srbija branik evrope

čvrsnica

čvrsnica

Domaćin
Poruka
4.321
poradi misljenja koji prevladava u sbiji,kao zadnjom barijerom koju su turci morali proci da bi pokorili evropu,najbolje bi bilo da priblizimo i docaramo srpske zasluge u cijeloj toj prici,braniteljima krscanstva.

dakle krenut cemo kronoloski.

ZENIDBENE VEZE OSMANLIJA I SRBA

Među mnogim tajnama, koje su Srbi skrivali kao zmija noge, bila je i ona o Kosovskoj bici i rodbinskom prijateljstvu između njihovog i osmanskog dvora. Bili su veliki prijatelji s Osmanlijama, s kojima su se pripadnici dinastija Hrabrenovića i Brankovića orodili. Ovo je kratka priča o rodbinskim vezama tih dviju dinastija sa Osmanlijama.

"Godine 1355 poce Dusan kupiti vojsku u namjeri da pokori tadasnji Bizant i da se u Konstantinopolu i sam proglasi carem. Vise ga je vukla zelja da postane carem Makedonaca i Grka nsego li Srba, pa u tu svrhu zatrazi pomoc tadasnje isto tako mocne a ktome jos i lukave Venecije a kada mu Venecija uskrati tu pomoc ,on je zatrazi od sultana Orhana koji je i sam cekao zgodnu priliku da za sebe uzme Konstantinopol.
A da bi osigurao sultanovu pomoc, srpski car Dusan ponudi svoju kcerku za zenu sultanovom sinu Muratu. Sultan posalje poslanstvo Dusanu da primi ponudcjeni dar ali bizantijska izvidnica ih doceka i pobije. Ni Orhan ni Dusan nisu nikad vise pokusavali pregovore, a kako su imali isti cilj osvajanje Konstantinopola svaki za sebe, nisu vise ni nalazili zajednicke interese.
Srpski car Dusan pokusa ipak osvojiti Konstantinopol sam na svoju ruku s oko 8.000 ljudi ali ga pokosi smrt drugog dana pohoda a silno njegovo carstvo zavrsi s njime. Potom zavlada pusto bezvlasce i svadje oko prevlasti a srpski knezovi pocese surovati sa Osmanlijama na ustrb svoje krscanske brace".

Šest mjeseci nakon Kosovske bitke, Lazareva udova kneginja Milica (u legendama unaprijeđena u caricu), po savetu patrijarha i celoga sabora sveštenih lica i celoga sveštenstva, dala je pristanak da se njena kćerka Olivera uda za sultana Bajazida I. Tako su sultan Murad I i despot Lazar Hrabrenović pod zemljom postali prijatelji, a na zemlji je kneginja Milica postala punica sina čovjeka koji je izdao naredbu o smaknuću njenog muža, a Oliverin brat, novi despot Stefan Lazarević, šura sultana Bajazida.

U prvoj bici koju je, sedam godina nakon Kosovske novi sultan Bajazid I vodio kod Nikopolja protiv zapadnih križarskih vojni, pod zapovjedništvom ugarskog/mađarskog kralja Sigismunda (poznatog kao Žigmund), osmanska vojska je bila pred velikim porazom. Tada je s desnog boka sultanu u pomoć pritekla srpska vojska, pod zapovjedništvom njegovog šure despota Stefana Lazarevića. U odlučnoj bici, koja se odigrala 28. rujna/septembra 1396. godine, Osmanlije su poraz pretvorili u pobjedu i hametice porazili križarsku vojsku. Tako je šura spasio svoga zeta.

