Monadologija

coviax:

Vidi,nemam uopšte problem da se složim s tim rezonom.
Zahvaljujući kopernikanskom obrtu idealista (Barkli,Hjum,Kant...) kojim se obrće umni proces-psihologija i usvaja-shvata proces REFLEKSIJE bez kog kao moderna društvena nauka još uvek nebi razumela što-šta...To je direktni doprinos tih doktrina. Indirektan je na osmišljavanju kasnijih modernih i savremenih filozofskih shvatanja i čak aktivnosti u naukama...
Nemam ja problem da prihvatim i taj "unutrašnji"rakurs,inače je i moje mišljenje refleksivno uostalom,ali bez konkretizacije ili objektivizacije misaonog procesa isti ostaje uzaludan i čak izlišan.Đane krečili...

Kliknite za proširenje...

Ja mislim da refleksije imaju negativan efekat, jer potvrdjuju da genetski promenjena svest coveka sadrzi negativne elemente koje malo ko moze da promeni i vrati svoje bice u stanje cistog uma i osecanja, zbog toga njegov ego tezi da refleksije prikaze u dobrom svetlu, pa nastavlja da zavarava sebe stvarajuci nove promene dok sasvim ne ubije svoje ja i stvori monstruma.
Refleksija cistog jestva je on jedan, sve preko toga su njegovi oblici genetski utisnuti, te da bi dosao do sebe samog covek ima tezak zadatak upoznavanja sebe i eliminisanja viskova. Trazenjem sebe covek ojacava volju, a zivotna energija se obnavlja tako da to jeste put do dostizanja apsoluta.
Pocetak filozofije coveku daje izbor izmedju dva puta, prvi je upoznati druge i imati snagu da vladas njima, a drugi je upoznati sebe da bi vladao sobom. Prvi daje snagu i to je onaj kojim se covecanstvo zadovoljilo, drugi otvara mogucnosti skrivene u coveku.

Samo jedna mala "sitnica "tu stvara problemos...Naime,kako to da ti i ja ako smo jedno (duhovno Parmenidovo-recimo)-nikako da se složimo oko načina gledanja postojanja jer ti tvrdiš da je tvoje postojanje samo tvoja (da zanemarim što bi ti trebao da si za mene stvar po sebi te tako nesaznatljiv!) ideja,a ja da je moje (fantastična ali)stvarnost...Kako to da nemožeš naći dva ista čoveka,kamena,ptice i bilo šta,čak i ako su kao ideje identični-nisu jedno u drugom...
Pa vidiš Ozi...Problematično je ZAKOVATI se u u bilo koju doktrinu univerzalija!
Zaboravljaš šta ja često ponavljam:Kad sve misli budu zadovoljene i obuhvaćene OBUHVATNIM MIŠLJENJEM-tada ćemo početi zaista da saznajemo...
Moguće ti ovo liči na ideju o Bogu?Naravno-i nju treba da obuhvati-nema izostavljanja...Zar misliš da bih sebi dozvolio da se religijski arhetip zaturi?
Umetničko,kreativno,romantično,zamaštano? Sve će biti OBUHVAČENO,čak i te Lajbnicove diferencijalno-integralne monade...
A epruvete i retorte su posebna umetnost,uz matematiku -naravno...

Monada je zrakasta, ili koncentrisana sila misli -- nalik na rozetu katedrale koja uvis raste,
bruseći svoje goticke pododeljke.

Ona od kruga postaje najpre kub (tama) a zatim prizma (svetlina).

&

Robert Muzil upravo koristi metaforu zlatnih ribica u penušastoj kugli akvarijuma, da bi jasno istakao
dvoaspektnost i višeaspektnost samoposmatrajuce duse sveta (velike monade, "stvari po sebi").

&
Shodno Muzilovoj koncepciji svetle blizanačke mistike:
Moglo bi se reći da postoji jedna skriveno svojstvena, prestabilisana (dis)-harmonija između neba noći i
njegove svetlosti-dragane (up. Novalis); I ona se, poput kazaljke zaustavljene na-času-ponoći, zrcali u “oku
ptice” /ogleda u Umu prve Pokretačice/. Jer: tek od Podzemne materijalizacije Majčine sinopse, u kakvoj
se usklađuje naboj svih satova, ili, tačnije, putem koje se održava budnost duše sveta, otpada (izliva se)
duh svetlosti — “sestra”, zatamnjujući smisao praznog prostora noćnog neba — “brata”. I tu isključivo od
neuslovljeno javljene želje njenog povratka u vreme “pre svog rođenja” zavisi i prosvetljenje “brata”, to
jest, čistog uma kao potajnog androgena; — tačnije, postanak horizontalne mreže asocijacija,
karakteristične za svet metafore, tu upravo zavisi od njenog preko-voljnog povratka u stanje te
neizabranosti (uporedo: — u duboko-prevratničku ponoć svetova!), odnosno, od toga što zrak njene
samosvesti do u večnost sebe (planski) polu-promašuje, budući uvek već odliven u svoje susedstvo:
nalik preuzvišenom stremljenju gotike — do u područje apsolutnog gubitka vlastitog tla.

