I Афирмација светосавског појма заједнице
Појединац својим рођењем припада одређеној заједници ( породичној, локалној, националној). Припадање породичној и националној заједници јесте условљено, прије свега, генетиком, културом и традицијом. У основи, однос појединца према заједници којој припада може бити тројак: позитиван, негативан и неутралан.
Позитиван однос према заједници значи да је појединац свјестан свог учешћа у тој заједници, те да жели да афирмише њене вриједности, односно да допринесе њеном квантитативном и квалитативном напретку.
Негативан однос према заједници представља психолошки отклон индивидуе од те заједнице. Тај и такав отклон послиједица је несигурности у себе, па се дистанцирањем од заједнице, често и њеним негирањем и оспоравањем њених вриједности, настоји само- изградити као личност. Овдје треба примјетити да је негативан однос према заједници често карактеристичан за млађе људе, који се налазе у фази изградње карактера и личног вриједносног система. Уколико је овакав однос трајан, то значи да појединац није успио да се изгради на здрав и складан начин, јер је основа његовог „идентитета“ мржња и негација, а не љубав и афирмација.
Неутралан однос према заједници одлика је кетмена, појединца који нема ни позитивних нити негативних емоција према заједници коју посматра искључиво као средство за реализацију својих личних интереса. Кетмен свој однос према заједници мјења много теже од појединца који према истој има негативан однос, јер овај други, иако негативну, ипак познаје емоцију. Занимљиво, чини се да у српским политичким странкама данас највише има управо ових кетмена, којима идеја и увјерење нису релевантни појмови ( сматрају их анахронима).
Светосавски појам заједнице исту не посматра само као прост скуп јединки које биолошки егзистирају на одређеној територији и које су повезане генетски и језички. Светосавска заједница јесте заједница предака, потомака и оних који још нису рођени. Њихова веза састоји се како од генетске повезаности, тако и од заједничког осјећаја једнога са Богом и природом. Светосавска заједница јесте христолика, и то је њено основно својство. Кроз Христа, крв и природу остварује се најчвршћа могућа кохезија прошлих, садашњих и будућих генерација. Основна обавеза чланова заједнице јесте да афирмишу и унапређују њене вриједности, а основна обавеза светосавске заједнице јесте афирмација и унапређење њене основне вриједности- љубави. Љубав према другоме, која подразумијева апсолутно поштовање његове слободе и идентитета. Љубав према природи, која значи заштиту средине у којој су живјели наши преци и у којој ће живјети наши потомци. Када постоје ове двије елементарне љубави, онда постоји и она трећа, љубав према заједници. Светосавска заједница, као природна заједница Срба и свих добронамјерних и љубави пуних људи, у потпуности омогућује слободу развоја личнога идентитета и афирмацију појединца. Штавише, она је без тога потпуно немогућа, јер њу не могу да чине поданици, робови, слијепе догмате и полтрони, већ слободни, еманциповани људи. Стога је она антипод тоталитарној групи. Најбоља потврда њене потребе за слободним људима јесте чињеница да она не постоји a priori, већ се непрекидно обнавља и изграђује, чиме је људима остављена непрегледна креативна могућност дјелања.
Ова и оваква светосавска заједница суштинско је обиљежје нашег народа и нешто најаутентичније што можемо да понудимо вриједносним системима, културама, традицијама и религијама разноликом свијету. Када смо је грубо одбацили како бисмо реципирали нешто туђе, онда смо се отуђили сами од себе. Пад комунизма није значио и истовремен повратак своме, јер је тада прихваћена друга догма, такође туђа. Светосавска заједница не иде заједно уз било какву догму, јер ова искључује креативност, слободу и различитост. Само кад се у потпуности ослободимо свих тих догми можемо да прођемо кроз прочишћење, које толико дуго прижељкујемо.
И где то? Ја знам неке адвентисте, и припаднике неких других верских заједница, и муслимане, по верском определењу, а по националном Србе.