Sultan Bajazid I još se jednom našao u velikoj nevolji, jer je bio napadnut od silne tatarske vojske, kojom je zapovijedao čuveni han Timurtari /Timur. U odlučnoj bici, koja se odigrala na ravnici Čabikabad/bos. Trstikovac kod Anagore ili Angore/današnja Ankara 27. travnja/aprila 1402. godine, opet je u pomoć zetu sultanu Bajazidu I pristigao njegov šura despot Stefan Lazarević, s deset hiljada srpskih vojnika. Ovoga puta, sreća je zetu i šuri okrenula leđa: pobijedio je Timur, glavnina osmanske i srpske vojske izginula, a ostatak zarobljen ili se spasio bijegom. Među zarobljenicima našao se i sultan Bajazid I. Da bi ga ponizio, Timur je naredio da se stavi u željezni kafez i tako na kolima voda po Anadoliji, da narod gleda svoga sultana. Olivera je morala naga posluživati pijane tatarske vojnike. Kad su doveli okovanog sultana da vidi u kakvom mu je položaju supruga, on je zbog poniženja, od tuge i prevelike boli udario glavom od jedan željezni demir kafeza, razbio glavu i sa prustim mozgom ubrzo izdahnuo (14o3). Nakon toga događaja, Timur je oslobodio Oliveru i ona se s djecom sklonila na sigurno mjesto.

Sultan Murad II oženio se 1435. godine Đurđevom kćerkom, Marom, nazvanom Amarisa i tako postala maćeha princu Mehmedu, budućem sultanu Mehmedu II Osvajaču /tur. El Fatih. Mehmed je 1451. godine zbacio oca s prijestolja, a svoju maćehu Maru, uz bogate darove, uptio bratu u Srbiju. Ona se u Srbiji nije dugo zadržala, pa se 1457. godine vratila u Tursku. Naselila se je u malom selu Ježevo u Sv. Gori, južno od Strumičkog jezera. Bila je okružena srpskom vlastelom i monasima. Tu je, između ostalih, razvila i živu političku djelatnost. Često je pozivana kao posrednik kod zaključivanja raznih ugovora o miru ili o nekim drugim pitanjima. Izdavane povelje pečatila je pečatom svoga pokojnog oca despota Đurđa Brankovića. Održavala je redovnu prepisku s Dubrovčanima, koje je nazivali svojim dobrim i starim prijateljima. Za nju je poznati češki historičar Konstantin Jireček rekao da je hrišćanima služila svom snagom. Patrijarsi Carigradske patrijaršije (u čijem sastavu je od 1459. do 1557. godine bila i Pećka patrijaršija), postavljani su i smjenjivani njenim utjecajem.

Uz ime sultanije Mare vezan je i jedan dugo vođeni spor s Dubrovčanima oko zaostavštine njenog pokojnog oca despota Đurđa Brankovića, koja je kao poklad bila pohranjena kod dubrovačkog vlastelina Marka Đoreva Gučetića. Mara se 1459. godine obratila Dubrovčanima sa zahtjevom da joj predaju očevu zaostavštinu, koja pripada njoj i njenom slijepom bratu Grguru. U ovaj spor umiješao se i sin Mehmeda II novi sultan Bajazid II (1481-1512), pa je Mari i Grguru vraćen samo mnaji dio očeve zaostavštine. Mara je se kasnije zamonašila i umrla je u dubokoj starosti 14. septembra 1487. godine. Sahranjena je u manastiru Sv. Bogorodice u Kosinici kod Drame, na području starog Pangaja.

I, na kraju, napomena da ni Olivera ni Mara nisu mijenjale svoja imena, da su zadržale pravoslavnu vjeru i da su na dvoru držali pravoslavne monahe, kao svoje isposnike.

Nicolas Vatin, francuski historicar

Najvjerniji Srbi I janjicari

Carstvo se organizovalo. Institucija janičara, stvorena u vreme Murata I, pretrpela je, čini se, velike promene za vreme Bajazita I. U svakom slučaju, od perioda njegove vladavine susreću se prvi pomeni sistema devširme (devşirme), redovnog "odabira" (u našoj tradiciji poznatog kao danak u krvi, prim. prev.), mladih hrišćana koji su primali islam, bivali poturčeni, vaspitavani i obrazovani u anadolskim porodicama i u samoj Palati, po veoma strogim pravilima, da bi zatim činili vojsku koja je bila pod neposrednom komandom sultana, dok su neki od njih vršili službu u državnom administrativnom aparatu. Oni su činili onu instituciju koja se zvala kapi kulari (kapl kullarl), "robovi", мada bi bilo bolje reći "sluge" Porte. Cilj takve prakse nije bio da se "unište" mladi hrišćani, kao ni to da se odvoje od svoje rodne sredine (to i nije uvek bio slučaj), već da se vladaru obezbede verne sluge, čija je karijera zavisila od vlastitih sposobnosti. Ta institucija će imati veliki značaj u istoriji Carstva. S druge strane, nastavila se politika naseljavanja stanovništva na osvojenim teritorijama. Begovi su se učvrstili na Dunavu i Jadranskom moru, i skoro svuda je bila uvedena fiskalna i sudska administracija, zahvaljujući nastojanjima uleme. Osnovani su novi sandžaci u Nikopolju i Ohridu (1393), Ćustendilu (1394) i Vidinu (1396). Veliki vezir Džandarli Ali-paša im je 1393. godine, da bi obezbedio nepristrasnost kadija, precizno odredio način rada i plate. Carstvo se učvršćivalo.
 
