Čovekova dvostruka priroda Spoznaja istinskog Boga nije teoretsko znanje. To je
snaga koja daruje mogućnost povratka praizvoru.Gnostik sebe na tom putu doživljava kao dvostrukobiće. On se nalazi između dva nivoa postojanja čije korene oseća u sebi. S jedne strane je dete zemaljskog tvorca, dok, s druge strane, u sebi nosi zametak nebeskog čoveka. Na tom iskustvu zasniva se gnostička slika sveta o delovanju dva principijelno suprotstavljena poretka. Duhovna škola Ružinog Krsta govori o
dva prirodna poretka, o jednoj prolaznoj i jednoj večnoj prirodi. Spoznaja Boga gnostiku daruje mogućnost da ide stazom slobode.Ona mu otkriva da u sebi nosi Očevu klicu, iskru svetla,koju Duhovna škola Ružinog Krsta naziva atomom iskre duha. U „Jovanovom apokrifu“ sam Jovan kaže: Niko od nas ne spoznaje koliko je neizmeran. To spoznaje
samo onaj koji je proizašao iz Oca, on je taj koji nam je to rekao. Ali, on takođe spoznaje da je njegova iskra duha sputana u zemaljskom čoveku.Kako je božanska duša mogla da padne u materiju i zbog čega ostaje u njoj zarobljena dok je ne oslobode
napori svetla? Na taj problem gnostici odgovaraju kosmološkim i antropološkim delima. Taj deo gnostičkog mita omogućava uvid u pozadinu procesa nastanka kosmosa i čoveka.
Pošto je Spasitelj Jovanu očitovao božansko biće, reče mu: Došao sam da ti objavim šta jeste, šta je bilo i šta će biti; nevidljivo i vidljivo; da te poučim (...) o savršenom
čoveku.božanske punine. Svet božanske punine, koji se u Duhovnoj školi Ružinog
Krsta naziva božanskim prirodnim poretkom, gnostici dele na tri nivoa (opisi se razlikuju, zavisno od gnostičkih sistema). Prvi nivo je kraljevstvo nestvorenog Oca,prvobitnog Duha. Iz prasupstance, koja je, takođe, on sam, praizvor Duha stvara svetlo – Sina. Praizvor i prasupstanca su Otac – Majka, svetlo je Hrist.Na drugom nivou Hrist deluje zajedno s „gornjom Sofijom“, mudrošću, stvarajući prvobitnog čoveka.Na trećem nivou deluje prvi duhovni čovek, stvarajući sedam božanskih prasnaga i dvanaest božanskih
načela, eona, koji izgrađuju formu duhovnog sveta.Poslednji od tih prvobitnih eona je „donja Sofija“. Iz tih prasnaga i pranačela nastaje čovečanstvo, zajednica
„gornje Eklezije“. Ta tri nivoa čine jedinstvo, jedinstvo Oca, Sina i Duha svetoga.
Pad Sofije i njeno „užasno delo“U tom svetu mira i jedinstva, sa „donjom Sofijom“ počinje
da se odigrava drama. „Donja Sofija“ se opisuje kao relativno mlad eon, koji započinje svoje delo u stanju nestabilnosti, ne uvažavajući volju Duha i nezavisno od njegovog zakona. Prerevnosno, koliko je to moguće, i preuranjeno ona stvara iz osećaja sopstvene slobode i nezavisnosti. U ovom stanju počinje da sumnja u sebe.Jer ne beše sposobna podneti pogled svetla, već gledaše u bezdan – sumnjaše. Iz toga proizađe užasno,
bolno cepanje i odvraćanje (od svetla), zbog njene sumnje u sebe i neznanja u vezi sa samom sobom i stvarnošću.Ona je proizvela biće koje izaziva užas:muško – ženskog vladara s lavljim obličjem, koje je u sebi imalo veliku moć. Ali nije znalo odakle potiče.
Taj vladar je Demijurg. On se naziva i Jaldabaot, ili Autades, on je načelo nesputane samostalnosti i egocentričnosti.Jaldabaot, tek što nastade reče: Ja sam Bog,
nema nikoga do mene!To „užasno delo“ donje Sofije doziva u život sopstvenu tvorevinu, zrcalni odraz sveta božanske punine sa, takođe, tri nivoa. Nastaje zemaljski
kosmos sa svojih sedam arhonata i dvanaest eona i konačno se stvara zemaljski čovek.
