- Poruka
- 60.297
Reporteri Pressmagazina posle deset godina prvi Srbi na putu za Junik i Košare, mesta koja žive na običajnim zakonima i patološkoj mržnji prema svemu srpskom. Ali valjda je u „demokratskom" Kosovu dozvoljena sloboda kretanja...
Zakleli su se da srpska noga više neće kročiti u rejon karaule Košare, da neće prići Juniku - selu tvrđavi na samoj granici sa Albanijom, ukopanom u metohijske vrleti. Niko od Srba to i nije učinio od 1999. godine naovamo, nije ni pokušavao. Nije ni decenijama pre toga, Junik je bio jedno od onih sela koje je živelo na običajnim zakonima i patološkoj mržnji prema svemu srpskom...
- Znaš li da deci prenose u amanet: „Me Srbi e kina kry me gjak e me luft" (Sa Srbima smo završili u vatri i krvi, iliti Sa Srbima samo vatra i krv) - po ko zna koji put pita Avni, jedini Albanac koji je pristao da nas vozi, za masne pare, doduše, mada se debelo kaje što je to učinio.
- Znamo, Avni, znamo, u redu je... - zaustavio je „audi" na prevoju iznad sela pokušavajući još jedanput da nas odgovori od suludog nauma. Kad zaćutimo čujemo kako nam srca divljački biju... Strah je čudo, ako ne parališe onda goni u ludost... Prelomi nešto u čoveku da prežali sebe, verujući da kao mačka ima život viška.
- Reci šta da radim, samo brzo! Što duže stojimo to gore po nas, uvek neko iz sela motri na put i pazi ko ulazi, ovo ti je svet za sebe... Ajde, skroz se razdanilo... - u pravu je, vreme svakako ne radi za nas, a i jasno je da se obećana pratnja neće pojaviti! Svi su oprali ruke od nas ponavljajući da to što činimo činimo na sopstveni rizik, ali je, ipak, postojala mogućnost da nas pred Junikom sačeka policijska patrola i svojim vozilom provede dalje. Više ne postoji, barem smo s nečim načisto...
Ajde, uz božju pomoć, vozi... - nastavljamo ka dolini, bregovima skrivenoj od glavnog puta. Ono što se s prevoja činilo daleko sad je sve bliže i sve je jasnije zbog čega je Junik jezivo mesto - uske ulice oivičene ogromnim zidovima dvorišta i na svakom zidu po nekoliko otvora, koliko da se kroz njih protne puščana cev.
Kuće su kasarne, kamene utvrde malih prozora koji gledaju na ulicu... Ulicu koja ide u nedogled i kojom ne možete da prođete neprimećeno, niti dovoljno brzo da zamaknete za poglede...
- U životu nisam video ništa slično Juniku! Čini se kao da je jedna jedina ulica kojoj nema kraja?! Nijedna druga se ne „uliva" u nju, kao da nikakav drugi put ne postoji kroz selo, osim te uske ulice... - setio sam se bratančeve priče o akciji koju je njegova jedinica izvela u danima pred bombardovanje i uz krvavu borbu kratko ovladala selom.
- Kada smo ušli u prvo dvorište, shvatio sam zašto je tako - kuće su međusobno povezane nepreglednim tranšejima i tunelima... Ulica je pravljena kao zamka iz koje ne možeš da pobegneš, dok se teroristi kreću kroz dvorišta, pucajući sa zidova i puškarnica na njima... - mislio sam da preteruje, čudio sam se zašto nerado govori o toj epizodi svog ratnog puta, ali...
- Zašto baš Košare i Junik - pitao je Avni kada mi je pre 24 sata zajednički poznanik, Goranac, tutnuo slušalicu da mu objasnim, jer on nije mogao - pet minuta je Goranac ubeđivao Albanca da ga ne zavitlava već da dva Srbina zaista hoće put granice.
- Prvo, na Košarama je bila najveća i najkrvavija borba '99. godine, kod nas opisana kao: „Pakao Košara", a kod vas slavljena kao: „Beteja e Košares", i mada je brojčano nadmoćna OVK, okuražena svesrdnom pomoći NATO-a i albanske armije, izvukla deblji kraj, za nas je sinonim najvećeg pakla, Avni. Drugo, već 10 godina niko od naših se nije usudio da krene put nje, pa, evo, hoćemo nas dvojica. Treće, u Juniku se onomad Ričard Holburk servilno izuo i pred kamerama seo u turski sed, obilazeći glavni štab OVK, ugošćen od Tačija i Haradinja, zar ne? Znači, tebi treba lova, nama priča, zar nije dovoljno - činilo se da je naš pristanak na zamašnu evro tarifu stavio tačku na dalje premišljanje našeg „Šerpasa" kroz zemlju krajputaša i srbofobično crnog dvoglavog orla...
