LJUBAV;primeri i tekstovi

mislim da je jasno

mogu i pesmice,psalmi,bilo sta sto vam lichi na ljubav

Bilo šta što liči? Linkovi na porno sajtove?

Zazijavalo:

Bilo šta što liči? Linkovi na porno sajtove?

Kliknite za proširenje...

recimo ljubav prema kukuruzu

mislim ne trudis se nista

sad cju da zovem imortalku da te prijavi

Ljubav
http://3.***************/_YrVAFHrjfSI/ST757IwefuI/AAAAAAAAAD0/Jsrewo_A-Yo/s320/matrimony.jpg
Love

Αγαπη

+

smislov:

recimo ljubav prema kukuruzu

mislim ne trudis se nista

sad cju da zovem imortalku da te prijavi

Kliknite za proširenje...

Netje mene imoratlka da prijavi. To ti je ljubav između inkompatibilnih bića na delu.

Ljubav na pdf Religija

Mlekopitateljnica (hraniteljica)

Umilostiviteljka

Svete Mucenice Vera, Nada i Ljubav i mati im Sofija (Mudrost)

18 I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.
19 Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;
20 I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.
21 I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom;
22 I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.
23 A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.
24 Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.
25 A behu oboje goli. Adam i žena mu, i ne beše ih sramota.
Postanje (1Moj 2)


18 Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje;
19 Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njene neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrći jednako.
Car Solomon (Price 5)

2 Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina.
3 Mirisom su tvoja ulja prekrasna; ime ti je ulje razlito; zato te ljube devojke.
4 Vuci me, za tobom ćemo trčati; uvede me car u ložnicu svoju; radovaćemo se i veselićemo se tobom, spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino; pravi ljube te.
5 Crna sam, ali sam lepa, kćeri jerusalimske, kao šatori kidarski, kao zavesi Solomunovi.
6 Ne gledajte me što sam crna, jer me je sunce opalilo; sinovi matere moje rasrdivši se na me postaviše me da čuvam vinograde, i ne čuvah svoj vinograd, koji ja imam.
7 Kaži mi ti, kog ljubi duša moja, gde paseš, gde planduješ? Jer zašto bih lutala među stadima drugova tvojih?
8 Ako ne znaš, najlepša između žena, pođi tragom za stadom, i pasi jariće svoje pokraj stanova pastirskih.
9 Ti si mi, draga moja, kao konji u kolima Faraonovim.
10 Obrazi su tvoji okićeni grivnama, i grlo tvoje nizovima.
11 Načinićemo ti zlatne grivne sa šarama srebrnim.
12 Dok je car za stolom, nard moj pušta svoj miris.
13 Dragi mi je moj kita smirne, koja među dojkama mojim počiva.
14 Dragi mi je moj grozd kiprov iz vinograda engadskih.
15 Lepa ti si, draga moja, lepa ti si! Oči su ti kao u golubice.
16 Lep ti si, dragi moj, i ljubak! I postelja naša zeleni se.
17 Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam jelove.

1 Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu.
2 Šta je ljiljan među trnjem, to je draga moja među devojkama.
3 Šta je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima; želeh hlad njen, i sedoh, i rod je njen sladak grlu mom.
4 Uvede me u kuću gde je gozba, a zastava mu je ljubav k meni.
5 Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
6 Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
7 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
8 Glas dragog mog; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova.
9 Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.
10 Progovori dragi moj i reče mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
11 Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.
12 Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme pevanju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.
13 Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
14 Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.
15 Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu.
16 Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
17 Dok zahladi dan i senke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdeljenim.

1 Na postelji svojoj noću tražih onog koga ljubi duša moja, tražih ga, ali ga ne nađoh.
2 Sada ću ustati, pa idem po gradu, po trgovima i po ulicama tražiću onog koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nađoh.
3 Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu. Videste li onog koga ljubi duša moja?
4 Malo ih zaminuh, i nađoh onog koga ljubi duša moja; i uhvatih ga, i neću ga pustiti dokle ga ne odvedem u kuću matere svoje i u ložnicu roditeljke svoje.
5 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
6 Ko je ona što ide gore iz pustinje kao stupovi od dima, potkađena smirnom i tamjanom i svakojakim praškom apotekarskim?
7 Gle, odar Solomunov, a oko njega šezdeset junaka između junaka Izrailjevih:
8 Svi imaju mačeve, vešti su boju, u svakog je mač o bedru radi straha noćnog.
9 Odar je načinio sebi car Solomun od drveta livanskog;
10 Stupce mu je načinio od srebra, uzglavlje od zlata, nebo od skerleta, a iznutra nastrt ljubavlju za kćeri jerusalimske.
11 Iziđite, kćeri sionske, i gledajte cara Solomuna pod vencem kojim ga mati njegova okiti na dan svadbe njegove i na dan veselja srca njegovog.

