Зато је за њих било од кључне важности да у моменту када су се Срби могли освестити (у сумрак комунизма) и окренути ка вредностима које би опоравиле и консолидовале њихово национално биће (рецимо Светосавље као аутентично православље изражено српским националним бићем), те вредности прикажу као назадне и опасне. Занимљиво је да су најгласнији противници опоравка српског националног бића исти они или њихови идеолошки и физички наследници који су у време комунистичке тираније у Србији највећу опасност видели у српским националним интересима, у српском националном наслеђу, у јакој Србији и на крају у Српској Православној Цркви коју су етикетирали као извор "реакционизма", ретроградности, мрачњаштва, отпора "прогресу" и "напретку". Милитантни интернационалисти преко ноћи су постали исто тако милитантни глобалисти, либерали и демократе (немојмо се заваравати да су странке које имају другачије префиксе боље од ових јер страначка подељеност служи само једном циљу – подељености). На крају крајева, глобализам није ништа друго до рафинисани интернационализам. Да су те две идеологије блиске потврђује и недавно величанствено "помирење" социјалиста и демократа када су нас и једни и други убеђивали да су они у ствари две стране исте медаље. Наравно, као што су и у интернационализму постојали они који су били радикалнији тако су данас перјаници радикалног глобализма либерали. Као што су комунисти били спремни и на зверско убијање оних који не мисле као они, тако имамо и данас демократе либерале који би неистомишљенике вешали по Теразијама и сл. Методи и једних и других су слични, а реторика је сем осавремењене терминологије остала идентична. Комунисти су још од пре Другог светског рата у српским националним интересима видели "великосрпске" тежње. После рата је сваки покушај да се Срби изборе за своје интересе тумачен као "великосрпски" национализам. Видели смо да је Крајачић чак и помињање усташког злочина над Србима сматрао увредом за Хрвате и демонстрацијом српског национализма. Тако су комунисти, Срби и други, васпитавали подмаладак да мрзе све што носи префикс српски. Ужасне последице тог васпитања видимо данас. Данас су потомци тих комуниста, деца комунистичких генерала и политичара, народних хероја, партизанских команданата и курира задојени истом мржњом као и њихови очеви. Као и њихови очеви, спремни су да ликвидирају свакога ко се не уклапа у њихове оквире, они одређују ко је "подобан" а ко не, ко је достојан да живи у "напредном" друштву а ко не, они су политичари, говоре и делују кроз "невладине" организације, медије итд. Заражени вирусом "братства и јединства" и "југословенства", они као и њихови очеви највећег непријатеља својој егзистенцији виде у српском националном интересу. Поучени у детињству, сву мржњу усмеравају на свој народ јер се дрзнуо да покуша заблуду "југословенства" заменити истином Светосавља.
Дакле, ништа ново под капом небеском. Вештом заменом теза савремени интернационалисти су успели да се свако помињање српског националног интереса, српске националне државе, српског националног бића итд. a priori доводи у везу са "мрачном" прошлошћу, са Милошевићевим режимом и диктатуром, иако је Милошевић типичан интернационалиста који је због личних амбиција кокетирао назовинационализмом. За глобалисте је Милошевић био "кец на десетку" јер су се, осуђујући њега, одрекли своје "застареле" комунистичке идеологије (односно, раскрстили су са "старом гардом", дошло је до смене генерација) и самопромовисали су се као "прогресивни" глобалисти, демократе и либерали, а са друге стране, све оне које су сматрали својим непријатељима "венчали" су за "злог националистичког и геноцидног диктатора" Милошевића. Тако се догодило да су људи и институције које су деценијама прогањани од стране комунистичког режима (дакле, оног режима који је испилио и Милошевића и глобалисте) сада представљени као савезници том режиму. Но, ту се "авангарда" нове интернационале није зауставила. Кроз арлаукање и режање на групе организованих и неорганизованих младих који своје