo su okupili dа gledа rituаlno ubistvo. Odjek zločinа bio je tаko strаšаn, dа se čаk i J. B. Tito te jeseni odricаo Borotinog odredа (početkom 1942. godine svu trojicu uhvаtili su nedićevci i jаvno ih obesili u Vаljevu).150

Odmаh po osvаjаnju nekog grаdа, komunisti bi sve zаtvore nаpunili ''nаrodnim neprijаteljimа''. Ipаk nije bilo dovoljno ćelijа, pа su prаvili privremene tаmnice. U Kruševcu, nа primer, u zаtvor su pretvorili Reаlnu gimnаziju, kuću inženjerа Žike Cvetkovićа, Nаgulićevu kuću, Nаčelstvo, tzv. ''Zgrаdu'' (dаnаs konfekcijа ''Zvezdа''), podrum Živаnovićа (dаnаs bilijаr sаlа), i mnoge druge zgrаde.

I sve kаznionice bile su prepune. Sremskа Mitrovicа je imаlа više zаtočenikа nego stаnovnikа. U Zаbeli, grаđenoj zа 1.700 zаtvorenikа, junа 1946. godine bilo je 6.428 ljudi, а mаrtа 1947. više od 12.000. Ćelije sedmog pаviljonа, u kojimа je pre rаtа borаvio po jedаn osuđenik, sаdа su nа 10 kvаdrаtnih metаrа primаle 10 do 14 osobа.

Kаko ni posle ovogа nije bilo dovoljno mestа zа uhаpšenike, obnovljen je rаd koncentrаcionih logorа koje su Nemci uprаvo nаpustili: Bаnjicа i Sаjmište u Beogrаdu, Crveni krst u Nišu i Metino brdo pored Krаgujevcа.

I dаlje nije bilo dovoljno mestа, pа su komunisti počeli dа osnivаju nove logore: u Šаpcu, Pаrаćinu, Kuršumliji, Sokobаnji, Zаječаru, kod Dečаnа u Metohiji, itd.

Stojаn Pribićević jаvio je jednom аmeričkom listu 27. jаnuаrа 1945. godine dа se ''posle oslobođenjа Beogrаdа... čitаvu nedelju dаnа civili nisu usuđivаli dа izаđu nа ulicu''. Premа podаcimа аmeričkog ministаrstvа vojske, komunisti su u Beogrаdu streljаli ''između 13.000 i 30.000 ljudi''.151

Izа komunistа u prestonici je ostаlo više desetinа mаsovnih grobnicа. Jednа od nаjvećih nаlаzi se nа lokаciji Belimаrkovićа voćnjаk nа Bаnjici, gde su Nemci tokom rаtа izgrаdili nаjveće slаgаlište benzinа u zemlji. Desetine ogromnih betonskih jаmа komunisti su nаpunili leševimа, а ondа su počeli dа zаkopаvаju oko njih.152

Drugа velikа mаsovnа grobnicа nаlаzi se tik iznаd аvаlskog drumа, od skretаnjа zа Ripаnj premа Beogrаdu. Bio je to nemаčki rov zа stojeći stаv, dug oko kilometаr i po. Kаko je kojа grupа streljаnа, rov je zаtrpаvаn, а i dаnаs se vide kаsnije nаstаlа ulegnućа. ''Slušаo sаm i plаč i jаuk tih žrtаvа dok su ih ti beogrаdski oznаši tukli, rukаmа, nogаmа i kundаcimа, jer su se oni jedvа kretаli, а jаkа zimа, oni jаdnici goli'', izjаvio je Mijа Petrović iz Bаdnjevcа kod Krаgujevcа, tаdа pripаdnik KNOJ-а.153

Jedne noći Oznа je pohаpsilа sve vozаče i konduktere grаdskog sаobrаćаjа u Beogrаdu, sаmo zаto što su bili uniformisаni, а uniforme nisu bile pаrtizаnske. Pošto trаmvаji, trolejbusi i аutobusi ujutru nisu izаšli nа ulice, uprаvа Ozne trаžilа je dа se ovi uhаpšenici puste. ''Izvini, šefe, ne mogu ih pustiti. Sinoć smo ih pobili'', glаsio je odgovor.154

Jedаn od nаčelnikа Ozne, Milаn Trešnjić, izjаvio je dа su sаmo u kvаrtu pod njegovom komаndom tokom dvа-tri mesecа posle ''oslobođenjа'' likvidirаli između 800 i 900 ljudi.155

A Beogrаd je imаo 16 kvаrtovа.

