др Стојадиновић вс др Мачек

Zmaj Ognjeni Vuk

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.264
Др Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије од 1935. године, бриљантан политички говорник, свестан историјски преломних околности у којима се налазила Краљевина Југославија, одржао је током предизборне кампање за децембарске парламентарне изборе 1938. године низ политичких говора у којима је образлагао политику Владе на чијем је челу. У Новом Саду, 13. новембра 1938. године, одржао је говор пред око осамдесет хиљада присутних грађана, у којем је изложио своје политичке идеје и даље политичке кораке. Од стране многих његових савременика, а потом и историчара, говор је оцењен као пример мудрог политичког говора. Стојадиновићева листа је добила изборе те године и он је саставио поново Владу али је већ фебруара 1939. године поднео оставку због несугласица с кнезом Павлом.

Нема сумње да је др Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Ајрес, 1961), по образовању правник, по животном опредељењу економиста, а по судбини политичар, најзначајнија политичка личност Краљевине Југославије и, уз Николу Пашића, вероватно најзначајнија личност српског радикалног покрета. Његов значај као политичара прве Југославије мери се не само чињеницом да је за њеног трајања најдуже био председник Краљевске владе, већ и укупним последицама деловања његове личности.
Стојадиновић се српском радикалном покрету придружио док је био на студијама права и врло брзо је избио у прве редове радикалног покрета. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тридесет и неколико година, био је министар финансија у Влади Николе Пашића, да би се током диктатуре Краља Александра И (с којом се озбиљно није слагао) политички пасивизирао и бавио се годинама економијом. Његова политичка звезда у пуном сјају је блистала од 1935. до 1939. године, када је био председник Владе (Министарског савета) Краљевине Југославије и министар иностраних послова. То је, иначе, био период значајног привредног развоја државе. У том периоду је основао и политичку организацију – Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ), састављену од дела српских радикала, Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.
Током своје владавине, спољну политику Краљевине Југославије је креирао према интересима државе, увек ценећи и уважавајући свеукупну политичку ситуацију у Европи и покушавајући да у тешком времену пред Други светски рат Југославију одржи неутралном (што је био једини начин да се земља сачува од распада), балансирајући између сила Осовине и западних демократија. Своје виђење унутрашњег уређења земље чврсто је заснивао на принципима унитаризма и централизма, који су били утемељени у принципима стварања прве Југославије, као и у Видовданском и Октроисаном уставу. Због тога је врло брзо стекао опозицију, пре свега у хрватском народу (који је претежно заступан од ХСС), а у српском народу оличену у тзв. Главном одбору Народне радикалне странке, Демократској и Земљорадничкој странци. Ове опозиционе снаге ће се током 1937. године против њега организовати у тзв. Удружену опозицију (на челу с хрватским политичарем др Влатком Мачеком), којој је Стојадиновић био препрека за остваривање политичких циљева – пре свих, за изградњу Југославије на федералистичким и аутономним принципима, понајпре за хрватски народ. Удружена опозиција ће му се супротставити на де- цембарским (11. децембра) изборима 1938. године, али ће их његова листа тесно победити захваљујући изборним правилима. (Листа Милана Стојадиновића добила је 1.643.783 гласа и 306 посланичких места, док је листа Влатка Мачека добила 1.364.524 гласа и само 67 посланичких места.) Поново је формирао Владу али ће убрзо (4. фебруара 1939. године) поднети оставку због свог противљења политици кнеза Павла у решавању хрватског питања, која је остварена споразумом Цветковић-Мачек августа исте године, као и због противљења претераном приближавању Краљевине западним демократијама. У ЈРЗ је постао дисидент и годину дана се није бавио политиком, да би почетком 1940. године покушао (безуспешно) да оснује нову странку (Српску радикалну странку) али је као претња англофилским круговима у земљи убрзо ухапшен и стављен у интернацију.
Уочи рата изручен је Британцима у Грчкој, који су му дозволили да отпутује у Аргентину, где је провео последњих двадесетак година, бавећи се економијом и, једно време, саветујући аргентинског председника Хуана Перона..
http://www.hereticus.org/arhiva/2005-3-4/jedan-primer-mudrog-politickog-govora.html

ustasa-macek-1.jpg


milan003-1.jpg


scan0035-1-1.jpg


Као велики југословенски интегралиста који се залагао за остварење максиме “један краљ, један народ, једна држава”, др Стојадиновић је од почетка свог политичког деловања стекао велику непомирљиву опозицију међу хрватским народом, који су предводили федералисти (сепаратисти), што је на крају битно кумовало и његовом политичком паду (јер се противио уступцима према хрватском народу у Југославији). Такође, упркос његовом политичком визионарству, друштвени токови и политичке прилике у земљи и свету тога времена учинили су да политика др Стојадиновића не постане дубље утемељена ни међу српским народом. Даљи ток историје српског и осталих југословенских народа, који нам је познат, оставио је отвореним једно питање: да ли бисмо у протеклих седамдесетак година прошли јефтиније да смо као народ подржали идеје др Милана Стојадиновића?