- Aj', tako ti tvoj Bog da ne idemo! Trebaju mi pare, decu mi ovaj volan hrani, ali treba mi i glava! Ako mi veruješ, nisam spavao 15 minuta za celu noć, kako zatvorim oči setim se gde treba da idemo, pa me uhvati strah. Ako nas uhvate meštani, ja ću da najebem gore od vas! Vama će da ode glava što ste Srbi, a s mojom će i fudbal da igraju što sam im doveo Srbe... - setih se Avnijevih reči od pre nekoliko sati kad smo se pre zore našli na obali Drima, žureći da stignemo u Junik dok još krmelja...
Evo se i magla razvejala sa vrhova Juničkih planina, uz čije su se obronke uzverale poslednje kuće - zastrašujuće veliko selo. Belasa gorostasna prokletinja preko koje su zarobljeni Srbi vođeni u Albaniju... Nikada se nisu vratili, niti se o njima išta zna. Niz nju su tovari oružja stizali na Kosmet... Prokleta jeste, ali i prelepa gora, ni za šta kriva i kriva za sve...
- Evo nevolje, evo problema... - trže nas Avni, preplašeno zagledan u retrovizor. Samo što smo izbili na zaravan kraj neke benzinske pumpe i prošli ogromnu spomen-ploču na kojoj je pisalo da je tu blizu, tamo gde smo se namerili, poginuo krvnik Agim Ramadani, glavoseča s Košara i jedan od komandanata „Beteje e Košares", policijski džip nam u punoj brzini preseče put.
Dva sumorna tipa izlaze iz njega i prilaze kolima. Uto još jedan džip staje iza nas. Još dvojica staju sa zadnje strane prastarog „audija" u kojem smo, pokazujući da nas dvojica ne izlazimo iz kola, pozivaju Avnija da izađe on.
Čujemo da na postavljeno pitanje odgovara: „Gazetor - Beograd", novinari iz Beograda, mada je bilo dogovoreno da se držimo priče kako smo stranci koji hoće da urade priču o memorijalnom centru posvećenom pomenutoj bici. S druge strane, čemu i maska kad, čujemo, traže da im donese naša dokumenta, nijednog trenutka se ne obraćajući nama.
- Dajte lične karte i novinarske legitimacije - veli nam Avni, šapćući da budemo mirni i pribrani.
Objašnjava im ono što smo čitav put uvežbavali dođe li do ovakve situacije: samo hoćemo da uradimo priču o karauli i borbi vođenoj oko nje, zadržaćemo se najkraće moguće, ne želeći nikog da provociramo svojim prisustvom.
Evo ga, vraća se, uznemireniji nego pre: „Kažu da Srbi nemaju šta da traže ovde i pitaju odakle vam ideja da biste uopšte mogli da stignete do Košara i s kojom smelošću da uopšte pišete o njima ili ih pominjete više?! Rekao sam vam, a sad su i ponovili da vam prenesem: „Sa Srbima su sve što su imali završili '99. godine i nijedan Srbin ovde nije dobrodošao!" Iz svake kuće odavde neko je poginuo u UČK, naročito na Košarama, pa pitaju da li znate šta bi sad bilo da nas je umesto njih zaustavio neko od Juničana, a zaustavljaju sve koje ne poznaju, i saznao ko ste?! Kažu da ne bi ni prstom mrdnuli da ste nekim čudom stigli do karaule i da vam se nešto desi gore! Planina je puna bandita koji prelaze iz Albanije i koji bi vas rasporili samo da vam otmu 10 evra. Svojima ne mogu da garantuju bezbednost, a kamoli Srbima. Uostalom, gore nema puta, morali biste peške, a neko bi već krenuo za vama čim se pročuje da su Srbi krenuli ka grobovima boraca, a znalo bi se za to čim izađete iz sela. Ne igrajte se glavom, nije vam ovo Mitrovica, ovo je Dukađin (operativna zona OVK kojom je komandovao Ramuš Haradinaj, prim. aut.) i nemojte slučajno nešto da slikate", prenosi Avni poruku besnog policajca, pretpostavljamo, šefa ostaloj trojici, s obzirom na to da samo on govori.