Poslednja izmena:
Ta mreža, međutim, još je uvek bila labava. Rumelija je ostala sa većinskim hrišćanskim stanovništvom - muslimanskih naseobina je bilo malo. Situacija u Anadoliji bila je još manje bezbedna. Osvojeni emirati bili su muslimanski - takva osvajanja nisu bila dostojna jednog pravog gazije. Bajazit je morao da poveri najveći teret pohoda u Anadoliji janičarima i svojim hrišćanskim vazalima, što nije moglo da doprinese jačanju njegove popularnosti. Stanovništvo je gajilo simpatije prema lokalnim emirima, što se ispoljilo već prvom prilikom. S druge strane, ako nije bilo moguće uvođenje fiskalne administracije, gazije nisu bile voljne da ratuju protiv muslimana, jer se od njih nije mogao uzeti plen. Što se tiče uleme, oni su novo polje delovanja i nove izvore prihoda očekivali od osvajanja hrišćanskih zemalja. Postojao je dakle jedan talas otpora i u odlučujućem trenutku samo su se Srbi i janičari pokazali u potpunosti vernim.

Da li je bar vojna situacija bila nešto povoljnija? Svakako, osmanska vojska je bila moćna, i oni su bili neprikosnoveni gospodari kopna. Nasuprot tome, hrišćani su vladali morima, te su mogli da pruže pomoć Carigradu i da prekinu blokadu moreuzâ, deleći tako Osmansko carstvo na dva dela. Tačnije rečeno, Venecija, koja je u Bursi pregovarala sa Bajazitom, prekinula je te pregovore 1401. godine, kada je bila sigurna da Timur kreće u pohod: ona je osigurala bezbednost svojim kolonijama, pregovarala je o stvaranju antiturske lige sa Đenovljanima sa Hiosa, hospitalcima sa Rodosa i vojvodstvom arhipelaga, pripremajući se da konačno napadne Galipolje. Flote iz Carigrada, Galate i Trapezunta ponudile su se da podrže Timurov pohod, koji je predstavljao njihovu poslednju nadu. Što se tiče ovog potonjeg, on je razorio Siriju i Mesopotamiju i porazio mamelučku vojsku. Bio je gospodar Eufrata i bila su mu otvorena vrata ka Anadoliji. Dok je Bajazitova vojska, raznolika i neblagonaklona prema isuviše ponosnom gospodaru koji o njoj ne brine dovoljno, bila nepouzdana, Timurova vojska je bila odana, a njena odanost bila je podstaknuta time što joj je bila isplaćena sedmogodišnja plata. Konačno, to što je uz sebe imala anadolske emire, omogućilo joj je da se savršeno snalazi na terenu koji nije poznavala.

Kada je saznao da Timur stiže, Bajazit je napustio opsadu Carigrada i otišao za Bursu. Strahujući od akcija lige koju su stvorili Mlečani, ostavio je devet galija u Galipolju i naoružao flotu od dvadeset brodova. Protiv neprijatelja sa istoka okupio je sve svoje snage: vojsku iz Anadolije, sa trupama iz Ajdina, Saruhana, Karesija, Hamida, Tekea, Karamana, Germijana i Sivasa, potom trupe iz Rumelije koje su se nalazile na Galipolju i pred vizantijskim zidinama. Bili su pozvani timarnici i vazalni hrišćanski prinčevi. Uvećavajući se duž puta, osmanska vojska se uputila ka Ankari. Tamo su saznali da je neprijatelj krenuo u pravcu Tokata. Bajazit se povukao u šumovite predele, odakle je planirao da izmori neprijatelja. Želeći da izbegne niz manjih sukoba, Timur je promenio plan, stigavši najpre u Kajseri, a zatim u Ankaru, dok je većina njegovih trupa imala zadatak da prodre u srce zemlje i da je opustoši. Započeo je opsadu Ankare, kada je Bajazit, odvojen od ostatka svoje vojske, došao da ga iznenadi.