Бранко Надовеза
Институт за новију историју Србије, Београд
Један пример мудрог политичког говора
 
Др Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије од 1935. године, бриљантан политички говорник, свестан историјски преломних околности у којима се налазила Краљевина Југославија, одржао је током предизборне кампање за децембарске парламентарне изборе 1938. године низ политичких говора у којима је образлагао политику Владе на чијем је челу. У Новом Саду, 13. новембра 1938. године, одржао је говор пред око осамдесет хиљада присутних грађана, у којем је изложио своје политичке идеје и даље политичке кораке. Од стране многих његових савременика, а потом и историчара, говор је оцењен као пример мудрог политичког говора. Стојадиновићева листа је добила изборе те године и он је саставио поново Владу али је већ фебруара 1939. године поднео оставку због несугласица с кнезом Павлом.

Нема сумње да је др Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Ајрес, 1961), по образовању правник, по животном опредељењу економиста, а по судбини политичар, најзначајнија политичка личност Краљевине Југославије и, уз Николу Пашића, вероватно најзначајнија личност српског радикалног покрета. Његов значај као политичара прве Југославије мери се не само чињеницом да је за њеног трајања најдуже био председник Краљевске владе, већ и укупним последицама деловања његове личности.
Стојадиновић се српском радикалном покрету придружио док је био на студијама права и врло брзо је избио у прве редове радикалног покрета. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тридесет и неколико година, био је министар финансија у Влади Николе Пашића, да би се током диктатуре Краља Александра И (с којом се озбиљно није слагао) политички пасивизирао и бавио се годинама економијом. Његова политичка звезда у пуном сјају је блистала од 1935. до 1939. године, када је био председник Владе (Министарског савета) Краљевине Југославије и министар иностраних послова. То је, иначе, био период значајног привредног развоја државе. У том периоду је основао и политичку организацију – Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ), састављену од дела српских радикала, Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.
Током своје владавине, спољну политику Краљевине Југославије је креирао према интересима државе, увек ценећи и уважавајући свеукупну политичку ситуацију у Европи и покушавајући да у тешком времену пред Други светски рат Југославију одржи неутралном (што је био једини начин да се земља сачува од распада), балансирајући између сила Осовине и западних демократија. Своје виђење унутрашњег уређења земље чврсто је заснивао на принципима унитаризма и централизма, који су били утемељени у принципима стварања прве Југославије, као и у Видовданском и Октроисаном уставу. Због тога је врло брзо стекао опозицију, пре свега у хрватском народу (који је претежно заступан од ХСС), а у српском народу оличену у тзв. Главном одбору Народне радикалне странке, Демократској и Земљорадничкој странци. Ове опозиционе снаге ће се током 1937. године против њега организовати у тзв. Удружену опозицију (на челу с хрватским политичарем др Влатком Мачеком), којој је Стојадиновић био препрека за остваривање политичких циљева – пре свих, за изградњу Југославије на федералистичким и аутономним принципима, понајпре за хрватски народ. Удружена опозиција ће му се супротставити на де- цембарским (11. децембра) изборима 1938. године, али ће их његова листа тесно победити захваљујући изборним правилима. (Листа Милана Стојадиновића добила је 1.643.783 гласа и 306 посланичких места, док је листа Влатка Мачека добила 1.364.524 гласа и само 67 посланичких места.) Поново је формирао Владу али ће убрзо (4. фебруара 1939. године) поднети оставку због свог противљења политици кнеза Павла у решавању хрватског питања, која је остварена споразумом Цветковић-Мачек августа исте године, као и због противљења претераном приближавању Краљевине западним демократијама. У ЈРЗ је постао дисидент и годину дана се није бавио политиком, да би почетком 1940. године покушао (безуспешно) да оснује нову странку (Српску радикалну странку) али је као претња англофилским круговима у земљи убрзо ухапшен и стављен у интернацију.
Уочи рата изручен је Британцима у Грчкој, који су му дозволили да отпутује у Аргентину, где је провео последњих двадесетак година, бавећи се економијом и, једно време, саветујући аргентинског председника Хуана Перона..
http://www.hereticus.org/arhiva/2005-3-4/jedan-primer-mudrog-politickog-govora.html

ustasa-macek-1.jpg


milan003-1.jpg


scan0035-1-1.jpg


Као велики југословенски интегралиста који се залагао за остварење максиме “један краљ, један народ, једна држава”, др Стојадиновић је од почетка свог политичког деловања стекао велику непомирљиву опозицију међу хрватским народом, који су предводили федералисти (сепаратисти), што је на крају битно кумовало и његовом политичком паду (јер се противио уступцима према хрватском народу у Југославији). Такође, упркос његовом политичком визионарству, друштвени токови и политичке прилике у земљи и свету тога времена учинили су да политика др Стојадиновића не постане дубље утемељена ни међу српским народом. Даљи ток историје српског и осталих југословенских народа, који нам је познат, оставио је отвореним једно питање: да ли бисмо у протеклих седамдесетак година прошли јефтиније да смо као народ подржали идеје др Милана Стојадиновића?


