Na prosjačkom štapu
Većina stanovnika gradskih naselja ostala je bez posla i mogućnosti da zaradi za život. U bugarskoj okupacionoj zoni Morava pljačka je uzela tolike razmere da su već nekoliko meseci po okupaciji pojedine žene bile prinuđene da idu u obližnja sela i prose
Savremenici su u svojim zapisima ostavili užasne slike okupatorovog trogodišnjeg prisustva u Srbiji. Pogotovu su strahovite posledice ostale u krajevima obuhvaćenim Topličkim ustankom. Žitelji sela su po završetku rata ostali bez stoke, zemljoradničkih sprava, alata i mašina, nameštaja i pokućstva. Veliki broj kuća bio je porušen, sa razgrađenim dvorištima, porušenim stajama, vajatima i kačarama, sa uništenim voćnjacima i baštama. Gubici u ljudstvu u najboljim godinama života, koji su predstavljali najvredniju radnu snagu, bitno su uticali na smanjenje produktivnosti rada i uopšte na privrednu snagu srpskog sela. Dok je doprinos srpskog sela u predratnoj Srbiji, u ukupnom nacionalnom dohotku procenjivan na 17.000.000 francuskih franaka, posle rata spao je na samo 6.500.000 dinara.
Na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine naša delegacija potraživala je kao štetu nanetu poljoprivredi 50,41 odsto od celokupne ratne štete. Naravno da do nadoknade, pa makar i simbolične, nikada nije došlo. Seoska porodica je bila prepuštena sama sebi, odnosno sve više ponovo pomoći seoske zajednice. Stoga su se i za vreme okupacije i po oslobođenju u vremenu ekonomske obnove sela, porodice počele vraćati nekim oblicima narodnih običaja udruženog rada, koji su već bili u fazi izuzimiranja i nestajanja (pozajmica i sprega, u manjoj meri moba).
Monopol
Vojske Centralnih sila su u jesen 1915. godine zatekle „očajno“ stanje u Srbiji. Za vreme okupacije privredni život srpskih gradova je potpuno zamro. Beograd je bio mnogo oštećen. Većina zanatskih radnji i brojne privatne kuće uništene su ili teško oštećene. I u drugim gradovima privredna situacija je bila slična ovoj, koju je okupaciona vlast zatekla u prestonici.
RATNI PROFITERI
Život pod okupacijom doveo je do relativizacije moralnih normi i slabljenja nekih kriterijuma vezanih za poslovnu saradnju srpskih privrednika sa novim vlastima. Pojedini trgovci i zanatlije počeli su se ponašati pragmatično. Stoga se može govoriti o jednom, manjem delu srpskog građanstva koje je uspostavilo poslovne odnose sa vojnom vlašću. Neki, u najvećem broju trgovci, samo su nastavili svoj predratni posao. Drugi su „razvili“ posao sa okupacionim, uglavnom austrougarskim vlastima, kao vojni liferanti. Oni su se veoma brzo obogatili (poznati kao ratni profiteri) i, uopšte svojim poslom i ponašanjem, postali jedan poseban elemenat u tadašnjem srpskom društvu.
Privredno odeljenje preuzelo je nadzor nad privrednim životom u gradskim naseljima i usklađivalo ga sa potrebama Dvojne monarhije. Renovirane su i ponovo otvorene samo one fabrike i pogoni čiji su proizvodi bili neophodni na tržištu Monarhije. Vojna vlast direktno je upravljala svim privrednim objektima i nadzirala njihovu delatnost, pri čemu se najviše zanimala za zanate i neke grane industrije, uglavnom prehrambene. U manjoj meri su obnovljeni i trgovina (i vidu državne, monopolske i trgovine na crnom tržištu) i zanatstvo. Trgovina je okarakterisana od savremenika kao „sitničarska i lokalna“, jer se svela na prodaju životnih namirnica i odevnih predmeta. Austrougarska je, da bi obezbedila stalan izvor prihoda, uvela u proleće 1916. godine monopolsku trgovinu. Monopol je uveden na robu široke potrošnje: so, šećer, papir za cigarete, šibice, petrolej, špiritus itd.
Obespravljeni Srbi
Većina stanovnika gradskih naselja ostala je bez posla i mogućnosti da zaradi za život. U bugarskoj okupacionoj zoni Morava pljačka je uzela tolike razmere da su već nekoliko meseci po okupaciji pojedine žene bile prinuđene da idu u obližnja sela i prose. Austrougarska okupaciona vlast je već u januaru 1916. godine donela akt, Opšte osnove za carsko-kraljevsku vojnu upravu u osvojenoj oblasti Srbije, kojim je regulisala način zapošljavanja srpskog stanovništva. Po odredbama ovog akta, svako zaposlenje bilo je privremeno i radnik je mogao biti otpušten bez obrazloženja, otkaznog roka i odštete.