1 Lepa ti si, draga moja, lepa ti si, oči su ti kao u golubice između vitica tvojih; kosa ti je kao stado koza koje se vide na gori Galadu;
2 Zubi su ti kao stado ovaca jednakih, kad izlaze iz kupala, koje se sve blizne, a nijedne nema jalove.
3 Usne su ti kao konac skerleta, a govor ti je ljubak; kao kriška šipka jagodice su tvoje između vitica tvojih;
4 Vrat ti je kao kula Davidova sazidana za oružje, gde vise hiljadama štitovi i svakojako oružje junačko;
5 Dve su ti dojke kao dva laneta blizanca, koji pasu među ljiljanima.
6 Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom.
7 Sva si lepa draga moja, i nema nedostataka na tebi.
8 Hodi sa mnom s Livana, nevesto, hodi sa mnom s Livana, da gledaš s vrha amanskog, s vrha senirskog i ermonskog, iz pećina lavovskih, s gora risovskih.
9 Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem s grla svog.
10 Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja nevesto, bolja je od vina ljubav tvoja, i miris ulja tvojih od svih mirisnih stvari.
11 S usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.
12 Ti si kao vrt zatvoren, sestro moja nevesto, izvor zatvoren, studenac zapečaćen.
13 Bilje je tvoje voćnjak od šipaka s voćem krasnim, od kipra i narda.
14 Od narda i šafrana, od iđirota i cimeta sa svakojakim drvljem za kad, od smirne i aloja i sa svakim prekrasnim mirisima.
15 Izvore vrtovima, studenče vode žive i koja teče s Livana!
16 Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi; neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.

1 Dođoh u vrt svoj, sestro moja nevesto, berem smirnu svoju i mirise svoje, jedem saće svoje i med svoj, pijem vino svoje i mleko svoje; jedite, prijatelji, pijte, i opijte se, mili moji!
2 Ja spavam, a srce je moje budno; eto glasa dragog mog, koji kuca: Otvori mi, sestro moja, draga moja, golubice moja, bezazlena moja; jer je glava moja puna rose i kosa moja noćnih kapi.
3 Svukla sam haljinu svoju, kako ću je obući? Oprala sam noge svoje, kako ću ih kaljati?
4 Dragi moj promoli ruku svoju kroz rupu, a šta je u meni ustrepta od njega.
5 Ja ustah da otvorim dragom svom, a s ruku mojih prokapa smirna, i niz prste moje poteče smirna na držak od brave.
6 Otvorih dragom svom, ali dragog mog ne beše, otide. Bejah izvan sebe kad on progovori. Tražih ga, ali ga ne nađoh; vikah ga, ali mi se ne odazva.
7 Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu, biše me, raniše me, uzeše preves moj s mene stražari po zidovima.
8 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ako nađete dragog mog, šta ćete mu kazati? Da sam bolna od ljubavi.
9 Šta je tvoj dragi bolji od drugih dragih, o najlepša među ženama? Šta je tvoj dragi bolji od drugih dragih, te nas tako zaklinješ?
10 Dragi je moj beo i rumen, zastavnik između deset hiljada;
11 Glava mu je najbolje zlato, kosa mu je kudrava, crna kao gavran;
12 Oči su mu kao u goluba na potocima vodenim, mlekom umivene, i stoje u obilju;
13 Obrazi su mu kao lehe mirisnog bilja, kao cveće mirisno; usne su mu kao ljiljan, s njih kaplje smirna žitka;
14 Na rukama su mu zlatni prsteni, na kojima su ukovani virili; trbuh mu je kao svetla slonova kost obložena safirima.
15 Gnjati su mu kao stupovi od mramora, uglavljeni na zlatnom podnožju; stas mu je Livan, krasan kao kedri.
16 Usta su mu slatka i sav je ljubak. Takav je moj dragi, takav je moj mili, kćeri jerusalimske.
17 Kuda otide dragi tvoj, najlepša među ženama? Kuda zamače dragi tvoj, da ga tražimo s tobom?

