Evo izvod iz jedne knjige i analiza tog fenomena!
Molim razmišljanja na tu temu,naravno nehrišćana jer hrišćani znam što će reći,da je to djelo Antikrista ka što je ovde i napisano kao reakcija.
Hrišćanska religiozna histerija caruje oko hristovog »spasenja«. U hrišćanstvu
je osnovna pažnja poklonjena Hristu-»spasitelju«, a ne bogu-tvorcu sveta. Zašto? Zato što kod
običnog vernika činjenica stvaranja čitavog sveta ni iz čega ne izaziva nikakve posebne emocije. Pa
šta, stvoren i stvoren, hvala bogu. A to, što čovek može da laže, obmanjuje, zavidi, krade, ubija, a
zatim će ga neko spasiti – to zadivljuje i oduševljava. To naročito oduševljava malograđanina,
posebno maloumnog. To je odlično. To je divno. To izaziva masu najjačih pozitivnih emocija i
veoma se sviđa malograđaninu, i na toj truloj ideji popovi mogu dobro da se poigraju. Zato se na toj
ideji i pravi špekulacija.
Ali sva glupost te hrišćanske ideje spasenja samo izgleda kao čista glupost. Ustvari to je
veoma vešt i fin psihološki trik. On nije sračunat za čovekovu svest, već za njegove emocije, za
podsvest. Niko od vernika se čak i ne zamisli o suštini tog »spasenja«. A zašto? Zato što na njihov
mozak deluje emocionalni psdihološki šok od tog »najneobičnijeg spasenja«, i njihov mozak se
prebacuje sa analize na burne pozitivne emocije. Desna moždana hemisfera, koja odgovara za
emocije, isključuje rad leve hemisfere, koja je odgovorna za logičko mišljenje.
Kod čoveka se formira jasan emocionalni stereotip o toj ideji. U budućnosti hrišćanin nikada
ne može da razmišlja o toj ideji, on može samo da je doživljava. Nikada u budućnosti nećete moći
da razmatrate tu ideju sa hrišćaninom na logičkom nivou. Njegovo logičko mišljenje će se uvek
isključivati i prebacivati na emocije. To isto se dešava i sa svim ostalim dogmama hrišćanstva.
Njihova logička besmislenost se prekriva pozitivnim ili negativnim emocijama.
Kao glavna negativna emocija pomoću koje hrišćanstvo programira ličnost, koristi se strah, i
strah hrišćanstvo kultiviše i naduvava do nebesa. Ako budete kritikovali Hrista, Vaša kritika će
naleteti na nesavladiv emocionalni zid straha pred antihristom.
Eto tako se programira i unakazuje mozak hrišćanina. Tako hrišćanstvo ruši logičko
mišljenje čoveka i nabija u glavu hrišćanina masu emocionalnih stereotipa i emocionalnih
kompleksa. Za osnovne hrišćanske dogme hrišćanin ostaje umno paralisan čovek. Ponovno
programiranje takvog čoveka za normalno mišljenje veoma je teško. Sve je veoma pragmatično i
prozaično. Reći ćete da nisu svi podložni toj prevari. Da, nisu svi, ljudi sa kritičkim načinom
mišljenja nisu podložni. Ali takvih je malo, i hrišćanstvo nije sračunato za njih. Svaka religiozna
histerija mora da se oslanja na uboštvo mišljenja širokih narodnih masa. Tada je ona
efikasna.
Odsustvo logičkog smisla u hrišćanstvu se kompenzira prisustvom pozitivnih ili
negativnih stereotipova o svim osnovnim hrišćanskim dogmama.
Treba istaći da ni jedna ideja ne nastaje na praznom mestu. Svaka ideja ima svoje poreklo. Ta podla
ideja svaljivanja svoje odgovornosti na druge ima daleko drevniju tradiciju od hrišćanstva. Nastala
je ta trula ideja u Izraelu. Najpre su Jevreji smislili posle dugih bezobrazluka da svaljuju svoje
grehove na živog jarca, koga su demonstrativno proterali iz grada i time samim, navodno
simbolično čisteći svoju dušu. Odavde je i potekao izraz »žrtveni jarac«. Zatim je bila praksa da
nešto slično rade i sa čovekom. Odabirali su čoveka, čitavu godinu dana ga hranili, ispunjavali sve
njegove želje, a posle toga su ga isterivali iz grada. Kao kulminacija razvoja te podle ideje je i
nastala ideja Hrista-spasitelja – dobrovoljnog žrtvenog jarca.
