Lindemann
Zainteresovan član
- Poruka
- 160
Људи су од давнина почели да размишљају о свему око себе и још у античкој Грчкој је настала чак и професија „филозоф“. То су били људи којима је главна окупација у животу била спознаја свега опипљивог и неопипљувог око нас.
И данас многи људи филозофирају о животу уопште и то тако да почну да размишљају о једној теми па је онда полако разграњавају на све ситније и ситније делове у недоглед тј. све док тако не схвате да уствари и после толико детаљног анализирања тек не разумеју ни оно што им је раније било јасно.
То је исто као да узмете једно парче дрвета па онда почнете да размишљате о томе да се оно састоји од још ситнијих честица – молекула, они од атома... па после језгро о неутрона и протона..... али зар за нас није најбитније и најлепше баш то парче дрвета као целина? Када узмем цвет, ја не узмем молекуле него цвет, ако ме разумете...
Јел вам се не чини да је овај свет веома једноставан и занимљив а да га људи јако компликују и у њега уносе појмове позитивног и негативног, лошег, лаког и тешког (у апстрактном смислу) – седећи у хладу и размишљајући о томе или просто ако у нечему не успеју они криве то нешто а не помисле да је уствари баш њихова идеја била погрешна и да је треба изменити?
Исто тако се човек често препусти утисцима из спољашњег света и то утисцима о људским глупостима, грешкама и о ткз. несавршености света (коју су по мени измислили људи) и тако престају да буду свесни себе, своје личности и својих идеја и правих жеља... препусте се тој измишљеној несавршености света (коју криве за све) и тако стварно почињу да живе у несавршеном свету. Чини ми се да:
(глупо је што цитирам свој већ написан коментар али то ми је сада опет пало на памет...)
И данас многи људи филозофирају о животу уопште и то тако да почну да размишљају о једној теми па је онда полако разграњавају на све ситније и ситније делове у недоглед тј. све док тако не схвате да уствари и после толико детаљног анализирања тек не разумеју ни оно што им је раније било јасно.
То је исто као да узмете једно парче дрвета па онда почнете да размишљате о томе да се оно састоји од још ситнијих честица – молекула, они од атома... па после језгро о неутрона и протона..... али зар за нас није најбитније и најлепше баш то парче дрвета као целина? Када узмем цвет, ја не узмем молекуле него цвет, ако ме разумете...
Јел вам се не чини да је овај свет веома једноставан и занимљив а да га људи јако компликују и у њега уносе појмове позитивног и негативног, лошег, лаког и тешког (у апстрактном смислу) – седећи у хладу и размишљајући о томе или просто ако у нечему не успеју они криве то нешто а не помисле да је уствари баш њихова идеја била погрешна и да је треба изменити?
Исто тако се човек често препусти утисцима из спољашњег света и то утисцима о људским глупостима, грешкама и о ткз. несавршености света (коју су по мени измислили људи) и тако престају да буду свесни себе, своје личности и својих идеја и правих жеља... препусте се тој измишљеној несавршености света (коју криве за све) и тако стварно почињу да живе у несавршеном свету. Чини ми се да:
Прво што ми је сада пало на памет је:
Не размишљај много о многобројним људима око себе, њиховим глупостима и о суровој или позитивној страни живота него просто погледај шта се налази поред тебе, укључи своју памет, покрени своје идеје и почни да живиш...
(глупо је што цитирам свој већ написан коментар али то ми је сада опет пало на памет...)