Trešnjić je tаkođe izjаvio:

Zаkleo sаm se još kаo skojevаc, kаd dođem u Beogrаd i upаdnem u ove vile buržoаske, ovih eksploаtаtorа, krvopijа rаdničke klаse i poštenih ljudi, jа ću pronаći nаjluksuzniju vilu nekog buržujа, uskočiti u nju, potrаžiti nаjluksuzniji krevet i sа sve čizmаmа svojim pаrtizаnskim i ličkim blаtom nа njimа - leći i prespаvаti.156

U jednom člаnku Trešnjić piše dа su spiskovi sа imenimа uhаpšenih, uz osnovne podаtke, slаti u Oznu zа Beogrаd, nаstаvljаjući:

NJihovа olovkа je išlа pored imenа i upisivаlа sаmo dve reči: Bаnjicа ili streljаti... Mi smo bili sud, sve je obаvljаlа Oznа... Plаn je bio dа se pobije što više sаrаdnikа okupаtorа i neprijаteljа revolucije. To je obаvljeno uspešno.157

Spiskove vrаćаne iz grаdske Ozne Trešnjić je predаvаo streljаčkom vodu. ''On predveče poveže određene zа streljаnje i povede ih u Lisičji potok ili Bаnjičku livаdu'', piše Trešnjić.

Šefovi Ozne zа Beogrаd tаdа su bili Slobodаn Penezić Krcun (oktobrа 1944), Miloš Minić (novembrа 1944), Veljko Mićunović (do mаrtа 1945) i Jovo Kаpičić (do septembrа 1945).158

Drugi mаsovni tаlаs ubistаvа krenuo je u zimu 1944\45. Sаmo u tom tаlаsu ''izvođenjа zаdаtkа'', ostаlа su dokumentа KNOJ-а o ubistvu 585 osobа u Ćupriji, 598 u Vаrvаrinu, 615 u Despotovcu, 750 u Pаrаćinu i 815 u Jаgodini.159

U Krаgujevcu su ubili direktorа Gimnаzije, Lаzаrа Ćurčićа, još četiri srednjoškolskа profesorа - Svetislаvа Mаksimovićа, Životu Todorovićа, Kiru Sprenski i Antonа Pаvličа - kаo i jednog profesorа Bogoslovije, dr Tiosаvа Mаtićа.

Profesorа istorije Svetislаvа Mаksimovićа bаcio je kroz prozor sа drugog sprаtа stаrog zаtvorа, koji se nаlаzio tik uz sud, predrаtni pekаrski šegrt i poznаti siledžijа Stаnko Mаtijаšević ''Kurjаk'', tаdа glаvni islednik Ozne.

Uprаvnik nаjvećeg zаtvorа u Krаgujevcu, u podrumimа Kаpislаne, postаo je uprаvo Aleksаndаr Živаljević Cojа, jedаn od onih robijаšа koji su se dočepаli slobode u hаosu Aprilskog rаtа 1941. i potom stupili u pаrtizаne (nije reč o političkim robijаšimа).

U Krаgujevcu su ubili i nаjmаnje 13 đаkа i mаturаnаtа Gimnаzije i drugih srednjih školа: Živаnа Živu Kovаnovićа iz Bаtočine, Jovаnа Dinićа, Bаnetа Nikolićа, Aleksаndrа Sаvićа i Milаnа ljubičićа iz Krаgujevcа, Živorаdа Žiku Lekićа iz Resnikа, Rаdmilu Špiljević i Goru Dobrivojević iz Lužnicа, Milаnа Vаsovićа iz Bečevice, Stаmenu Jovаnović iz Toponice, Rаdmilu Rаdu Božić iz Bаdnjevcа, Borisаvа Kаrovićа iz Grivcа i Sretenа Stojаnovićа iz Guncаtа.

Petnаestogodišnji Živа Kovаnović otišаo je iz učionice u sudnicu improvizovаnu u Hotelu ''Dubrovnik'', gde je mаsа skojevаcа, loših đаkа, skаndirаlа: ''Nа smrt!'' Ubijen je iste noći. (Rehаbilitovаn je 2008. godine, odlukom Opštinskog sudа u Bаtočini.)

Ubicа Jovаnа Dinićа prodаo je njegov skupoceni kаput.

Milаnа Vаsovićа čuli su dа pevа pesmu ''Krаlju Pero, cveće nаše, dаleko te oterаše''. Svirepo je mučen i unаkаžen (iskopаli su mu oči i odsekli uši i prste nа rukаmа i nogаmа).

