Жал за комунизмом

TBPTKO

Primećen član
Poruka
668
Жал за комунизмом
1. мај 2009 - 13:00

Ако ми ућутимо камење ће повикати (Лк. 19,40)

Ових дана када Црква Христова празнује највећу победу икада извојевану у историји човечанства, а то је победа над смрћу, коју је нама и читавом свету подарио Господ наш и Спаситељ Исус Христос, не мањка ни оних гласова који и даље вичу: Распни га распни (Јн. 19,6).

Када то кажемо, мислимо на недавне скупове одржане широм Београда разних невладиних организација, које су са правом назване «друштвени НЛО-и». Њихови покличи: «Немојте се молити у нашим школама», «Стоп клерикализацији Србије!», «Одвојити Цркву од државе», «реформисање Цркве» јасно показују природу ових организација као и њихову тоталитарну анти-мисију, коју оне покушавају прикрити наводном слободом говора и борбом за демократију.

Све ове покрете и организације повезује и чини препознатљивима изненађујућа сличност са «партијским ћелијама», које су као што је свима познато жариле и палиле у последњем веку атеизма. Као последица њихове «борбе за слободу» и «права пролетеријата» остале су на хиљаде порушених православних цркава и манастира, као и други културно-историјски спомениици, који су стварани вековима. Поред тога, Црква тј. њена јерархија и православни хришћани били су од «тадашњих бораца за слободу и демократију» гоњени и изложени најзверскијим мучењима, што нам сведоче многобројни гулази од Сибира па до Србије и мора.

«Демократски покличи» које данас чујемо из уста ових с правом названих «НЛО-а» или да се послужимо управо њиховом реториком «плаћеника спољњих непријатеља», представљају последњи жал за тим златним добом комунизма. Нови светски поредак, као што је свима познато, преко невладиног сектора свуда у свету руши непожељне или неподобне државне системе и поставља нове. То се исто чини или се покушава учинити у Србији, преко ових трагичних људи, који свој атеизам и безбожништво желе упорно да наметну и другима. Због тога им толико и смета светосавска Црква, као она која данас има највећи ауторитет и углед у Србији, јер чува оно што Србија данас има највредније, а то су њена православна вера и култура као и национално и етичко достојанство.

Мисија Цркве Христове је да сведочи Истину (1. Тим. 3,15) и свако ко је од Истине слуша глас своје Цркве. Данас је, хвала Богу, највећи део српског народа, а посебно његова светосавска омладина уз своју Цркву и бори се да очува идеале светосавља и православља. За друге нам остаје да се молимо Богу подсећајући их на речи светог Јевнађеља да Цркву Христову ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18).

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ

Ф о т и ј е

Шибеник, 30. 04. 2009.
 
Жал за комунизмом
1. мај 2009 - 13:00

Ако ми ућутимо камење ће повикати (Лк. 19,40)

Ових дана када Црква Христова празнује највећу победу икада извојевану у историји човечанства, а то је победа над смрћу, коју је нама и читавом свету подарио Господ наш и Спаситељ Исус Христос, не мањка ни оних гласова који и даље вичу: Распни га распни (Јн. 19,6).

Када то кажемо, мислимо на недавне скупове одржане широм Београда разних невладиних организација, које су са правом назване «друштвени НЛО-и». Њихови покличи: «Немојте се молити у нашим школама», «Стоп клерикализацији Србије!», «Одвојити Цркву од државе», «реформисање Цркве» јасно показују природу ових организација као и њихову тоталитарну анти-мисију, коју оне покушавају прикрити наводном слободом говора и борбом за демократију.

Све ове покрете и организације повезује и чини препознатљивима изненађујућа сличност са «партијским ћелијама», које су као што је свима познато жариле и палиле у последњем веку атеизма. Као последица њихове «борбе за слободу» и «права пролетеријата» остале су на хиљаде порушених православних цркава и манастира, као и други културно-историјски спомениици, који су стварани вековима. Поред тога, Црква тј. њена јерархија и православни хришћани били су од «тадашњих бораца за слободу и демократију» гоњени и изложени најзверскијим мучењима, што нам сведоче многобројни гулази од Сибира па до Србије и мора.

«Демократски покличи» које данас чујемо из уста ових с правом названих «НЛО-а» или да се послужимо управо њиховом реториком «плаћеника спољњих непријатеља», представљају последњи жал за тим златним добом комунизма. Нови светски поредак, као што је свима познато, преко невладиног сектора свуда у свету руши непожељне или неподобне државне системе и поставља нове. То се исто чини или се покушава учинити у Србији, преко ових трагичних људи, који свој атеизам и безбожништво желе упорно да наметну и другима. Због тога им толико и смета светосавска Црква, као она која данас има највећи ауторитет и углед у Србији, јер чува оно што Србија данас има највредније, а то су њена православна вера и култура као и национално и етичко достојанство.

Мисија Цркве Христове је да сведочи Истину (1. Тим. 3,15) и свако ко је од Истине слуша глас своје Цркве. Данас је, хвала Богу, највећи део српског народа, а посебно његова светосавска омладина уз своју Цркву и бори се да очува идеале светосавља и православља. За друге нам остаје да се молимо Богу подсећајући их на речи светог Јевнађеља да Цркву Христову ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18).