&
..."Budna duša je neispunjiva praznina u prostoru,
zbog duše prostor postaje izlomljen i klobučast kao led."

(Robert Muzil)

&

Svetloj strani blizanačke mistike odgovaralo bi novoplatonsko poimanje erosa: izdvajanje (prvi put)
nezavisno posmatračke pozicije (zemnog) subjekta, ili, proboj kugle dovršenog bitisanja; tačnije, njenog
za-smrtnike-okivajućeg magnetizma — parmenidovske više prisile, koja dolazi od sve-jednog. Samo na taj
način se sprečava urušavanje daleko odmetničkog, fotosenzibilizujućeg efekta Fanesovog (— polarnog
oreola) u utvaru planete (— tamni mesec).

Tek par duševnih blizanaca učvršćuje dubinu perspektive, iz koje božje oko
s bezmernim čuđenjem i saosećanjem, posmatra i menja ovozemaljski svet.

Tekst sveta je monada-kao-knjiga.

&
heliada.

Svetloj strani blizanačke mistike odgovaralo bi novoplatonsko poimanje erosa: izdvajanje (prvi put)
nezavisno posmatračke pozicije (zemnog) subjekta, ili, proboj kugle dovršenog bitisanja; tačnije, njenog
za-smrtnike-okivajućeg magnetizma — parmenidovske više prisile, koja dolazi od sve-jednog. Samo na taj
način se sprečava urušavanje daleko odmetničkog, fotosenzibilizujućeg efekta Fanesovog (— polarnog
oreola) u utvaru planete (— tamni mesec).

Kliknite za proširenje...

Да бисмо објаснили монаду морамо се позвати на непосредно иксуство јер у опажљивом спољном свету нема монада.

Поновићу део поста са прве стране ове теме:

Лајбниц каже:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Kliknite za proširenje...

Obrati paznju na poslednju recenicu. Mnostvo afekcija i odnosa u prostoj supstanciji koja nema delova.
Ako nema delova onda nema ni odnosa.??? Sta intelekt moze uraditi sa time osim primetiti protivurecnost?

Cak je i Sopenhauer o Lajbnicovoj Monadologiji izjavio ovo:

Međutim, osnivač sistemskog optimizma jeste Lajbnic, čije zasluge za filozofiju ne želim da poričem, iako nikad nisam uspeo da proniknem u pravi smisao monadologije, prestabilirane harmonije i identitasa indiscernibiliuma
iz cetvrte knjige Skvip 1

Kliknite za proširenje...

Medjutim, upravo njegova filozofija volje, kao i Bergsonova filozofija intuicije moze pojasniti Lajbnicove monade.

Значи , пошто се ради упаво о конретном трансцендентном што само интуицијом можемо достићи , не можемо исто интелектуално анализирати.
Тако да си у праву што потежеш све те симболе.

Али ипак, уместо симбола можемо лакше указати на непосредно искуство где ћемо лако наћи монаду у себи. Нешто што је моје индивидуално али у исто време и свачије као и ничије. У мени, и у свему осталом живом и неживом. Као она риба у акваријуму која из сваког референтног система изгледа као два различита бића иако је једна... и то једна на начин да је изван могућности мношва тј. Да она није једна, нити мноштво , није нити субјекат, нити објекат ..нити обоје. А опет је све то.

Као што видиш.. гомила противуречности ако бисмо питали интелект...али сушта истина ако монаду потражимо у себи..у непосредном искуству.

Monada i Ekran; Upliv Haosa u Monadu;
Njen prelom -- postanak Knjige naših Zakona;
&

Kao što se atom prvobitno smatrao nedeljivim pa je na kraju ipak razbijen,
tako je u kasnijoj umetnosti kubizma razbijena i lajbnicovska monada...