Ali Otac, Duh, stavlja zavesu, veo između neprolaznog sveta Duha i Jaldabaota i njegove tvorevine. Unutrašnji i spoljašnji svet međusobno se razdvajaju, tako da spoljašnji ne može da opaža i prodre u unutrašnji. U „Trodelnom traktatu“ kaže se da Otac to čini kako bi stvari koje su u život stupile kao poredak (prolaznosti) postale poredak gorkog ukusa! Otac je hteo, kaže se dalje, da razdvajanjem dva sveta pruži mogućnost za njihovo razlikovanje, a time i za spoznaju šta je božansko,a šta nije.Potom Jaldabaot i njegove moći stvaraju čoveka (to je treći nivo imitacije). Ali, budući da su i sami slepi,
to jest bez Duha, i vide samo spoljašnju sliku Sofije,čoveka stvaraju prema toj slici. Zbog toga takav čovek nema duhovnu, već samo animalnu dušu i, u prvom redu, nije sposoban za život.Sađenje svetlosnog semena .Kada Sofija ugleda šta je nastalo iz njenog samovoljnog ponašanja, jako se uplaši. Ona uvide svoju grešku i pokaja se. Okrenu se uvis – svetu punine i zamoli svetlo, Hrista, za pomoć. Ojačana, zajedno s Hristom,
započinje delo izbavljenja. Jaldabaotova slepa tvorevina mora ponovo da se vrati svom izvoru.Svetlo Sofije iz samilosti počinje u animalnu ljudsku dušu da sadi seme svetla, seme potpunog čoveka,božansku duhovnu iskru, kako bi čovek zaista mogao
početi da živi. Ta iskra je božanski dah (pneuma) u čovekovoj duši, koji postaje zalog njegovog otkupljenja.Kada bude zapaljen spoznajom, ponovo može da stvori iskonskog unutrašnjeg čoveka. Na kraju će i sam Jaldabaot biti pogođen svetlom i bačen u najdublji
bezdan (tartaros), iz koga se više neće uzdići.
Čovekova situacija
Zar taj kosmički mit ne prikazuje tačno situaciju mikrokosmosa? Iskonski mikrokosmos bio je jedno s božanskim duhom. U njemu je postojala duhovna duša – Sofija – i nebeska ličnost. On je bio trojedinstveni sistem u harmoniji sa svetom božanske punine. Ali,
duhovna duša počela je samovoljno da deluje i tako je nastala smetnja. Umesto božanske mudrosti delovalo je načelo egocentričnosti, slepo aurično jastvo, „snaga s lavljom glavom“ – Autades ili Jaldabaot – koji je gradio svoj sopstveni nebeski svod. Ta snaga stvarala je samo imitacije bez duha i prilagođavala se zakonima materije. Ona je stvorila zemaljsku, smrtnu ličnost. Prvobitna ličnost, svetlosno obličje u mikrokosmosu,
više nije moglo živeti pod tim uslovima. Umesto njega u život je dozvano obličje slikonoše i od materije prirodnih elemenata izgrađena je slika svetlosnog obličja.
Ona je povezana s mikrokosmosom i njegovom svetlosnom iskrom.
U mitu je to prikazano tako što je Božja ljubav zemaljskom čoveku usadila svetlosnu iskru. Ona u njemu može da raste, kao seme u zemlji, kako bi se konačno
„otvorila“. Tako Jaldabaot i njegova lažna tvorevina mogu da propadnu i budu ponovo vraćeni u istinsku tvorevinu Duha. Kada se iz čoveka koji govori: Ja sam Bog, nema nikoga osim mene povuče egocentričnost, u njemu može ponovo da oživi duhovna duša, Sofija i da se sjedini sa Spasiteljem.Jovan pokazuje čoveku njegovo određenje, jer se u
njemu samom ponovo uobličava put ka praizvoru. U najnižoj tački njegove sumnje, sopstvena vera stvara most ka Duhu. Vera proizlazi iz snaga koje u srcu gladuju
za Duhom. Snaga zračenja Gnoze dodiruje božansko srce i povezuje ga s glavom. Snaga ideacije u glavi primljeno projektuje u sliku brega ka kome Jovan ide
da bi primio spoznaju. Njegova ličnost je nosač slike koja služi, u njemu se pokazuje sam Spasitelj, da bi uklonio nedostatak istinske, žive spoznaje i mudrosti i ponovo uspostavio prvobitno mikrokosmičko obličje.