Na trude se da prikriju prezir u pogledu, čini se da čekaju nekakvu nepromišljenost s naše strane, pa da nas „bace lavovima".
Zakleli su se da srpska noga više neće kročiti u rejon karaule Košare, da neće prići Juniku - selu tvrđavi na samoj granici sa Albanijom, ukopanom u metohijske vrleti. Niko od Srba to i nije učinio od 1999. godine naovamo, nije ni pokušavao. Nije ni decenijama pre toga, Junik je bio jedno od onih sela koje je živelo na običajnim zakonima i patološkoj mržnji prema svemu srpskom...
- Znaš li da deci prenose u amanet: „Me Srbi e kina kry me gjak e me luft" (Sa Srbima smo završili u vatri i krvi, iliti Sa Srbima samo vatra i krv) - po ko zna koji put pita Avni, jedini Albanac koji je pristao da nas vozi, za masne pare, doduše, mada se debelo kaje što je to učinio.
- Znamo, Avni, znamo, u redu je... - zaustavio je „audi" na prevoju iznad sela pokušavajući još jedanput da nas odgovori od suludog nauma. Kad zaćutimo čujemo kako nam srca divljački biju... Strah je čudo, ako ne parališe onda goni u ludost... Prelomi nešto u čoveku da prežali sebe, verujući da kao mačka ima život viška.
- Reci šta da radim, samo brzo! Što duže stojimo to gore po nas, uvek neko iz sela motri na put i pazi ko ulazi, ovo ti je svet za sebe... Ajde, skroz se razdanilo... - u pravu je, vreme svakako ne radi za nas, a i jasno je da se obećana pratnja neće pojaviti! Svi su oprali ruke od nas ponavljajući da to što činimo činimo na sopstveni rizik, ali je, ipak, postojala mogućnost da nas pred Junikom sačeka policijska patrola i svojim vozilom provede dalje. Više ne postoji, barem smo s nečim načisto...
Ajde, uz božju pomoć, vozi... - nastavljamo ka dolini, bregovima skrivenoj od glavnog puta. Ono što se s prevoja činilo daleko sad je sve bliže i sve je jasnije zbog čega je Junik jezivo mesto - uske ulice oivičene ogromnim zidovima dvorišta i na svakom zidu po nekoliko otvora, koliko da se kroz njih protne puščana cev.
Kuće su kasarne, kamene utvrde malih prozora koji gledaju na ulicu... Ulicu koja ide u nedogled i kojom ne možete da prođete neprimećeno, niti dovoljno brzo da zamaknete za poglede...
- U životu nisam video ništa slično Juniku! Čini se kao da je jedna jedina ulica kojoj nema kraja?! Nijedna druga se ne „uliva" u nju, kao da nikakav drugi put ne postoji kroz selo, osim te uske ulice... - setio sam se bratančeve priče o akciji koju je njegova jedinica izvela u danima pred bombardovanje i uz krvavu borbu kratko ovladala selom.
- Kada smo ušli u prvo dvorište, shvatio sam zašto je tako - kuće su međusobno povezane nepreglednim tranšejima i tunelima... Ulica je pravljena kao zamka iz koje ne možeš da pobegneš, dok se teroristi kreću kroz dvorišta, pucajući sa zidova i puškarnica na njima... - mislio sam da preteruje, čudio sam se zašto nerado govori o toj epizodi svog ratnog puta, ali...
- Zašto baš Košare i Junik - pitao je Avni kada mi je pre 24 sata zajednički poznanik, Goranac, tutnuo slušalicu da mu objasnim, jer on nije mogao - pet minuta je Goranac ubeđivao Albanca da ga ne zavitlava već da dva Srbina zaista hoće put granice.
- Prvo, na Košarama je bila najveća i najkrvavija borba '99. godine, kod nas opisana kao: „Pakao Košara", a kod vas slavljena kao: „Beteja e Košares", i mada je brojčano nadmoćna OVK, okuražena svesrdnom pomoći NATO-a i albanske armije, izvukla deblji kraj, za nas je sinonim najvećeg pakla, Avni. Drugo, već 10 godina niko od naših se nije usudio da krene put nje, pa, evo, hoćemo nas dvojica. Treće, u Juniku se onomad Ričard Holburk servilno izuo i pred kamerama seo u turski sed, obilazeći glavni štab OVK, ugošćen od Tačija i Haradinja, zar ne? Znači, tebi treba lova, nama priča, zar nije dovoljno - činilo se da je naš pristanak na zamašnu evro tarifu stavio tačku na dalje premišljanje našeg „Šerpasa" kroz zemlju krajputaša i srbofobično crnog dvoglavog orla...