&

Iskustvo preloma utvrđene putanje, unutar okeana kružne izvesnosti, ima Holanđanin Lutalica:

Odvaljen pramac Lađe (kljun Ptice) kopira u sebe njen veliko-brodolomni usek (njenom putu preodlučujući prevoj),
— upravo poput one uvis putujuće strele izdaha koja zna/sadrži tren svoga zastajanja, ili, ugao praštajućeg naginjanja.

Jer, ova vlastitim slomom preobražena, u-nebo-uzneta Lađa-Olupina jeste upravo ona “mašina koja
pokreće goleme sile zahvaljujući malim, ponovljenim podsticajima”* /Delez/. Ona je mašina razmenjivanja
rukopisa celog sveta, dakle, jedna dubinski dekonstruisana mašina, koju pokreću periferni, “ohlađeni”
podsticaji (ejdetske sličice, kao fluksevi njenog gašenja). Ali i ti podsticaji postaju sve jasniji — sve
više ističući na pokretnom ekranu njenog preseka — ocrtavajući, najzad, figuru skoka, to, svakako, onog
skoka koji je učinjen radi dohvata bačene kocke (povraćaja prvobitne mogućnosti).

Jer, samo Ukleti Lađar (up. vrhovni označitelj, izmešten samoidentitet Kipridin) može da (— kao
bezgranično sam —) prebrodi usek koji je upisan u praobliku majčine samosvesti
(— u slici zalelujanog predela, kaleidoskopskoj knjizi života, monadi kao-žigu-posvećenih).
A svi ostali (iz-njega-razvijeni) subjekti pisanja mogu (putem koncentracije na istu sliku) tek da prate taj
(pra-ničiji, ili razuđeno svačiji) put, — put povratka do doline njegove smrti (uslova rođenja njih samih).
To je, dakle, upravo onaj usek u biću stvoriteljke koji razdvaja živu od nežive prirode, i omogućava
refleksiju prve putem druge.

Tek su u figuri skoka ujedinjeni apstraktni i povesni princip svetskog duha.

&
Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje
postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige
(velike monade, stola mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove
već zaključene Knjige, postajući
njegovim novim — titravim, vanredoslednim — povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”,
ispreturano-redosledne Knjige — do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem — tada naliv-pero
zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali, upravo tada ono (— usled precrtanosti jezgrovitih
mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola —) pruža utočište ovom
izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već
samo-proizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

heliada.

Иако на први поглед делује да је све супротно, Хаос се може повезати са Монадама. Уосталом, Хаос се може повезати са Редом, Теорија вели да је он његов тајни агент.
Теорија хаоса, њени концепти, сагледавају микрокосмос као слику макрокосмоса. Код фрактала имамо самосличну симетрију - мало је слика већег и тако у недогледлед. Самосличан је и Манделбротов скуп, али на други начин.
О Теорији хаоса

Monada je zrakasta, ili koncentrisana sila misli -- nalik na rozetu katedrale koja uvis raste,
bruseći svoje goticke pododeljke.

Kliknite za proširenje...

Лепо речено

Nastavak: Monada i Haos;

&
Vremena (nepoznatih svetova) ima najmanje koliko i bivstvujućih bića, pa ipak je izvorno vreme/svet
jedan. Kako? Da li tek na način himeričkog (praJedinog) subjekta koji je postojao “pre” razbijanja svetskog
ogledala? Ili je taj paradoks moguće razrešiti i na sledeći način: pod pretpostavkom da je pred-uvid jednog
lebdeći samo-uspostavljenog subjekta u buduće, prazno a otvoreno vreme (tačnije: — vreme u kome se svojstvo
čiste neizvesnosti preobražava u dodatnu dimenziju prostora — razuđenu gustinu noćno-nebeske pozadine —),
doveo do toga da taj subjekt isti, u procesu vlastitog samoreflektovanja (hipertekstualnog proširivanja),
bude i sam najednom zaustavljen? A zatim — putem svrnute strele svog projektovanja u nepoznat prostor —
zaključan u sebe; i to kao u onaj snop razilazno-budućih obličja (up. zvezdanu konturu) koji “ugušuje” čak i
svog uobličitelja (Drugog; Razlučitelja): — upravo onog koji ga je jedini i predodredio kao putokaznu sliku
sveg daljeg (konstantnog a preko-brojnog) zbivanja.

