Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
VLADARKA I PJESNIKINJA
odlomak iz feljtona Milenka Ratkovića "Bar kroz vijekove", objavljivanog u Vijestima, decembra 2000.godine
"...Život Jelene Balšić višestruko je vezan za Bar, gdje je bila i njena prijestonica. Rođena je 1269 godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svoga oca, srpskog kneza Lazara. Bila je veliki ljubitelj knjige i kao vrlo obrazovana žena nazvana je Učena. Mlada i lijepa očeva ljubimica udala se za znatno starijeg Đurađa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. On je ženidbom sa "gospođa Lenom" učvrstio rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom (njena majka Milica bila je kći kralja Vukašina a Kraljević Marko bio joj je ujak).
Dok se njen muž bavio državnim poslovima, Jelana se posvetila podizanju i vaspitavanju svoje djece. Živjela je u sredini koja se po mnogo čemu razlikovala od njenog rodnog kraja. Gradsko stanovništvo Ulcinja i Bara bilo je većinom katoličko i, ma koliko poslovenjeno, još mnogim svojim nitima vezano za romansko porijeklo. Jelena je bila pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi.
Poraz očeve vojske na Kosovu i očeva pogibija bili su prvi u nizu tragičnih događaja i nevolja koje će Jelenu pratiti čitavog života. Veliku štetu petrpijela je vlastelinska porodica Balšić kada je Đurađ II prilikom nekih pregovora pao u ruke Turaka i morao im za svoje oslobođenje ustupiti Skadar, Drivast i trg Sveti Srđ. Kasnije je oružjem vratio izgubljene teritorije ali ih je ustupio Mletačkoj Republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje. Kad se razbolio, nije mu pomogla ni njega dubrovačkog ljekara - umro je u aprilu 1403. godine.
Jelena je pomisljala da se zamonaši, kao sto je to učinila njena majka kneginja Milica, poslije Kosovskog boja, i sa još mnogo udovica, postala monahinja u manastiru Ljubostinji. Ali, njen sin Balša III bio je jos nepunoljetan i morala mu je pomoći u upravljanju državom.
Hroničar opisuje da je bila "visoka stasa, tanka struka, mlječnobijelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima. "
Kao glavni savjetnik sinu, Jelena se beskrajnim žarom i energijom borila protiv Mlečana za očuvanje Zete. Ponovo se udala 1411 godine za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopsnijeg Balšinog protivnika. Imajući očuha kao moćnog zaštitnika, Balša III više nije molio Mlečane za milost već im je postavljao uslove.
Mlečani su 1420 godine zauzeli Budvu i jos neke djelove Zete. Usred tog neuspješnog ratovanja, pritisnut finansijskim teškoćama, Balša III je otišao u Srbiju, da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana Lazarevića. Svjestan da mu se približava kraj, preneo je na ujaka sva svoja prava, smatrajuci da će jedino on moći da se odupre mletačkom pritisku u Zetskom primorju. Umro je u Beogradu 28. aprila 1435 godine, gdje je i sahranjen. Mlečani su odmah zaposjeli sve zatske gradove, ali su se morali povući pred velikom despotovom vojskom. Zeta je ponovo ušla u sklop srpske države.
Jelena je ponovo postala udovica 1435.godine. Uspomene iz mladosti vezivale su je za opustjele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica obnovila je zapuštenu crkvu sv. Đorđa i blizu nje podigla crkvu sv. Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena. Ostarjela supruga dvojice vladara, žena diplomat, sada više misli o vrijednostima koje "nijesu od ovoga svijeta". Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovjednik, sastavio je za svoju gospodaricu Gorički zbornik, (1441-1442). Taj značajni spomenik naše srednjovjekovne kulture, pored ostalog sadrži prepisku Jelene Balšić i monaha Nikona. Ta pisma jedne vladarke i jednog duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica iz različitih slojeva, ali sa istovjetnim preokupacijama i estetskim doživljajima. Njeno poetsko pismo ušlo je u mnoge antologije srednjovjekovne srpske poezije.
Jelena Balšić je umrla 1443 godine i sahranjena u crkvi sv. Bogorodice na Beški. "...
Отписаније богољубно
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена...
И слушах твоје душе богољубну нарав
и нетелесно анђеоско пребивање.
И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелих преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.
Не малу од твојега виђења
мени приплодити корист...
Но због даљњег нам растојања,
и море и гај,
овог ради узрока
немогуће нам је видети светињу ти...
Јер жељење богатства и сујетна слава,
а уједно и сласти не остављају нас,
који су на таласима
у мору овог сујетног живота,
узникнути к светлости чистог и нетелесног
пребивања.
Јер се помрачише душевне очи
муком и метежом који је у свету...
И ово сада
као од сна некојег дубоког пробудивши се
усхтех твоју светлост видети.
