gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Opširan i sadržajan prvomajski intervju predsednika Srbije, koji je obuhvatio najvažnija unutrašnja i spoljnopolitička pitanja, daleko najveću pažnju političke javnosti privukao je onim svojim delom u kojem je ukazano na potrebu da se izvrše određene ustavne promene. One bi se odnosile na smanjenje broja poslanika sa 250 na 150 i na regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Predsednikove ideje, iako nemaju karakter zvanične ustavne inicijative, dočekane su na nož od strane opozicije, ali i dela koalicionih partnera Demokratske stranke. To govori da nije bilo prethodnih konsultacija, ne samo sa opozicionim parlamentarnim strankama, već ni sa koalicionim partnerima. Takođe, da je prvenstveno reč o testiranju parlamentarnih stranaka i lobiranju za predložene ustavne promene u široj političkoj javnosti.
Ono što prvo pada u oči, jeste da su iznete samo dve inicijative za ustavne promene, iako je jasno da bi spisak tih promena trebalo da bude mnogo duži. Kad je reč o predloženoj ustavnoj promeni koja bi dovela do smanjenja broja narodnih poslanika sa 250 na 150, ona je, nesumnjivo, racionalna i politički opravdana. Na takvo rešenje ukazuju i iskustva pojedinih evropskih država sa približnim brojem stanovnika (Belgija, Portugal, Austrija). To nikako ne znači da predloženo rešenje može lako dobiti podršku dvotrećinske većine od ukupnog broja narodnih poslanika, jer stranački vrhovi svoje istaknute funkcionere nagrađuju poslaničkim mestom koje im donosi dobar materijalni status i niz drugih privilegija. Međutim, mnogo važnije i spornije ustavno rešenje, čija promena nije predložena, jeste imperativni partijski mandat poslanika i njihovo „pravo da podnesu neopozive ostavke” partijama na čijim su izbornim listama kandidovani (čl. 102 Ustava). Takvo rešenje ne postoji ni u jednoj evropskoj državi (nije ga imao ni tzv. Miloševićev ustav), a u svetu ga imaju još samo tri države koje nisu uzorne demokratije.
Uzalud je Venecijanska komisija uoči donošenja Ustava Srbije bila izričito i zvanično protiv takvog rešenja, uz obrazloženje da ono degradira narodno predstavništvo i uspostavlja tutorstvo i vlast stranačkih vrhova nad voljom i mišljenjem poslanika izabranih od strane građana. Na taj način se suštinski obezvređuje, praktično poništava temeljni ustavni princip (član 2 Ustava) da „suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika”. Kako danas stvari stoje, ni jedna relevantna parlamentarna stranka nije spremna na izmenu ovoga ustavnog rešenja, jer bi time izgubila najvažniji instrument svoga monopola i vlasti nad poslanicima, a time i nad Narodnom skupštinom. To je, verovatno, i razlog što predsednik Srbije nije ni pomenuo takvu vrstu nužne i kvalitativne ustavne promene. Ako to ustavno rešenje, koje poslanike pretvara u poslušne partijske glasače u Skupštini, ne bude promenjeno, tačnije ukinuto, onda broj narodnih poslanika ne treba da bude ni 150, već najviše 50-70.
Naravno, da bi se parlamentarni sistem učinio demokratskijim i funkcionalnijim, potrebno je što pre izmeniti izborne zakone, pre svega uvesti personalizovani proporcionalni izborni sistem za izbore poslanika (kao i odbornika), doneti nove zakone o političkim strankama i o njihovom finansiranju. Te reforme ne zahtevaju ustavne već samo zakonske promene, ali mogu bitno doprineti prevazilaženju krupnih slabosti stranačkog, izbornog i parlamentarnog sistema.