Dalje u hrišćanstvu je prisutna još jedna ideja koja začuđuje svojom neprincipijelnošću –
ideja skidanja odgovornosti putem ispovedanja i pokajanja. To jest dođe čiča koji je: ubio, silovao
ili pokrao desetine ljudi. Ispoveda se, pokaje se, da svetoj crkvi novac (što je najvažnije) i skidaju
mu se grehovi. Nego šta, jeste da je svašta učinio, ali vratio se bludni sin u ruslo »svete« crkve,
ispovedao se, pokajao, osvestio, očistio dušu. »Oprašta ti se, rabe božji, idi s Bogom, idi dragi, idi
rođeni, kradi, ubijaj dalje, kad nakradeš više, ponovo dođi, samo ne zaboravi da doneseš više
novaca za bogougodna dela«. Začuđujuće licemerje. Ali veoma unosno i opet pragmatično za
crkvu. Bez te ideje ljudi bi najmanje 5 puta ređe išli u crkvu i bar 10 puta bi manje donosili novaca.
I to takođe nije glupost. To je takođe psihološki trik, sračunat ne na intelekt, već na emocije i
podsvest.
Uporedite koliko je pametnija, principijelnija i pravednija mnogobožačka ideja individualne
KARME. Samo ti, svojim dobrim ili lošim postupcima, zarađuješ sebi svoju karmu (duhovni zbir
1
dobrih ili loših dela). I nikakav Hristos ti je ne može očistiti, promeniti ili preuzeti na sebe. Ni
pomoću novca ni pokajanja je nećeš skinuti. Samo tvoja individualna dela mogu nešto da promene.
Ako činiš dobro – poboljšavaš svoju karmu, ako činiš loše – pogoršavaš. Logično i pravedno. I ne
možeš svoju tešku karmu da skineš trenutno, kao u hrišćanstvu: ubio si, pokajao se – i ti si u Raju.
U mnogoboštvu to je složeno i teško. Možda nije dovoljno proživeti jedan život u naporu da se
pridigneš i poboljšaš svoju karmu. I to je pravedno.
Sada pogledajmo Hrista-spasitelja, koji je uzeo da spašava čitavo čovečanstvo, ne umejući
da spase čak ni samoga sebe. Kada su Hrista raspeli na krstu, nekoliko sati su mu dosađivali svedoci
toga procesa i ljudi sa najzdravijim mišljenjem su mu govorili: »…spasi Sebe Samog; ako si ti Sin
Božiji, siđi sa krsta… druge si spašavao, a sebe samoga ne možeš da spasiš; ako je On Car Izraela,
neka sada siđe sa krsta, i poverovaćemo u Njega; nadao se na Boga; neka On sada izbavi Njega, ako
je On ugodan Bogu« (po Mateju 27: 40-43). I šta je Hristos uradio? Pa ništa. Šest sati je visio na
krstu i nije umeo sam da siđe. Očigledno su savesno prikucali eksere na krstu. Osećajući sopstvenu
nemoć, Hristos je klonuo duhom (i to Vam je Bogočovek) i obratio se za pomoć drugome spasiocu
– svome Bogu-ocu: »…oko devet sati zavapio je Isus glasno: Bože Moj, Bože Moj! Zašto si me
ostavio?« (po Mateju, 27: 46). Ali ni to nije pomoglo, očigledno Bog-otac se bavio nečim važnijim
od spasavanja svoga voljenog sina. Pogođen podlošću svoga voljenog tatice, »Isus, opet zavapivši
glasno, ispusti duh« (po Mateju 27:50). Na tome se scena sopstvenog spasenja završila. Zavesa,
burni, dugotrajni aplauzi.
Sledeća scena – spašavanje čitavog čovečanstva. Zamislimo spasioca na vodi koji ne ume da
pliva i to zna, ali sedi na dužnosti spasioca, prima priličnu platu i dužan je da spašava sve
utopljenike. Najpametnije za njega za vreme povika u pomoć – jeste da postupi kao heroj »12
stolica«, to jest da istrči u susret utopljeniku sa transparentom »Spašavanje utopljenika je – stvar
ruku samih utopljenika«.
Hrišćanstvo je pošlo tim istim putem. Ono izjavljuje: »DA, deco, Hristos taj je sve VEĆ
spasio, ALI (duga pauza sa više značenja), ako budete loše plivali i ne umete da se spasite,
potonućete i otići u Pakao. Tako vam je to. A šta se Vi mislili? Takvi su zakoni naše spasilačke
stanice. Amin. Glupost? Nema logike? Ne sviđa Vam se? Tražite drugu spasilačku stanicu
Molim razmišljanja na tu temu,naravno nehrišćana jer hrišćani znam što će reći,da je to djelo Antikrista ka što je ovde i napisano kao reakcija.
