Хрватски економски напад на Србију
Ако је неко помислио да се распад бивше СФРЈ завршио, преварио се.Оружије је утихнуло али рат је настављен на други начин и другим средствима.Иако су бивше федералне јединице углавном добиле оно што су њихове олигархије ( политичке, војне, верске ) желеле ( независност и државу без или са знатно умањеним српским становништвом ), нису се одрекли непријатељства према Србији.Војна сила је замењена једним другим обликом агресије, тако да се Србија нашла пред новим искушењима покушаја економске колонизације, чему је погодовала осим спољне и унутрашња политичка ситуација.
У економском нападу на Србију, најагилније су Словенија и Хрватска које су као федералне јединице бивше СФРЈ приграбиле високи степен развоја уз економски протекционизам у односу на друге федералне јединице.У циљу овладавања српским тржиштем, а преко постојећих српско-руских уговора пробојем на руско тржиште под повољнијим условима него као чланице ЕУ, користе се осим интензивирања економске пропаганде старе везе и „пријатељства“, корупција, навике и предубеђења потрошача створена у периоду заједничке државе али уз максималну а често грубу и по Србију увредљиву заштиту својих економских интереса, принципа и тржишта.
Иако није испуњавала своје финансијске обавезе према Србији ( социјала, пензије, власништво над имовином предузеча из Србије ) Словенија је нашла начин да у Србији купује предузећа и стиче власништво на најатрактивнијим локацијама, отвара тржне центре, банке, пласира своју робу.
Сличан случај је и са хрватском.Према расположивим подацима, који у међувремену нису демантовани, хрватска влада је стала иза плана своје обавештајне службе названог „ОЛУЈА-2“ који је предвиђао куповину српских предузећа а у циљу економске колонизације Србије.Осим привредних предузећа, поменутим планом је била предвиђена куповина медијских, издавачких и дистрибутерских кућа, штампарија, новинских и ТВ кућа као и радиостаница.Циљ поменуте акције која је иначе деконспирисана од стране хрватских медија, између осталог је био да на исти дан кадаје хрватска војска извела акцију „ОЛУЈА“ , фирма „Нексе група“ коју по речима Ђурице Мишина функционера ове фирме лично помаже Стјепан Месић, заврши приватизацију српског гиганта „Тоза Марковић“ АД из Кикинде.
Како су већ купили „Полет“ из Новог Бечеја и „Стражилово“ из Сремских Карловаца, такође фирме за производњу грађевинског материјала, куповином „Тозе Марковића“ би остварили одређени утицај на производњу и промет грађевинским материјалом у Србији.Није на одмет нагласити да је први човек Нексе групе, Иван Ерговић на тај положај дошао као проверени кадар ХДЗ-а, један од оснивача и финансијера странке бранимира Главаша.Према податку јавно предоченом на конференцији за штампу у Този Марковићу а против продаје хрватској фирми, један од главних акционара Нексе групе је Месићева кћерка, а поменута Група је по броју купљених необновљивих ресурса у србији (као што су например каменоломи) на трећем месту.( Српски Национал 24.08.2005 год.)Осим наведеног хрвати су показали интересовање да купе најгледанију новосадску тв станицу „Јесењин“ (31.07.2005,24.08.2005 Српски Национал,04.08.2005 Курир)
Доласком ДОС-а на власт, хрвати су фактички стекли третман најповлашћеније нације у трговини, мада се овакав третман-права дају на бази реципроцитета.У БиХ и Србији, фабрици „Јосип Краш“ из Загреба је враћена својевремено одузета имовина и док хрватске компаније купују наша велика и значајна предузећа, српски привредници у Хрватској немогу ништа да купе јер се сваки покушај осујећује жестоком медијском кампањом, тихим бојкотом и опструкцијом хрватских власти (примери Мишковића и Карића).Иако наш Закон о приватизацији у 3.члану забрањује продају општих добара (земље, извора, шума) треба се подсетити како су и под којим условима продати „Књаз Милош“, „Јелен До“, цементаре а и чињенице да Словенија и Хрватска имају законе по којима странци немогу да купе земљу (интервју Бранка Драгаша,Глас од 01.04.2006 год.) па остаје неразумљиво зашто смо се у трговини са Словенијом и Хрватском одрекли тзв. Економског патриотизма а тим пре што је Хрватски фонд за приватизацију начинио попис 131 некретнине које су биле у власништву предузећа из Србије које се морају вратити ранијим власницима а чија се вредност креће око 25 милиона евра (Курир 05.08.2005 год.).
А шта рећи за израду котла у Новосадској топлани, када је хрватска фирма преко словенаца добила посао иако је била за 5000.000 евра скупља од понуде домаће са одређеним референцама „Минел-котлоградње (Курир 18.10.2005 год) или о афери са каталошком продајом и испоруком из Хрватске а преко поште, робе из некерманових или квелових каталога где је избегавањем плаћања ПДВ-а и царинских дажбина србији нанета штета од око 34 милиона евра (Национал 20.05.2006 год.).
Анте Жужул из загребачке „Школске књиге“ је на ексклузивном месту у Београду купио „Београдски издавачко графички завод“, односно 2.480 метара квадратних по четири пута мањој цени од првобитно процењене.Ради се о истом Жужулу блиском Иви Санадеру који је 2000. год. Забранио продају књига српских издавача у Загребу (Курир 03.08.2005,Српски Национал 31.07.2005 год..
Ивица Тодорић, власник фирме „Агрокор“ је изигравајући наше позитивне законске прописе, преко фирме кћерке са кајманских острва купио 60% акција фабрике уља „Дијамант“ из зрењанина а без реакције наших надлежних органа.Овом куповином Тодорић је успоставио контролу над једним делом Војводине јер „Дијамант“ осим власништва над 60.000 хектара у Србији има још 10.000 хектара у власништву у Републици Српској.Како је Тодорић такође покушавао да купи и „Витал“ из Врбаса али преко посредничке фирме из иностранства, због свог утицаја у влади Србије добио је надимак „колонијални управник Србије“ (Српски Национал 19.09.2005, 24.09.2005,Вечерње Новости 03.09.2005 год.).
И у ближој прошлости 2006-2007 године дешавале су се сличне ствари.
Фирма хрватског генерала дамира Крстичевића који је иначе оптужен за ратни злочин над српским цивилима у Мркоњић Граду 1995 год. Је укључена у посао опремања српских државних институција рачунарима (13.06.2006 Национал и Пресс).
Према писању листа „Курир“ од 05.09.2007 год. Хрватска страна је и поред расписаног тендера спречила енглеско-холандску компанију „Дењуб фудс груп“ да купи карловачку млекару, због њених великих инвестиција у Србији јер је „Дењуб фудс груп“ власник „Имлека“,Суботичке, Новосадске и Земунске млекаре.Иако је Данубијус на тендеру понудио најповољнију цену, Карловачка млекара је продата хрватској фирми „Хемодерм“ за производњу коже са два запослена која није могла да испуни финансијске обавезе, након чега је тендер пониште.
Такође треба поменути уговор са „Вартексом“ из Вараждина око опремања учесника Универзијаде 2009 год. У Београду вредан око пет милиона евра, којим су изиграни српски текстилци (24.09.2007,26.09.2007,19.10.2007 год. Вечерње Новости).
Према подацима из августа 2007 год. Хрватска је у куповину српских фирми и друге инвестиције до сада уложила 365.000.000 евра па би било врло интересантно видети шта смо ми то купили или инвестирали у хрватску или словеначку привреду мимо уобичајене трговине-робне размене.