Druga ustavna inicijativa predsednika republike, koja se tiče decentralizacije i regionalizacije Srbije, predstavlja složeno ustavnopravno i političko pitanje, čijem rešavanju iz više razloga treba pristupiti veoma studiozno i oprezno. Prvo, Srbija nema odgovarajuće istorijsko iskustvo sa regionalizacijom poput pojedinih evropskih država, ali ima razvijenu tradiciju lokalne samouprave kao vida decentralizacije državne vlasti. Doduše, ima poluvekovno iskustvo sa dve autonomne pokrajine u svom sastavu, mada su one faktički oktroisane od Politbiroa KPJ. Tim rešenjem uspostavljena je asimetrična organizacija državnog uređenja Srbije. Drugo, politička iskustva sa naše dve pokrajine, pogotovo sa Kosovom i Metohijom, u principu ne idu na ruku uvođenju takvih novih pokrajina. Ustav, doduše, predviđa takvu mogućnost, kao i njihovo ukidanje i spajanje po postupku predviđenom za promenu Ustava. To je razlog više da treba vrlo ozbiljno, i politički i stručno poraditi na pripremi ustavnog koncepta decentralizacije i regionalizacije Srbije. Njime treba da se uspostavi određena ravnoteža sa autonomnim pokrajinama, odnosno da se prevaziđe sadašnja izrazita asimetričnost državnog uređenja Srbije, poveća njena unutrašnja politička stabilnost i da se svi građani izjednače u političkim i drugim pravima. Treće, budući ustavni koncept decentralizacije Srbije treba da se zasniva na regionalizaciji cele njene teritorije. Taj koncept podrazumeva da se sa nivoa državne vlasti na regione prenesu značajne nadležnosti u oblasti ekonomskog razvoja i drugih pitanja koja ne spadaju u klasične državne funkcije, a koja se mogu uspešnije rešavati od strane regionalnih organa i institucija. To, naravno, zahteva odgovarajuće promene Ustava. Četvrto, Srbija se potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obavezala da u naredne četiri godine (do aprila 2012. godine) izvrši regionalizaciju. Ako ekonomski razvoj budućih regiona bude ozbiljno podstican iz fondova EU, njihovo formiranje će biti dodatno ekonomski opravdano. Pri tome je najvažnije da regionalizacija Srbije bude rezultat širokog političkog konsenzusa i primerena specifičnim ekonomskim, geografskim, istorijskim, kulturnim i drugim karakteristikama i potrebama budućih regiona i Srbije. Naravno, pri tome se treba ugledati na veoma bogata iskustva Evrope u pogledu regionalizacije. Najzad, i danas je veoma aktuelna izreka Napoleona III da se „sa daljine može vladati, ali se samo iz blizine može upravljati”.
http://www.blic.rs/temadana.php?id=91553
Da li politički diletanti na srpskoj sceni,kao što je Tadić treba da pitaju za mišljenje o pravnim i ostalim pitanjima ljude kojima je to posao ili je svako od njih postao doktor nauka čim je izabran na političku funkciju?
Da li smo dobili novog Tita koji je neuporedivo lošiji u svemu od originala?
Ono što prvo pada u oči, jeste da su iznete samo dve inicijative za ustavne promene, iako je jasno da bi spisak tih promena trebalo da bude mnogo duži. Kad je reč o predloženoj ustavnoj promeni koja bi dovela do smanjenja broja narodnih poslanika sa 250 na 150, ona je, nesumnjivo, racionalna i politički opravdana. Na takvo rešenje ukazuju i iskustva pojedinih evropskih država sa približnim brojem stanovnika (Belgija, Portugal, Austrija). To nikako ne znači da predloženo rešenje može lako dobiti podršku dvotrećinske većine od ukupnog broja narodnih poslanika, jer stranački vrhovi svoje istaknute funkcionere nagrađuju poslaničkim mestom koje im donosi dobar materijalni status i niz drugih privilegija. Međutim, mnogo važnije i spornije ustavno rešenje, čija promena nije predložena, jeste imperativni partijski mandat poslanika i njihovo „pravo da podnesu neopozive ostavke” partijama na čijim su izbornim listama kandidovani (čl. 102 Ustava). Takvo rešenje ne postoji ni u jednoj evropskoj državi (nije ga imao ni tzv. Miloševićev ustav), a u svetu ga imaju još samo tri države koje nisu uzorne demokratije.