Бранко Надовеза
Институт за новију историју Србије, Београд
Један пример мудрог политичког говора

Koješta. Milan Stojadinović jeste zaista bio mudar i vrlo nadaren, pa i značajno bolji čovjek od Vojislava Šešelja, ali prikazivati ga kao jednu dobricu - to ne može!

Znaš li da je organizovao agitaciju naroda da glasa za njegovu listu na izborima? Znaš li da su ti izbori bili tipa "izbora" u Srbiji 1990.-ih godina? Znaš li da je on bio za saradnju srpskih radikala sa hrvatskim ustašama Ante Pavelića?
 
Znaš li da je organizovao agitaciju naroda da glasa za njegovu listu na izborima?
:kafa:
Не видим поенту.
Агитација је део сваког изборног процеса. Опозиција није агитовала?:think:

Znaš li da su ti izbori bili tipa "izbora" u Srbiji 1990.-ih godina?

JRZ, Onima koji tvrde da nema slobode zbora, 1938,
predizborni plakat

aj_9_miz5_l1_b_no2.jpg


Znaš li da je on bio za saradnju srpskih radikala sa hrvatskim ustašama Ante Pavelića?

:kafa:
Већ сам ти једном објаснио, али поновићу:

Милан Стојадиновић је 1950-тих био главни агент југословенске УДБЕ у Буенос Ајресу, то је документовано.
(највећим делом због тога да би спасао брата, а вероватно једним делом и због лојалности држави, која је, иако тада комунистичка, ипак била његова држава)

Анте Павелић је упуцан 1950-тих на улицама Буенос Ајреса захваљујући обавештајним подацима Стојадиновића.

Нажалост, обавештајци најчешће никада не доживе славу и тога су и сами свесни.
 
Говор Милана Стојадиновића на предизборном митингу ЈРЗ у Новом Саду, 13. новембра 1938. године
:ok:
Пријатељи и браћо! Драги Новосађани!

Веома ми је пријатно што чиним посету Новоме Саду у време када Војводина прославља двадесет година откако је остварен вековни сан наших прадедова о уједињењу Војводине са Србијом. (Бурне овације присутних) Ја долазим да у име краљевске владе поделим са вама осећања радости и да, мислећи на будућност, заједно са вама одам пошту нашој великој прошлости. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић!’) У тим мислима, са пијететом узимам реч на месту, са кога је Светозар Милетић за народна права дизао глас, а Јаша Томић српство славио. (Усклици: ‘Слава им!’) Ова света земља нашег народа, пре него ће се назвати Војводином, вековима се звала Новом Рашком и Новом Србијом. Она је примила у своја наручја кнеза Лазара и цара Уроша. (Усклици: ‘Слава им!’) Над њом лебде сенке наших владара, а зидине Деспота Ђурђа још чувају стражу над њеном равницом. Нови Сад је био духовна престоница нашег народа, огњиште патриотизма које је обасјавало нацију. Неизмерна је била љубав ваша према Србији. С браћом, од које вас је судбина делила, ви сте били једно срце. Певали сте краљу Петру: ‘Кад извесни куцне час…’ (Усклици: ‘Слава краљу Петру!’) И кад је тај час дошао, сви сте били с њим. Ишли сте у добровољце, у тамнице и на вешала и исписали сте вашим јунаштвом еп достојан вашег српског имена и достојан јаворових гусала Филипа Вишњића. (Одобравање: ‘Тако је!’) Те четири године борбе, то је било распеће нашег народа. Широм Војводине расејани су светли гробови поред путева, поред зидина, на пољанама, у портама. Петроварадински зидови били су сведоци мучења каква није запамтио свет. Најзад, из патњи родила се слобода. Дошла је победа, која је Југославију ујединила и донела јој границе. У ове дане, пре двадесет година, прве српске трупе умарширале су у Нови Сад. (Усклици: ‘Живео наш вођа!’) На овом месту запечаћено је вечно јединство Војводине и Србије. (Дуготрајно клицање: ‘Живео вођа! Живела Југословенска радикална заједница!’) Нови Саде, ти си своје име српске Атине часно заслужио! Био си и Атина и Спарта. Чувао си национални завет кроз векове и поднео си све жртве за национални идеал. И зато, када је слобода донела заједничку државу, прва престоница ослобођене Србије, Крагујевац, коме си слао родољупце и просветитеље, предао ти је палму првенства да будеш главни град и Војводине и Северне Шумадије. Свим тим борцима, знаним и незнаним, ја желим данас да одам дуг захвалности. Слава им! (Бурно клицање: ‘Слава им!’) Ми се морамо показати достојни њих. Они су се борили за уједињење Југославије. Наш идеал је да данас изградимо Југославију. (Усклици: ‘Живела Југославија!’) И као што је Војводина некад предњачила у делу ослобођења нашег народа, тако она данас има свету дужност да предњачи у делу консолидовања државе. (‘Живео! Вођа! Вођа! Вођа!’) Највећа пошта коју можемо указати онима који су животе положили је то да њихово дело наставимо, везујући све крајеве у исти напор за напредак народа. (Усклици: ‘Живео!’) Како је лепа данас Југославија за коју су се они борили! Југославија има данас тек двадесет година. Преболела је болести детињства које су биле дуге и тешке. Још пре три године хоризонти су нам били замрачени. Привредна депресија била је на врхунцу, а међународни положај земље неизвестан.
 