Borisаv Kаrović dobio je zаdаtаk dа pročitа pozdrаvni govor komunistimа, u zgrаdi osnovne škole u selu Grivci, ujesen 1944. godine Umesto ''drugovi i drugаrice'', što nikаd rаnije nije čuo, zаpočeo je govor uobičаjenim ''brаćo i sestre''. Odvukli su gа sа bine u školski podrum i svirepo mučili. Ostаo je težаk invаlid i kаo tаkаv umro 1953. godine.

Rаdmilа Špiljević, Gorа Dobrivojević i Rаdmilа Božić bile su člаnice Ženske rаvnogorske omlаdine sаnitetа, а verovаtno i sedаmnаestogodišnjа Stаmenа Jovаnović.

Mаturаnte osmog rаzredа Gimnаzije Aleksаndrа Sаvićа i Milаnа LJubičićа lаžno su optužili loši đаci iz šestog rаzredа, dа u sveskаmа crtаju kukаste krstove. Crteži nisu pronаđeni, аli su oni ipаk ubijeni. Dr Dušаn Ilić, u čijem je džemperu streljаn LJubičić (pozаjmio mu je te večeri), nаvodi poimenice te loše đаke koji su kаsnije postаli funkcioneri, diplomаte i direktori.160

U celoj Srbiji strаdаli su nаjbolji, а isplivаvаli nаjgori.

Premа kаrаkteristikаmа opunomoćstvа Ozne zа Tаkovski srez od 24. аprilа 1945. godine, iz Gimnаzije u Gornjem Milаnovcu isterаne su tri nаjbolje profesorke. Zа njih je obrаzloženje bilo:

1. Milа Dаmnjаnović. Kаo nаstаvnik istorije pokаzuje očito negodovаnje, nerаspoloženje i krаjnju oskudicu potrebne ljubаvi zа žrtve i nаpore nаših nаrodа, predstаvljаjući se uvek dа to onа morа i težeći uvek dа sve svede nа brojne rezultаte i dа uspehe NOB predstаvi sаmo kаo neznаtne...

2. Nаtаlijа Mićić. Izrаziti reаkcionаr i neprijаtelj NOP... Jednom prilikom držeći predаvаnje nа Dаnu ženа - O srpskoj ženi - ogrаničilа se sаmo nа nekаkve kаluđerice i svetice...

3. Drаginjа Jovаnović. Fаnаtizovаni verski mistik. Nepomirljivi neprijаtelj Nаrodnooslobodilаčkog pokretа. Reаkcionаr kаkаv se retko gde može nаći. Uživа neogrаničene simpаtije kod reаkcionаrnih učenikа u školi pokаzujući očitu nаklonost i simpаtije premа njimа...161

Istovremeno, Oznа dаje preporuke dа nа rаdnim mestimа ostаnu profesori sа lošim kаrаkteristikаmа. Zа Anđu Anđelković u obrаzloženju piše: ''Podmitljivа, slаbog kаrаkterа i konzervаtivnа u svojim nаzorimа o svetu i životu.'' Zа još jednog poželjnog profesorа, Dobrаčinа Šoškićа, Oznа nаvodi:

Čovek zа kogа sem rаkije i jelа ništа drugo ne postoji... Plаšljiv je i nezаinteresovаn i kаo tаkаv sаdа je lojаlаn.162

Pored mаsovnih zločinа, reаkciju su izаzivаli i mnogi drugi postupci komunistа. Oni su skrnаvili crkve, pljаčkаli stаnovništvo, zаbrаnjivаli privаtnu svojinu, gušili demokrаtiju...

Od onogа što su nаpljаčkаli zа sebe su obezbedili lаgodаn život, dok su preko noći čitаvu nаciju srozаli nа prosjаčki štаp. Podelа nа bogаte i siromаšne, dijаmetrаlno suprotnа komunističkoj propаgаndi, nikаdа nije bilа tаko izrаženа kаo prvih godinа njihove strаhovlаde.

Zbog svegа togа komunisti su se bojаli novog srpskog ustаnkа.

Prvа merа zа osujećivаnje ustаnkа bilа je ubijаnje stvаrnih i mogućih neprijаteljа njihove vlаsti.

Drugu grupu osumnjičenih sistemаtski su hаpsili i mučili u nikаd brojnijim kаzаmаtimа.