&
Pitanje arbitrarnosti prvog pokreta jeste pitanje o tome: da li je on uopšte moguć pri sferi
zvezdane hipersinhronije? Odnosno, postoji li ikakva topologija pra/motiva? Da, ukoliko je svedena na
čvorište postupnog uvećanja snage sopstvenih ritmova, putem kojih se svud neprimetno širi — kao bela
patuljasta zvezda (“suzna pahulja”).
Ono što bi imalo moć da se samim-sobom pokrene (prolomi), u prestabilisanoj (osmočlanoj) sferi
prestola (velikoj monadi), a da pri tom još ostane neprimetno (poput nemog zvuka — koji je prokradeni deveti član), te
da ne poremeti sveopštu (kontrapunktsku) ravnotežu, moralo bi u svom vlastitom poretku sadržavati
izvesnu minisimetriju: klicu buduće-sveprotežne supersimetrije. /Jer: ““šta to može biti beskrajno mala
tačka smisla?*” (Benjamin) ...učiniti da u prevodiočev sopstveni jezik pređe način na koji gleda original.*””
(Derida)/. Dakle, minisimetrija kao izvesno pred-znanje o /daljinom smanjenom/ smislu preuspostave opšte
/tek aproksimativne/ simetrije; zapravo one simetrije što je prema oblasti izvan-granice uvek podjednako
(“bespristrasno”) distancirana — “obrubljujući je”. Dakle, reč je o smislu koji periodično koči i iznova
pokreće svaki svoj subsistem.

To je, dakle, onaj nemoguće-prajedini, sprežni pokret Jastva i njegove Senke, dakle Jastva nepomirenog
sa Daljinom — iz koje, umesto slike-njega-samog (“okate barke” odaslate-u-Noć), ono dobija
vlastitu olupinu, predodređenu “za let samoobnavljanja kroz igru zvezdane prašine”. Ili je to pokret
sadejstva između Snevača i poslednjeg efekta njegovog sna; sna koji, iako veći od njega — tj. kako od
Snevača tako i od a priori mu umrežene pro-iz-volje — njega tu ne dokida; nego ga, po jednoj nepoznatoj
(daljinskoj) logici situira u sopstveni (već bezbrojno razlomljen, raz-vakumiran) su-prostor — plutajuću
protiv-sliku svoje osnovno presečne (“znajuće”) pra/slike, istrgnute* (poput sveže ispisanog lista) iz
njegove knjiške kompaktnosti: — dvosmerno funkcionišuća kopča osmočlanog prstena Anankinog
(prozirna opna usred velike monade?). I ta
kopča — kao nemo-glasovna, sred obrtnog toka zakočena, kristalna osovina Sfere — što je ujedno
instrument muzikalnog suđenja pravonasledne kćeri Anankine, Lahese, preko-okeanske ptice “sa okom
zvezde što se žalobno kruni u sopstveno-svetlosni rep”, — jeste tu onaj beskrajno diskretni (odmereno
svetlosni) upliv volje velikog ne-entiteta (duha posmrtne budućnosti) u podzemni rad već "smrznutog"
brikolaža (“naš žrtvovalački i pepelni zamak, teški grob bez lepe ptice,”** /Malarme), složenog od krhotina
s ognja jedne neponovljive prošlosti — koja je upravo htela to: da se ne ponovi — sve dok se ne obelodani
zločin počinjen nad sagledavaocem njene ispražnjeno vremenite, odnosno, prazno-prostorne mogućnosti.

Pratekst kao pokretni mozaik tragova Anankinog iščeznuća, u međuprostorima svojih još-
neprotumačenih, hologramskih “sličica” (mikrosistema označitelja) sadržavanje i krhotine “sličica”
— ostatak ključne “sličice” koja je u sebi sadržavala inicijelnu šifru, ili, tajno-redoslednu
kombinaciju: dakle, ono što bi iznelo na videlo vrelo previranja samih “sličica”, kao i prarazlog
/prazvučni motiv/ postanka njihove zaigrano-klizave konstelacije. Jer, svaka krhotina raspadnute
ključne “sličice” stvara na samoj sebi iznijansiran problesak cele te “sličice”, onda kada lebdi i
komeša se u roju sa svim ostalim neizbrojivim krhotinama iste: to je bezbrojno ključanje uzvodne
spirale praznačenja, kao sve-ništećeg “podzemnog” smisla same nonsens-poruke. A kako je efekat tog
ključanja ono što je po-sebi-najvidljivije, odnosno ono što je istureno u prvi plan procepno-ekranske
beline brikolaža, predstavljajući se kao samo slučajno ispisana ili sasvim improvizovana poruka, ono
i dalje ostaje nevidljivo, tj. skriveno u svoju prekomernu vidljivost. Dakle, zbrisano polje teksta kao
lažni ili sebe-nedosegli početak rada tumačeovog. Jer, pritom, smisao ove beznačenjske poruke jeste
refleksija izvora same moći pisateljstva/označiteljstva, čiji se jednom ispisan efekat uvek pokazuje
kao različit od svog porekla (upor. vrela koje traži igiturovsku ludost bacanja kocke). Tako ta ista
poruka postaje punosmislena samo kada se iščitava “skokovito unazad”, tj. polu-kosim, “ironijskim”,
obratno-ritmovanim smerom, — odnosno, onda kada se sa vrhunca protiv-zrcalno zadobivene samosvesti
iščezlog joj Praoznačitelja /Ananke-Dike/, surva unazad do u poreklo volje za njegovom samoniklom
pojavom.

