Славјаносербија
За све то време становништво које је остало у Поморишју припремало се за масовни покрет у Русију, на подручје данашње Украјине. Ситуација је постала крајње критична. Запретила је опасност да читава Војна граница опусти. Командант Баната генерал-мајор Карл Леополд фон Енгелсхофен, да би одржао ред, морао је да позове у помоћ одред оклопника. Царица Марија Терезија је издала наредбе жупанијским властима да обзирније поступају са граничарима, док је српском народу упутила проглас у којем је саопштила да ће они који желе да остану у статусу граничара морати да се преселе на подручје Баната, где ће три године бити ослобођени од плаћања дажбина. У исто време, царица је издала Казнени патент уперен против агената који су наговарали Србе на сеобу. На темељу његових одредаба предвиђено је да агенти и њихови јатаци могу бити ухапшени и предати суду. У случају доказане кривице чекала их је смртна казна. Србима је било изричито забрањено да примају или траже ратну или цивилну службу страних сила.
Уместо да се ситуација смирује, она се све више компликовала. Тако су коморске власти биле против било каквог компромиса, а истрајавале су у намери да се Срби иселе на нову границу на Дунаву, или да потпадну под жупанијску власт. Колика је била одлучност Срба да се селе и колико је било незадовољство аустријском управом и одбојност према укључивању у угарске жупаније, најбоље сведочи податак да су они били спремни да, уколико не добију отпуснице, пређу у Турску, "јер им тамо веру не дирају".
Бечки двор је известио руску царицу Јелисавету Петровну како се међу Србима "развило криво мишљење да су они слободан народ и да могу ићи куда хоће". Даље је наглашено: "Код њих се јавила непослушност према царским наредбама а зло је толико нарасло да су ради његовог сузбијања били присиљени да употребе присилна средства".
У покушају спречавања преосталих граничара да се одселе у Русију умешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић, молећи царицу Марију Терезију да са своје стране све учини не би ли приволела његове вернике да одустану од сеобе.
Годину дана после прве сеобе Срба у Русију, уследила је нова 1752. године, под вођством пуковника Јована Шевића и потпуковника Рајка Прерадовића.
На том путу српски народ је преживљавао праву драму, коју је Милош Црњански дочарао у Сеобама: "Те јесени године 1752, последњи транспорти оних, који су се селили у Русију, пролазили су кроз хунгарску земљу и прелазили Тису, као што сербски сватови и сербски погреби иду". Све се то одвијало "уз лелек и смех, уз плач и кукњаву и смејурију. Водили су их официри, као пре у рат, а бројала их је, и јављала у Кијев, росијска мисија у Токају. само нити је ко имена њихова знао, нити ко иде, а ко остаје, ни ко се креће, ни ко задржава. Него су личили на олују и поплаву".
Колоне српских граничара стигле су у Кијев "месеца декемврија године 1752". Били су импресионирани његовим сјајем. Ово њихово расположење описао је Милош Црњански: "После оних колиба и росијских стражара, са кровом од сламе, под којима је ноћио, на путу, за Кијев, на брегу, тврђаве, цркве, рађевине горње вароши, чиниле су се, трептаве, као нека росијска царска круна, која се, у то доба, међу тим отпуштеним официрима, замишљала, сва у драгом камењу. Софијска катедрала, Андријевска црква, Печерска лавра, Златна капија, у снегу, на брду, учинише се тим досељеницима, првих дана, као грађевине, не људских руку, него као да их је нека луда уобразиља градила, у снегу и леду".
Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године.
За разлику од досељеника у Нову Сербију, они који су пристизали у Славјаносербију били су припадници разних народа. Поред већинских Срба, доселили су се и Бугари, Власи, Цинцари и Грци.
Командант је био генерал-мајор Јован Шевић. У руководству су били и виши мајор Петар Шевић, капетан Симеон Пишчевић, Иван Миоковић, Стеван Сабов, Игњат Миоковић, Ђорђе Премић и Константин Јузбаша. У команди пуковника Рајка Прерадовића били су потпуковник Максим Зорић, капетан Иванишевић и други.
Живот у Славјаносербији је у својим "Мемоарима" описао Симеон Пишчевић, капетан једне од граничарских рота.
Симеон Пишчевић потиче из старе српске племићке породице пореклом из Паштровића. Отац Стефан био је капетан и заповедник Шида. Родитељи су се трудили да га "што боље упуте у науке". Већ у петој години научио је да чита и пише на матерњем језику.