Hrišćanska religiozna histerija caruje oko hristovog »spasenja«. U hrišćanstvu
je osnovna pažnja poklonjena Hristu-»spasitelju«, a ne bogu-tvorcu sveta. Zašto? Zato što kod
običnog vernika činjenica stvaranja čitavog sveta ni iz čega ne izaziva nikakve posebne emocije. Pa
šta, stvoren i stvoren, hvala bogu. A to, što čovek može da laže, obmanjuje, zavidi, krade, ubija, a
zatim će ga neko spasiti – to zadivljuje i oduševljava. To naročito oduševljava malograđanina,
posebno maloumnog. To je odlično. To je divno. To izaziva masu najjačih pozitivnih emocija i
veoma se sviđa malograđaninu, i na toj truloj ideji popovi mogu dobro da se poigraju. Zato se na toj
ideji i pravi špekulacija.
Ali sva glupost te hrišćanske ideje spasenja samo izgleda kao čista glupost. Ustvari to je
veoma vešt i fin psihološki trik. On nije sračunat za čovekovu svest, već za njegove emocije, za
podsvest. Niko od vernika se čak i ne zamisli o suštini tog »spasenja«. A zašto? Zato što na njihov
mozak deluje emocionalni psdihološki šok od tog »najneobičnijeg spasenja«, i njihov mozak se
prebacuje sa analize na burne pozitivne emocije. Desna moždana hemisfera, koja odgovara za
emocije, isključuje rad leve hemisfere, koja je odgovorna za logičko mišljenje.
Kod čoveka se formira jasan emocionalni stereotip o toj ideji. U budućnosti hrišćanin nikada
ne može da razmišlja o toj ideji, on može samo da je doživljava. Nikada u budućnosti nećete moći
da razmatrate tu ideju sa hrišćaninom na logičkom nivou. Njegovo logičko mišljenje će se uvek
isključivati i prebacivati na emocije. To isto se dešava i sa svim ostalim dogmama hrišćanstva.
Njihova logička besmislenost se prekriva pozitivnim ili negativnim emocijama.
Kao glavna negativna emocija pomoću koje hrišćanstvo programira ličnost, koristi se strah, i
strah hrišćanstvo kultiviše i naduvava do nebesa. Ako budete kritikovali Hrista, Vaša kritika će
naleteti na nesavladiv emocionalni zid straha pred antihristom.
Eto tako se programira i unakazuje mozak hrišćanina. Tako hrišćanstvo ruši logičko
mišljenje čoveka i nabija u glavu hrišćanina masu emocionalnih stereotipa i emocionalnih
kompleksa. Za osnovne hrišćanske dogme hrišćanin ostaje umno paralisan čovek. Ponovno
programiranje takvog čoveka za normalno mišljenje veoma je teško. Sve je veoma pragmatično i
prozaično. Reći ćete da nisu svi podložni toj prevari. Da, nisu svi, ljudi sa kritičkim načinom
mišljenja nisu podložni. Ali takvih je malo, i hrišćanstvo nije sračunato za njih. Svaka religiozna
histerija mora da se oslanja na uboštvo mišljenja širokih narodnih masa. Tada je ona
efikasna.
Odsustvo logičkog smisla u hrišćanstvu se kompenzira prisustvom pozitivnih ili
negativnih stereotipova o svim osnovnim hrišćanskim dogmama.
Treba istaći da ni jedna ideja ne nastaje na praznom mestu. Svaka ideja ima svoje poreklo. Ta podla
ideja svaljivanja svoje odgovornosti na druge ima daleko drevniju tradiciju od hrišćanstva. Nastala
je ta trula ideja u Izraelu. Najpre su Jevreji smislili posle dugih bezobrazluka da svaljuju svoje
grehove na živog jarca, koga su demonstrativno proterali iz grada i time samim, navodno
simbolično čisteći svoju dušu. Odavde je i potekao izraz »žrtveni jarac«. Zatim je bila praksa da
nešto slično rade i sa čovekom. Odabirali su čoveka, čitavu godinu dana ga hranili, ispunjavali sve
njegove želje, a posle toga su ga isterivali iz grada. Kao kulminacija razvoja te podle ideje je i
nastala ideja Hrista-spasitelja – dobrovoljnog žrtvenog jarca.