&
heliada.

Монада је заправо "ствар по себи". Она је оно изван простора (самим тим и изван онога што зовемо "време линија"). Дакле, уклонимо простор као оно идеално, као форму наше моћи сазнања и добијамо "ствар по себи" или монаду свеједно.

Лајбниц није овако јасно поставио ствари него је своју Mонадологију написао тако да је Шопенхауер констатовао ово:

Međutim, osnivač sistemskog optimizma jeste Lajbnic, čije zasluge za filozofiju ne želim da poričem, iako nikad nisam uspeo da proniknem u pravi smisao monadologije, prestabilirane harmonije i identitasa indiscernibiliuma
iz cetvrte knjige Skvip 1

Kliknite za proširenje...

А управо његова филозофија и уопште идеализам, даје значење појму монаде. Монаде и "ствар по себи" можемо узети као речи истог значења.

Ствар по себи је трансцендентна. До ње не долазимо сазнањем већ интуицијом. Сазнање нас само доводи у став у коме се јавља интуиција ствари по себи.
То је метод филзофије. То је оно крајње и ултимативно.

Међутим, морам опет поменути да је чак и обични научни метод физике дошао до истог као што сам већ овде писао:

oziman:

Експерименти квантне физике одавно су додирнули трансценденнто али и даље су то експерименти физике уместо да се одговори потраже у филозофији.

Овај видео износи проблем на начин неког чуда , попут неких обичних занимљивости, иако експеримент додирује саму суштину света. Лајбницове монаде, Шопенхауеорву вољу, Бергсонову интуицију.

Kliknite za proširenje...

Експерименти су ту одавно. Али треба одговоре на њих потражити у филозофији.

Научници су ту да експериментишу и то је њихов једини посао. Њима су како каже Ниче. "Епрувте и реторте замениле мозак". А коментарисање, тумачење експеримената треба препустити филозофима.

"Свака душа разазнаје Бесконачно, спознаје све, али на конфузан начин, као на пример када ce шетам на обали мора и слушам снажан шум мора, при чему чујем и посебне шумове сваког таласа, из којих ce саставља целокупни бруј, a да ce ипак не могу разликовати један од другога. Наше нејасне перцепције су управо резултат утисака, које на нас чини целокупна васељена. Иста ствар стоји са сваком монадом. "

Лајбниц

Monade su baš kao izdiferencirani integral-proizvod našeg uma,jer se primitivna funkcija diferencira samo u našem umu!
Dakle:samo način promišljanja Univerzuma pomoću osnovne metodske jedinice!
Lakše introvertima jer njima je praktićna provera bljak!

Kada čitam Ozija moj mozak ide kao zastava 101 koja radi na 3 klipa
i treba da se popne od Užica na Kadinjaču pa negde na pola prokuva...

Pročito sam prve dve poruke dosta, da sam više to bi mogli da svedemo pod autoagresiju...

Koliko kontam tu se zaključuje da je sve trodimenzionalno i takođe da smo svi jedno spojeno sastavljeno od različitog ali sve je popunjeno, dakle i kada se krećemo mi se krećemo na račun nečega tj. vazduha, da svakim pokretom mijenjamo oblik univerzuma i njegov raspored. Da vidimo dvodimenzionalno tj. i da imamo percepciju koja ne vidi onako kako jeste već nam je tu za pomoć, a da samo opipavanjem možemo da osjetimo "vidimo" oblik u svim njegovim dimenzijama npr. kliker u ruci...
Ozi gde sam grešan?

Steinadler:

Kada čitam Ozija moj mozak ide kao zastava 101 koja radi na 3 klipa
i treba da se popne od Užica na Kadinjaču pa negde na pola prokuva...

Pročito sam prve dve poruke dosta, da sam više to bi mogli da svedemo pod autoagresiju...

Kliknite za proširenje...