Данас Југославија проживљава једно од најнапреднијих доба своје историје. Цела земља је у знаку обнове. Ми идемо у сусрет великој будућности, достојној наше велике прошлости. (Усклици: ‘Живео!’ продужују се неколико минута) У свим областима народнога рада, у пољопривреди, трговини и индустрији, у политичком, социјалном и културном животу извршене су реформе и остварен је напредак. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић! Живела краљевска влада!’) Песма рада одјекује њивама и војвођанско село се враћа свом негдашњем благостању. Заслужни ратници добили су земљу за обделавање. Уколико нису, морају је добити: или земљу или еквивалент за њу. (Бурно: ‘Живео!’) Држава је отписала земљорадницима половину дугова. Ваши стари занати, на које сте били поносни, на путу су да процветају поново. Граде се путеви, дижу вароши, изграђују пруге, зидају школе и болнице, подижу пристаништа. Вера у будућност чита се на свим лицима. Југославија је данас моћна држава. Њен престиж и углед никад нису били већи него данас. Она је окружена пријатељима и добрим суседима. (Усклици: ‘Тако је!’) У својим међународним односима ми не тражимо ништа туђе али не дамо ни педаљ земље која је наша. (подвукао Б.Н.) (Бурно клицање: ‘Тако је! Вођа! Вођа! Вођа!’) Ви сте ових дана видели како се границе понеких држава за двадесет и четири сата мењају. Али ми нисмо држава која је створена за зеленим столом, на дивану седећи и дуван пушећи. (Усклици: ‘Живео!’) Целом свету је познато да су границе Југославије праведно одмерене, крвљу обележене, мачем изрезане, костима хероја утврђене! Такве границе не могу се другачије ни мењати. На сабљи смо царство добијали, на сабљи смо царства и губили. Путем свадбе и наследства никад ништа нисмо добили. Ми смо били и остајемо народ ратника и јунака. (Бурно одобравање) Ваљда није било ратова у Европи а да ми у њима нисмо учествовали. Но, баш зато што знамо шта значи рат, ми уистину искрено желимо мир и стога што смо извршили наше национално уједињење у једну јединствену, недељиву и никад дељиву државу Срба, Хрвата и Словенаца, коју с преко деведесет процената насељавају Југословени. (Бурно клицање др Стојадино- вићу траје неколико минута.) Ми ни с једним суседом не морамо да се погађамо око питања наших граница. Ради овога ми са свима суседним државама живимо у најбољим и најкоректнијим односима. (Усклици: ‘Живео! Тако је!’) Пријатељство које смо благовремено склопили с великим суседима на нашој западној граници показало се у последњој европској кризи као важан фактор мира у овом делу Европе. Благодарећи нашем правилном предвиђању догађаја и благодарећи томе пријатељству, ми смо спокојно радили своје свакидашње послове на селу и у граду. Ми нисмо морали да трошимо милијарде само због мобилизације војника. Савез с Румунијом, Грчком и Турском у оквиру Балканског споразума гарантовао нам је све наше границе на Балкану. Пакт о вечитом пријатељству с братским бугарским народом (Усклици: ‘Живела браћа Бугари!’) још је више учврстио мир на тим границама. Пре кратког времена дошао је на Бледу и споразум с нашим суседом на Северу, а јуче и пријатељске речи мађарског министра спољних послова, тако да се сада и на тој страни с правом може очекивати само повољни развитак међусобних односа. (Усклици: ‘Живео!’) Данас, када стојимо пред изборима и када пред вас има куражи да изађе раздружена и неудружена опозиција, са разним кандидатима, почев од диктатора Петра Живковића (Огорчени усклици: ‘Доле!’), па преко федералисте Влатка Мачека (Усклици: ‘Доле Мачек!’) до интернационалног социјалисте Живка Топаловића (Усклици: ‘Доле!’), ја вас молим да се упитате где би се