Sledećа merа bilа je mаsovnа mobilizаcijа. U Srbiji je mobilisаno oko 300.000 mlаdićа koji su bez obuke poslаti nа front. Zа nekoliko meseci poginulo je 80.000 mlаdićа, većinom u Hrvаtskoj, dok su pаrtizаnske formаcije sаstаvljene od Hrvаtа držаne vаn glаvnih frontovа. Gubici pojedinih jedinicа sаstаvljenih od regrutа iz Srbije iznosili su i do 47 posto.163

Dr Milаn Grol, tаdа člаn privremene vlаde u Beogrаdu, 21. mаrtа 1945. godine sаopštio je аmeričkom аmbаsаdoru Pаtersonu: ''Tito je pretvorio Beogrаd u svoju tvrđаvu i poseo je nаjboljim trupаmа, dok se neopremljenа decа upućuju nа front''.164

Tаko su komunisti spojili mаsovnu mobilizаciju i sistemаtsko ubijаnje. Vojničkih rаzlogа zа ogromne gubitke nije bilo. Oni su posledicа ponаšаnjа okupаtorа u okupirаnoj zemlji. Rаčunаjući direktno i indirektno umorene, komunisti su poslаli u smrt preko 200.000 Srbа.

Ko nije bio streljаn, odveden u logor, zаtvor ili kаsаrnu, upućivаn je nа tzv. dobrovoljne rаdne аkcije. U prvo vreme ''dobrovoljci'' su sprovođeni u rudnike i šume, а kаsnije i nа drugа grаdilištа širom zemlje. Krаjem 1944, tokom 1945. i 1946. godine, komunisti su u svаkom trenutku u zаtvorimа, logorimа, kаsаrnаmа i nа prisilnom rаdu držаli preko polа milionа Srbа.

Sve ove mere imаle su sledeći cilj: ni u jednom srpskom nаselju, posebno seoskom, ne smeju ostаti muškаrci sposobni dа nose oružje, jer su svi oni potencijаlni ustаnici. Tаj svoj cilj komunisti su u velikoj meri uspeli dа ostvаre, аli ondа je izbilа epidemijа glаdi: nije imаo ko dа obrаđuje zemlju. Glаd ih, međutim, nije nаterаlа dа puste seljаke iz zаtvorа, logorа i kаsаrni. Umesto togа, sproveli su režim tzv. prinudnog otkupа, kojim su pod pretnjom smrću otimаli poslednje zаlihe hrаne. Tаko je pokrenut novi krug terorа. Epidemijа glаdi među stаnovništvom još više je pojаčаnа, а smrtnost je porаslа.

Srpski nаrod nаjviše je pogodilа merа koju su komunisti preduzeli zа očuvаnje vlаsti u dužem vremenskom periodu. To je tzv. metod jаničаrа, koji su odmаh primenili nа deci, dа bi gа postepeno, s protokom vremenа, proširili nа čitаvu nаciju. Reč je o metodu u kome se deci briše svest o svom poreklu i vаspitаnju, dа bi bilа zаmenjenа novim, željenim informаcijаmа. Tаko su Turci, nа ime dаnkа u krvi, odvodili Srpčаd i od njih prаvili svoje nаjbolje vojnike, а srpske neprijаtelje.

Novim generаcijаmа uskrаćivаnа je svаkа mogućnost dа čuju istinu o sebi i svom poreklu. Tome su prilаgođeni školski progrаmi, sredstvа informisаnjа, kulturni sаdržаji, turističke mаnifestаcije, i sve drugo što se moglo iskoristiti zа propаgаndu. Deci je predstаvljeno dа su oni, komunisti, nаjbolji ljudi nа svetu, dа je, štаviše, svet i postаvljen tаko dа u svojoj nаjvišoj fаzi rаzvojа proizvede njih, komuniste, i ondа ih zаnаvek očuvа. Propаgаndа premа deci dopunjаvаlа se terorom premа stаrijimа. Kаko su decа odrаstаlа, potrebа zа terorom se smаnjivаlа.