Bitka kod Ankare

Bitka (kod Ankare, prim. ur.) je bila duga i puna preokreta, ali je osipanje trupa kod Bajazita brzo ugasilo nadu da će pobediti; trupe iz anadolskih emirata pridružile su se svojim vođama, okupljenim oko Timura, značajno oslabivši dejstvo desnog krila. Oslabljeno odmetanjima, desetkovano, levo krilo je takođe posustalo, dok su Timurove trupe napredovale. Procenjujući da je dan izgubljen, Ali-paša je naredio povlačenje, u begu povukavši sa sobom i princa Sulejmana, najstarijeg Bajazitovog sina: to je bila prava revolucija u palati. Murat-paša, janičarski aga, kao i druge značajne ličnosti, otpratili su pretendenta u prestonicu Bursu, zatim u Evropu. Što se tiče drugih Bajazitovih sinova, Mehmeda su emiri Amasije odveli u taj grad, dok su se Isa i Musa spasli sa svojim trupama. Odolevale su samo srpske trupe, međutim, janičarima okružen Bajazit odbio je da napusti bojno polje, te je i Stefan Lazarević odlučio da ga napusti i da pokrije Sulejmanovo uzmicanje. Usred povlačenja, pojavili su se nagoveštaji očuvanja države, koji zaslužuju da budu zabeleženi. Konačno, prisiljen na beg, Bajazit je uhvaćen i zarobljen i njegova se vladavina završila katastrofom bez presedana.Deset godina koje su usledile nakon poraza kod Ankare bile su veoma teške. Bajazit je za sobom ostavio četiri sina nestrpljiva da zauzmu njegovo mesto: Sulejmana, Mehmeda, Isu i Musu.

Osmanska država se razjedinila.

Iako je poraz prouzrokovao pad i rasulo, osmanske snage nisu bile slomljene u potpunosti. Timur je najpre želeo da ih uništi i da se dočepa naslednika, Sulejmana. Ali dok su vojnici u potrazi za njim stigli u Bursu, 3. avgusta 1402. godine, begunac je imao vremena da se dokopa Riznice i da se uputi u pravcu Bosfora. Moreuz je obezbeđivala liga koju su stvorili Mlečani. Oni su bili spremni da zažmure i da puste Turke da pređu u Trakiju, iako je to predstavljalo kršenje sporazuma koji su postigli sa Timurom. Međutim, Đenovljani su prihvatili da pomognu Sulejmanu, i njihov primer su uskoro svi sledili. Najstariji Bajazitov sin je tako ponovo postao gospodar Rumelije, moreuzom zaštićen od neprijatelja.

Za to vreme su Timurove trupe popalile Bursu, a zatim su, pre nego što su počele da čiste obale, započele pustošenje Jenišehira i Iznika. Iskoristivši to odlaganje, osmanske i srpske trupe su prešle Dardanele. Šireći teror, Timurovi vojnici su paleći i uništavajući zauzeli Malu Aziju, ali su povremeno nailazili i na neočekivan otpor. Hrišćani su se plašili napada. Njihova procena je bila pogrešna, jer je Timur želeo da na svoj način ponovo uspostavi red u toj oblasti, a drugi poslovi su ga zvali u Aziju. Pre nego što je krenuo, započeo je opsadu Smirne. Pobeđeni, vitezovi sa Rodosa pobegli su svojim brodovima, dok je grad razoren, a hrišćansko stanovništvo pobijeno.

Timur je primio ambasadore koje su mu poslala dva Fokejca, Đenovljanin sa Hiosa i Isa, Bajazitov sin, koji se smestio u Bursi, kada je osvajač otišao. On je pozvao Sulejmana da izađe pred njega ili da mu plati tribut, te je primio izaslanike i poklone. Ne želeći smrt grešnika, Timur je odlučio da ih ostavi da svi zajedno žive, te da se međusobno unište. Sulejman je tako zadržan na teritoriji Rumelije, Isa u Bursi i u svojoj oblasti, a Mehmed u oblasti Amasije i Tokata, odakle je bilo nemoguće pomeriti ga, čak ni oružjem.