незадовољство и неслагање са уништавањем нашег народа нису умели другачије исказати већ кроз мање промишљено а више стихијско понашање, наметнули су једну језиву идеју. Наиме, назвавши те младе разним погрдним именима назвали су их и клерофашистима, чиме су нагласили да се ти млади декларишу као православни верници. Поистовећивање наше Цркве са фашистима и "домаћим издајницима" је део комунистичке идеологије мржње и пропаганде. Да би био "добар" комуниста у послератном периоду, било је довољно да кажеш да су попови "петоколонаши" или "црномантијаши", да су "слуге окупатора", да је владика Николај Велимировић нациста (што данас тврде поједини "интелектуалци" из кругова либерала). Неки активнији комунисти су са речи прелазили на дела па су од цркви правили штале и магацине, неки су их рушили и спаљивали, неки су јахали православне свештенике, а неки су, као познати комунистички зликовац Светозар Вукмановић Темпо, убијали рођену браћу или очеве који су били или свештеници или нису хтели да се одрекну своје вере. Све у свему, комунисти су своје злочине правдали тврдњом да је Црква клерофашистичка организација. Видимо да "синови од још горег оца" поступају исто. И за њих је Црква клерофашистичка организације где "задригли, брадати, полуписмени попови уче децу екстремизму, национализму, мржњи, примитивизму"... али, све је то углавном плод халуцинација које су производ патолошке мржње гајене и узгајане брижљиво и темељито, мржње коју нови интернационалисти правдају борбом за "прогрес", "европску будућност" и "људска права". Међутим, сва дрека и вика глобалиста не може променити истину: једина клерофашистичка организација на балканским просторима био је римокатолицизам. Убедљиво најстрашнија манифестација клерофашистичког деловања је кроз НДХ и кроз римокатолицизам у НДХ – клероусташизам, где су римокатолички свећеници и редовници лично учествовали у најмонструознијим злочинима извршеним у историји људског рода. Жртва тог монструозног клерофашизма била је и Српска Православна Црква, њени епископи, свештенство и верни народ. Затирање Срба и Српске Православне Цркве вршено је темељито и демонски прорачунато. Клероусташки злочинци су убили 208 (ово је за сада познат број) епископа, свештеника и монаха СПЦ. Међутим, од комунистичке руке у Другом светском рату страдало је око 270 клирика СПЦ. Очигледно да су и клероусташким кољачима и комунистичким зликовцима највећи непријатељи били и остали српски народ и Српска Православна Црква. Очигледно је да су и данашњи интернационалисти – глобалисти, остали верни тој идеологији патолошке мржње и ксенофобије. Архетипска, готово митска, фигура "брадатог, задриглог, примитивног и неписменог попа" допире до њих из дубина детињства. То је фигура којом су их њихови очеви плашили, нешто као бабарога: "попа ће ти одсећи језик, попа ће ти одсећи прсте, ископати очи, кувати те у казану..." Страхови стечени у детињству тешко се сузбијају. Зато су они слепи да виде, неми да искажу и глуви да чују било шта што говори о српским страдањима. Слепи су да виде да су "попе" које су секли језике, прсте, копали очи, клали, убијали маљевима, зверски касапили и садистички мучили били римокатолички свећеници и редовници. Заслепљени болесном мржњом према своме народу не виде да је њихова идеологија идеологија мржње, дискриминације, насиља, нарушавања људских права, идеологија зла која је веома блиска оној клероусташкој само далеко софистициранија... или, можда виде?! Зато ће потомак партизанског команданта, који се сада залаже за отимање Војводине од Србије, рећи да су у НДХ Србе убијали нацисти а не Хрвати (ваљда су усташе били Немци или Италијани, ко зна!?). Но, било би занимљиво видети шта би било када би партизански потомак отишао на очевину и ђедовину у Лици и покушао је отцепити од данашње НДХ. Наравно, "не би освануо", "пођубрио би јарак", "добио би промају у глави"... пошто му се у Србији ништа од наведеног не би догодило, нити ће се догодити, онда партизански потомак може спокојно да отима српску територију или да веша по Теразијама.