Vanja R.
Aktivan član
- Poruka
- 1.331
Pročitah jedan tekst u Večernjim novostima koji me toliko aludirao na Krstaricu da nisam mogao a da ga ne postavim.. Čim neko na krstarici napiše nešto što nije po volji članovima koji su za DS , LDP , G17 ... ili imaju slično mišljenje sa njima odma te okarakterišu fašistom ili nacistom , tako da više neću komentarisati čitajući obe strane će se prepoznati .
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srce pod pritiskom: MINISTROV ŠEGRT
NEVIĐENU buru u javnosti prošle nedelje izazvali su nastupi Borke Pavićević, direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju i Branislava Dimitrijevića, pomoćnika ministra kulture. Oni su, naime, u emisiji Olivere Kovačević tražili da se reformiše Srpska pravoslavna crkva (!), a iz nekih izjava Dimitrijevića moglo se zaključiti da on prihvata minimiziranje zločina u Jasenovcu, kao i da nema ništa protiv nezavisnosti Kosova. S obzirom na činjenicu da se radi o pomoćniku ministra kulture, javnost je poludela, a mnogi političari, uključujući i one iz G 17 plus, odakle je i ministar Bradić, traže od ministra kulture da pod hitno smeni ovog funkcionera koji iznosi stavove suprotne stavovima Vlade.
Ali, ovo je mnogo veća priča od priče o ministrovom šegrtu. Ovo je, zapravo, priča o onome šta je ostalo od Srbije. Samo poravnata Srbija može da ide u Evropu, pa otuda najvatreniji zagovornici bezgraničnosti nove ideologije sada sve otvorenije trasiraju put u srećnu budućnost u kojoj će partija Velikog Brata reformisati Srpsku pravoslavnu crkvu po meri Novog svetskog poretka, obrijati pravoslavne sveštenike, birati patrijarha po partijskoj pripadnosti i Očenaš zameniti sa "Brate naš". U toj budućnosti, srpska istorija će biti redefinisana, srpski spomenici na Kosovu biće proglašeni šiptarskom kulturnom baštinom, a svako ko se tome usprotivi biće povezan sa zločinom u Srebrenici.
U celom ovom slučaju, međutim, postoji nešto što je, u biti, daleko opasnije od ovih, kako je sam Dimitrijević rekao, "ličnih stavova" koje je izneo kao građanin (na šta ima, bez sumnje, pravo), a ne kao funkcioner Vlade.
A to je lakoća sa kojom je Dimitrijević, u dobro poznatom stilu svog političkog serkla, sve one koji su ga kritikovali, nazvao fašistima i nacistima.
MoŽda nikada ranije u našam javnom govoru nisu toliko često upotrebljavane etikete fašizma i nacizma, kao u poslednje vreme. Upravo taj detalj govori o opasnoj političkoj i komunikacijskoj klimi na našoj javnoj sceni. Svaka kritika upućena bilo kome iz političkog
hora bukača iz nekadašnjeg "građanskog ili nevladinog sektora" dočekana je optužbama za fašizam i nacizam. Lakoća sa kojom se lansiraju tako krupne i opake reči, govori upravo o totalitarnoj svesti onih koji ih ispaljuju.
Svako ko se ne slaže sa idejom da je proglašenje nezavisnosti Kosova predivna stvar za Srbiju, svako ko ne misli da je Srbija zaslužila bombardovanje, svako ko ne pristaje na tezu o Srbima kao najvećim zločincima u Evropi, i svako ko uzima sa rezervom gotove istine koje stižu preko "blagovesnika" koji poručuju da je vrhunac patriotizma raditi za interese Velikog Brata, u opasnosti je da bude proglašen fašistom i nacistom. A svaka etiketa, koja se toliko često ponavlja, ostaje nepovratno zalepljena.
Upravo je fašizam stvorio i do savršenstva izveo ideju negativne propagande, promovisanje doktrine "napad kao najbolja odbrana", neprestanog ponavljanja teze "da su oni koji su protiv nas" društveni talog, i obeležavanje drugog, to jest onog koji nije sa nama, kao metu za odstrel. Nigde toliko fašizma, koliko u govoru na srpskoj političkoj sceni. Za to su odgovorni upravo oni, poput pomoćnika Dimitrijevića, koji sebe smatraju neupitnim antifašistima, i jedinim baštinicima univerzalne pravde, istine i napretka, ali po našim leđima.
Upravo zato, oni su šokirani kad vide da ima onih koji ne misle kao oni. Oni su uvređeni zbog aljkavosti i šarolikosti srpske javne scene, oni ne mogu da veruju da iko može da ih kritikuje. Otuda svaku kritiku upućenu njima - po kratkom postupku, proglašavaju fašizmom i nacizmom. Zaprepašćeni su pred činjenicom da mnogi ljudi, uprkos žestokoj propagandi i pretnjama, više veruju svojim očima nego njihovim propovedima.
Tačnije, svaku kritiku na sopstveni račun, doživljavaju kao čistu blasfemiju. To je verovatno otuda, što se nadaju da će biti proglašeni za svece, u novoj religiji čiji je glavni hram Si-En-En.