1 Dragi moj siđe u vrt svoj, k lehama mirisnog bilja, da pase po vrtovima i da bere ljiljane.
2 Ja sam dragog svog, i moj je dragi moj, koji pase među ljiljanima.
3 Lepa si, draga moja, kao Tersa, krasna si kao Jerusalim, strašna kao vojska sa zastavama.
4 Odvrati oči svoje od mene, jer me raspaljuju. Kosa ti je kao stado koza koje se vide na Galadu.
5 Zubi su ti kao stado ovaca kad izlaze iz kupala, koje se sve blizne, a nijedne nema jalove.
6 Jagodice su tvoje između vitica tvojih kao kriška šipka.
7 Šezdeset ima carica i osamdeset inoča, i devojaka bez broja;
8 Ali je jedna golubica moja, bezazlena moja, jedinica u matere svoje, izabrana u roditeljke svoje. Videše je devojke i nazvaše je blaženom; i carice i inoče hvališe je.
9 Ko je ona što se vidi kao zora, lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama?
10 Siđoh u orašje da vidim voće u dolu, da vidim cvate li vinova loza, pupe li šipci.
11 Ne doznah ništa, a duša me moja posadi na kola Aminadavova.
12 Vrati se, vrati se Sulamko, vrati se, vrati se, da te gledamo. Šta ćete gledati na Sulamci? Kao čete vojničke.

1 Kako su lepe noge tvoje u obući, kćeri kneževska; sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
2 Pupak ti je kao čaša okrugla, koji nije nikad bez pića; trbuh ti je kao stog pšenice ograđen ljiljanima;
3 Dve dojke tvoje kao dva blizanca srnčeta;
4 Vrat ti je kao kula od slonove kosti; oči su ti kao jezera u Esevonu na vratima vatravimskim; nos ti je kao kula livanska koja gleda prema Damasku;
5 Glava je tvoja na tebi kao Karmil, i kosa na glavi tvojoj kao carska porfira u bore nabrana.
6 Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u milinama!
7 Uzrast ti je kao palma, i dojke kao grozdovi.
8 Rekoh: Popeću se na palmu, dohvatiću grane njene; i biće dojke tvoje kao grozdovi na vinovoj lozi, i miris nosa tvog kao jabuke;
9 I grlo tvoje kao dobro vino, koje ide pravo dragom mom i čini da govore usne onih koji spavaju.
10 Ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom.
11 Hodi, dragi moj, da idemo u polje, da noćujemo u selima.
12 Ranićemo u vinograde da vidimo cvate li vinova loza, zameće li se grožđe, cvatu li šipci; onde ću ti dati ljubav svoju.
13 Mandragore puštaju miris, i na vratima je našim svakojako krasno voće, novo i staro, koje za te dohranih, dragi moj.

1 O da bi mi brat bio, da bi sao sise matere moje! Našavši te na polju poljubila bih te, i ne bih bila prekorna.
2 Povela bih te i dovela bih te u kuću matere svoje; ti bi me učio, a ja bih te pojila vinom mirisavim, sokom od šipaka.
3 Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
4 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dokle joj ne bude volja.
5 Ko je ona što ide gore od pustinje naslanjajući se na dragog svog? Pod jabukom probudih te, gde te rodi mati tvoja, gde te rodi roditeljka tvoja.
6 Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt, i ljubavna sumnja tvrda kao grob; žar je njen kao žar ognjen, plamen Božji.
7 Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se.
8 Imamo sestru malenu, koja još nema dojaka. Šta ćemo činiti sa sestrom svojom kad bude reč o njoj?
9 Ako je zid, zagradićemo na njemu dvor od srebra; ako li vrata, utvrdićemo ih daskama kedrovim.
10 Ja sam zid i dojke su moje kao kule. Tada postah u očima njegovim kao ona koja nađe mir.
11 Vinograd imaše Solomun u Valamonu; dade vinograd čuvarima da svaki donosi za rod njegov po hiljadu srebrnika.
12 Moj vinograd koji ja imam, preda mnom je. Neka tebi, Solomune, hiljada, i dve stotine onima koji čuvaju rod njegov.
13 Koja nastavaš u vrtovima! Drugovi slušaju glas tvoj, daj mi da ga čujem.
14 Brže, dragi moj! I budi kao srna ili kao jelenče na gorama mirisnim.
Car Solomon - Pesma nad pesmama