Лајбниц није филозоф који се може лако разумети јер и он сам себе није разумео. Тек касније захваљујући открићиима идеалистичке филозофије можемо објаснити и његове монаде.

Са том филозофијом слично је као и са источњачким мистицизима.

"Svaka posebna izreka uzeta sama za sebe ,a koje sacinjavaju Upanisade moze da se izvede kao zakljucak misli koje ja saopstavam , mada obrnuto nikako nije tacno , to jest moja misao se ne nalazi vec u Upanisadama."

citat Sopenhauer

Koliko kontam tu se zaključuje da je sve trodimenzionalno i takođe da smo svi jedno spojeno sastavljeno od različitog ali sve je popunjeno, dakle i kada se krećemo mi se krećemo na račun nečega tj. vazduha, da svakim pokretom mijenjamo oblik univerzuma i njegov raspored. Da vidimo dvodimenzionalno tj. i da imamo percepciju koja ne vidi onako kako jeste već nam je tu za pomoć, a da samo opipavanjem možemo da osjetimo "vidimo" oblik u svim njegovim dimenzijama npr. kliker u ruci...
Ozi gde sam grešan?

Kliknite za proširenje...

Грешан си што ти је идеализам непознат.

Прво покушај да схвaтиш идеaлаитет секундарних квалитета. Тј да боје, мириси, укуси, топлота јесу продуkти свести који постоје само у њој а не у спољашњем свету.

http://forum.krstarica.com/entry.php/6319-Primarni-i-sekundarni-kvaliteti

После тога можеш покушати схватити да је све што опажаш продукт свести и да је стварност нешто сасвим другачије, "ствар по себи"

Ozimane,

ti ces svakog filozofa, poput konja, da upregnes u kola svoje filozofije. Ne bi me iznenadilo da sutradan citiras i Marksa kako opravdava tvoju filozofiju.

Zasto to kazem ? Pa zato sto se pitam kako ti prihvatas Lajbnicovu monadologiju ?

Recimo, njegovo odredjenje apsolutne monade ? Pribegavajuci prestabiliranoj harmoniji, a ne prihvatajuci prethodna dva principa za monade , on definise kako uz pomoc apsolutne monade ( tj. - Boga ! ) monade bivaju jedinstvena uredjena celina. Dakle, kako onda, sledis li ili kritikujes Lajbnica ?

Na stranu njegova odredjenja supstancije gde on uvodi pojmove sile i kretanja. Ili njegovo odredjenje coveka, koji se sastoji iz tela i duse. Opet, Lajbnic je u biti racionalist, a ne empirist.

Tako, pitam kako to sve strpas u svoju filozofiju, i kako ona to sve moze da istrpi, a da ostane ista ?

I ti Nereju ne razumeš...
Monada mu je telo a Šopijeva negacija volje -duša!
Ybg,a Kantov Kopernikanski obrt mu dođe kad okrene taj autić pa mu gleda točkiće odozdo!

muskarac i zena su monade... kad se spoje i zacnu novi zivot vise nisu cak ni to sto su bili

oziman:

Лајбниц није филозоф који се може лако разумети јер и он сам себе није разумео.

Kliknite za proširenje...

Kakve bljuvotine pises, to je za nepoverovati.

znatizeljni mislilac:

Kakve bljuvotine pises, to je za nepoverovati.

Kliknite za proširenje...

Ne čitam ga ozbiljno,pa mi ta rečenica nije zapela za oko...
Zaista,od tih klasika je jedino Hegel nešto složeniji i zamršeniji,mada s lingvističkim znanjima danas
i njega lepo razumemo i vidimo gde je zastranio...Ovi drugi su nam kao deca...Šopenhauer pogotovu,a
tako i Ozi...E da...Još i Niče ima tu složenu posebnost...

A inaće:evo ukratko Lajbnica,monada i prestabilirane harmonije:
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j...=Gd0Y51q7aW6jAPIKGFpkIg&bvm=bv.88198703,d.d2s
Ne vidim šta je to tako komplikovano,osim što je bez veze...

Dragoljub69:

Ne čitam ga ozbiljno,pa mi ta rečenica nije zapela za oko...
Zaista,od tih klasika je jedino Hegel nešto složeniji i zamršeniji,mada s lingvističkim znanjima danas
i njega lepo razumemo i vidimo gde je zastranio...Ovi drugi su nam kao deca...Šopenhauer pogotovu,a
tako i Ozi...E da...Još i Niče ima tu složenu posebnost...

Kliknite za proširenje...