Možda baš zato toliko žele da reformišu Srpsku pravoslavnu crkvu?
Izvor : Večernje novosti
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srce pod pritiskom: MINISTROV ŠEGRT
NEVIĐENU buru u javnosti prošle nedelje izazvali su nastupi Borke Pavićević, direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju i Branislava Dimitrijevića, pomoćnika ministra kulture. Oni su, naime, u emisiji Olivere Kovačević tražili da se reformiše Srpska pravoslavna crkva (!), a iz nekih izjava Dimitrijevića moglo se zaključiti da on prihvata minimiziranje zločina u Jasenovcu, kao i da nema ništa protiv nezavisnosti Kosova. S obzirom na činjenicu da se radi o pomoćniku ministra kulture, javnost je poludela, a mnogi političari, uključujući i one iz G 17 plus, odakle je i ministar Bradić, traže od ministra kulture da pod hitno smeni ovog funkcionera koji iznosi stavove suprotne stavovima Vlade.
Ali, ovo je mnogo veća priča od priče o ministrovom šegrtu. Ovo je, zapravo, priča o onome šta je ostalo od Srbije. Samo poravnata Srbija može da ide u Evropu, pa otuda najvatreniji zagovornici bezgraničnosti nove ideologije sada sve otvorenije trasiraju put u srećnu budućnost u kojoj će partija Velikog Brata reformisati Srpsku pravoslavnu crkvu po meri Novog svetskog poretka, obrijati pravoslavne sveštenike, birati patrijarha po partijskoj pripadnosti i Očenaš zameniti sa "Brate naš". U toj budućnosti, srpska istorija će biti redefinisana, srpski spomenici na Kosovu biće proglašeni šiptarskom kulturnom baštinom, a svako ko se tome usprotivi biće povezan sa zločinom u Srebrenici.
U celom ovom slučaju, međutim, postoji nešto što je, u biti, daleko opasnije od ovih, kako je sam Dimitrijević rekao, "ličnih stavova" koje je izneo kao građanin (na šta ima, bez sumnje, pravo), a ne kao funkcioner Vlade.
A to je lakoća sa kojom je Dimitrijević, u dobro poznatom stilu svog političkog serkla, sve one koji su ga kritikovali, nazvao fašistima i nacistima.
MoŽda nikada ranije u našam javnom govoru nisu toliko često upotrebljavane etikete fašizma i nacizma, kao u poslednje vreme. Upravo taj detalj govori o opasnoj političkoj i komunikacijskoj klimi na našoj javnoj sceni. Svaka kritika upućena bilo kome iz političkog
hora bukača iz nekadašnjeg "građanskog ili nevladinog sektora" dočekana je optužbama za fašizam i nacizam. Lakoća sa kojom se lansiraju tako krupne i opake reči, govori upravo o totalitarnoj svesti onih koji ih ispaljuju.
Svako ko se ne slaže sa idejom da je proglašenje nezavisnosti Kosova predivna stvar za Srbiju, svako ko ne misli da je Srbija zaslužila bombardovanje, svako ko ne pristaje na tezu o Srbima kao najvećim zločincima u Evropi, i svako ko uzima sa rezervom gotove istine koje stižu preko "blagovesnika" koji poručuju da je vrhunac patriotizma raditi za interese Velikog Brata, u opasnosti je da bude proglašen fašistom i nacistom. A svaka etiketa, koja se toliko često ponavlja, ostaje nepovratno zalepljena.
Upravo je fašizam stvorio i do savršenstva izveo ideju negativne propagande, promovisanje doktrine "napad kao najbolja odbrana", neprestanog ponavljanja teze "da su oni koji su protiv nas" društveni talog, i obeležavanje drugog, to jest onog koji nije sa nama, kao metu za odstrel. Nigde toliko fašizma, koliko u govoru na srpskoj političkoj sceni. Za to su odgovorni upravo oni, poput pomoćnika Dimitrijevića, koji sebe smatraju neupitnim antifašistima, i jedinim baštinicima univerzalne pravde, istine i napretka, ali po našim leđima.
Upravo zato, oni su šokirani kad vide da ima onih koji ne misle kao oni. Oni su uvređeni zbog aljkavosti i šarolikosti srpske javne scene, oni ne mogu da veruju da iko može da ih kritikuje. Otuda svaku kritiku upućenu njima - po kratkom postupku, proglašavaju fašizmom i nacizmom. Zaprepašćeni su pred činjenicom da mnogi ljudi, uprkos žestokoj propagandi i pretnjama, više veruju svojim očima nego njihovim propovedima.
Tačnije, svaku kritiku na sopstveni račun, doživljavaju kao čistu blasfemiju. To je verovatno otuda, što se nadaju da će biti proglašeni za svece, u novoj religiji čiji je glavni hram Si-En-En.
Možda baš zato toliko žele da reformišu Srpsku pravoslavnu crkvu?
Izvor : Večernje novosti
svašta Bože dragi 
treba neki odavde da malo priupitaju rodjake od preko grane da li je stvarno"preko"toliko bolje sem finansijski,a pare su samo papir i treba da budu najmanje bitne dok su neke druge vrednosti na prvom mestu ili bi trebale biti kao nekada!