данас налазила Југославија, где ми и где ви сви, да смо усвојили мишљење опозиције, која је 8. октобра прошле године саветовала укидање Устава и Уставотворну скупштину унутра, а безглаву политику пркоса споља. (Усклици: ‘Доле опозиција! Живела Југословенска радикална заједница!’) Ви знате где бисмо се налазили, да вам и не објашњавам дуго! И тако, ако погледамо резултате наше спољне политике инспирисане мудрошћу првог краљевског намесника Његовог краљевског височанства кнеза Павла (Усклици: ‘Живео кнез намесник!’), ми можемо без претеривања рећи да су ти резултати равни једном поновном стварању Југославије! (Бурно одобравање: ‘Вођа! ‘Вођа! ‘Вођа!) Остаје нам још дело народне обнове које није готово. Пред нама су нове борбе за напредак економски и културни, и у тим борбама ја рачунам на вас. (Бурно одобравање: ‘Сви смо с тобом! Вођа! Вођа!’) Ваши преци су својим рукама исушили ово земљиште и од пустих мочвара, борећи се с барским грозницама и дивљим зверима, направили житницу. Ја очекујем од вас да ћете ту исконску енергију уложити да своју Отаџбину подигнете до висина о којима сте столећима сањали. Рачунам на све, на оне који су били с вама када сте ову земљу оплодили и на оне који су се после доселили. Када је пре двадесет година прва српска чета ушла у овај град, њен командир је рекао на овом истом месту: ‘Српска војска доноси свима грађанима мирни културни развитак; сви они који желе да раде наћи ће у српској војсци свог искреног помагача.’ Тим речима је остала верна наша држава. Равноправност за све вере и народности начело је моје политике. (Подвукао Б.Н.) (Бурно клицање које траје неколико минута: ‘Вођа! Вођа! Вођа!’) Наш народ може у питању мањина заузети само онај став који одговара његовој прошлости и његовом осећању праведности. Сама та урођена осећања нашег народа највећа су гаранција за развитак мањина, чији ће језик, вера, култура наћи код нас сву потребну заштиту. С друге стране, ја очекујем за права – лојалност; за једнакост – верност. Треба да сви ставимо снаге у покрет, да довршимо своју мисију. (Усклици: ‘Хоћемо!’) У нашим рукама је наша судбина. (Бурно одобравање) Једанаестог децембра треба да се изјаснимо: да ли хоћемо снажну, полетну Југославију, или желимо да од ње направимо огњиште раздора. (Усклици: ‘Нећемо! Доле опозиција!) Хоћемо ли сигурност која већ постоји или неки скок у маглу, како нам опозиција предлаже. (Усклици: ‘Доле опозиција! Живела Југословенска радикална заједница! Доле Мачек! Вођа! Вођа! Вођа!’) Браћо Војвођани! Ви, који вековима живите на овим Богом даним равницама, знате да цела Војводина, да све војвођанске њиве и ливаде, шуме и пашњаци, не припадају једном или двојици, већ свима вама појединачно. Али браћо, кад човек гледа војвођанске равнице, кад има моћ запажања, он види да код све те војвођанске земље, својине стотина и стотина хиљада појединаца који живе у Војводини, нигде нема ограда, нигде нема плотова, нигде зидова између појединих и појединачних делова тих приватних својина. Све је ту искоришћено. Ето, такву Југославију хоће краљевска влада, којој имам част председавати. Такву Југославију хоће Југо- словенска радикална заједница. (Усклици: ‘Живео др Стојадиновић! Живела Југословенска радикална заједница!’) Ми нећемо Југославију од плотова, преграда, од зидова и јендека (Одобравање), већ хоћемо јединствену Југославију без препрека, као војвођанске њиве, а чврсту и непробојну као гранитне планине нашег Приморја (Усклици: ‘Вођа! Вођа! Вођа! Живео др Стојадиновић!’ трају неколико минута). Ја верујем да и ви хоћете такву Југославију, и ако је такву хоћете, ви ћете 11. децембра сви гласати за моју листу. Живели!
 