Uzalud je Venecijanska komisija uoči donošenja Ustava Srbije bila izričito i zvanično protiv takvog rešenja, uz obrazloženje da ono degradira narodno predstavništvo i uspostavlja tutorstvo i vlast stranačkih vrhova nad voljom i mišljenjem poslanika izabranih od strane građana. Na taj način se suštinski obezvređuje, praktično poništava temeljni ustavni princip (član 2 Ustava) da „suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika”. Kako danas stvari stoje, ni jedna relevantna parlamentarna stranka nije spremna na izmenu ovoga ustavnog rešenja, jer bi time izgubila najvažniji instrument svoga monopola i vlasti nad poslanicima, a time i nad Narodnom skupštinom. To je, verovatno, i razlog što predsednik Srbije nije ni pomenuo takvu vrstu nužne i kvalitativne ustavne promene. Ako to ustavno rešenje, koje poslanike pretvara u poslušne partijske glasače u Skupštini, ne bude promenjeno, tačnije ukinuto, onda broj narodnih poslanika ne treba da bude ni 150, već najviše 50-70.
Naravno, da bi se parlamentarni sistem učinio demokratskijim i funkcionalnijim, potrebno je što pre izmeniti izborne zakone, pre svega uvesti personalizovani proporcionalni izborni sistem za izbore poslanika (kao i odbornika), doneti nove zakone o političkim strankama i o njihovom finansiranju. Te reforme ne zahtevaju ustavne već samo zakonske promene, ali mogu bitno doprineti prevazilaženju krupnih slabosti stranačkog, izbornog i parlamentarnog sistema.
Druga ustavna inicijativa predsednika republike, koja se tiče decentralizacije i regionalizacije Srbije, predstavlja složeno ustavnopravno i političko pitanje, čijem rešavanju iz više razloga treba pristupiti veoma studiozno i oprezno. Prvo, Srbija nema odgovarajuće istorijsko iskustvo sa regionalizacijom poput pojedinih evropskih država, ali ima razvijenu tradiciju lokalne samouprave kao vida decentralizacije državne vlasti. Doduše, ima poluvekovno iskustvo sa dve autonomne pokrajine u svom sastavu, mada su one faktički oktroisane od Politbiroa KPJ. Tim rešenjem uspostavljena je asimetrična organizacija državnog uređenja Srbije. Drugo, politička iskustva sa naše dve pokrajine, pogotovo sa Kosovom i Metohijom, u principu ne idu na ruku uvođenju takvih novih pokrajina. Ustav, doduše, predviđa takvu mogućnost, kao i njihovo ukidanje i spajanje po postupku predviđenom za promenu Ustava. To je razlog više da treba vrlo ozbiljno, i politički i stručno poraditi na pripremi ustavnog koncepta decentralizacije i regionalizacije Srbije. Njime treba da se uspostavi određena ravnoteža sa autonomnim pokrajinama, odnosno da se prevaziđe sadašnja izrazita asimetričnost državnog uređenja Srbije, poveća njena unutrašnja politička stabilnost i da se svi građani izjednače u političkim i drugim pravima. Treće, budući ustavni koncept decentralizacije Srbije treba da se zasniva na regionalizaciji cele njene teritorije. Taj koncept podrazumeva da se sa nivoa državne vlasti na regione prenesu značajne nadležnosti u oblasti ekonomskog razvoja i drugih pitanja koja ne spadaju u klasične državne funkcije, a koja se mogu uspešnije rešavati od strane regionalnih organa i institucija. To, naravno, zahteva odgovarajuće promene Ustava. Četvrto, Srbija se potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obavezala da u naredne četiri godine (do aprila 2012. godine) izvrši regionalizaciju. Ako ekonomski razvoj budućih regiona bude ozbiljno podstican iz fondova EU, njihovo formiranje će biti dodatno ekonomski opravdano. Pri tome je najvažnije da regionalizacija Srbije bude rezultat širokog političkog konsenzusa i primerena specifičnim ekonomskim, geografskim, istorijskim, kulturnim i drugim karakteristikama i potrebama budućih regiona i Srbije. Naravno, pri tome se treba ugledati na veoma bogata iskustva Evrope u pogledu regionalizacije. Najzad, i danas je veoma aktuelna izreka Napoleona III da se „sa daljine može vladati, ali se samo iz blizine može upravljati”.
http://www.blic.rs/temadana.php?id=91553
Da li politički diletanti na srpskoj sceni,kao što je Tadić treba da pitaju za mišljenje o pravnim i ostalim pitanjima ljude kojima je to posao ili je svako od njih postao doktor nauka čim je izabran na političku funkciju?
Da li smo dobili novog Tita koji je neuporedivo lošiji u svemu od originala?
