Koliko ste iskreni prema sebi vi koji ste na Religiji?
Zapravo koliko smo svi mi iskreni prema sebi??
Molim komentare na slijedeći tekst??
Prvo što treba da shvatite, ako zaista nameravate da se probudite, je da to ne želite.
Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije
prijatno.
Vi ne želite da budete srećni. Hoćete li jedan mali test? Probajmo: treba nam samo
minut. Možete da zažmurite dok rešavate, ili da to radite otvorenih očiju -nebitno je.
Mislite na nekog koga mnogo volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam je zaista
dragocen, i pokušajte da mu u mislima kažete: "Više mi je stalo do moje sreće nego do
tebe."
Pazite šta se događa. "Više mi je stalo do moje sreće, nego do tebe. Kada bih birao,
uvek bih izabrao sreću." Koliki su se od vas osetili kao egoisti izgovorivši ove reči?
Mnogi, čini se. Shvatate li do koje smo mere podvrgnuti pranju mozga?
Jer, mi kao da smo primorani da se upitamo: "Kako mogu da budem takav egoista?"
Ali razmislite ko je stvarno egoista. Zamislite nekoga ko bi vam rekao: "Kako si mogao
da budeš takav egoista da ti tvoja sreća bude važnija od mene?" Zar vam ne bi došlo da
odgovorite: "Izvini, ali kako ti možeš da budeš takav egoista, kad očekuješ da tebe
stavim iznad svoje sreće?"
Jedna žena mi je pričala kako je njen ujak, sveštenik u lokalnoj crkvi, uvek počinjao
besedu recima: "Samo je žrtva dokaz ljubavi; mera ljubavi je altruizam."
Savršeno! Upitao sam je: "Da li biste poželeli da vas volim po cenu svoje sreće?"
"Da", odgovorila je. "A vi mene?" upitao sam. "Da", rekla je.
Zar to nije čudesno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po
cenu moje sreće. I tako, imali bismo dve nesrećne osobe, ali živela ljubav!
Ne želimo, znači, da budemo srećni. Želimo druge stvari. ili, još bolje - ne želimo da
budemo bezuslovno srećni. Spreman sam da budem srećan pod uslovom da se desi
ovo i ovo i ono.
Ali to je u osnovi kao kad biste rekli svom prijatelju ili Bogu ili bilo kome: "Ti si moja
sreća. Da nemam tebe, odrekao bih se sreće."
Zapravo koliko smo svi mi iskreni prema sebi??
Molim komentare na slijedeći tekst??
Prvo što treba da shvatite, ako zaista nameravate da se probudite, je da to ne želite.
Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije
prijatno.
Vi ne želite da budete srećni. Hoćete li jedan mali test? Probajmo: treba nam samo
minut. Možete da zažmurite dok rešavate, ili da to radite otvorenih očiju -nebitno je.
Mislite na nekog koga mnogo volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam je zaista
dragocen, i pokušajte da mu u mislima kažete: "Više mi je stalo do moje sreće nego do
tebe."
Pazite šta se događa. "Više mi je stalo do moje sreće, nego do tebe. Kada bih birao,
uvek bih izabrao sreću." Koliki su se od vas osetili kao egoisti izgovorivši ove reči?
Mnogi, čini se. Shvatate li do koje smo mere podvrgnuti pranju mozga?
Jer, mi kao da smo primorani da se upitamo: "Kako mogu da budem takav egoista?"
Ali razmislite ko je stvarno egoista. Zamislite nekoga ko bi vam rekao: "Kako si mogao
da budeš takav egoista da ti tvoja sreća bude važnija od mene?" Zar vam ne bi došlo da
odgovorite: "Izvini, ali kako ti možeš da budeš takav egoista, kad očekuješ da tebe
stavim iznad svoje sreće?"
Jedna žena mi je pričala kako je njen ujak, sveštenik u lokalnoj crkvi, uvek počinjao
besedu recima: "Samo je žrtva dokaz ljubavi; mera ljubavi je altruizam."
Savršeno! Upitao sam je: "Da li biste poželeli da vas volim po cenu svoje sreće?"
"Da", odgovorila je. "A vi mene?" upitao sam. "Da", rekla je.
Zar to nije čudesno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po
cenu moje sreće. I tako, imali bismo dve nesrećne osobe, ali živela ljubav!
Ne želimo, znači, da budemo srećni. Želimo druge stvari. ili, još bolje - ne želimo da
budemo bezuslovno srećni. Spreman sam da budem srećan pod uslovom da se desi
ovo i ovo i ono.
Ali to je u osnovi kao kad biste rekli svom prijatelju ili Bogu ili bilo kome: "Ti si moja
sreća. Da nemam tebe, odrekao bih se sreće."