1 Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.
2 I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
3 I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.
4 Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se,
5 Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,
Jer. 40:16, Rim. 14:12, Filip. 2:4, Filip. 4:8
6 Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7 Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
8 Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati.
9 Jer nešto znamo i nešto prorokujemo;
10 A kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto.
11 Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.
12 Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
13 A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.
Sveti Apostol Pavle - Himna Ljubavi (1Kor 13)


27 Ali vama kažem koji slušate: ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji na vas mrze;
28 Blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se Bogu za one koji vas vređaju.
29 Koji te udari po obrazu, okreni mu i drugi; i koji hoće da ti uzme kabanicu, podaj mu i košulju.
30 A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti.
31 I kako hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima onako.
32 I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji njih ljube.
33 I ako činite dobro onima koji vama dobro čine, kakva vam je hvala? Jer i grešnici čine tako.
34 I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti, kakva vam je hvala? Jer i grešnici grešnicima daju u zajam da uzmu opet onoliko.
35 Ali, ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i biće vam velika plata, i bićete sinovi Najvišega, jer je On blag i neblagodarnima i zlima.
36 Budite dakle milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.
37 I ne sudite, i neće vam suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se.
38 Dajte, i daće vam se: meru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom merom dajete onakvom će vam se vratiti.
Isus Hristos (Luka 6)

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.


Bravo pobednice!
Jovan Ducic - Moja ljubav

Ako se volite ljubavlju koja buja u samci, od razdaljine, koja je vise od sna nego od svesti, i po rastanku drhtcete od miline, mognete li se jos ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagresenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, secacete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam nece gusena htenja. Ako zbog nje patis od nesanice i u ponoc hodas budan po basti, ako te lomi neutoljena zelja luda, secanja na nju nikad se neces spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, secacemo se dugo ma i zavoleli zatim druge. Ako je zelis bezgranicno, a sedis kraj nje bez glasa slusajuci bajku koja se u vama radja, svanucu slicno, pamtices je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako verujes sedeci uz nju da je ljubav maslackov puhor koji svaki dodir moze da strese, ako volis u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budice te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, zeije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleca, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, medju kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se nece ni kad im duse budu posedele. Ako vam je ljubav noz u srcu, a bojite se taj noz izvuci, kao da cete tog casa umreti, pamtice te on, setice te se i umiruci. Oni zbog kojih srca osecamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino zivi, u secanje nam banu i kad zavolimo druge - i osetimo se nesrecni i krivi.
Desanka Maksimovic - SLOVO LJUBAVI

Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka case
Ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
Znam kada ce suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se dusa milostom preliva,

A kad u noj nosis svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako cudno druga,
I nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, jedanput ko i druge zene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...
Milan Rakic - Lepota

MOMAK I DJEVOJKA

- Oj djevojko, pitoma ružice,
kad si rasla, na šta si gledala?
Il` si rasla na bor gledajuæi,
il` na jelu tanku ponositu
il` na moga brata najmlaðega? –
- Oj junaèe, moje jarko sunce,
nit` sam rasla na bor gledajuæi,
ni na jelu tanku ponositu,
nit` na tvoga brata najmlaðega, -
veæ sam mlada prema tebi rasla.


NE GLEDAJ ME ŠTO SAM MALENA

- Djevojèice, sitna ljubièice,
ljubio b` te, ali si malena. –
- Ljub` me dragi, biæu i golema!
Maleno je zrno biserovo,
al` se nosi na gospodskom grlu;
malena je ptica prepelica,
al` umori konja i junaka! –


RIBA I DEVOJKA

Djevojka sjedi kraj mora,
pak sama sebi govori:
- Ah, mili bože i dragi!
Ima l` šta šire od mora?
Ima l` što duže od polja?
Ima l` što brže od konja!
Ima l` što draže od brata? –
Govori riba iz vode:
- Djevojko, luda budalo!
Šire je nebo od mora,
duže je more od polja,
brže su oèi od konja,
slaði je šeæer od meda,
draži je dragi od brata.