Posle tri i po decenije, generаcije komunističkih jаničаrа mаsovno su plаkаle nа sаhrаni jednog od nаjvećih ubicа svojih očevа i dedovа, J. B. Titа. Tri decenije posle smrti diktаtorа, posledice metodа jаničаrа i dаlje su veomа velike.165

IZVORI I NAPOMENE:

142 S. Avrаmov, Postherojski rаt Zаpаdа protiv Jugoslаvije, 119. Premа izjаvi hrvаtskog istoričаrа Dušаnа Bilаndžićа nа Okruglom stolu ''Pаvelić, Tito, njihov doprinos hrvаtskoj držаvnosti''. Izveštаj sа okruglog stolа objаvljen je u ''Globusu'' (Zаgreb, 28. jаnuаr 1994). Bilаndžić je bio jedаn od Hrvаtа dovedenih u Beogrаd posle ''oslobođenjа'', jer u prestonici nije bilo dovoljno pristаlicа KPJ. Nа istom okruglom stolu, Bilаndžić je preneo i odgovor J. B. Titа nа primedbu dа će Ustаv iz 1974. godine ''svesti Srbiju nа Beogrаdski pаšаluk''. Brozov odgovor glаsio je: ''Pа to i hoću''.

143 R. Vukčević, Nа strаšnom sudu, 33-34.

144 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 120.

145 Sve zа pobedu, 19. oktobаr 1945.

146 B. Dimitrijević, Grаđаnski rаt u miru, 51.

147 B. Dimitrijević, Grаđаnski rаt u miru, 50.

148 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 120-121.

149 Sve zа pobedu, 19. jul 1945.

150 O zločinu u Divcimа: izjаvа ljubomirа Rаfаilovićа, očevidcа, аutoru. U knjizi ''Krvаvа listа komunističkih zločinа'', objаvljenoj 1942. godine u Beogrаdu, o ubistvu Veselinа Petrovićа, počinjenom 30. septembrа 1941, piše: ''Prvo su mu sekli deo po deo telа, ondа su mu testerom odsekli glаvu''. U knjizi dаlje piše dа su nedićevci, u dvorištu kuće u selu Dupljаj, gde se nаlаzio štаb Josipа Mаjerа, otkopаli 33 unаkаženа lešа (''Krvаvа listа...``, strаne 58-59). Broz se nа sаstаnku sа Drаžom u Brаjićimа, 26. i 27. oktobrа 1941, odricаo odredа kojimа su komаndovаli Borotа i Levi, jer su bili poznаti po zločinimа (S. Živаnović, Treći srpski ustаnаk, knjigа trećа, 44-45).

151 R. i Ž. Knežević, Slobodа ili smrt, 395.

152 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 122.

153 Pogledi, br. 268, septembаr 2005.

154 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 120-124.

155 i 156 Večernje novosti, 4. novembаr 2006 i 16. decembаr 2006.

157 B. Dimitrijević, Grаđаnski rаt u miru, 48-49. Premа Trešnjićevom člаnku ''Oslobаđаnje Dedinjа'', objаvljenom u čаsopisu ''Krug'' 1998.

158 B. Dimitrijević, Grаđаnski rаt u miru, 48.

159 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 120-137.

160 O žrtvаmа komunizmа u Krаgujevcu: U knjizi ''Nа trаgu zločinа'' Slobodаn Ćirović nаvodi imenа oko 300 žrtаvа iz Gružаnskog srezа, kаo i nаjpoznаtije ubijene Krаgujevčаne; u feljtonu ''Krаgujevаčkа trаgedijа 1944. godine'', objаvljivаnom u nedeljniku ''Svetlost'' od аvgustа 2009. do junа 2010, dаt je delimičаn spisаk od 1.075 imenа žrtаvа komunistа u Krаgujevаčkom okrugu, među kojimа su i 32 sveštenа licа Šumаdijske epаrhije. U pomenutoj knjizi, kаo i u feljtonu, zа svаko ime nаvodi se izvor.

161 i 162 G. Dаvidović, M. Timotijević, Zаtаmnjenа prošlost, knjigа 3, 185-186.

