čedina_zebra
Legenda
- Poruka
- 53.468
Zaboravljeni "građani" Srbije
U Srbiji ima mnogo siromašnih - izbeglice više niko ni ne primećujeOd petnaestak izbegličkih centara na jugu Srbije preživeo je samo jedan, onaj u napuštenom motelu „Atina“ u Leskovcu. Osim Komesarijata za izbeglice, koji obezbeđuje obroke bez mesa, za ove ljude više niko ne mari
Ni država ni lokalne vlasti ne obraćaju više pažnju na njih - a i prijatelji ih se retko sete. U ovom centru živi 83-oje ljudi sa dvadesetak maloletne dece. Većina je iz Uroševca. Kada su se 1999. godine sa zavežljajima u rukama povukli sa Kosova, prateći vojsku, nisu ni sanjali da nikada više neće videti svoje domove. Od nekadašnjih domaćina, kaže Zoran Belić, postali su uboga sirotinja, zaboravljeni ljudi bez budućnosti: „Niti iz vlade, niti iz opštinskih struktura - niko nas nije za ovih osam godina obišao. A svi obećavaju, videćemo se posle izbora i kasnije – ništa“, kaže Belić.
„Nema posla ni za njih – kamoli za nas“
Među izbeglicima ima i fakultetski obrazovanih ljudi, radnika i seljaka, ali je samo troje njih uspelo da dobije privremeni posao. Divna Veljković i njen suprug, prosvetni radnicu, nisu bili te sreće:„Govorili su da nema posla ni za njih, a kamoli za nas, a koji smo to mi, ne znam“, ogorčena je Divna. Posla nema ni za Slađanu Stanković, samohranu majku sa maloletnim detetom, izbeglu iz Kačanika: „Ne znam gde se više nisam obratila, od Kineza, preko pijaca, opštine, Centra za socijalni rad. Bila sam i kod političkih stranaka, niko mi nije izašao u susret“, priča samohrana majka
Nema mesa ni za decu
Od Komesarijata za izbeglice dobijaju hranu, ali kakvu? - „Špagete, makarone, krompir čorba, sve to ide klot. Baciš kučetu, ali ni ono neće da jede“, opisuje Veljković. Malo je starijih ljudi sa penzijama, a mlađi preživljavaju od dečjeg dodatka od od 25 evra. Divna Veljković kaže da se ne seća kada je poslednji put kupila čarape i cipele, a mladu majku Slađanu brine što sinu ne može da priušti meso: „Ima apetit i voli da jede. Ja bih mu od usta odvojila, ali šta da izdvojim kada nemam“, tužna je Slađana.
„Država mi izgubila kuću...“
Stanje u kolektivnom centru posebno je napeto ovih dana jer je motel nedavno prodat. Dok većina stanara jedva čeka da napusti oronule sobe, u kojima po pet do šest osoba živi u 25 kvadrata, ima i onih koji se plaše neizvesnosti: „Ma, ne idem nigde dok mi država ne obezbedi. Država mi izgubila kuću, država mora da mi obezbedi drugu“, bio je kategoričan izbeglica, koji se predstavio kao Saša.
www.dw-world.de/dw/article/0,,4130630,00.html
Neki od forumaša zagovaraju tezu da "Kosovo" treba prepustiti
Šiptarima i tako ih se rešiti, ali šta da radimo sa izbeglim sa Kosmeta
koji nam gladuju po izbegličkim centrima to nismo uspeli čuti od tih koji bi da poklone
srpsku zemlju.
Obaška sa još 300 000 koji bi napustili Kosmet niko da kaže kakav bi plan bio za njih
u slučaju da se Kosmet prepusti Šiptarima.
Dakle,šta ćemo sa Kosmetlijama jesu li to ljudi ili džakovi pa da se kockamo sa njihovom sudbinom?
U Srbiji ima mnogo siromašnih - izbeglice više niko ni ne primećujeOd petnaestak izbegličkih centara na jugu Srbije preživeo je samo jedan, onaj u napuštenom motelu „Atina“ u Leskovcu. Osim Komesarijata za izbeglice, koji obezbeđuje obroke bez mesa, za ove ljude više niko ne mari
Ni država ni lokalne vlasti ne obraćaju više pažnju na njih - a i prijatelji ih se retko sete. U ovom centru živi 83-oje ljudi sa dvadesetak maloletne dece. Većina je iz Uroševca. Kada su se 1999. godine sa zavežljajima u rukama povukli sa Kosova, prateći vojsku, nisu ni sanjali da nikada više neće videti svoje domove. Od nekadašnjih domaćina, kaže Zoran Belić, postali su uboga sirotinja, zaboravljeni ljudi bez budućnosti: „Niti iz vlade, niti iz opštinskih struktura - niko nas nije za ovih osam godina obišao. A svi obećavaju, videćemo se posle izbora i kasnije – ništa“, kaže Belić.
„Nema posla ni za njih – kamoli za nas“
Među izbeglicima ima i fakultetski obrazovanih ljudi, radnika i seljaka, ali je samo troje njih uspelo da dobije privremeni posao. Divna Veljković i njen suprug, prosvetni radnicu, nisu bili te sreće:„Govorili su da nema posla ni za njih, a kamoli za nas, a koji smo to mi, ne znam“, ogorčena je Divna. Posla nema ni za Slađanu Stanković, samohranu majku sa maloletnim detetom, izbeglu iz Kačanika: „Ne znam gde se više nisam obratila, od Kineza, preko pijaca, opštine, Centra za socijalni rad. Bila sam i kod političkih stranaka, niko mi nije izašao u susret“, priča samohrana majka
Nema mesa ni za decu
Od Komesarijata za izbeglice dobijaju hranu, ali kakvu? - „Špagete, makarone, krompir čorba, sve to ide klot. Baciš kučetu, ali ni ono neće da jede“, opisuje Veljković. Malo je starijih ljudi sa penzijama, a mlađi preživljavaju od dečjeg dodatka od od 25 evra. Divna Veljković kaže da se ne seća kada je poslednji put kupila čarape i cipele, a mladu majku Slađanu brine što sinu ne može da priušti meso: „Ima apetit i voli da jede. Ja bih mu od usta odvojila, ali šta da izdvojim kada nemam“, tužna je Slađana.
„Država mi izgubila kuću...“
Stanje u kolektivnom centru posebno je napeto ovih dana jer je motel nedavno prodat. Dok većina stanara jedva čeka da napusti oronule sobe, u kojima po pet do šest osoba živi u 25 kvadrata, ima i onih koji se plaše neizvesnosti: „Ma, ne idem nigde dok mi država ne obezbedi. Država mi izgubila kuću, država mora da mi obezbedi drugu“, bio je kategoričan izbeglica, koji se predstavio kao Saša.
www.dw-world.de/dw/article/0,,4130630,00.html
Neki od forumaša zagovaraju tezu da "Kosovo" treba prepustiti
Šiptarima i tako ih se rešiti, ali šta da radimo sa izbeglim sa Kosmeta
koji nam gladuju po izbegličkim centrima to nismo uspeli čuti od tih koji bi da poklone
srpsku zemlju.
Obaška sa još 300 000 koji bi napustili Kosmet niko da kaže kakav bi plan bio za njih
u slučaju da se Kosmet prepusti Šiptarima.
Dakle,šta ćemo sa Kosmetlijama jesu li to ljudi ili džakovi pa da se kockamo sa njihovom sudbinom?