Dinastija Osmanlija je opstala, ali je njeno carstvo bilo podeljeno, te je ostalo bez anadolskih emirata koji su vraćeni dinastijama: Germijan, Karaman, Džandar, Saruhan, Teke, Menteše... Koristeći stare strukture vlasti, za koje se pokazalo da su popularne, Timur je podelio teritoriju, da bi lakše vladao. S druge strane, da bi otklonio opasnost od ponovnog uspona Osmanlija, on je dao veliku vlast karamanskoj dinastiji, čija se teritorija dosta uvećala, pojačavši njihov značaj, i od tada je obuhvatala čitavu oblast kod zavoja koji pravi reka Sakarija, protežući se između Burse i Ankare. Rešivši na taj način veliki problem u Anadoliji, Timur se uputio ka Aziji. Sa sobom je poveo Bajazita, koji je umro na putu, u Akšehiru, 9. marta 1403. godine.

Za Osmanlije, situacija nije bila tako strašna kao što je izgledalo. Rumelija, u kojoj je vladao Sulejman, i uz koga je bila administrativna elita države, ostala je nedirnuta. Timurovi pohodi, sa svim strahotama koje je on činio i sa građanskim ratom koji je usledio, imali su kao posledicu veliki talas izbeglica, koji su ubrzali turkizaciju zemlje. U Anadoliji, Mehmed se dosta dobro učvrstio u svojoj neosvojivoj tvrđavi Amasiji. Sasvim je izvesno da su obojica morali da priznaju Timurovu vrhovnu vlast. Ali, teškoće sa kojima se Timurova vojska suočila posle bitke kod Ankare, naročito u pogledu Mehmeda, pokazale su da je carstvo već postalo stvarnost u Maloj Aziji.
 
my.php


my.php
 

Prilozi

  • Branik Evrope.jpg
    Branik Evrope.jpg
    51 KB · Pregleda: 8
Poslednja izmena:
čvrsnica:
poradi misljenja koji prevladava u sbiji,kao zadnjom barijerom koju su turci morali proci da bi pokorili evropu,najbolje bi bilo da priblizimo i docaramo srpske zasluge u cijeloj toj prici,braniteljima krscanstva.

dakle krenut cemo kronoloski.

ZENIDBENE VEZE OSMANLIJA I SRBA

Među mnogim tajnama, koje su Srbi skrivali kao zmija noge, bila je i ona o Kosovskoj bici i rodbinskom prijateljstvu između njihovog i osmanskog dvora. Bili su veliki prijatelji s Osmanlijama, s kojima su se pripadnici dinastija Hrabrenovića i Brankovića orodili. Ovo je kratka priča o rodbinskim vezama tih dviju dinastija sa Osmanlijama.

"Godine 1355 poce Dusan kupiti vojsku u namjeri da pokori tadasnji Bizant i da se u Konstantinopolu i sam proglasi carem. Vise ga je vukla zelja da postane carem Makedonaca i Grka nsego li Srba, pa u tu svrhu zatrazi pomoc tadasnje isto tako mocne a ktome jos i lukave Venecije a kada mu Venecija uskrati tu pomoc ,on je zatrazi od sultana Orhana koji je i sam cekao zgodnu priliku da za sebe uzme Konstantinopol.
A da bi osigurao sultanovu pomoc, srpski car Dusan ponudi svoju kcerku za zenu sultanovom sinu Muratu. Sultan posalje poslanstvo Dusanu da primi ponudcjeni dar ali bizantijska izvidnica ih doceka i pobije. Ni Orhan ni Dusan nisu nikad vise pokusavali pregovore, a kako su imali isti cilj osvajanje Konstantinopola svaki za sebe, nisu vise ni nalazili zajednicke interese.
Srpski car Dusan pokusa ipak osvojiti Konstantinopol sam na svoju ruku s oko 8.000 ljudi ali ga pokosi smrt drugog dana pohoda a silno njegovo carstvo zavrsi s njime. Potom zavlada pusto bezvlasce i svadje oko prevlasti a srpski knezovi pocese surovati sa Osmanlijama na ustrb svoje krscanske brace".