Dalje u hrišćanstvu je prisutna još jedna ideja koja začuđuje svojom neprincipijelnošću –
ideja skidanja odgovornosti putem ispovedanja i pokajanja. To jest dođe čiča koji je: ubio, silovao
ili pokrao desetine ljudi. Ispoveda se, pokaje se, da svetoj crkvi novac (što je najvažnije) i skidaju
mu se grehovi. Nego šta, jeste da je svašta učinio, ali vratio se bludni sin u ruslo »svete« crkve,
ispovedao se, pokajao, osvestio, očistio dušu. »Oprašta ti se, rabe božji, idi s Bogom, idi dragi, idi
rođeni, kradi, ubijaj dalje, kad nakradeš više, ponovo dođi, samo ne zaboravi da doneseš više
novaca za bogougodna dela«. Začuđujuće licemerje. Ali veoma unosno i opet pragmatično za
crkvu. Bez te ideje ljudi bi najmanje 5 puta ređe išli u crkvu i bar 10 puta bi manje donosili novaca.
I to takođe nije glupost. To je takođe psihološki trik, sračunat ne na intelekt, već na emocije i
podsvest.
Uporedite koliko je pametnija, principijelnija i pravednija mnogobožačka ideja individualne
KARME. Samo ti, svojim dobrim ili lošim postupcima, zarađuješ sebi svoju karmu (duhovni zbir
1
dobrih ili loših dela). I nikakav Hristos ti je ne može očistiti, promeniti ili preuzeti na sebe. Ni
pomoću novca ni pokajanja je nećeš skinuti. Samo tvoja individualna dela mogu nešto da promene.
Ako činiš dobro – poboljšavaš svoju karmu, ako činiš loše – pogoršavaš. Logično i pravedno. I ne
možeš svoju tešku karmu da skineš trenutno, kao u hrišćanstvu: ubio si, pokajao se – i ti si u Raju.
U mnogoboštvu to je složeno i teško. Možda nije dovoljno proživeti jedan život u naporu da se
pridigneš i poboljšaš svoju karmu. I to je pravedno.
Sada pogledajmo Hrista-spasitelja, koji je uzeo da spašava čitavo čovečanstvo, ne umejući
da spase čak ni samoga sebe. Kada su Hrista raspeli na krstu, nekoliko sati su mu dosađivali svedoci
toga procesa i ljudi sa najzdravijim mišljenjem su mu govorili: »…spasi Sebe Samog; ako si ti Sin
Božiji, siđi sa krsta… druge si spašavao, a sebe samoga ne možeš da spasiš; ako je On Car Izraela,
neka sada siđe sa krsta, i poverovaćemo u Njega; nadao se na Boga; neka On sada izbavi Njega, ako
je On ugodan Bogu« (po Mateju 27: 40-43). I šta je Hristos uradio? Pa ništa. Šest sati je visio na
krstu i nije umeo sam da siđe. Očigledno su savesno prikucali eksere na krstu. Osećajući sopstvenu
nemoć, Hristos je klonuo duhom (i to Vam je Bogočovek) i obratio se za pomoć drugome spasiocu
– svome Bogu-ocu: »…oko devet sati zavapio je Isus glasno: Bože Moj, Bože Moj! Zašto si me
ostavio?« (po Mateju, 27: 46). Ali ni to nije pomoglo, očigledno Bog-otac se bavio nečim važnijim
od spasavanja svoga voljenog sina. Pogođen podlošću svoga voljenog tatice, »Isus, opet zavapivši
glasno, ispusti duh« (po Mateju 27:50). Na tome se scena sopstvenog spasenja završila. Zavesa,
burni, dugotrajni aplauzi.
Sledeća scena – spašavanje čitavog čovečanstva. Zamislimo spasioca na vodi koji ne ume da
pliva i to zna, ali sedi na dužnosti spasioca, prima priličnu platu i dužan je da spašava sve
utopljenike. Najpametnije za njega za vreme povika u pomoć – jeste da postupi kao heroj »12
stolica«, to jest da istrči u susret utopljeniku sa transparentom »Spašavanje utopljenika je – stvar
ruku samih utopljenika«.
Hrišćanstvo je pošlo tim istim putem. Ono izjavljuje: »DA, deco, Hristos taj je sve VEĆ
spasio, ALI (duga pauza sa više značenja), ako budete loše plivali i ne umete da se spasite,
potonućete i otići u Pakao. Tako vam je to. A šta se Vi mislili? Takvi su zakoni naše spasilačke
stanice. Amin. Glupost? Nema logike? Ne sviđa Vam se? Tražite drugu spasilačku stanicu