NAJBOLjI LOV

Sinu zora, a ja još kod dvora;
dan prevali, a ja u lov poðoh;
ja na brdo, a sunce za brdo;
al` na brdu pod jelom zelenom,
tu bijaše zaspala ðevojka;
pod glavom joj snopak djeteline
u njedrima dva b`jela goluba,
a u krilu šareno jelenèe.
Ja tu ostah noæcu prenoæiti:
vezah konja za jelu zelenu,
a sokola za jelovu granu;
konju dadoh snopak djeteline,
a sokolu dva b`jela goluba,
mojim rtom šareno jelenèe,
a men` osta lijepa ðevojka.


DRAGI I NEDRAGI

Konj zelenko rosnu travu pase,
za èas pase, za dva prisluškuje
gde devojka svoju majku moli:
- Ne daj mene, majko, za nedraga!
Volim s dragim po gori `oditi,
glog zobati, s lista vodu piti,
studen kamen pod glavu metati,
neg` s nedragim po dvoru šetati,
šeæer jesti, u svili spavati.



KLEVA ZA KLETVOM

Devojka se u Drenovcu kupa:
baci suknju u zelenu travu,
a košulju kraj vode Drenovca.
Prikrade se ovèar od ovaca
te ukrade košulju devojci.
Ljuto kune Drenovka devojka:
- Ko to moju košulju ukrade?
Triput mu se ` iljadile ovce!
A konji mu polje prekrilili!
Pšenica mu po dolu polegla,
a po bregu na srp navalila! –
To zaèula ovèareva majka:
- Ko to kune mojega ovèara?
Do jeseni u mom dvoru bila,
a do druge i èedo rodila!
ja mu baba košulju spravila!



LjUBAVNI RASTANAK

Dva cvijeta u bostanu rasla,
plavi zumbul i zelena kada.
Plavi zumbul ode na Doljane,
osta kada u bostanu sama.
Poruèuje zumbul sa Doljana:
Dušo moja, u bostanu kado,
kako ti je u bostanu samoj?
Odgovara iz bostana kada:
Što je nebo, da je list `artije,
što je gora, da su kalemovi,
što je more, da je crn mureðep,
pa da pišem tri godine dana,
ne bih moji` ispisala jada.

bostan – bašta
kalemovi – držalja s perima
mureæep - mastilo



KAD SE ISPROSI DEVOJKA
( iz Srbije)
Zaran`, Pavle, zaran`, mili brate,
zarana mi sna`u prstenujte!
Kada budeš u taštine dvore,
kad izvedu lepotu devojku,
ne gledaj joj vence i oboce,
ne gledaj joj šarene zubune,
nit joj gledaj vezene rukave;
zubune su terzije šarale,
rukave su vezilje navezle,
a vence su kujundžije vile;
veæ joj gledaj stasa i obraza,
s kim æeš, brale, veka vekovati!

UOÈI SVADBE
(iz Gornjega primorja)
Bosioèe, bosioèe, u širini rasti!
Jer æe doæi, bosièe, starog svata vlasti,
pa æe mi te, bosioèe, mlada potrgati
oštrom ðordom, bosioèe, po b`jelu korjenu.




KAD SVATOVI DOÐU

L`jepo ti je niz polje gladati
žutu dunju meðu listovima
kano Maru meðu djeverima;
Mari djever rijeè govoraše:
„O snašice, pitoma ružice!
Al si rasla na bor gledajuæi,
al mojega brata èekajuæi?“
Mara njemu rijeè govoraše:
„O djevere, zlaæani prstene!
Nisam rasla bora gledajuæi,
ni tvojega brata èekajuæi,
no sam æerca jedina u majke,
pak me majka l`jepo njegovala
šerbet jela, šerbet-vodu pila,
šeæerli se vodom umivala,
tvome bratu ugojila lice.“

šerbet – medovina
šeæerli – zaslaðena



DEVOJKA I NEVEN

Oj, nevene, moj nevene,
blago onom ko te bere!
I ja bih te mlada brala,
ali sada nemam kada:
ja se mlada na put spremam,
tuðe dvore dvorovati,
tuða baba babom zvati,
a svoga æu spominjati;
tuðu majku majkom zvati,
a svoju æu spominjati;
tuðeg brata bratom zvati,
a svoga æu spominjati;
tuðu seku sekom zvati,
a svoju æu spominjati.