Оснивачи Југословенске
радикалне заједнице:
Милан Стојадиновић, Аца Станојевић, Антон Корошец и Мехмед Спахо,
1935.

aj_9_gf1_14_b.jpg


Предизборни митинг вође
Југословенске радикалне заједнице
и председника владе Милана Стојадиновића у Босанском Новом,
20. новембар 1938.


aj_9_gf1_16_b.jpg
 
Резултати децембарских избора 1938.

1. Југословенска радикална заједница др Милан Стојадиновић - 1.643.783, односно 54,08 одсто гласова.

2. Удружена опозиција др Влатко Мачек - 1.364.527, односно 44,9 одсто гласова.

3. Народни покрет "Збор" Димитрије Љотић - 30.734, односно 1,01 одсто гласова.
 
:kafa:
Не видим поенту.
Агитација је део сваког изборног процеса. Опозиција није агитовала?:think:



JRZ, Onima koji tvrde da nema slobode zbora, 1938,
predizborni plakat

aj_9_miz5_l1_b_no2.jpg




:kafa:
Већ сам ти једном објаснио, али поновићу:

Милан Стојадиновић је 1950-тих био главни агент југословенске УДБЕ у Буенос Ајресу, то је документовано.
(највећим делом због тога да би спасао брата, а вероватно једним делом и због лојалности држави, која је, иако тада комунистичка, ипак била његова држава)

Анте Павелић је упуцан 1950-тих на улицама Буенос Ајреса захваљујући обавештајним подацима Стојадиновића.

Нажалост, обавештајци најчешће никада не доживе славу и тога су и сами свесни.

Ne, opozicija se nije koristila pretnjama i specijalnim agitacionim odredima, kao jugoslovenski radikali.

Što se tiče toga - znači i pored toga ti je dobar?

Резултати децембарских избора 1938.

1. Југословенска радикална заједница др Милан Стојадиновић - 1.643.783, односно 54,08 одсто гласова.

2. Удружена опозиција др Влатко Мачек - 1.364.527, односно 44,9 одсто гласова.

3. Народни покрет "Збор" Димитрије Љотић - 30.734, односно 1,01 одсто гласова.

A mandati? Jesi li vidio kakvi su mandati bili? Slovenci su se uvijek držali para i vlasti, tako da su oni ključni doprinijeli Stojadinovićevoj pobjedi. Pored Bosanskih Muslimana, naravno.
 
Јеси ли ти чуо за већински систем?

Тони Блер је са 35% гласова имао стабилну већину, док би у пропорционалном систему морао да прави неку коалицију. Јел Британија недемократска земља?

А чак и у пропорционалном систему преко 50% гласова је преко 50% мандата.

:kafa:
Стојадиновић је поштено добио изборе.

Али му је сплеткама кнеза Павла одузета власт.

Ето доказа да је Славен777 прикривени диктатор, у стању је да негира вољу народа, и да тражи длаку у јајету, само зато што му се не свиђају резултати избора.
 
:rtfm:
Британски парламентаризам.

Za razliku od većine drugih evropskih zemalja, Britanija ima većinski izborni sistem. Za poslanike se glasa u 659 izbornih jedinica i kandidat koji dobije najviše glasova pobjeđuje. Oni koji podržavaju ovaj izborni sistem kažu da on funkcioniše zbog toga što: (1) ga je lako razumjeti; (2) kao rezultat obično ima formiranje jednopartijske vlade bez potrebe za pregovaranjem sa manjim partijama; i (3) obezbjeđuje vezu između poslanika i njihovih izbornih jedinica.

Međutim, kritičari primjećuju da, pošto se samo jedan poslanik bira iz svake izborne jedinice, glasovi ostalih kandidata su praktično protraćeni. Na izborima 1997, ukupan broj tih «izgubljenih» glasova je iznosio 14.7 miliona ili 48.2 procenata onih koji su glasali! Druga uobičajena kritika je da jednopartijska vlada koja se dobije kao rezultat ovog sistema ne predstavlja većinu onih koji su glasali; zapravo, često većina 'daruje' više glasova nekoj drugoj partiji. Naime, na izborima 2005. godine, Laburisti su dobili samo 35.2 procenata ukupnih glasova, ali su dobili 55.1 procenat mjesta u parlamentu.

Prikaz rezultata izbora (izvor: BBC)

Poslednja kritika ovog izbornog sistema je da on kažnjava partije čija podrška je ravnomjerno raspoređena. Na ovim izborima, podrška Konzervativcima je bila ravnomjerno raspoređena širom Škotske, tako da su u njoj imali 16 procenata glasova, a dobili su samo jedno mjesto u parlamentu. S druge strane, Liberal-demokrate su dobile 22 procenta glasova u Škotskoj, a 11 mjesta u parlamentu jer su imali snažnu podršku u nekim izbornim jedinicama.
 