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ

Ф о т и ј е

Шибеник, 30. 04. 2009.

Smrt je u istom obliku postojala i pre i posle Hrista...I pre Hrista su ljudi umirali, i sada umiru... I pre Hrista niko nije ustajao iz mrtvih, ni sada ne ustaje... I da se razumemo, istorija covecanstva traje mnogo pre Hrista i trajace mnogo posle njega, tako da taj termin nista ne znaci i tesko da uopste moze da bude tacan... Covecanstvo nije vezano samo za Hriscane, nego i za sve ostale... Zar ne???
 
Жал за комунизмом
1. мај 2009 - 13:00

Ако ми ућутимо камење ће повикати (Лк. 19,40)

Ових дана када Црква Христова празнује највећу победу икада извојевану у историји човечанства, а то је победа над смрћу, коју је нама и читавом свету подарио Господ наш и Спаситељ Исус Христос, не мањка ни оних гласова који и даље вичу: Распни га распни (Јн. 19,6).

Када то кажемо, мислимо на недавне скупове одржане широм Београда разних невладиних организација, које су са правом назване «друштвени НЛО-и». Њихови покличи: «Немојте се молити у нашим школама», «Стоп клерикализацији Србије!», «Одвојити Цркву од државе», «реформисање Цркве» јасно показују природу ових организација као и њихову тоталитарну анти-мисију, коју оне покушавају прикрити наводном слободом говора и борбом за демократију.

Све ове покрете и организације повезује и чини препознатљивима изненађујућа сличност са «партијским ћелијама», које су као што је свима познато жариле и палиле у последњем веку атеизма. Као последица њихове «борбе за слободу» и «права пролетеријата» остале су на хиљаде порушених православних цркава и манастира, као и други културно-историјски спомениици, који су стварани вековима. Поред тога, Црква тј. њена јерархија и православни хришћани били су од «тадашњих бораца за слободу и демократију» гоњени и изложени најзверскијим мучењима, што нам сведоче многобројни гулази од Сибира па до Србије и мора.

«Демократски покличи» које данас чујемо из уста ових с правом названих «НЛО-а» или да се послужимо управо њиховом реториком «плаћеника спољњих непријатеља», представљају последњи жал за тим златним добом комунизма. Нови светски поредак, као што је свима познато, преко невладиног сектора свуда у свету руши непожељне или неподобне државне системе и поставља нове. То се исто чини или се покушава учинити у Србији, преко ових трагичних људи, који свој атеизам и безбожништво желе упорно да наметну и другима. Због тога им толико и смета светосавска Црква, као она која данас има највећи ауторитет и углед у Србији, јер чува оно што Србија данас има највредније, а то су њена православна вера и култура као и национално и етичко достојанство.

Мисија Цркве Христове је да сведочи Истину (1. Тим. 3,15) и свако ко је од Истине слуша глас своје Цркве. Данас је, хвала Богу, највећи део српског народа, а посебно његова светосавска омладина уз своју Цркву и бори се да очува идеале светосавља и православља. За друге нам остаје да се молимо Богу подсећајући их на речи светог Јевнађеља да Цркву Христову ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18).

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ

Ф о т и ј е

Шибеник, 30. 04. 2009.

Свака му част!
:ok:
 
Nema vise, dobri svete
one lepe se'set pete
kad smo bili na svecari
kod kumova nasih starih
klizio je voz ko sanke
al' smo stigli do Palanke
Severac je duv'o 'ladan
pa ko ne bi bio gladan
I cim smo stigli
viknu kum svoju zenu
Sido, postavljaj, Bog te vid'o
spremila nam kuma nasa
za uzinu paprikasa
pa kolace, krmenadle
i par sarmi svakom
mesto leba mesa bela
princes krofne vangla cela
suvih sljiva i koljiva
i rezance s makom
e, kad se samo setim
al' se nekad dobro jelo, bas
Do vecere vreme kratko
za kitnikes i za slatko
da odbijes, to ne vredi
da se kuma ne uvredi
nas kum Pera, dipl. agronom
rec o ovom, rec o onom
sve uz vino, porto-gizer
'di gutljaji sami klize
Taman smo bili gladni kada se zacu
Sido, veceru, Bog te vid'o
odjedared astal saren,
sos paradajz, krompir baren
suve snicle, ko promincle
kara-batak svakom
na podvarku curka, zna se
gdi je curka, tu je prase
onda torte, razne sorte
i rezanci s makom
ej, kad se samo setim
al' se nekad dobro jelo, bas
 
meni je dusa crvena :)

Meni je duša crna. Moja duša nalazi se na jednom udaljeno ostrvu. I na tom ostrvu je divlji vepar, a u vepru lisica, a u lisici srce, a u srcu vrabac, a u vrapcu moja duša. I ondak, ta moja duša nema tamo bogznašta da radi, pa vreme provodi u sunčanju i pecanju. Zato je preplanula, kose izbledele od morske soli i sunca, a oči su joj dva proreza oko kojih se mreškaju bore od neprekidnog smeha.
 

Back
Top