snaga koja daruje mogućnost povratka praizvoru.Gnostik sebe na tom putu doživljava kao dvostrukobiće. On se nalazi između dva nivoa postojanja čije korene oseća u sebi. S jedne strane je dete zemaljskog tvorca, dok, s druge strane, u sebi nosi zametak nebeskog čoveka. Na tom iskustvu zasniva se gnostička slika sveta o delovanju dva principijelno suprotstavljena poretka. Duhovna škola Ružinog Krsta govori o
dva prirodna poretka, o jednoj prolaznoj i jednoj večnoj prirodi. Spoznaja Boga gnostiku daruje mogućnost da ide stazom slobode.Ona mu otkriva da u sebi nosi Očevu klicu, iskru svetla,koju Duhovna škola Ružinog Krsta naziva atomom iskre duha. U „Jovanovom apokrifu“ sam Jovan kaže: Niko od nas ne spoznaje koliko je neizmeran. To spoznaje
samo onaj koji je proizašao iz Oca, on je taj koji nam je to rekao. Ali, on takođe spoznaje da je njegova iskra duha sputana u zemaljskom čoveku.Kako je božanska duša mogla da padne u materiju i zbog čega ostaje u njoj zarobljena dok je ne oslobode
napori svetla? Na taj problem gnostici odgovaraju kosmološkim i antropološkim delima. Taj deo gnostičkog mita omogućava uvid u pozadinu procesa nastanka kosmosa i čoveka.
Pošto je Spasitelj Jovanu očitovao božansko biće, reče mu: Došao sam da ti objavim šta jeste, šta je bilo i šta će biti; nevidljivo i vidljivo; da te poučim (...) o savršenom
čoveku.božanske punine. Svet božanske punine, koji se u Duhovnoj školi Ružinog
Krsta naziva božanskim prirodnim poretkom, gnostici dele na tri nivoa (opisi se razlikuju, zavisno od gnostičkih sistema). Prvi nivo je kraljevstvo nestvorenog Oca,prvobitnog Duha. Iz prasupstance, koja je, takođe, on sam, praizvor Duha stvara svetlo – Sina. Praizvor i prasupstanca su Otac – Majka, svetlo je Hrist.Na drugom nivou Hrist deluje zajedno s „gornjom Sofijom“, mudrošću, stvarajući prvobitnog čoveka.Na trećem nivou deluje prvi duhovni čovek, stvarajući sedam božanskih prasnaga i dvanaest božanskih
načela, eona, koji izgrađuju formu duhovnog sveta.Poslednji od tih prvobitnih eona je „donja Sofija“. Iz tih prasnaga i pranačela nastaje čovečanstvo, zajednica
„gornje Eklezije“. Ta tri nivoa čine jedinstvo, jedinstvo Oca, Sina i Duha svetoga.
Pad Sofije i njeno „užasno delo“U tom svetu mira i jedinstva, sa „donjom Sofijom“ počinje
da se odigrava drama. „Donja Sofija“ se opisuje kao relativno mlad eon, koji započinje svoje delo u stanju nestabilnosti, ne uvažavajući volju Duha i nezavisno od njegovog zakona. Prerevnosno, koliko je to moguće, i preuranjeno ona stvara iz osećaja sopstvene slobode i nezavisnosti. U ovom stanju počinje da sumnja u sebe.Jer ne beše sposobna podneti pogled svetla, već gledaše u bezdan – sumnjaše. Iz toga proizađe užasno,
bolno cepanje i odvraćanje (od svetla), zbog njene sumnje u sebe i neznanja u vezi sa samom sobom i stvarnošću.Ona je proizvela biće koje izaziva užas:muško – ženskog vladara s lavljim obličjem, koje je u sebi imalo veliku moć. Ali nije znalo odakle potiče.
Taj vladar je Demijurg. On se naziva i Jaldabaot, ili Autades, on je načelo nesputane samostalnosti i egocentričnosti.Jaldabaot, tek što nastade reče: Ja sam Bog,
nema nikoga do mene!To „užasno delo“ donje Sofije doziva u život sopstvenu tvorevinu, zrcalni odraz sveta božanske punine sa, takođe, tri nivoa. Nastaje zemaljski
kosmos sa svojih sedam arhonata i dvanaest eona i konačno se stvara zemaljski čovek.