Јеси ли ти чуо за већински систем?

Тони Блер је са 35% гласова имао стабилну већину, док би у пропорционалном систему морао да прави неку коалицију. Јел Британија недемократска земља?

А чак и у пропорционалном систему преко 50% гласова је преко 50% мандата.

:kafa:
Стојадиновић је поштено добио изборе.

Али му је сплеткама кнеза Павла одузета власт.

Ето доказа да је Славен777 прикривени диктатор, у стању је да негира вољу народа, и да тражи длаку у јајету, само зато што му се не свиђају резултати избора.

Volju naroda? Zmaju, Jugoslavija nije bila jedinstvena srpska pravoslavna mala Srbija. To je bila višenarodna, viševjerska, velika država, sa različitim pravnim sistemima i dubokim geografskim razlikama. Ako to gledaš prosto činjenicom da je imao kakvu-takvu apsolutnu većinu glasova (a imajući na umu da su gotovo svi Hrvati glasali za opoziciju) - ti si nedemokrata.

Evo dva najdrastičnija i najgora primjera tog nepravednog izbornog sistema.

1. Mjesto Ivanec u Hrvatskoj:

a) Vladin kandidat osvaja 60 glasova ili 0,5%

b) kandidat narodne opozicije dobija 11.106 glasova ili 99,5%

2. Mjesto Klanjec u Hrvatskoj:

a) Radikal osvaja 14 glasova ili 0,2%

b) opozicioni kandidat osvaja 7.614 glasova ili 99,8%

Ova dva mjesta su najdrastičniji, odnosno dva najgora primjera kako se sprovodio izborni zakon u Kraljevini Jugoslaviji. U oba je kandidat jugoslovenskih radikala pobijedio.

Iskreno, šta imaš da kažeš o rezultatima? Da ih braniš?

P.S. Milan Stojadinović je 1940. godine osnovao Srpsku radikalnu stranku, koja je ideološki vrlo, vrlo slična ovoj modernoj SRS. Bazirala se na velikosrpskoj nacionalističkoj ideologiji i bila protiv narodnog sporazuma (Srba i Hrvata). Tada su srpski radikali privukli vrlo malu pažnju kor Srba, što je užasavajuće kada vidimo kako je danas (išlo unazad društvo).
 
Чекај, чекај, имаш две листе,

За Стојадиновића гласају Срби, Муслимани и Словенци

За Мачекову листу гласају Срби и Хрвати.

Због чега би се Хрвати осећали надгласанима ако су за опозициону листу добрим делом гласали и Срби?
 
P.S. Milan Stojadinović je 1940. godine osnovao Srpsku radikalnu stranku, koja je ideološki vrlo, vrlo slična ovoj modernoj SRS. Bazirala se na velikosrpskoj nacionalističkoj ideologiji i bila protiv narodnog sporazuma (Srba i Hrvata). Tada su srpski radikali privukli vrlo malu pažnju kor Srba, što je užasavajuće kada vidimo kako je danas (išlo unazad društvo).

Добро, и? Шта ту има лоше?

Да смо следили Стојадиновићеве идеје избегли би геноцид у Другом светском рату.

Уместо тога, Стојадиновић је предат Енглезима који су га затворили на Маурицијус и тако обезглавили Србе.
 
Добро, и? Шта ту има лоше?

Да смо следили Стојадиновићеве идеје избегли би геноцид у Другом светском рату.

Уместо тога, Стојадиновић је предат Енглезима који су га затворили на Маурицијус и тако обезглавили Србе.

Loš političar. Više je nego očigledno da nije bio popularan toliko koliko prikazuješ.

Ne možeš nerealno tražiti, a baš ga ovdje prikazuješ kao realistu.

Чекај, чекај, имаш две листе,

За Стојадиновића гласају Срби, Муслимани и Словенци

За Мачекову листу гласају Срби и Хрвати.

Због чега би се Хрвати осећали надгласанима ако су за опозициону листу добрим делом гласали и Срби?

Pitanje je jednostavno: Kako 0,2% može pobijediti 99,8%? To je ono što te pitam. Da li priznaješ da je izborni sistem bio prava farsa vlasti?

Ne sumnjam da je imao široku narodnu podršku, odnosno i širu nego što je opozicija imala (a za to su zaslužne dvije domalo paravojne jedinice koje su tjerale narod na sve načine da izađu na izbore i glasaju za vladinu listu i ne sam M. Stojadinović, već cijela organizacija JRZ - kako vidimo, njegov lični odlazak jedva da je zapažen, pa on nije bio nosilac snage, već cijeli pokret).
 