SESTRA VEZE

Jarko sunce, povrati mi ovce
dok navezem zlato uz rukave,
sjutra æe mi bratac u vojnike;
pitaæe ga svi redom jarani:
„Oj, boga ti, Kosoriæu Pavle,
ala si se skoro oženio,
ali imaš seku za udaju
te ti veze zlato uz rukave?“
„Oj, boga mi, svi redom junaci,
ja se nisam skoro oženio,
veæ ja imam seku za udaju,
te mi veze zlato uz rukave.“



ŠTO SE SJAŠE

Što se sjaše preko Risna grada?
Al je sunce, al je jasan mjesec?
Al je saja meðu terzijama?
Al je zlato meðu zlatarima?
Al je ðerðev meðu veziljama?
Al jabuka od suvoga zlata?
Il su ono dva kamena draga?
Nit je sunce, nit je jasan mjesec,
nit je saja meðu terzijama,
nit je zlato meðu zlatarima,
nit je ðerðev meðu veziljama,
nit su ono dva kamena draga,
neg je snaha meðu ðeverima.
Koliko je divna i lijepa,
èelo joj je visoka planina,
u licu je bjela i rumena,
izdaleka dvoru svjetlost dava.

Risan – grad u Boko Kotorskoj
saja – crvena vunena tkanina
terzija - krojaè



LEPA JULIJANA

Odvila se grana jorgovana,
pod njom sedi lepa Julijana,
pred njome je ðerðef od merdžana,
na ðerðefu sarajevsko platno;
u ruci joj igla od biljura
i u igli vedenièko zlato:
puni zlato po bijelu platnu.
Pitale je njene drugarice:
„Oj, boga ti, lepa Julijana,
otkud tebi ðerðef od merdžana?
Otkud tebi sarajevsko platno?
Otkud tebi igla od biljura?
I otkud ti vedenièko zlato?“
Al govori lepa Julijana:
„Imam ujca na moru trgovca,
doneo mi ðerðef od merdžana;
imam majku, kupila mi platno;
imam seju, iglu mi je dala;
imam brata, kupio mi zlato.“

od merdžana – od koralja
od biljura – od kristala
vedenièko zlato – venecijansko zlato



BLAGO BRATU I SEJI

U Budimu gradu èudno èudo kažu,
na zlo po junake, gore po devojke:
junacima kažu tanku preðu presti,
tanku preðu presti, sitan vezak vesti;
devojkama kažu Budim grad zidati,
Budim grad zidati, kule izvoditi.

Blago onom bratu koji ima seju!
Seja æe za brata tanku preðu presti,
tanku preðu presti, sitan vezak vesti.

Blago onoj seji koja ima brata!
Bratac æe za seju Budim grad zidati,
Budim grad zidati, kule izvoditi.



SNAHA

Naša snaha èestito ti doðe!
U dvore je sreæu donijela;
za kosom joj ogrijalo sunce,
u rukama sivoga sokola,
a u srcu mira i pogodbe,
u ustima meda i pogaèe!
Kad je snaha u dvor ulazila,
po dvoru je sreæu dijelila:
svekrovima – hitro poslušanje,
svekrvama – neodgovaranje,
djeverima – brzo susretanje,
zaovama – divno doèekanje,
jetrvama – mile odgovore!



MOJA PESMA

Pesma je moja šum anðelskih krila,
što tiho dopire iz plavih visina;
stihove njene, ko duboku misao,
sa svodova hrama negde sam prepiso.
Pesma je moja devojka nadanja
što je uranila poljanom stvaranja,
da leèi duše oèaja i plaèa
što nisko padoše od grehovnog maèa.
Vaj, moja muza - jauk paæenika,
i cvrkut tužan beskrilnoga jata;
što æe izdanuti na drumovima našim
pod kopitama besomuènog ata!

ZA SINOM BOŽJIM!