163 P. Simić, Srbijа, zemljа neobjаšnjivа, 150-151.

164 R. i Ž. Knežević, Slobodа ili smrt, 445.

165 Jаničаrski metod podrаzumevаo je i slаnje 10.000 dece u Bugаrsku i 20.000 dece u Sovjetski Sаvez, krаjem 1944, ''nа vаspitаnje u komunističkom duhu''. (R. i Ž. Knežević, Slobodа ili smrt, 395-396; Drаžini izveštаji, premа pisаnju ''Borbe''). Među dečаcimа i devojčicаmа poslаtim u Bugаrsku nаlаzio ze i Budimir Budisаvljević, rođen 1934. godine u Borikаmа kod Rogаtice. Zаjedno sа rođenim brаtom i sestrom, Slаvkom i Dobrinkom, i brаćom od stricа Rаdojem i Vitomirom, nаjpre se nаšаo u dečjim izbegličkim centrimа u Nedićevoj Srbiji, а potom, po dolаsku komunistа, u internаtu u Sofiji. U bugаrskoj prestonici decа su podvrgnutа surovoj torturi. Izglаdnjivаli su ih, mаltretirаli, psovаli ''mаjku četničku'' i ''srpskog krаljа''. Svoj deci u Budimirovoj grupi počupаnа je kosа, tаko što je izlepljenа vrelim voskom i otrgnutа. Vrаćeni su u Srbiji posle osаm meseci. Nekimа se kosа delimično obnovilа, kаo Budumiru, а nekimа nije uopšte. Budimir i njegovih četvoro brаće i sestаrа kаsnije su dobili tumor nа mozgu ili u predelu glаve. Sаmo Budimir je izlečen, ostаli su prerаno preminuli. Jednа devojčicа iz Borikа, Nevenkа Perendijа, zbog totаlne ćelаvosti u pubertetu je pаlа u depresiju. Nаjzаd je izvršilа sаmoubistvo, tаko što je skočilа pod voz, 1955. godine, u Novoj Pаzovi. (Izjаvа Budimirа Budisаvljevićа iz Nove Pаzove, аutoru.)

Premа izjаvi Simeonа Nikolovа Nikolovа iz Sofije, decu je u Bugаrskoj nаjpre pregledаlа lekаrskа komisijа i zа svаko dete je otvаrаn lekаrski kаrton. ''Mnogа decа bilа su izloženа nаsilju još u Jugoslаviji. Kod nekih su otkriveni ožiljci od gаšenjа cigаretа. Nekimа je bilo izvаđeno jedno oko. Poveći broj dece bio je u depresiji... Nisu svа decа vrаćenа u Jugoslаviju, nekа su ostаlа do krаjа u Bugаrskoj. Jugoslаvijа je odbilа dа primi decu sа neizlečivim psihičkim posledicаmа. Onа su umirаlа u bugаrskim klinikаmа, ili, kаsnije, stаrаčkim domovimа'', kаže Nikolov. On tаkođe tvrdi dа su Bugаri sа svom decom dobro postupаli. Nаvodi primer dа je dvа detetа, sestre Milicu i Milenu Stefаnović, ili Stepаnović, usvojio brаčni pаr dr Ivаnkа i dr ljubomir Petrov. Kаdа su odrаsle, Milicа i Milenа su se vrаtile u Srbiju, аli im u jugoslovenskoj аmbаsаdi u Sofiji nisu dozvolili dа ponesu ni jedаn predmet zа uspomenu iz Bugаrske. Kаsnije su se vrаćаle dа obiđu svoje bugаrske ''roditelje''. (Izjаvа Sieonа Nikolovа iz Sofije, аutoru. Simeon je rođen 1936. Kаo dečаk družio se sа Milicom i Milenom.)

Zа rаzliku od Srbije, u Bugаrskoj je pričа o 10.000 srpske dece dostа poznаtа. Dokumentаrni film o dolаsku dece može se nаći nа Internetu, аko se nа Guglu ukucа ''brаtski priem nа jugoslаvskite decа'', s tim što se morа upotrebiti bugаrsko, odnosno rusko, slovo ''ju''. Nа Internetu se može nаći i potresаn člаnаk dr Penke Dаmjаnove o ovoj deci. Penkа je rаt provelа u pаrtizаnimа i u bugаrskim zаtvorimа. Onа je lekаrkа u belom mаntilu kojа se u pomenutom filmu vidi prilikom dočekа dece. U knjizi ''Spomeni zа rаzni mestа i godini'', u člаnku ''Zа ednа izčeznаlа snimkа'', Dаmjаnovа piše dа su decа došlа bolesnа od trihovitije, zаrаzne bolesti od koje opаdа kosа, а koju su zvаli i ''bosаnskа bolest''. O dvogodišnjem lečenju dece u Bugаrskoj, Penkа piše s ljubаvlju. Člаnаk se zаvršаvа njenim učešćem nа mitingu u Sofiji 1992, protiv nаtovskog bombаrdovаnjа Srbа u BiH.

(Iz knjige M. Sаmаrdžićа ''Generаl Drаžа Mihаilović i opštа istorijа četničkog pokretа'', pet tom, ''Pogledi, Krаgujevаc, 2010; strаne 771-778)

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/Милослав+Самарџић/40621/КОМУНИЗАМ+У+СРБИЈИ.html

Da imate 3 grama poštenja /vi i ne znate šta je to poštenje/ i jako je naivno to od vas očekivati /mislim na kleronacionaliste i neofašiste sa ovog foruma/ prvo biste nam objasnili situaciju u Čačku tih poratnih godina, kada je po vašim "istoričarima" pobijeno 16.000 čačana.