Priznajući, Stojadinović nije vršio pritisak na Hrvate, već je agitacija i tjeranje na glasanje vođena među Srbima, što je bar, pretpostavljam, u tvojim očima, još gore imajući na umu.

Trebaš imati na umu i da su izbori 1938. godine bili vrlo izvan svog vremena, jer su bili javni, a ne tajni - da su bili tajni i da nije bilo predizborne žestoke agitacije na srpsku opoziciju, zar misliš stvarno da bi mogla Jereza nabaciti tih 300 'iljada glasova više? I šta bi bilo tek onda, ako bi se to desilo, a JRZ i dalje pobijedila, sa manje glasova od koalicije Narodnog bloka?
 
У збиру Стојадиновић је освојио 54% гласова, тј. 300 000 гласова више од Мачекове листе. То је чињеница. Јел тако? Јел тако? Тако је. :) Ја не знам какав је био изборни закон и по ком систему су бирани посланици, и мислим да измишљаш да је са 0,2 % биран посланик. Било како било, који год изборни систем да одабереш, и по најдемократскијем пропорционалном систему - Стојадиновић би био победник.
 
Priznajući, Stojadinović nije vršio pritisak na Hrvate, već je agitacija i tjeranje na glasanje vođena među Srbima, što je bar, pretpostavljam, u tvojim očima, još gore imajući na umu.

Trebaš imati na umu i da su izbori 1938. godine bili vrlo izvan svog vremena, jer su bili javni, a ne tajni - da su bili tajni i da nije bilo predizborne žestoke agitacije na srpsku opoziciju, zar misliš stvarno da bi mogla Jereza nabaciti tih 300 'iljada glasova više? I šta bi bilo tek onda, ako bi se to desilo, a JRZ i dalje pobijedila, sa manje glasova od koalicije Narodnog bloka?

А да ли мислиш да би иједан Србин гласао за Мачека да су знали да ће тај Мачек коју годину касније направити све институционалне предуслове за стварање НДХ и на крају ЈАВНО поздравити и само оснивање НДХ?

Погледај још једном Мачеков плакат из 1938. насловљен са "ДРАГИ СРБИ".

Историја је показала, сваки Србин је те 1938. гласајући за опозицију - гласао за Јасеновац.

То је оно најтрагичније и ускоро ћу детаљније о томе.
 
Poslednja izmena:
У збиру Стојадиновић је освојио 54% гласова, тј. 300 000 гласова више од Мачекове листе. То је чињеница. Јел тако? Јел тако? Тако је. :) Ја не знам какав је био изборни закон и по ком систему су бирани посланици, и мислим да измишљаш да је са 0,2 % биран посланик. Било како било, који год изборни систем да одабереш, и по најдемократскијем пропорционалном систему - Стојадиновић би био победник.

Ne izmišljam. Sa manje od 1% je pobijedio suparnika koji je dobio 100 puta više glasova od njega. Evo ti primjer najbolji - Seljačko-demokratska koalicija je bila pojedinačno najveći dio opozicionog Bloka narodnog sporazuma. Ona je pobijedila u ukupno 80 izbornih jedinica, što znači da joj pripada 80 mjesta - a cjelokupna opoziciona lista je dobila samo 67 mandata!

Neupitno je da je vladina lista pobijedila, ali, mogu li se ti izbori smatrati slobodnima? Bili su javni, a ne tajni. Sada mi ti reci iskreno, zar ne misliš da bi manje glasova osvojila, a opozicija više, da su izbori bili tajni? Osim toga, JRZ je vršila žestoku i agresivnu kampanju, u kojoj nije birala sredstva.
 
А да ли мислиш да би иједан Србин гласао за Мачека да су знали да ће тај Мачек коју годину касније направити све институционалне предуслове за стварање НДХ и на крају ЈАВНО поздравити и само оснивање НДХ?

Погледај још једном Мачеков плакат из 1938. насловљен са "ДРАГИ СРБИ".

Историја је показала, сваки Србин је те 1938. гласајући за опозицију - гласао за Јасеновац.

То је оно најтрагичније и ускоро ћу детаљније о томе.

Gledaj, Vladko Maček je bio za MIROVANJE, tj. prihvatanje NDH dok se ne stvore uslovi.

Pa znaš li da je V. Maček ODBIO da prihvati ikakav položaj u NDH i da je interniran u jasenovački logor? Zar ne misliš da je uvredljivo da ga optužuješ za Jasenovac?!?

V. Maček je ostao dobar prijatelj sa Dragišom Cvetkovićem i poslije rata, kada su u emigraciji sarađivali. Maček je postao veliki vođa seljačkog šireg međunarodnog pokreta u emigraciji.

I na kraju da napomenem, V. Maček uopšte nije ni Hrvat bio.
 
Poslednja izmena:

Back
Top