dess
Poznat
- Poruka
- 7.252
Politika, Kulturni dodatak 30.04.2009.
Za razliku od drugih socijalističkih zemalja (osim Rusije) pad Berlinskog zida i slom komunizma u Srbiji nisu rezultirali obnovom građanskog društva, kulture i sistema vrednosti, već se u istorijskom smislu otišlo korak nazad. Ako je komunistički pokret još uvek deo svetskoistorijskog procesa, izraz emancipacije proletarijata i sekularne inteligencije, sled sumanutih i tragičnih događaja s kraja osamdesetih i početka devedesetih bio je revolucija lumpenproletarijata i ološa.
Taj prevrat je izveden iza dimne zavese lažnog višepartijskog sistema i još lažnijeg parlamentarizma. Iz kaljuge komunističkog društvenog uređenja – mora se priznati funkcionalnijeg od aktuelnog – i kakvog-takvog kulturnog poretka, Srbija je prekonoć skliznula u tribalnu utopiju u kojoj su prividi institucija postali još prividniji, a sva moć uzurpirana od strane raznoraznih veća staraca i starica.
Hunte zla
Može misliti ko šta hoće, ali nikakvog tu nacionalizma nije bilo. Kao što ga nema ni danas. Nacionalizam je moguć isključivo unutar slobodne nacije, a srpski narod se, nažalost, nikada nije uzdigao iz orijentalne začaranosti i neslobode. Nacionalizam je koherentna ideologija čiji je cilj očuvanje vitalnih snaga nacije od pogubnih uticaja kasnog modernizma: razobručenog hedonizma i svakojakih subverzivnih „sloboda”; neuspeh i anahronost te doktrine skriveni su u tome što je ona – iako rado koketira sa crkvama – kao i svaka ideologija u suštini antireligiozna i ne uspeva da uvidi eshatološki smisao disolucije u savremenom svetu, rasula koje se može (i mora) usporavati i kanalisati, ali koje nije moguće zaustaviti.
Ali ako uporedimo nacionalizam Francuske akcije, recimo, sa srpskim „nacionalizmom” iz devedesetih i dvehiljaditih, videćemo zapanjujuću nezainteresovanost očeva i sinova nacije za dobrobit naroda. Zapravo je uspon plemenske kulturne, političke i ekonomske hunte iz devedesetih širom otvorio poklopac Pandorine kutije svih zamislivih zala i Srbiju pogruzio u beznađe, a mlade naraštaje u narkomaniju i nihilizam, pri čemu je monopol nad distribucijom droge, recimo, držala Državna bezbednost. „Očevi” nacije bili su vođeni isključivo orijentalnom idejom teritorijalne ekspanzije kao proširenja prostora pljačke i harača. Već površna analiza pokazuje beslovesnost te ideologije, tačnije – odsustvo bilo kakve smislene ideologije, osim ukoliko pod ideologijom ne podrazumevamo otužno jadikovanje i zapomaganje nad porazima i bitkama izgubljenim upravo zato što su vođene iz nepromišljenih i neartikulisanih motiva. Teško je otrgnuti se utisku da srpske pseudoelite srljaju iz rata u rat ne bi li vanrednošću ratnih situacija obezbedili minimum nacionalne kohezije i prikrili suštinsku nemogućnost konstituisanja Srbije kao racionalne i funkcionalne države slobodnih ljudi. Isto je tako teško otrgnuti se utisku da se ta unutrašnja nestabilnost, možda i nesvesno, nastojala prevazići višedecenijskim utapanjem (sakrivanjem?) Srbije unutar većih državnih celina koje su trebale da posluže kao spoljašnji potporanj silama unutrašnje nestabilnosti. A uzgred i kao sjajan povod za samosažaljenje i jadikovanja.
Od svog nastanka pa do danas, Srbija nije smogla snage da postoji za sebe; da sama sebi bude svrha, da unutar raspoloživog prostora uspostavi realan kulturni i državni poredak. Niti se ikada – osim usamljenog Đinđića – u srbijanskoj političkoj eliti pojavio iko ko razume da Srbija kao geopolitička činjenica nije isto što i Srbija kao geografski pojam. To nerazumevanje (i ne samo ono, dug je to spisak) učinilo je da ključni faktor srpskih labavih jedinstava uvek bude neko PROTIV, neka negacija. Eventualna ZA uvek su povezana sa nečijom podrškom našem PROTIV. Aktuelni faktor „nacionalnog okupljanja” je protivljenje i animozitet prema NATO-u i Evropskoj uniji, što ne znači da je imalo oslabilo resantiman PROTIV Turaka, Nemaca, Hrvata, Albanaca, Vatikana, masona, Kominterne, Amerike...