Svojim drugovima bogoslovima Druge godine
U beskrajnom prostoru zvezdana kola
promislom Božjim veèito se kreæu;
njemu je poznato svako brdo, dola,
i najmanji prašak u šarenom cveæu.
Tajne za Njega ne kriju: dubine bezdane,
najveæa tama i najmirniji kuti;
njemu su poznate visine zvezdane,
svakoga razvrata i svih stasti puti.
On je svemoguæi. Sve èuje i zna;
on unapred za sve odredi smisao;
njegovo oko vidi dela sva -
on pozna našu najmanju misao.
Vasionu oblaèi u dan i u noæ
i na njoj sluša i zna svaki dah.
Svuda je Njegova nenadmašna moæ:
zato nek nas prati uvek Njegov strah!
Budimo èisti, nevini ko krin,
krst stradanja našeg uzmimo na rame;
i poðimo stazama iz greha i tame
kud nam pokaza Hristos, Božji Sin!



PAVA I RADE

Lepa Pava u kovilju spava.
Njoj se Rade kroz kovilje krade:
„Lepa Pavo, hoæeš poæi za me?“
- Lepi Rade, šta æeš dati za me?
„Lepa Pavo, daæu blago za te.“
- Lepi Rade, neæe braæa blaga.
„Lepa Pavo, daæu èohu za te“
- Lepi Rade, neæe braæa èohe.
„Lepa Pavo, daæu konja za te“
- Lepi Rade, neæe braæa konja.
„Lepa Pavo, daæu sebe za te.“
- Lepi Rade, daæe mene za te.


JOVA I RUŽA

Jova Ružu kroz sviralu zove:
„Ajde, Ružo, da èuvamo ovce,
ja æu ovce, a ti æeš jagance“. –
„Ne smem, Jovo, karaæe me majka“.
„Ako kara, izbiti te neæe;
ak` izbije, oterat te neæe;
ak` otera, beži meni, draga!
Moji su ti dvori otvoreni,
moja æe te doèekati majka!“


NEMA PREPREKE

Od mog dvora do dragina
nigde plota ni potoka,
veæ sve smilje i kovilje.
Dušmani se prikradoše,
sve plotove prepletoše,
potok-vodu navratiše,
drago moje zagradiše.
Nema plota ni potoka
koji neæu preskoèiti
za premilo, za predrago!

USPAVANKE

1.
Iš, paune zlatopere!
ne šetukaj, ne zaguèaj,
ne šoboæi, ne klopoæi,
spusti tvoja zlatna perja
i raširi ðuzel repa,
ulez` lako u odaju,
kril`ma Jovi lada èini
da on spava u `ladini

2.
Majka Jovu u ruži rodila,
ružica ga na list doèekala,
bela vila u svilu povila,
a pèelica medom zadojila,
lastavica krilom pokrivala, -
nek je rumen ko ruža rumena.
nek je bijel ko bijela vila,
nek je radin ko pèela malena,
nek je hitar kao lastavica!

3.
Spavaj, èedo, rodila te majka
u gorici gdje se legu vuci,
pèelica te medom zadojila,
bjela vila zlatu baba bila,
u svilene pelene povila,
muškijem te opasala pasom,
dala tebi kapu vuèetinu,
vuèju kapu i od orla krilo,
i na kapi svakojaka bilja,
kad mi budeš momak za ženidbu
da te niko ureæi ne može!

4.
Sanak ide uz ulicu,
vodi Jovu za ruèicu;
sanak Jovi govoraše:
„Hodi, Jovo, u bešiku
da se sanka naspavamo,
i ujutru podranimo,
i vodice donesemo,
našu majku odmenimo“



ðuzel – lep,kitnjast
baba – dadilja



MOMAK I DEVOJKE

Tri devojke cveæe posejaše,
brdom smilje, a dolom bosilje.
Navadi se momèe neženjeno,
te poèupa devojkama cveæe.

