- Poruka
- 4.932
Шта је ДОС обећао, а шта је урадио?
– ДОС је обећао модерну, демократску државу, велику помоћ са Запада и економски процват, улазак у Европску унију и бољи живот грађана.Ништа од тога није урађено.
Имамо сада феудалну државу у којој свака владајућа партија суверено влада својим феудом. Држава коју Запад и даље третира непријатељски, уз сву пљачку друштвене имовине, стране донације и врло високе порезе, продужава да се задужује ,тако да је сада достигла висину дуга претходне Југославије. Привреда стагнира, а власт следећи мудре поруке Зорана Ђинђића да „држава није сервис привреде” и да „ ко тражи морал треба да иде у цркву” и не покушава ту стагнацију да превазиђе.Бољи живот је обезебеђен за политичаре и мафијаше.Царују незапосленост, материјалана беда, очајање.Речју, ДОС-ов режим је најгори, још од времена када је конституисана савремена српска држава
Najveći "junak", petog oktobra, čuven po slikovitim (da ne kažem rečenicama za nizak IQ) rečenicama i poređenjima kazao je o "tranziciji" (u Pragu, u predavanju na temu - koji je model tranzicije izabrala srpska elita):
"Ako moraš da progutaš žabu, onda progutaj žabu, ako moraš da progutaš više žaba, onda prvo progutaj onu najveću" ( Nacional , 10-11. avgust 2002 , str. 7) .
I zbilja, srpska tranzicija do sada uglavnom se svodila na gutanje žaba.
Dragan Vučićević
Srbija kao hrvatsko-slovenačka kolonija
Potpuno neometani od srpske političke elite, ohrabreni kratkom pameću srpskih potrošača, potpomognuti podmitljivošću ovdašnjih činovnika i alavošću srpskih biznismena, Hrvati i Slovenci sistematski preuzimaju ključne grane srpske ekonomije...
Pre četiri godine u jednom tekstu upozorio sam da je Srbija u ozbiljnoj opasnosti da postane hrvatsko-slovenačka kolonija. Te opasnosti više nema. Srbija je u međuvremenu, nažalost, to i postala. Hrvatsko-slovenačka kolonija! U međuvremenu, najperspektivnije srpske firme prodate su hrvatskim i slovenačkim tajkunima. U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su preuzeli kontrolu nad najboljim delom srpske industrije, dobili su najbolje lokacije za svoje tržne centre i supermarkete, pokupovali hiljade hektara najbolje srpske oranice, zaposeli veliki deo bankarskog tržišta, registrovali svoje investicione fondove...
Potpuno neometani od srpske političke elite, ohrabreni kratkom pameću srpskih potrošača, potpomognuti podmitljivošću ovdašnjih činovnika i alavošću srpskih biznismena, Hrvati i Slovenci sistematski preuzimaju ključne grane srpske ekonomije.
Čovek se smrzne kada pogleda spisak velikih i poznatih firmi koje su već preuzeli: „Soko Štark", „Frikom", „Dijamant", „Somboled", „Mlekara Lajkovac", „Jelen Do", „Valjaonica aluminijuma Sevojno", „Zvezda", „Duga", „Grand kafa", „Džoli travel", samo su neke od više stotina preuzetih kompanija.
Istovremeno, u Hrvatskoj i Sloveniji čine bukvalno sve da bilo kog srpskog investitora spreče da tamo kupi i jednu jedinu akciju. Medijsko-politička halabuka digne se diljem „lijepih njihovih" čim se u medijima pojavi prva, nezvanična informacija da neko od „mrskih, agresorskih Srba" planira da kupi neku tamošnju firmu
Iako je našim važećim Zakonom o zemljištu zabranjena prodaja oranica strancima, oni su ipak na mala vrata došli u posed više od 15.000 hektara zemlje upravo zahvaljujući Zakonu o privatizaciji i njegovom tumačenju. Početkom februara ove godine Britanac Aleksander Honter, odnosno njegova firma „Kornvel”, kupio je poljoprivredno preduzeće „Jakšićevo” iz Nove Crnje. „Jakšićevo” je bilo u stečaju od marta 2004. godine. Honter ga je kupio na javnoj licitaciji za 245 miliona dinara. Inače, „Jakšićevo” je, pored zemlje 1.380 hektara u društvenoj svojini i 1.600 hektara državne zemlje, imalo i silos sa sušarom od 20.000 tona, farmu za tov svinja kapaciteta 10.000 tovljenika, prateće zgrade i mehanizaciju.