Šest mjeseci nakon Kosovske bitke, Lazareva udova kneginja Milica (u legendama unaprijeđena u caricu), po savetu patrijarha i celoga sabora sveštenih lica i celoga sveštenstva, dala je pristanak da se njena kćerka Olivera uda za sultana Bajazida I. Tako su sultan Murad I i despot Lazar Hrabrenović pod zemljom postali prijatelji, a na zemlji je kneginja Milica postala punica sina čovjeka koji je izdao naredbu o smaknuću njenog muža, a Oliverin brat, novi despot Stefan Lazarević, šura sultana Bajazida.

U prvoj bici koju je, sedam godina nakon Kosovske novi sultan Bajazid I vodio kod Nikopolja protiv zapadnih križarskih vojni, pod zapovjedništvom ugarskog/mađarskog kralja Sigismunda (poznatog kao Žigmund), osmanska vojska je bila pred velikim porazom. Tada je s desnog boka sultanu u pomoć pritekla srpska vojska, pod zapovjedništvom njegovog šure despota Stefana Lazarevića. U odlučnoj bici, koja se odigrala 28. rujna/septembra 1396. godine, Osmanlije su poraz pretvorili u pobjedu i hametice porazili križarsku vojsku. Tako je šura spasio svoga zeta.

Sultan Bajazid I još se jednom našao u velikoj nevolji, jer je bio napadnut od silne tatarske vojske, kojom je zapovijedao čuveni han Timurtari /Timur. U odlučnoj bici, koja se odigrala na ravnici Čabikabad/bos. Trstikovac kod Anagore ili Angore/današnja Ankara 27. travnja/aprila 1402. godine, opet je u pomoć zetu sultanu Bajazidu I pristigao njegov šura despot Stefan Lazarević, s deset hiljada srpskih vojnika. Ovoga puta, sreća je zetu i šuri okrenula leđa: pobijedio je Timur, glavnina osmanske i srpske vojske izginula, a ostatak zarobljen ili se spasio bijegom. Među zarobljenicima našao se i sultan Bajazid I. Da bi ga ponizio, Timur je naredio da se stavi u željezni kafez i tako na kolima voda po Anadoliji, da narod gleda svoga sultana. Olivera je morala naga posluživati pijane tatarske vojnike. Kad su doveli okovanog sultana da vidi u kakvom mu je položaju supruga, on je zbog poniženja, od tuge i prevelike boli udario glavom od jedan željezni demir kafeza, razbio glavu i sa prustim mozgom ubrzo izdahnuo (14o3). Nakon toga događaja, Timur je oslobodio Oliveru i ona se s djecom sklonila na sigurno mjesto.

Sultan Murad II oženio se 1435. godine Đurđevom kćerkom, Marom, nazvanom Amarisa i tako postala maćeha princu Mehmedu, budućem sultanu Mehmedu II Osvajaču /tur. El Fatih. Mehmed je 1451. godine zbacio oca s prijestolja, a svoju maćehu Maru, uz bogate darove, uptio bratu u Srbiju. Ona se u Srbiji nije dugo zadržala, pa se 1457. godine vratila u Tursku. Naselila se je u malom selu Ježevo u Sv. Gori, južno od Strumičkog jezera. Bila je okružena srpskom vlastelom i monasima. Tu je, između ostalih, razvila i živu političku djelatnost. Često je pozivana kao posrednik kod zaključivanja raznih ugovora o miru ili o nekim drugim pitanjima. Izdavane povelje pečatila je pečatom svoga pokojnog oca despota Đurđa Brankovića. Održavala je redovnu prepisku s Dubrovčanima, koje je nazivali svojim dobrim i starim prijateljima. Za nju je poznati češki historičar Konstantin Jireček rekao da je hrišćanima služila svom snagom. Patrijarsi Carigradske patrijaršije (u čijem sastavu je od 1459. do 1557. godine bila i Pećka patrijaršija), postavljani su i smjenjivani njenim utjecajem.

