Redovno kad, da prostite, idem tamo gde i car ide peške, na podnim pločicama prepoznajem raznorazne oblike... Ponekad pse, ponekad likove iz horor-filmova, ponekad ljudska lica... jednom sam čak video i Paju Patka.
...zar i ti...?
Sad, poenta. Radije, i stvarno, kaže on, veruje u takve, neklišeizirane priče, u kojima đavo nema rep, namrgođeno lice i rogove. Nije ono što očekujete. Nešto što, kada nekome ispričate, sva je šansa da će vam se smejati. Što je besmisleno i za šta ne postoji ama baš nikakav razlog da se tako odigra. I čega se uplašite više nego kada pred vas stane repato stvorenje sa trozupcem u ruci i rogovima na glavi... Ko se toga više i plaši, to viđamo svaki dan, valjda smo se dosad navikli. Nepoznato, nepojmljivo je ono čega se zaista plašimo. I tvrdio je da u tu priču iskreno veruje. A ove slike su baš to - kliše. Zlo baš onakvo kakvim ga mi zamišljamo. Sa dugim zubima i namrgođenim licem... Ili plod ljudske uobrazilje... ili plod ljudskog fotošopa.