Stečajni upravnik „Jakšićeva” Petar Stojanović, podsetimo, izjavio je da je „sve urađeno u skladu sa zakonom i da su prodate nepokretnosti i imovina, a ne firma 'Jakšićevo' kao pravno lice”. Honter je zemlju uknjižio na firmu „Kornvel” koju je dva meseca ranije registrovao kao deoničarsko društvu u Srpskoj Crnji.
U međuvremenu, mađarski investitori su kupili „Slogu” iz Perleza, a „Agrokor” iz Hrvatske kada je kupio beogradski „Frikom”, došao je do 1.469 hektara zemlje u ataru opštine Pančevo. Kupovinom „Karneksa” kompanija „Midlend” je zaposela primarnu proizvodnju ovog giganta iz Vrbasa i oko 7.000 hektara obradive zemlje.
Sekretar Odbora za agrar Milan Prostran je, podsetimo, o kupovini stranaca, posle prodaje „Jakšićeva” kazao da po Ustavu Srbije stranci ne mogu biti vlasnici naših oranica. „Ipak, to se završava na drugačiji način, pa je formalno vlasnik domaći građanin ili se ovde osniva firma, a stvarni vlasnik je strano lice i inostrano preduzeće – objasnio je Prostran.
Kako je izvedena “operacija Sartid”, ta najveća pljačka srpske industrije od vremena komunističke “nacionalizacije”, 1946. godine?
Quote:
Kada je U.S. Steel, 8. marta 2002, potpisao svoj prvi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Sartidom, tom činu prisustvovali su srpski premijer Zoran Đinđić, ministar za ekonomiju i privatizaciju Aleksandar Vlahović, kao i američki ambasador, Vilijem Montgomeri. Tom prilikom, Đinđić je izjavio da su “u Smederevu potpisani važni ugovori, i za Sartid, i za grad, i za našu zemlju” ( Politika , 9. mart 2002, str 1). Kada su, nakon mesec dana, rukovodioci Ju Es Stila (50) ponovo došli u Srbiju, opet su ih, na najsvečaniji način, primili predsednik vlade, Zoran Đinđić i ministar za ekonomiju i privatizaciju, Aleksandar Vlahović (Politika, 17. april 2002).
Ministar Vlahović će se posebno istaći u odbrani postignute cene od 23 miliona dolara. “Taj kompletan paket je vrlo isplativ i povoljan. Naročito kada se uporedi sa ugovorima koji su zaključivani sa čeličanama `Sideks` u Rumuniji, `Košice` u Slovačkoj ili `Nova hut` u Češkoj”, objašnjavao je (Ekspres, 3. april 2003). To, naravno, nikako nije bilo tačno. Košice su, kao što je već rečeno, plaćene 60 miliona dolara, uz prihvatanje celokupnog duga od 325 miliona dolara. Smederevo je, pak, plaćeno svega 23 miliona, i to bez ikakvih dugova. Takođe, U.S. Steel je preuzeo obavezu da tokom deset narednih godina u železaru Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike. U Srbiji se U.S. Steel obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara tokom narednih pet godina, ali je zabrana otpuštanja radnika ovde svedena na svega tri godine! Vlahović je, slično tome, kada su radnici Smederevske železare stupili u štrajk (51) odmah otrčao u Železaru kako bi im objasnio “da je pozitivno što u jednom privatnom preduzeću postoji tako jak sindikalni pokret, ali je dug ovog koncerna bio veći od milijardu i sedam stotina milijardi dolara” ( Glas javnosti , 30, oktobar 2003). Kakve veze ima taj famozni dug - kojeg je, ionako, U.S. Steel oslobođen - sa aktuelnim radničkim nadnicama, ministar Vlahović je tom prilikom nekako zaboravio da objasni.
I ambasada SAD je, nakon potpisivanja ugovora od 8. marta 2002. godine, izdala jedno važno saopštenje. U njemu je objasnila da ona “blisko sarađuje sa Vladom Srbije kako bi privukla američke kompanije, investicije i stručnjake u Srbiju”. U tom smislu je istakla da “Ambasada čestita Vladi na njenom neprekidnom napornom radu na unapređenju uslova poslovanja” (www.belgrade.usembassy.gov). Međutim, taj “naporni rad” reformatora će se, bar što se slučaja Sartid tiče, prevashodno sastojati od uklanjanja konkurencije, prebacivanja dugova na srpske poreske obveznike i u kršenju zakonskog postupka.
Милошевић је сметао демо(но)кратама не због идеологије - већ зато што они нису могли да краду. Цела поента демо(но)кратских промена 5. 10. 2000. је била у томе да се једна лоповска екипа замени другом. Проблем је само у томе што су многи у ту бајку о бољем животу поверовали..