Poenta je da ih izvlaci iz konteksta i uklapa u sopstveni nacin misljenja...kapiras?
Lajbnic, Spinoza, tu i tamo, trt, mrt, nesto naslucuju, ponesto pogode ali zato je tu Sopenhauer koji sve zna i objasnjava, ono sto ne znaju...dok su drugi svi tocila za njega.
Cista advbokatura!

znatizeljni mislilac:

Poenta je da ih izvlaci iz konteksta i uklapa u sopstveni nacin misljenja...kapiras?
Lajbnic, Spinoza, tu i tamo, trt, mrt, nesto naslucuju, ponesto pogode ali zato je tu Sopenhauer koji sve zna i objasnjava, ono sto ne znaju...dok su drugi svi tocila za njega.
Cista advbokatura!

Kliknite za proširenje...

Zamena teza!
(Teza-antiteza=proteza)

znatizeljni mislilac:

Poenta je da ih izvlaci iz konteksta i uklapa u sopstveni nacin misljenja...kapiras?
Lajbnic, Spinoza, tu i tamo, trt, mrt, nesto naslucuju, ponesto pogode ali zato je tu Sopenhauer koji sve zna i objasnjava, ono sto ne znaju...dok su drugi svi tocila za njega.
Cista advbokatura!

Kliknite za proširenje...

Hajde онда врати у контекст рецимо ово:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Lajbnic

Kliknite za proširenje...

Obrati paznju na poslednju recenicu. Mnostvo afekcija i odnosa u prostoj supstanciji koja nema delova.
Ako nema delova onda nema ni odnosa.??? Sta intelekt moze uraditi sa time osim primetiti protivurecnost?

Пази овај Драгољуб. пита "Шта ту има нејасно"?

Чак је и Шопенхауер признао да није никада разумео Лајбницову Монадологију.

Međutim, osnivač sistemskog optimizma jeste Lajbnic, čije zasluge za filozofiju ne želim da poričem, iako nikad nisam uspeo da proniknem u pravi smisao monadologije, prestabilirane harmonije i identitasa indiscernibiliuma
iz cetvrte knjige Skvip 1

Kliknite za proširenje...

Нити то разумете ви жонглери празних појмова. Нити је разумео сам Лајбниц.

Зашто. Зато што таква филозофија није проистекла из разума да би се разумела већ из интуиције. Тек кад Лајбницовој монадологији приђемо оним знањима која нам је каснија идеалистичка филозфија пружила, можемо видети о чему је писао .

Бергсоново трајање, квалитативна множина, где постоји мноштво али квалитативно мноштво, мноштво само у потенцији. То је исто оно о чему Лајбниц пише у Монадологији:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Lajbnic

Kliknite za proširenje...

Ово је опис квалитативне множине. баш попут Бергсоновог:

Moze se, dakle, zamisliti neraščlanjena uzastopnost (sans distinction), kao uzajamno prožimanje, solidarnost, prisna organizacija elemenata od kojih se svaki, reprezentativan za celinu, od nje razlikuje i izdvaja samo za mišljenje sposobno da apstrahuje.

Бергсон

Kliknite za proširenje...

А у чему је разлика између Бергсона и Лајбница када видимо да су писали очито о једном истом.

У томе што Бергсон износи закључак позивајући се на открића идеалаистичке филозофије, самим тим им давши разлог истинитости, док Лајбниц износи исте закључке али не и разлоге које у недостатку тог знања нашао је у небулозама о богу.

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Lajbnic
Tvoj Šopenhauer nije imao veze s matematikom zato i nije kapirao Lajbnica!
Russell je taj koji je u toj funkcionalnoj izreci prepoznao infetizimalni račun!
Prosto kao pasulj (kad znaš):
Ta izreka se odnosi na izdiferenciranu podintegralnu "veličinu" koja to i nije već minorna
po veličini i zanemarljiva ali nosilac "afektacija" (formativnosti-perceptivnosti -dakle svih osobenosti!)
koje kad se izintegrali,imaš primitivnu funkciju koju proučavaš,posmatraš ili delaš nešto s njom...
Dakle-monadologija je ,ustvari,Lajbnicov infetizimalni račun koji je on mislio da može biti univerzalija...
Naravno da je to zabluda obzirom na determinišuće sile i na entropiju...
Ali...nisam ja ovo izmislio-svaki ozbiljniji naučnik danas,pa i filozof-ovo sasvim solidno zna...