(Јелена Балшић)
odlomak iz feljtona Milenka Ratkovića "Bar kroz vijekove", objavljivanog u Vijestima, decembra 2000.godine
"...Život Jelene Balšić višestruko je vezan za Bar, gdje je bila i njena prijestonica. Rođena je 1269 godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svoga oca, srpskog kneza Lazara. Bila je veliki ljubitelj knjige i kao vrlo obrazovana žena nazvana je Učena. Mlada i lijepa očeva ljubimica udala se za znatno starijeg Đurađa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. On je ženidbom sa "gospođa Lenom" učvrstio rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom (njena majka Milica bila je kći kralja Vukašina a Kraljević Marko bio joj je ujak).
Dok se njen muž bavio državnim poslovima, Jelana se posvetila podizanju i vaspitavanju svoje djece. Živjela je u sredini koja se po mnogo čemu razlikovala od njenog rodnog kraja. Gradsko stanovništvo Ulcinja i Bara bilo je većinom katoličko i, ma koliko poslovenjeno, još mnogim svojim nitima vezano za romansko porijeklo. Jelena je bila pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi.
Poraz očeve vojske na Kosovu i očeva pogibija bili su prvi u nizu tragičnih događaja i nevolja koje će Jelenu pratiti čitavog života. Veliku štetu petrpijela je vlastelinska porodica Balšić kada je Đurađ II prilikom nekih pregovora pao u ruke Turaka i morao im za svoje oslobođenje ustupiti Skadar, Drivast i trg Sveti Srđ. Kasnije je oružjem vratio izgubljene teritorije ali ih je ustupio Mletačkoj Republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje. Kad se razbolio, nije mu pomogla ni njega dubrovačkog ljekara - umro je u aprilu 1403. godine.
Jelena je pomisljala da se zamonaši, kao sto je to učinila njena majka kneginja Milica, poslije Kosovskog boja, i sa još mnogo udovica, postala monahinja u manastiru Ljubostinji. Ali, njen sin Balša III bio je jos nepunoljetan i morala mu je pomoći u upravljanju državom.
Hroničar opisuje da je bila "visoka stasa, tanka struka, mlječnobijelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima. "
Kao glavni savjetnik sinu, Jelena se beskrajnim žarom i energijom borila protiv Mlečana za očuvanje Zete. Ponovo se udala 1411 godine za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopsnijeg Balšinog protivnika. Imajući očuha kao moćnog zaštitnika, Balša III više nije molio Mlečane za milost već im je postavljao uslove.
Mlečani su 1420 godine zauzeli Budvu i jos neke djelove Zete. Usred tog neuspješnog ratovanja, pritisnut finansijskim teškoćama, Balša III je otišao u Srbiju, da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana Lazarevića. Svjestan da mu se približava kraj, preneo je na ujaka sva svoja prava, smatrajuci da će jedino on moći da se odupre mletačkom pritisku u Zetskom primorju. Umro je u Beogradu 28. aprila 1435 godine, gdje je i sahranjen. Mlečani su odmah zaposjeli sve zatske gradove, ali su se morali povući pred velikom despotovom vojskom. Zeta je ponovo ušla u sklop srpske države.
Jelena je ponovo postala udovica 1435.godine. Uspomene iz mladosti vezivale su je za opustjele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica obnovila je zapuštenu crkvu sv. Đorđa i blizu nje podigla crkvu sv. Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena. Ostarjela supruga dvojice vladara, žena diplomat, sada više misli o vrijednostima koje "nijesu od ovoga svijeta". Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovjednik, sastavio je za svoju gospodaricu Gorički zbornik, (1441-1442). Taj značajni spomenik naše srednjovjekovne kulture, pored ostalog sadrži prepisku Jelene Balšić i monaha Nikona. Ta pisma jedne vladarke i jednog duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica iz različitih slojeva, ali sa istovjetnim preokupacijama i estetskim doživljajima. Njeno poetsko pismo ušlo je u mnoge antologije srednjovjekovne srpske poezije.
Jelena Balšić je umrla 1443 godine i sahranjena u crkvi sv. Bogorodice na Beški. "...
Отписаније богољубно
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена...
И слушах твоје душе богољубну нарав
и нетелесно анђеоско пребивање.
И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелих преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.
Не малу од твојега виђења
мени приплодити корист...
Но због даљњег нам растојања,
и море и гај,
овог ради узрока
немогуће нам је видети светињу ти...
Јер жељење богатства и сујетна слава,
а уједно и сласти не остављају нас,
који су на таласима
у мору овог сујетног живота,
узникнути к светлости чистог и нетелесног
пребивања.
Јер се помрачише душевне очи
муком и метежом који је у свету...
И ово сада
као од сна некојег дубоког пробудивши се
усхтех твоју светлост видети.
(Јелена Балшић)
