Intervju: Obrad Stevanović
Pet dana rovovskih pregovora
Potpisnik Kumanovskog sporazuma posle decenije ćutanja svedoči za „Politiku“
Obrad Stevanović Foto B. Pedović
Nemam razloga da budem ponosan na svoj potpis na Vojno-tehničkom sporazumu, ali ni razloga da ga se stidim. Zadovoljan sam rezultatom koji smo postigli za pet dana, koliko su pregovori trajali, a on se može meriti činjenicom da su naši uslovi prihvaćeni. Ključno je bilo da ugovorna strana ne bude NATO jer se smatralo da ukoliko već gubimo deo suvereniteta, on treba da bude poveren Ujedinjenim nacijama, a ne NATO-u, kaže za „Politiku” posle deset godina ćutanja,general-potpukovnik policije Obrad Stevanović, jedan od potpisnika sporazuma kojim je okončano bombardovanje SRJ, a danas predavač na Policijskoj akademiji u Beogradu.
„Najžalije mi je što nismo uspeli u sporazum da uključimo mali tehnički detalj – da Kfor nosi oznake UN, a ne NATO-a”, rekao je general Stevanović.
U čemu je značaj Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova?
Odredbe sporazuma su najčešće kritikovane, a Rezolucija 1244 podržavana. Činjenica je da Rezolucija jeste važnija, ali da nije sprovodljiva bez ovog sporazuma, dok je s druge strane sporazum bez Rezolucije neprimenljiv.
Tekst sporazuma je u nekoliko bitnih detalja povoljniji od same rezolucije, pa i od dokumenta Ahtisari–Černomirdin. U sporazumu se samo na jednom mestu pominje reč NATO, tamo gde se navodi da Alijansa ima obavezu da obustavi bombardovanje. I to je sve. Takođe, nema pomena Glave 7. Povelje UN, koja podrazumeva pravo primenusile bez odobrenja SB, kao ni sporazuma iz Rambujea. Te tri stvari govore da smo uspeli da tekst koji nam je ponuđen popravimo maksimalno prema našim interesima. Danas retko ko zapaža da Kfor nije NATO, već su to bezbednosne snage pod okriljem UN.
Koje je mogućnosti VTS predvideo, a vlasti u Srbiji ih nije iskoristila?
Povratak Vojske i policije na KiM morao je da bude primenjen bar u simboličnom obliku, tamo gde je to moguće. Za nas bi bilo od izuzetnog značaja da u krugu Gračanice ili Dečana imamo bar pet policajaca sa obeležjima Srbije. Tako bismo imali činjenični dokaz da smo prisutni na KiM u zvaničnojformii s državnim obeležjima.
Trebalo je da pregovori počnu na teritoriji KiM?
Da, u Đeneral Jankoviću je u te svrhe bila je pripremljena jedna škola. Došli smo rano, oko 9 sati, ali je delegacija Kfora ostala s makedonske strane granice iz bezbednosnih razloga. Posle sat i po vremena mi smo prešli u Makedoniju, gde nas je sačekao britanski general Bejli u pratnji pomoćnika ministra policije Makedonije.
Ko se nalazio u našoj delegaciji?
Nebojša Vujović iz SMIP-a, Slobodan Miletić iz SMUP-a, predstavnici Ministarstva odbrane i Generalštaba, prevodilac. I ja, kao tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije. Bilo je šest-sedam vojnih generala, među kojima i general Krga, a prvog dana ih je predvodio Blagoje Kovačević, jer je Svetozar Marjanović bio odsutan.
Otkud to da ste završili u kafani „Evropa”?
Kad se pređe granica, prvi objekat s leve sterane, prema Blacu, jesteta kafana. Nekim stepenicama se penje do nje. Na platou ispred kafane čekalo nas je nekoliko stotina novinara, koje su obezbeđivali italijanski vojnici. Shvatili smo da je to mesto unapred bilo pripremljeno za pregovore.
Bilo je predviđeno da pregovori budu završeni istog dana?
Postojao je pritisak da sporazum potpišemo za nekoliko sati. Pregovarački tim Kfora predvodio je britanski general Majkl Džekson, a njegovi najbliži saradnici bili su američki general Bridžvej i oficir za vezu, general Bejli, kao i još dva oficira, Norvežanin i Amerikanac zadužen za pravne aspekte sporazuma. Džekson je rekao da je na najvišem državnom nivou dogovoreno da se sporazum potpiše do 14 sati i da on nema mandat da bilo šta menja.
Jeste li tada bili u kontaktu s Beogradom?
Svako je imao svoj mobilni. Džekson nam je rekao da ga je Vesli Klark obavestio da je Milošević saglasan da potpišemo to što su nam ponudili. Tu mu general Blagoje Kovačević vrlo diplomatski kaže: „Gospodine generale, ako je naš predsednik rekao da mi ovo potpišemo, mi ćemo to svakako i učiniti. Ali mi bismo morali da se prethodno sa njim čujemo”. Ispostavilo se da je to što je Džekson rekao bila izmišljotina.
Posle smo zatražili da razgovore nastavimo sutradan. Smatrali smo, čini mi se i mi i oni, neprimerenim da se ponovo susretnemo u toj kafani.
Pa su pregovori nastavljeni u NATO bazi u Kumanovu?
Da. Mi smo tamo imali šator, klasičan vojnički šator u koji smo bili smešteni. Njihove snage su nas čekale na granici, vodile do baze i svako veče vraćale natrag. Spavali smo u Vranjskoj Banji. Sam sporazum potpisali smo 9. juna, negde pred ponoć, oko 11 časova, i to u tom našem malom šatoru.
Jeste li tada osećali teret istorije na svojim plećima?
Nismo bili srećni, bili smo začuđeni što je od miliona Srba ta uloga pripala baš nama
Činilo mi se da je odgovornost koju sam preuzeo nesrazmerno veća u odnosu na moje sposobnosti i autoritet. Razmišljao sam kako će biti ocenjen potpis na jednom takvom dokumentu – da li kao zaključenje mira ili kao potpisivanje kapitulacije. Istina je da je potpisom sporazuma bombardovanje prestalo i to je jedna od činjenica zbog koje mislim da sam uradio dobru stvar u tim okolnostima, kada se nije baš znalo šta je dobro.
Kako ste prihvatili vesti o kidnapovanim i nestalim Srbima posle raspoređivanja Kfora?
Strašno sam se razočarao jer sam prethodno na nekoliko skupova građana i predstavnika lokalnih samouprava uveravao građane da to što smo im mi bili do tada, da će ubuduće biti Kfor. A šta se desilo? U tih prvih desetak dana otetoje i ubijeno desetine Srba. Da sam pre potpisivanja sporazuma verovao da je Kfor nemoćan da zaštiti Srbe, pozvao bih građane da se samoorganizuju.
Da li je revizija Kumanovskog sporazuma, za koju se nedavno založio državni vrh Srbije, pravi način za povratak kontrole srpskih snaga nad kopnenom i vazdušnom zonom bezbednosti?
Odgovornost za stanje bezbednosti u kopnenoj i vazdušnoj zoni bezbednosti nije na Srbiji, nego na Kforu. To se može ilustrovati primerom eskalacije nasilja na jugu Srbije 2000. godine, kada je komandant Kfora dozvolio našim snagama da izvedu antiterorističku akciju i vrate se u zonu bezbednosti, što je ovlašćenje koje proističe iz VTS. Problem se može efikasnije rešiti primenom Vojno-tehničkog sporazuma, a ne njegovom promenom.
i BGD PVO je pucala u vazduh slaveći pobjedu.....