- - - - - - - - - -

oziman:

Зашто. Зато што таква филозофија није проистекла из разума да би се разумела већ из интуиције. Тек кад Лајбницовој монадологији приђемо оним знањима која нам је каснија идеалистичка филозфија пружила, можемо видети о чему је писао .

Бергсоново трајање, квалитативна множина, где постоји мноштво али квалитативно мноштво, мноштво само у потенцији. То је исто оно о чему Лајбниц пише у Монадологији:



Ово је опис квалитативне множине. баш попут Бергсоновог:



А у чему је разлика између Бергсона и Лајбница када видимо да су писали очито о једном истом.

У томе што Бергсон износи закључак позивајући се на открића идеалаистичке филозофије, самим тим им давши разлог истинитости, док Лајбниц износи исте закључке али не и разлоге које у недостатку тог знања нашао је у небулозама о богу.

Kliknite za proširenje...

Kvantna mehanika ovo pobija i u njoj logika nije ni od kakve pomoći!
Samo matematički je moguće nešto razjasniti ,ali i to ograničeno. Traže se "sredstva" za
te ozbiljnije stvari...
Kakva intuicija-to je primitivizam Aboriđina ybt...

Dragoljub69:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Lajbnic
Tvoj Šopenhauer nije imao veze s matematikom zato i nije kapirao Lajbnica!
Russell je taj koji je u toj funkcionalnoj izreci prepoznao infetizimalni račun!
Prosto kao pasulj (kad znaš):
Ta izreka se odnosi na izdiferenciranu podintegralnu "veličinu" koja to i nije već minorna
po veličini i zanemarljiva ali nosilac "afektacija" (formativnosti-perceptivnosti -dakle svih osobenosti!)
koje kad se izintegrali,imaš primitivnu funkciju koju proučavaš,posmatraš ili delaš nešto s njom...
Dakle-monadologija je ,ustvari,Lajbnicov infetizimalni račun koji je on mislio da može biti univerzalija...
Naravno da je to zabluda obzirom na determinišuće sile i na entropiju...
Ali...nisam ja ovo izmislio-svaki ozbiljniji naučnik danas,pa i filozof-ovo sasvim solidno zna...

- - - - - - - - - -



Kvantna mehanika ovo pobija i u njoj logika nije ni od kakve pomoći!
Samo matematički je moguće nešto razjasniti ,ali i to ograničeno. Traže se "sredstva" za
te ozbiljnije stvari...
Kakva intuicija-to je primitivizam Aboriđina ybt...

Kliknite za proširenje...

"Infinitezimalni" znam da znas, ali za one koji ne znaju. Kad vidis da neko Lajbnica shvata neozbiljno ili potcenjuje, nema potrebe s njim raspravljati.

Nek uzme matematiku za 3 i 4 gimnazije i ako skonta-skontaće i monadologiju...ybg...

Dragoljub69:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Lajbnic
Tvoj Šopenhauer nije imao veze s matematikom zato i nije kapirao Lajbnica!
Russell je taj koji je u toj funkcionalnoj izreci prepoznao infetizimalni račun!

Kliknite za proširenje...

Расел који је у Бергсонову филозофију гледао као теле у шарена врата. Ишао у бисокоп како би можда некако сконтао Бергсонов кинематографски принцип интелигенције, и био еонима од онога што је Шопенхауер звао "филозофски разбор", наравно да је око себе препознавао матаматичке бесмислице.

Звао ти нешто инфитезимални рачун или како год, то не мења чињеницу да оно што нема делова не може садржавати у себи мноштво односа и интеракција ма колико то увили у празне појмове.

Математика, сама њена метода бави се појавом и нема везе са суштином света и живота.

Да ти поновим опет:

Najzad, matematika razmatra puke forme, to jest vreme i prostor, u kojima se - zarad saznanja, svojstvenog subjektu kao jedinki - ideje pojavljuju u bezbrojnim fenomenima. Znači, sve one: etiologija, morfologija i matematika, čiji je zajednički naziv nauka, slede načelo razloga u njegovim raznovrsnim oblicima, i njihova tema ostaje pojava, njeni zakoni, veze i odatle proistekli odnosi.

Sopenahuer

Kliknite za proširenje...

A што се тиче Лајбница. Наравно да неко ко је тврдио да је ово најбољи од свих могућих светова. Неко ко је основу свог мишљења нашао у милостивом вам богу на небесима, не можеш од таквог очекивати неки велику мудрост. Он је једноствно убо као ћорава кока зрно, и не знајући то.

Јер чак и сирови материјалисти , позитивисти полазе од интуиције. Али несвесни тога. Неспособни да исту приведу свести.