Стефан ИПХ
Iskusan
- Poruka
- 6.117
ИСТОРИЈАТ
ПОЈАВА ИСТИНСКОГ ПРАВОСЛАВЉА НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ
На светој гори 1995. године дошло је међу монасима свих националности до велике узбуне услед растућег екуменизма готово свих помесних цркава на челу са цариградском патријаршијом. Најављен је одлазак новоизабраног цариградског патријарха Вартоломеја у Рим, где је требао да учествује на миси римског Папе. Та информација је и онако узаврелу ситуацију на светој гори још више усијала. Многи монаси па чак и цели манастири су изјављивали да ће прекинути општење са патријархом ако оде у Рим и узме учешћа у папској миси. Патријарх Вартоломеј је своју прву, званичну, најављену посету Риму и упркос мноштву претњи несметано обавио. Док је снимак његовог учествовања у миси, обишао читав свет. Донедавни бучни протести светогораца су одједанпут утихнули и претворили се у оправдања: „Нису се причестили“. Тада, су тројица монаха Срба на челу са монахом Данилом решили да истрају у својој одлуци. Отишли су у Есфигмен - једини манастир који је још много раније из истих разлога, на канонским основама, прекинуо општење још са цариградским патријархом Атинагором и тамо су од стране блаженопочившег игумана Јефтимија јавним покајањем за пребивање у екуменистикој цркви били примљени у општење. Ускоро после тога постали су свесни да нису правилно крштени, исти игуман Јефтимије их је поводом тог проблема послао у Атину првојерарху Цркве ИПХ Грчке архиепископу Хризостому (Кјусису). Када су проблем изнели пред самог архиепископа он је затражио да му донесу Крмчију, из ње је прочитао 50. канон св. Апостола и делове његовог тумачења од стране светог Никодима Агиорита који говоре о томе да крштење које није урађено трократним погружењем у води у ствари није крштење и који су крштени другачије (обливањем или прскањем) уствари нису крштени и након тога је заклопио рекавши: „Децо ми нисмо позвани да тумачимо ова правила него да их испуњавамо, ви нисте крштени и треба да се крстите“. И тако је светим крштењем три српска монаха Светогорца, руком митрополита коринтског Калиника, започета прва страница Српског истинског православља. 1996. године један од ове тројице монаха отац Акакије је прешао да живи у Србију основавши на Фрушкој Гори прву истински православну монашку обитељ. Монаху Акакију су се убрзо присајединили неколицина верника који су писмено тражили од синода Цркве ИПХ Грчке рукоположење оца Акакија у чин јеромонаха што се 1997 заиста и десило.
Photobucket
Јеромонах Акакије
После тога јеромонах Акакије оснива неколико парохија широм Србије као и још један манастир на домак Београда. Услед пораста пастве бивају заузимањем оца Акакија рукополежени још неколико свештенослужитеља. Уз помоћ часописа, неколико књига као и предавања, све више људи сазнаје истину о отпадништву званичне цркве као и борби истински православних. 2003. године цело сетринство манастира Стјеник на планини Јелици, предвођено монахињом Ефросинијом прелази у редове истински православних хришћана Србије и на најбруталнији начин бивају избачени из свог манастира. Ево једног дела веома потресног сведочанства Стјеничких монахиња о њиховом избацивању: „...Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) паркинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присуних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата. По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?!
Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила потврдно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је наставила да исповеда да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку Српску цркву и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хризостому – старокалендарцу. Одмах потом владика је киптећи од гнева повикао: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – световњака и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале основне личне ствари. Све су у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да напусте манастир. Мати је одгворила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија...“ По изгнанству, после две године проведене у приватној кући, тринаесточлано Стјеничко монашко сестринство се сели у дивљине Кучајских планина где великим трудом и уз постојано ометање локалних власти нахушканих еписком званичне цркве, успевају да започну изгрдњу првог женског истински православног манастира. Званична Српска црква је тек после преласка манастира Стјеник озбиљније схватила појаву Истински Православних на територији Србије, те је медијском кампањом, као и уз помоћ државних власти у многоме отежала до тада релативно спокојан живот Истински Праавославних Хришћана Србије. Крајем прве половине двехиљадите Истински Православна Српска Црква бројала је три манастира, три парохије и преко триста верника.