Probna uređenja
Akumulacija tog negativiteta, te nesposobnosti da se preboli poraz, da se prevlada ogorčenost, paralizuje istorijske procese, blokira konstruktivnost, iscrpljuje društvenu energiju i predstavlja solidnu osnovu za buduće poraze i dezintegracije.
Projektujući ono negativno na pomenute adrese (koje su eventualni korisnici, nikako uzroci naših dezintegracija), profesionalni patrioti i Srbi još uvek uspešno maskiraju vrišteću činjenicu da su faktor srpske nestabilnosti i dezintegracija upravo oni. I njihovi, isto tako profesionalni preci, koji su u XIX veku započeli procese nacionalne dezintegracije proglašavajući etničke Srbe islamske i katoličke vere Turcima i Šokcima. Od te podele pa do podele Srba na „radničku klasu i poštenu inteligenciju” i „reakciju” bio je samo korak. Sada je na snazi podela na „patriote” i „građaniste”, podela koja ponovo stiče, za sada, stidljivu podršku države. Mi, zapravo, ponavljam to po ko zna koji put, nemamo problema sa politikom već sa kulturnim modelom nasleđenim iz prve polovine pretprošlog veka. Tokom novije istorije Srbija je – podjednako neuspešno – promenila i isprobala sva postojeća društvena uređenja: od monarhije, preko socijalističke republike, zaključno sa (navodno) demokratskom i kapitalističkom državom. A sve je, nekako, sve to vreme, ostajalo isto, kvazidefinisano labavom običajnošću i vođeno samovoljom već ovih ili onih staraca.
Ništa drugo nije moglo proizići iz ideologije Vuka Karadžića (lingvistika je tu samo izgovor, uostalom „pozajmljen” od Save Mrkalja) koja je za sva vremena zacementirala populizam, a prostotu i prostakluk ustoličila kao vrhunsku vrednost. Sve se to, u komplikovanoj stvarnosti XXI veka, pretvorilo u grotesku. I biće sve grotesknije. Zbog toga ne treba osipati drvlje i kamenje na skupštinske budalaštine i razularene poslanike. Iako nemaju veze sa parlamentarizmom, oni nesvesno obavljaju svoju parlamentarnu ulogu – predstavljaju nas u dlaku onakvima kakvi jesmo.
Za razliku od drugih socijalističkih zemalja (osim Rusije) pad Berlinskog zida i slom komunizma u Srbiji nisu rezultirali obnovom građanskog društva, kulture i sistema vrednosti, već se u istorijskom smislu otišlo korak nazad. Ako je komunistički pokret još uvek deo svetskoistorijskog procesa, izraz emancipacije proletarijata i sekularne inteligencije, sled sumanutih i tragičnih događaja s kraja osamdesetih i početka devedesetih bio je revolucija lumpenproletarijata i ološa.
Taj prevrat je izveden iza dimne zavese lažnog višepartijskog sistema i još lažnijeg parlamentarizma. Iz kaljuge komunističkog društvenog uređenja – mora se priznati funkcionalnijeg od aktuelnog – i kakvog-takvog kulturnog poretka, Srbija je prekonoć skliznula u tribalnu utopiju u kojoj su prividi institucija postali još prividniji, a sva moć uzurpirana od strane raznoraznih veća staraca i starica.
Hunte zla
Može misliti ko šta hoće, ali nikakvog tu nacionalizma nije bilo. Kao što ga nema ni danas. Nacionalizam je moguć isključivo unutar slobodne nacije, a srpski narod se, nažalost, nikada nije uzdigao iz orijentalne začaranosti i neslobode. Nacionalizam je koherentna ideologija čiji je cilj očuvanje vitalnih snaga nacije od pogubnih uticaja kasnog modernizma: razobručenog hedonizma i svakojakih subverzivnih „sloboda”; neuspeh i anahronost te doktrine skriveni su u tome što je ona – iako rado koketira sa crkvama – kao i svaka ideologija u suštini antireligiozna i ne uspeva da uvidi eshatološki smisao disolucije u savremenom svetu, rasula koje se može (i mora) usporavati i kanalisati, ali koje nije moguće zaustaviti.