Uz ime sultanije Mare vezan je i jedan dugo vođeni spor s Dubrovčanima oko zaostavštine njenog pokojnog oca despota Đurđa Brankovića, koja je kao poklad bila pohranjena kod dubrovačkog vlastelina Marka Đoreva Gučetića. Mara se 1459. godine obratila Dubrovčanima sa zahtjevom da joj predaju očevu zaostavštinu, koja pripada njoj i njenom slijepom bratu Grguru. U ovaj spor umiješao se i sin Mehmeda II novi sultan Bajazid II (1481-1512), pa je Mari i Grguru vraćen samo mnaji dio očeve zaostavštine. Mara je se kasnije zamonašila i umrla je u dubokoj starosti 14. septembra 1487. godine. Sahranjena je u manastiru Sv. Bogorodice u Kosinici kod Drame, na području starog Pangaja.

I, na kraju, napomena da ni Olivera ni Mara nisu mijenjale svoja imena, da su zadržale pravoslavnu vjeru i da su na dvoru držali pravoslavne monahe, kao svoje isposnike.

Nicolas Vatin, francuski historicar

Najvjerniji Srbi I janjicari

Carstvo se organizovalo. Institucija janičara, stvorena u vreme Murata I, pretrpela je, čini se, velike promene za vreme Bajazita I. U svakom slučaju, od perioda njegove vladavine susreću se prvi pomeni sistema devširme (devşirme), redovnog "odabira" (u našoj tradiciji poznatog kao danak u krvi, prim. prev.), mladih hrišćana koji su primali islam, bivali poturčeni, vaspitavani i obrazovani u anadolskim porodicama i u samoj Palati, po veoma strogim pravilima, da bi zatim činili vojsku koja je bila pod neposrednom komandom sultana, dok su neki od njih vršili službu u državnom administrativnom aparatu. Oni su činili onu instituciju koja se zvala kapi kulari (kapl kullarl), "robovi", мada bi bilo bolje reći "sluge" Porte. Cilj takve prakse nije bio da se "unište" mladi hrišćani, kao ni to da se odvoje od svoje rodne sredine (to i nije uvek bio slučaj), već da se vladaru obezbede verne sluge, čija je karijera zavisila od vlastitih sposobnosti. Ta institucija će imati veliki značaj u istoriji Carstva. S druge strane, nastavila se politika naseljavanja stanovništva na osvojenim teritorijama. Begovi su se učvrstili na Dunavu i Jadranskom moru, i skoro svuda je bila uvedena fiskalna i sudska administracija, zahvaljujući nastojanjima uleme. Osnovani su novi sandžaci u Nikopolju i Ohridu (1393), Ćustendilu (1394) i Vidinu (1396). Veliki vezir Džandarli Ali-paša im je 1393. godine, da bi obezbedio nepristrasnost kadija, precizno odredio način rada i plate. Carstvo se učvršćivalo.
Kliknite za proširenje...

оливера није имала деце са бајазитом,измишљаш:bye:
 
čvrsnica:
......
Kliknite za proširenje...

Odnos Sbije i Otomana pre 1459 i posle, su dve totalno razlicite price .
I sve ovo je poznato, ako neko krije te informacije (u globalu, da je bilo saradnje, mada je dosta toga iskarikirano u tekstu) onda sam ja judeo-mason.

Zaboravio si da spomenes, da je je i Vizantija saradjivala sa njima... setimo se Jovana Kantakuzina. Ko je Turke doveo na Balkan, kako su oni uopste upali u tu pricu ?

I sada ti ovim textom, otkrivas toplu vodu, i pokusavas da umanjis znacaj Srbije u oslobodilackoj borbi protiv Osmanlija...
bedan pokusaj.
 
Poslednja izmena:
_Krang_:
I da, Srbi jesu bili poslednji bedem u tom prvom naletu, Madjarska i njeni vazali su intervenisali znatno kasnije i to se skupila nekakva alijansa...koliko je bila efektna, videlo se i tada a i nesto kasnije...
Kliknite za proširenje...

madjare nebi spominjao nikako u smislu obrane od turaka ili barem minimalizirao tu ulogu.malo si preskocio nikolu subica zrinskog i njegovu najznacajniju bitku u sigetu.

posto navodite hrvate kao evropske podanike,pogledaj koliko i kako su se borili protiv turaka na balkanu,bez icije ili minimalne pomoci,pa onda napisite taku neku glupost
 
matijakupa:
što je tu netočno, osim (i to možda) činjenice o oliverinoj djeci?
Kliknite za proširenje...