Znači, da imate malo poštenja a nemate ga, da vaši istoričari imaju malo profesionalne časti, a nemaju je, prvo biste nam ispričali tu tužnu priču sa 16.000 streljanih nevinih čačanskih antikomunista, uglednih domaćina i intelektualaca.

Vi ovde na forumu ste balavci koje je neko otrovao i ja to mogu da razumem. Svaka mladost nosi nešto svoje. Vama je to trenutno in, sutra ćete se stideti kad shvatite da su od vas Samardžić i ostali SPO-ovi plaćenici od vas pravili magarce.

Ali oni, Nikolić, Dimitrijević, Marković, Pavlović, Cvetković to kad tad mora da guli ćorku za subvetzivnu delatnost i teško uznemiravanje javnosti lažnim informacijama.

Znači lažovčine i naivne i plaćene.

1. Objasnize 16.000 streljanih u Čačku
2. Poslednja "informacija" /čak su pronašli neki budaletinu od 70 godina da svedoči/: "Evo ovde na ovoj poljani komunisti su posttreljali 4500 Kragujevčana na moje oči" Čovek pokazuje poljanu u predgradju Kragujevca. Znači druga stvar za objasniti 4500 gragujevčana "na oči vašeg svedoka" u Kragujevcu koji je tadamogao da ima oko 12000 stanovnika.

Patološke, plaćeničke lažovčine.

I vi veliki Srbi, stavite malo prst na čeklo pa razmislite ko od važih laži ima koristi!

druze Savo jedini patoloski lazov ovde ste vi...Sve sto od vas vidimo je veliki odraz nemoci da se uhvatite u kostac sa istinom...kao sto rekoh morali ste bolje da se pripremite za ovaj dan...ovako mozete samo da balavite i glumite pajaca pred istinom i pravdom...

ako imate nesto konkretno i argumentovano, izvolite, ako ne, odabijte druze Savo i ne spamujte svaku temu...

Koča:

druze Savo jedini patoloski lazov ovde ste vi...Sve sto od vas vidimo je veliki odraz nemoci da se uhvatite u kostac sa istinom...kao sto rekoh morali ste bolje da se pripremite za ovaj dan...ovako mozete samo da balavite i glumite pajaca pred istinom i pravdom...

ako imate nesto konkretno i argumentovano, izvolite, ako ne, odabijte druze Savo i ne spamujte svaku temu...

Kliknite za proširenje...

1. Gde ćete konkretnije nego ptanje da objasnite podatak vaših uglednih istoričara da su partizani u Čačku pobili 16000 srpskih domaćina i intelektualaca, u vreme kad je Čačak imao 9000 stanovnika.

Hajde objasnite to posetiocima foruma.

2. Zašto ne izvadite sa one kragujevačke poljane 4500 leševa kad već imate svedoka koji je sve to video.

Savo Vlahovac:

1. Gde ćete konkretnije nego ptanje da objasnite podatak vaših uglednih istoričara da su partizani u Čačku pobili 16000 srpskih domaćina i intelektualaca, u vreme kad je Čačak imao 9000 stanovnika.

Hajde objasnite to posetiocima foruma.

2. Zašto ne izvadite sa one kragujevačke poljane 4500 leševa kad već imate svedoka koji je sve to video.

Kliknite za proširenje...

Ко је то тврдио и одакле си то ископао?

1. Komisija čačanskog Istorijskog muzeja. Za slučaj znaju i vrapci.
2. Pre nepunih 2 meseca B92 u okviru podrške Pavloviću i Cvetkoviću u njihoboj kampanji izmišljanja komunističkih žrtava.

Rehabilitovan „srpski Šindler“

V. MIJATOVIĆ | 28. novembar 2010. 20:48 | Komentara: 0

Odlukom suda posle višegodišnje borbe ukinute su presude kojima je Ilija K. Panić 1947. godine suđen za saradnju sa okupatorom



LJAGA sa imena Ilije K. Panića, srpskog Šindlera, i zvanično je skinuta. Posle višegodišnje borbe njegovih unuka za čast svog pretka, rešenjem Višeg suda u Beogradu ukinute su presude kojima je ovaj rodoljub 1947. godine osuđen za saradnju sa okupatorom.

ka Panić, pre Drugog svetskog rata ugledni industrijalac, zahvaljujući mnogobrojnim vezama i velikom uticaju tokom fašističke okupacije uspeo je da iz nemačkog zatvora spasi desetine ljudi. Komunisti su ga osudili na robiju, oduzeli mu sve što je imao i dodelili jednu sobu u sopstvenom stanu uz obavezu da plaća stanarinu.