Када је навршио осам година, родитељи су га одвели у Петроварадински Шанац (Нови Сад), где му је ујак, виши капетан Секула Витковић, управо примио команду над пуком Земаљске милиције. Овде је, у Латинској школи, учио матерњи и латински језик.
Убрзо је ујак, по службеној потреби, отишао у Беч, па је повео младог Симеона да учи немачки језик и друге науке. О томе Пишчевић каже: "Учио сам аритметику, а почео се и у геометрији сналазити". У Бечу је остао три године.
По повратку у завичај, отац га је одвео у Сегедин, с намером да га упише у Пијаристичку гимназију. Овде је обавештен да сем католика не примају ученике других вера. Зато је остао у приватном пансиону годину и по дана, учећи немачки језик.
После Сегедина, отац га је одвео у Осијек, у канцеларију врховног заповедника, маркиза де Гвадањија, "ради изучавања судске и војне администрације, на немачком језику". То је учинио због тога "што ми Срби, већ по својој природи, немамо ни на шта друго толико склоности, колико за војну струку".
У рату за наслеђе аустријског престола граничари су 1744. године упућени на фронт на Рајну. Нашли су се у саставу Подунавског пука, којим је командовао мајор Вук Исаковић.Као писар у његовом штабу, млади Пишчевић је видео и забележио многе догађаје.
Када су се вратили из рата, "милитаре" је очекивало непријатно изненађење. Управо у то време, Дворски ратни савет је донео одлуку о распуштању Земаљске милиције и на подручју Подунавско-славонске границе.
Непоколебљиво решен да иде у Русију, после неколико година Пишчевић се упутио у Темишвар, генералу Енгелсхофену. Он је, као војни гувернер Баната, чија се надлежност протезала и на подручје Подунавља и Славоније, био задужен да распореди "милитаре" у јединице на ново подручје Војне границе.
У "Мемоарима" Пишчевић каже да га је Енгелсхофен покушао да одврати од намере да се исели у Русију, упозоравајући га да се не угледа на примере старијих, који су, огорчени на Мађаре, одлазили у Русију. Не поричући да ће Срби у Русији бити лепо примљени, нагласио је да је све то "руска политика", јер ће се Срби тамо "изгубити и преокренути, и унуци и праунуци неће знати право порекло своје", што им се у Аустрији не би догодило.
Уважавајући речи генерала, Пишчевић је остао непоколебљив у одлуци да оде у Русију, тражећи од њега "отпуст" из аустријске војске. На крају га је и добио!
Са "отпустом" Пишчевић је отишао пуковнику Јовану Шевићу, који је као предводник планиране сеобе, од руске царице Јелисавете Петровне добио генералски чин, с правом да додељује чинове оним официрима који ће му се придружити. Пишчевићу је доделио чин капетана.
У "Мемоарима" Пишчевић наводи да је са породицом за Русију кренуо 24. октобра 1753. године из Петроварадина. Пролазио је кроз Сентомаш (Србобран) и Сегедин. За Токај "пут је био тежак, а киша падала сваки дан". Тамо је наишао на другачије пределе: "Од Токаја почеле су да нам се указују планине, почели су уски путеви". Пред пољском границом "ушли смо у велика брда и стене", наставља Пишчевић своје казивање о путу из завичаја у Русију. Када су сишли са планине, сместили су се у пољско село Дукљу. Одавде према Жулкви, пут је био подношљив да би поново постао "тежак и неугодан". Стигли су, после великих перипетија, у град Броди.
По тмурном времену, на прагу зиме, Пишчевић се почео да двоуми: да ли да остане до пролећа или настави пут за Русију. Одлучио је да ипак истраје. Путовали су из дана у дан, "с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове".
Доспели су до места Хвастово. Овде су чули да су близу руске границе. Ван себе од одушевљења, Пишчевић је забележио: "Глас да је руска граница већ близу, подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељеног циља".
Пишчевић је хитао према Русији: "Путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијем, и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на Шељеговски прелаз".
У Шељеговку је приспео 22. децембра 1753. године. Ишао је даље. У Кијеву 24. децембра 1753. године завршава путовање дуго два месеца.
На подручју Славјаносербије Пишчевић је дошао августа 1754. године.
У "Мемоарима" је оставио аутентично сведочанство о природи и животу наших граничара на тлу Украјине: "Када је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње)... цела та пустиња је подељена на два дела, а сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела је дуга зима..."
Они тада нису бежали од неких ратних дејстава нити су били протеривани.