Istrazi ti, pa mi reci.

S obzirom da je cvrsnica osvedoceni antisrpski fanatik, a da se u njegovim temama nikada ne citira, da, ukoliko se nekad pozove na neki izvor, one ce neizostavno biti hrvatskog porekla, da je kod njega sve u slobodnoj interpretaciji, cemu objektivnom da se nadam od njega?

Ispravljanje provokacija i lazi zahteva mnogo vise energije od smisljanja istih, pa cu zato radije da ga pozdravim i odgovorim mu u njegovom stilu, a da ispostujem trezvene sagovornike.
 
čvrsnica:
madjare nebi spominjao nikako u smislu obrane od turaka ili barem minimalizirao tu ulogu.malo si preskocio nikolu subica zrinskog i njegovu najznacajniju bitku u sigetu.

posto navodite hrvate kao evropske podanike,pogledaj koliko i kako su se borili protiv turaka na balkanu,bez icije ili minimalne pomoci,pa onda napisite taku neku glupost
Kliknite za proširenje...

u madjardkoj i na balkanu se tuklo preko 100 godina.

To je sigurno dobrinelo da se Bec nezove Novi Istanbul.
 
čvrsnica:
madjare nebi spominjao nikako u smislu obrane od turaka ili barem minimalizirao tu ulogu.malo si preskocio nikolu subica zrinskog i njegovu najznacajniju bitku u sigetu.

posto navodite hrvate kao evropske podanike,pogledaj koliko i kako su se borili protiv turaka na balkanu,bez icije ili minimalne pomoci,pa onda napisite taku neku glupost
Kliknite za proširenje...

Otisao si ti daleko u buducnost ... pricamo o Lazarevicu a ti skaces na Subica, preskaces po 200 godina, izvlacis iz konteksta, dajes neke nebitne informacije za ovu pricu, branis se iako te niso ne napada... mnogo si se navukao na ustastvo, ili bar tako deluje. Mozda ti ne delis ustasku ideologiju, ali meni je svaka patoloska mrznja od strane Hrvata prema Srbiji ustastvo...

kad se malo iskuliras, mozemo da nastavimo.
 
Poslednja izmena:
Milanne:
Istrazi ti, pa mi reci.

S obzirom da je cvrsnica osvedoceni antisrpski fanatik, a da se u njegovim temama nikada ne citira, da, ukoliko se nekad pozove na neki izvor, one ce neizostavno biti hrvatskog porekla, da je kod njega sve u slobodnoj interpretaciji, cemu objektivnom da se nadam od njega?

Ispravljanje provokacija i lazi zahteva mnogo vise energije od smisljanja istih, pa cu zato radije da ga pozdravim i odgovorim mu u njegovom stilu, a da ispostujem trezvene sagovornike.
Kliknite za proširenje...

ispravi pogresno iz navedenog,ajde.....kad vec ne znas ni sam sta bi odgovorio
 
_Krang_:
Otisao si ti daleko u buducnost ... pricamo o Lazarevicu a ti skaces na Subica, preskaces po 200 godina, izvlacis iz konteksta, dajes neke nebitne informacije za ovu pricu, branis se iako te niso ne napada... mnogo si se navukao na ustastvo, ili bar tako deluje. Mozda ti ne delis ustasku ideologiju, ali meni je svaka patoloska mrznja od strane Hrvata prema Srbiji ustastvo...

kad se malo iskuliras, mozemo da nastavimo.
Kliknite za proširenje...

tvoj vid sagledavanja stvari govori dosta o tebi samom.

nikakve nebuloze nisam naveo nego cisto djela vasih velikasa,a sama vasa reakcija je i vise nego jasan odgovor.

kad ne znate sta da kazete cupate se na hrvatski nacionalizam katastrofa
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

bernardo
Србија и средњи век
2 3 4
Odgovora
85
Pregleda
1.467
Casual Observer
Casual Observer
Docleatae
Grb Obrenovića (Nikad digitalno napravljen)
Odgovora
0
Pregleda
138
Docleatae
Docleatae

Back
Top