Ali ako uporedimo nacionalizam Francuske akcije, recimo, sa srpskim „nacionalizmom” iz devedesetih i dvehiljaditih, videćemo zapanjujuću nezainteresovanost očeva i sinova nacije za dobrobit naroda. Zapravo je uspon plemenske kulturne, političke i ekonomske hunte iz devedesetih širom otvorio poklopac Pandorine kutije svih zamislivih zala i Srbiju pogruzio u beznađe, a mlade naraštaje u narkomaniju i nihilizam, pri čemu je monopol nad distribucijom droge, recimo, držala Državna bezbednost. „Očevi” nacije bili su vođeni isključivo orijentalnom idejom teritorijalne ekspanzije kao proširenja prostora pljačke i harača. Već površna analiza pokazuje beslovesnost te ideologije, tačnije – odsustvo bilo kakve smislene ideologije, osim ukoliko pod ideologijom ne podrazumevamo otužno jadikovanje i zapomaganje nad porazima i bitkama izgubljenim upravo zato što su vođene iz nepromišljenih i neartikulisanih motiva. Teško je otrgnuti se utisku da srpske pseudoelite srljaju iz rata u rat ne bi li vanrednošću ratnih situacija obezbedili minimum nacionalne kohezije i prikrili suštinsku nemogućnost konstituisanja Srbije kao racionalne i funkcionalne države slobodnih ljudi. Isto je tako teško otrgnuti se utisku da se ta unutrašnja nestabilnost, možda i nesvesno, nastojala prevazići višedecenijskim utapanjem (sakrivanjem?) Srbije unutar većih državnih celina koje su trebale da posluže kao spoljašnji potporanj silama unutrašnje nestabilnosti. A uzgred i kao sjajan povod za samosažaljenje i jadikovanja.
Od svog nastanka pa do danas, Srbija nije smogla snage da postoji za sebe; da sama sebi bude svrha, da unutar raspoloživog prostora uspostavi realan kulturni i državni poredak. Niti se ikada – osim usamljenog Đinđića – u srbijanskoj političkoj eliti pojavio iko ko razume da Srbija kao geopolitička činjenica nije isto što i Srbija kao geografski pojam. To nerazumevanje (i ne samo ono, dug je to spisak) učinilo je da ključni faktor srpskih labavih jedinstava uvek bude neko PROTIV, neka negacija. Eventualna ZA uvek su povezana sa nečijom podrškom našem PROTIV. Aktuelni faktor „nacionalnog okupljanja” je protivljenje i animozitet prema NATO-u i Evropskoj uniji, što ne znači da je imalo oslabilo resantiman PROTIV Turaka, Nemaca, Hrvata, Albanaca, Vatikana, masona, Kominterne, Amerike...
Probna uređenja
Akumulacija tog negativiteta, te nesposobnosti da se preboli poraz, da se prevlada ogorčenost, paralizuje istorijske procese, blokira konstruktivnost, iscrpljuje društvenu energiju i predstavlja solidnu osnovu za buduće poraze i dezintegracije.
Projektujući ono negativno na pomenute adrese (koje su eventualni korisnici, nikako uzroci naših dezintegracija), profesionalni patrioti i Srbi još uvek uspešno maskiraju vrišteću činjenicu da su faktor srpske nestabilnosti i dezintegracija upravo oni. I njihovi, isto tako profesionalni preci, koji su u XIX veku započeli procese nacionalne dezintegracije proglašavajući etničke Srbe islamske i katoličke vere Turcima i Šokcima. Od te podele pa do podele Srba na „radničku klasu i poštenu inteligenciju” i „reakciju” bio je samo korak. Sada je na snazi podela na „patriote” i „građaniste”, podela koja ponovo stiče, za sada, stidljivu podršku države. Mi, zapravo, ponavljam to po ko zna koji put, nemamo problema sa politikom već sa kulturnim modelom nasleđenim iz prve polovine pretprošlog veka. Tokom novije istorije Srbija je – podjednako neuspešno – promenila i isprobala sva postojeća društvena uređenja: od monarhije, preko socijalističke republike, zaključno sa (navodno) demokratskom i kapitalističkom državom. A sve je, nekako, sve to vreme, ostajalo isto, kvazidefinisano labavom običajnošću i vođeno samovoljom već ovih ili onih staraca.
Ništa drugo nije moglo proizići iz ideologije Vuka Karadžića (lingvistika je tu samo izgovor, uostalom „pozajmljen” od Save Mrkalja) koja je za sva vremena zacementirala populizam, a prostotu i prostakluk ustoličila kao vrhunsku vrednost. Sve se to, u komplikovanoj stvarnosti XXI veka, pretvorilo u grotesku. I biće sve grotesknije. Zbog toga ne treba osipati drvlje i kamenje na skupštinske budalaštine i razularene poslanike. Iako nemaju veze sa parlamentarizmom, oni nesvesno obavljaju svoju parlamentarnu ulogu – predstavljaju nas u dlaku onakvima kakvi jesmo.
...jel on beshe u DSS-u bio? 