- Aj', tako ti tvoj Bog da ne idemo! Trebaju mi pare, decu mi ovaj volan hrani, ali treba mi i glava! Ako mi veruješ, nisam spavao 15 minuta za celu noć, kako zatvorim oči setim se gde treba da idemo, pa me uhvati strah. Ako nas uhvate meštani, ja ću da najebem gore od vas! Vama će da ode glava što ste Srbi, a s mojom će i fudbal da igraju što sam im doveo Srbe... - setih se Avnijevih reči od pre nekoliko sati kad smo se pre zore našli na obali Drima, žureći da stignemo u Junik dok još krmelja...
Evo se i magla razvejala sa vrhova Juničkih planina, uz čije su se obronke uzverale poslednje kuće - zastrašujuće veliko selo. Belasa gorostasna prokletinja preko koje su zarobljeni Srbi vođeni u Albaniju... Nikada se nisu vratili, niti se o njima išta zna. Niz nju su tovari oružja stizali na Kosmet... Prokleta jeste, ali i prelepa gora, ni za šta kriva i kriva za sve...
- Evo nevolje, evo problema... - trže nas Avni, preplašeno zagledan u retrovizor. Samo što smo izbili na zaravan kraj neke benzinske pumpe i prošli ogromnu spomen-ploču na kojoj je pisalo da je tu blizu, tamo gde smo se namerili, poginuo krvnik Agim Ramadani, glavoseča s Košara i jedan od komandanata „Beteje e Košares", policijski džip nam u punoj brzini preseče put.
Dva sumorna tipa izlaze iz njega i prilaze kolima. Uto još jedan džip staje iza nas. Još dvojica staju sa zadnje strane prastarog „audija" u kojem smo, pokazujući da nas dvojica ne izlazimo iz kola, pozivaju Avnija da izađe on.
Čujemo da na postavljeno pitanje odgovara: „Gazetor - Beograd", novinari iz Beograda, mada je bilo dogovoreno da se držimo priče kako smo stranci koji hoće da urade priču o memorijalnom centru posvećenom pomenutoj bici. S druge strane, čemu i maska kad, čujemo, traže da im donese naša dokumenta, nijednog trenutka se ne obraćajući nama.
- Dajte lične karte i novinarske legitimacije - veli nam Avni, šapćući da budemo mirni i pribrani.
Objašnjava im ono što smo čitav put uvežbavali dođe li do ovakve situacije: samo hoćemo da uradimo priču o karauli i borbi vođenoj oko nje, zadržaćemo se najkraće moguće, ne želeći nikog da provociramo svojim prisustvom.
Evo ga, vraća se, uznemireniji nego pre: „Kažu da Srbi nemaju šta da traže ovde i pitaju odakle vam ideja da biste uopšte mogli da stignete do Košara i s kojom smelošću da uopšte pišete o njima ili ih pominjete više?! Rekao sam vam, a sad su i ponovili da vam prenesem: „Sa Srbima su sve što su imali završili '99. godine i nijedan Srbin ovde nije dobrodošao!" Iz svake kuće odavde neko je poginuo u UČK, naročito na Košarama, pa pitaju da li znate šta bi sad bilo da nas je umesto njih zaustavio neko od Juničana, a zaustavljaju sve koje ne poznaju, i saznao ko ste?! Kažu da ne bi ni prstom mrdnuli da ste nekim čudom stigli do karaule i da vam se nešto desi gore! Planina je puna bandita koji prelaze iz Albanije i koji bi vas rasporili samo da vam otmu 10 evra. Svojima ne mogu da garantuju bezbednost, a kamoli Srbima. Uostalom, gore nema puta, morali biste peške, a neko bi već krenuo za vama čim se pročuje da su Srbi krenuli ka grobovima boraca, a znalo bi se za to čim izađete iz sela. Ne igrajte se glavom, nije vam ovo Mitrovica, ovo je Dukađin (operativna zona OVK kojom je komandovao Ramuš Haradinaj, prim. aut.) i nemojte slučajno nešto da slikate", prenosi Avni poruku besnog policajca, pretpostavljamo, šefa ostaloj trojici, s obzirom na to da samo on govori.
Na trude se da prikriju prezir u pogledu, čini se da čekaju nekakvu nepromišljenost s naše strane, pa da nas „bace lavovima".
)