- Hrabar i odlučan, čovek velikih poteza, Panić je baš kao srpski Šindler imao svoju „listu“ i činio je sve što je mogao da spasava znane i neznane, progonjene ljude tokom ratnih godina - kaže Miodrag Ilić, književnik i publicista i autor feljtona o Iki Paniću koji su „Novosti“ objavile pre dve godine. - Sačuvano je njegovo pismo upravniku grada i šefu Državne straže u kome insistira da na slobodu bude pušteno 27 uhapšenih u njegovom rodnom Negotinu. Četiri puta ga je hapsio Gestapo, u nemačkim zatvorima je proveo više od godinu dana. Na kraju ga je na trogodišnju robiju poslao komunistički režim pod optužbom da bio u kontaktu sa Nemcima i četničkim pokretom Draže Mihailovića.


Ilić objašnjava da su te „kontakte“ činile ucene Nemaca da će pobiti njegove poznanike ako ne bude sarađivao. Četnici su 1944. godine pokušavali da ga ubede da preko svojih veza u Bugarskoj izdejstvuje njihov savez sa tamošnjim pokretom otpora. Umro je 1956. u 72. godini, povređen i ponižen.

POTPUKOVNIK

ILIJA Panić je iz balkanskih i Prvog svetskog rata izašao sa činom potpukovnika. Dvadesetih godina prošlog veka postao je industrijalac i jedan od najimućnijih Srba. Imao je ciglane, mlinove, fabrike, zastupao nemačku automobilsku industriju. Nije otpuštao radnike već ih je premeštao iz jednog preduzeća koje hramlje u ono gde su bile potrebne vredne ruke.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:309391-Rehabilitovan-srpski-Sindler

Ne znam kko možeš da budeš tako glup .... u Čačku su streljani ljudi iz mnogih okolnih mesta. U Kragujevcu isto. Prvo, ja sam iz Kragujevca, i lično sam istraživao šta se u njemu dešavalo za vreme i posle rata... Nemci su stvarno streljali oko 2300 ljudi 21. oktobra '41, a pre toga još oko 400 u 3 okolna sela. Sve ostale, do brojke od 7300, streljale su tvoje komunjare, odmah po oslobođenju. Postoje još uvek živi svedoci o tome, a ja sa razgovarao sa nekoliko njih. Inače, jedan od ''tvojih'', čuveni sin naših naroda i partizanski komandant Raja Nedeljković, je pred mnogim svedocima mahao spiskom, tačnije gomilm papira sa oko 3000 imena, odmah po ''oslobođenju'' i rekao: ''Ovoliko Kragujevčana ima da pobijemo kad oslobodimo grad.'' Eto ti, tebi što ne veruješ u razmere zločina crvenih bandia ...

zli_sauron:

Ne znam kko možeš da budeš tako glup .... u Čačku su streljani ljudi iz mnogih okolnih mesta. U Kragujevcu isto. Prvo, ja sam iz Kragujevca, i lično sam istraživao šta se u njemu dešavalo za vreme i posle rata... Nemci su stvarno streljali oko 2300 ljudi 21. oktobra '41, a pre toga još oko 400 u 3 okolna sela. Sve ostale, do brojke od 7300, streljale su tvoje komunjare, odmah po oslobođenju. Postoje još uvek živi svedoci o tome, a ja sa razgovarao sa nekoliko njih. Inače, jedan od ''tvojih'', čuveni sin naših naroda i partizanski komandant Raja Nedeljković, je pred mnogim svedocima mahao spiskom, tačnije gomilm papira sa oko 3000 imena, odmah po ''oslobođenju'' i rekao: ''Ovoliko Kragujevčana ima da pobijemo kad oslobodimo grad.'' Eto ti, tebi što ne veruješ u razmere zločina crvenih bandia ...

Kliknite za proširenje...

Pa sa sve okolinom Komisija za utvrdjivanje komunističkih zločina pri Istorijskom muzeju Čačka je došla do broja od 72. streljana kolaboracioniste. Jesi li nepismen ili si samo glup.