Ali Otac, Duh, stavlja zavesu, veo između neprolaznog sveta Duha i Jaldabaota i njegove tvorevine. Unutrašnji i spoljašnji svet međusobno se razdvajaju, tako da spoljašnji ne može da opaža i prodre u unutrašnji. U „Trodelnom traktatu“ kaže se da Otac to čini kako bi stvari koje su u život stupile kao poredak (prolaznosti) postale poredak gorkog ukusa! Otac je hteo, kaže se dalje, da razdvajanjem dva sveta pruži mogućnost za njihovo razlikovanje, a time i za spoznaju šta je božansko,a šta nije.Potom Jaldabaot i njegove moći stvaraju čoveka (to je treći nivo imitacije). Ali, budući da su i sami slepi,
to jest bez Duha, i vide samo spoljašnju sliku Sofije,čoveka stvaraju prema toj slici. Zbog toga takav čovek nema duhovnu, već samo animalnu dušu i, u prvom redu, nije sposoban za život.Sađenje svetlosnog semena .Kada Sofija ugleda šta je nastalo iz njenog samovoljnog ponašanja, jako se uplaši. Ona uvide svoju grešku i pokaja se. Okrenu se uvis – svetu punine i zamoli svetlo, Hrista, za pomoć. Ojačana, zajedno s Hristom,
započinje delo izbavljenja. Jaldabaotova slepa tvorevina mora ponovo da se vrati svom izvoru.Svetlo Sofije iz samilosti počinje u animalnu ljudsku dušu da sadi seme svetla, seme potpunog čoveka,božansku duhovnu iskru, kako bi čovek zaista mogao
početi da živi. Ta iskra je božanski dah (pneuma) u čovekovoj duši, koji postaje zalog njegovog otkupljenja.Kada bude zapaljen spoznajom, ponovo može da stvori iskonskog unutrašnjeg čoveka. Na kraju će i sam Jaldabaot biti pogođen svetlom i bačen u najdublji
bezdan (tartaros), iz koga se više neće uzdići.
Čovekova situacija
Zar taj kosmički mit ne prikazuje tačno situaciju mikrokosmosa? Iskonski mikrokosmos bio je jedno s božanskim duhom. U njemu je postojala duhovna duša – Sofija – i nebeska ličnost. On je bio trojedinstveni sistem u harmoniji sa svetom božanske punine. Ali,
duhovna duša počela je samovoljno da deluje i tako je nastala smetnja. Umesto božanske mudrosti delovalo je načelo egocentričnosti, slepo aurično jastvo, „snaga s lavljom glavom“ – Autades ili Jaldabaot – koji je gradio svoj sopstveni nebeski svod. Ta snaga stvarala je samo imitacije bez duha i prilagođavala se zakonima materije. Ona je stvorila zemaljsku, smrtnu ličnost. Prvobitna ličnost, svetlosno obličje u mikrokosmosu,
više nije moglo živeti pod tim uslovima. Umesto njega u život je dozvano obličje slikonoše i od materije prirodnih elemenata izgrađena je slika svetlosnog obličja.
Ona je povezana s mikrokosmosom i njegovom svetlosnom iskrom.
U mitu je to prikazano tako što je Božja ljubav zemaljskom čoveku usadila svetlosnu iskru. Ona u njemu može da raste, kao seme u zemlji, kako bi se konačno
„otvorila“. Tako Jaldabaot i njegova lažna tvorevina mogu da propadnu i budu ponovo vraćeni u istinsku tvorevinu Duha. Kada se iz čoveka koji govori: Ja sam Bog, nema nikoga osim mene povuče egocentričnost, u njemu može ponovo da oživi duhovna duša, Sofija i da se sjedini sa Spasiteljem.Jovan pokazuje čoveku njegovo određenje, jer se u
njemu samom ponovo uobličava put ka praizvoru. U najnižoj tački njegove sumnje, sopstvena vera stvara most ka Duhu. Vera proizlazi iz snaga koje u srcu gladuju
za Duhom. Snaga zračenja Gnoze dodiruje božansko srce i povezuje ga s glavom. Snaga ideacije u glavi primljeno projektuje u sliku brega ka kome Jovan ide
da bi primio spoznaju. Njegova ličnost je nosač slike koja služi, u njemu se pokazuje sam Spasitelj, da bi uklonio nedostatak istinske, žive spoznaje i mudrosti i ponovo uspostavio prvobitno mikrokosmičko obličje.