ПОЈАВА ИСТИНСКОГ ПРАВОСЛАВЉА НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ
На светој гори 1995. године дошло је међу монасима свих националности до велике узбуне услед растућег екуменизма готово свих помесних цркава на челу са цариградском патријаршијом. Најављен је одлазак новоизабраног цариградског патријарха Вартоломеја у Рим, где је требао да учествује на миси римског Папе. Та информација је и онако узаврелу ситуацију на светој гори још више усијала. Многи монаси па чак и цели манастири су изјављивали да ће прекинути општење са патријархом ако оде у Рим и узме учешћа у папској миси. Патријарх Вартоломеј је своју прву, званичну, најављену посету Риму и упркос мноштву претњи несметано обавио. Док је снимак његовог учествовања у миси, обишао читав свет. Донедавни бучни протести светогораца су одједанпут утихнули и претворили се у оправдања: „Нису се причестили“. Тада, су тројица монаха Срба на челу са монахом Данилом решили да истрају у својој одлуци. Отишли су у Есфигмен - једини манастир који је још много раније из истих разлога, на канонским основама, прекинуо општење још са цариградским патријархом Атинагором и тамо су од стране блаженопочившег игумана Јефтимија јавним покајањем за пребивање у екуменистикој цркви били примљени у општење. Ускоро после тога постали су свесни да нису правилно крштени, исти игуман Јефтимије их је поводом тог проблема послао у Атину првојерарху Цркве ИПХ Грчке архиепископу Хризостому (Кјусису). Када су проблем изнели пред самог архиепископа он је затражио да му донесу Крмчију, из ње је прочитао 50. канон св. Апостола и делове његовог тумачења од стране светог Никодима Агиорита који говоре о томе да крштење које није урађено трократним погружењем у води у ствари није крштење и који су крштени другачије (обливањем или прскањем) уствари нису крштени и након тога је заклопио рекавши: „Децо ми нисмо позвани да тумачимо ова правила него да их испуњавамо, ви нисте крштени и треба да се крстите“. И тако је светим крштењем три српска монаха Светогорца, руком митрополита коринтског Калиника, започета прва страница Српског истинског православља. 1996. године један од ове тројице монаха отац Акакије је прешао да живи у Србију основавши на Фрушкој Гори прву истински православну монашку обитељ. Монаху Акакију су се убрзо присајединили неколицина верника који су писмено тражили од синода Цркве ИПХ Грчке рукоположење оца Акакија у чин јеромонаха што се 1997 заиста и десило.
Photobucket
Јеромонах Акакије
После тога јеромонах Акакије оснива неколико парохија широм Србије као и још један манастир на домак Београда. Услед пораста пастве бивају заузимањем оца Акакија рукополежени још неколико свештенослужитеља. Уз помоћ часописа, неколико књига као и предавања, све више људи сазнаје истину о отпадништву званичне цркве као и борби истински православних. 2003. године цело сетринство манастира Стјеник на планини Јелици, предвођено монахињом Ефросинијом прелази у редове истински православних хришћана Србије и на најбруталнији начин бивају избачени из свог манастира. Ево једног дела веома потресног сведочанства Стјеничких монахиња о њиховом избацивању: „...Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) паркинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присуних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата. По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?!
Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила потврдно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је наставила да исповеда да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку Српску цркву и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хризостому – старокалендарцу. Одмах потом владика је киптећи од гнева повикао: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – световњака и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале основне личне ствари. Све су у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да напусте манастир. Мати је одгворила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија...“ По изгнанству, после две године проведене у приватној кући, тринаесточлано Стјеничко монашко сестринство се сели у дивљине Кучајских планина где великим трудом и уз постојано ометање локалних власти нахушканих еписком званичне цркве, успевају да започну изгрдњу првог женског истински православног манастира. Званична Српска црква је тек после преласка манастира Стјеник озбиљније схватила појаву Истински Православних на територији Србије, те је медијском кампањом, као и уз помоћ државних власти у многоме отежала до тада релативно спокојан живот Истински Праавославних Хришћана Србије. Крајем прве половине двехиљадите Истински Православна Српска Црква бројала је три манастира, три парохије и преко триста верника.
Поздрав за све истинитољубиве....
. Стар је и ретко долази у Србију,што нас ражалошћује и молимо се за његово здравље и надамо се његовој посети на празник св.Кирила и Методија