Postojala je i kategorija osoba koje su u potpunosti isključene iz prava na zaposlenje. Tu su spadali bivši članovi „Narodne odbrane“, „Crne ruke“, ličnosti koje su bile oslonac ranije vlasti, kao i osobe koje su učestvovale u prevratu protiv Aleksandra Obrenovića, „komite i vođe bandi“ i bivši austrougarski državljani, koji su dobili srpsko državljanstvo (oni su od strane okupacione vlasti ocenjeni kao najopasniji). Posao nisu mogli dobiti profesori i učitelji, službenici policijskih i organa ranije vlasti, službenici na železnici, u pošti („telegrafa i telefona“), finansijski i carinski službenici i sudije.
Redovi za milostinju
Beograd je izgledao žalosno. Već oko četiri sata u zoru stajala je povorka bednih žena pred prodavnicama mleka i životnih namirnica da bi za sitnu decu dobile po četvrt litra mleka i nešto brašna. Dva ili tri puta mesečno Beograđani su dobijali i otpatke od zaklanih životinja, uglavnom iznutrice
Na početku okupacije najteže je živelo stanovništvo u gradovima, osobito u Beogradu. Okupaciona uprava pokušavala je da određenim merama pomogne najugroženijim slojevima gradskog stanovništva. Iz činovničkih porodica bio je upućen najveći broj zahteva i molbi okupacionoj vlasti za primanje potpore. U Beogradu je obrazovan Centralni odbor za pomoć sirotinji, a u drugim gradovima su se preko okružnih i sreskih komandi delile namirnice, osnivale dobrotvorne ustanove: narodne kuhinje, domovi za siročad i stare osobe.
Usled te dramatične situacije koja je vladala u Beogradu neposredno po zavođenju okupacione uprave, već 10. oktobra 1915. godine Gradski odbor je počeo da deli pomoć najugroženijim porodicama - od dva do pet kilograma brašna. Beogradska opština delila je pomoć siromašnim ženama, dajući im svake subote po tri i po kilograma kukuruznog brašna za sledeću sedmicu. Zauzvrat, žene su čistile ulice i održavale čistoću u kancelarijama.
Savremenik je zabeležio: „Beograd je izgledao žalosno. Već oko četiri sata u zoru stajala je povorka bednih žena pred prodavnicama mleka i životnih namirnica, da bi za sitnu decu dobile po četvrt litra mleka i nešto brašna. Oko kasarni i oficirskih menaža svuda izgladnela i odrpana deca sa lončićima u rukama, da od vojnika prime po koji zalogaj hleba ili nešto čorbe ili pasulja“. (Đorđe Lazić, „Moja sećanja iz svetskog rata“)
.
Otpad za sirotinju
Pored ovakve „vrste“ pomoći, koja je najviše zavisila od emocija nekog vojnika, okupaciona vlast je ponekad davala građanima namirnice koje zbog lošeg kvaliteta nije htela da upotrebi za ishranu svojih vojnika i činovnika. Beograđani su dva ili tri puta mesečno dobijali otpatke od zaklanih životinja, uglavnom iznutrice, i krompir lošeg kvaliteta.
Opštinska vlast je pristupila popisu siromašnih ljudi, kojima je bila neophodna socijalna pomoć. U gradu Beogradu obrazovano je sirotinjsko odeljenje sa pet rejona, u kojima se do 20. oktobra prijavilo 4.325 porodica sa 9.930 članova. Samo desetak dana kasnije, do 2. novembra, broj porodica se povećao na 5.692, sa 13.607 članova. Kada se zna da je krajem oktobra ukupan broj stanovnika u Beogradu iznosio oko 15.000 duša, može se zaključiti da se za pomoć nije prijavilo samo 1.400 građana. To znači da je 90,7 odsto žitelja srpske prestonice u prvim mesecima okupacije preživelo zahvaljujući dobijanju pomoći od okupacione vlasti. Stalna mesečna pomoć za jedno lice sastojala se od šest kilograma brašna i devet kilograma krompira.
I u sledećoj godini austrougarski organi vlasti nastavili su da pomažu najugroženije porodice u Beogradu. Vlast je u 1916. godini odredila da se pomoć daje samo onim porodicama koje su imale malu decu, a ostale su bez ikakvih prihoda. Mesečno je pomoć primalo između 3.200 i 3.700 porodica. Bez obzira na napore koji su učinjeni na zapošljavanju određenog broja srpskih građana, i dalje je izuzetno veliki broj porodica, iz svih socijalnih grupa, primao potporu. Pomoć se izdavala na blagajnama okružnih komandi, lično vlasniku priznanice, dobijene u određenim uredima.
Sirotišta za mušku decu
U dužnost Centralnog odbora za pomoć spadalo je i otvaranje ustanova za boravak dece bez roditelja. U maju 1916. godine doneta je naredba o otvaranju sirotišta za mušku decu od pet do dvanaest godina, čije su majke ostale bez sredstava za život. Otvoreno je ukupno osam sirotišta: u Beogradu, Valjevu, Kruševcu, Užicu, Šapcu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu i Kosovskoj Mitrovici.
Mere preduzete od strane okupacione vlasti - otvaranje socijalnih ustanova, pomoć u novcu i životnim namirnicama, dale su određene rezultate tako što su donekle ublažile težak položaj siromašnih građana.
gde to izvuce