Al devojke mrežu ispletoše,
uhvatiše momèe neženjeno.
Jedna veli: „Da ga sažežemo!“
Druga veli: „Da ga proteramo!“
Treæa veli: „Da ga obesimo!“

Al govori momèe neženjeno:
„Nit sam zlato da me sažežete,
nit sam rða da me proterate,
veæ sam junak da me obesite,
o zlo drvo, devojaèko grlo!“



PAUN PASE

Paun pase, trava raste,
gora zeleni,
i gora se s listom sasta,
a ja nemam s kim;
imam dragog na daleko,
u tuðoj zemlji,
pa mu jadna poruèujem:
„Doði, dragane!
U bašti mi zumbul cvati,
ja ga ne berem,
na zumbulu bulbul peva,
ja ga ne èujem!“

„Ne mogu ti, draga, doæi
još za godinu.
Pusti puti zatvoreni
od Rumelije;
Skender-beg ih zatvorio,
hoæe da robi!
Tuga mori, paša robi,
tuga golema!“


bulbul – slavuj
Rumelija – u tursko vreme južna Bugarska



ZA DRAGOG

Nekom leto, a meni je zima;
nije meni to od zime zima,
veæ što mi je zulum od vezira:
moje drago u progonstvo sprema.
Ja sam bosa iz Èajnièa došla;
mogu bosa i u Stambol poæi –
da izbavim iz progonstva dragog.



RADI USPOMENE

Žarko sunce, na visoko ti si!
A moj dragi, na daleko ti si!
Žarko sunce, popusti se niže!
A moj dragi, primakni se bliže,
da ti preènem oke na jagluke
a brèiæe na jagluk dršèiæe,
ime tvoje na rukave moje,
a ti moje na oružje svoje!
Kad pogledam niz rukave svoje,
nek mi pane na um ime tvoje;
kad pogledaš na oružje svoje,
nek ti pane na um ime moje!




BOŽIÆNE

TRI PTIÈICE

Tri ptièice goru preletele,
svaka nosi u kljunu znamenje:
prva nosi vinovu lozicu,
druga nosi klasak od šenice,
treæa nosi zdravlja i veselja.
Koja nosi vinovu lozicu,
ta je pala na Frušku goricu;
koja nosi klasak od šenice,
ta je pala na bogatu Maèvu;
koja nosi zdravlja i veselja,
ta je pala na našu trpezu –
da smo vazda zdravo i veselo!

Lozica, klasak, zdravlje – u stvari znaèajni simboli pomoæu kojih
se izražavaju božiæne želje za plodnost i obilje



BOŽIÆEVE TRI SESTRE

U Božiæa tri sestre roðene:
jedna sestra ovce ojagnjila,
druga sestra pšenicu sejala,
treæa sestra vinograd sadila.
Prva sestra dobar glas donela;
„O Božiæu, moj brate roðeni,
lepo su se ovce ojagnjile,
svaka ovca dvoje jaganjaca,
a blizanka troje ojagnjila.“
Druga sestra dobar glas donela:
„O Božiæu, moj brate roðeni,
lepo ti je rodila pšenica,
svaki vlatak dao po pregrštu,
a jarica i po dvije dala.“
Treæa sestra dobar glas donela:
„ O Božiæu, moj brate roðeni,
Lepo ti je vinograd rodio,
svaki èokot vidru vina dao,
a logoška i èetiri dala.“

jarica – pšenica koja se seje s proleæa
vidru – vedro
logoška – vinova loza duž kuæe



O RADU


U GAZDINSKOJ KUÆI

Kalinu majka udala
u tešku kuæu dželevsku.
Kalina žuti i bledi,
Kalinu majka pituje:
„Što si mi žuta i bleda?“
„ U velik ja sam tereta:
Kad prvi petli zapoju,
sto brava ovce pomuzem,
kad drugi petli zapoju,
sto brava koze pomuzem,
kad bela zora zazori,
ja devet krave pomuzem,
kad jarko sunce izgreje,
dvanaest sluga ispratim.“
Kalini majka govori:
„Ajde, æeri, da te razudam.“
„Ne mogu, majke, ne mogu,
men æe se druške nasmeju:
ne beše kadra Kalina
dželevsku kuæu da sluša,
dželevsko blago da nosi:
dvanaest vrsta dukata,
Ttrinaest bela talira,“

dželevsku - gazdinsku
sto brava – sto grla, komada
razudam – odvojim od muža
kadra - sposobna


MOBA U NEDELjU

Namolio silni care mobu
u nedelju na Preobraženje:
sto srpova, dvesta vezilaca
i dvanaest dece vodonoša.

Do podne je samo vedro bilo,
a od podne mutno i oblaèno.
Iz oblaka nešto progovara:
„Udri gromom, gromovit Ilija,
seci maèem, sveti Pantelija,
pali ognjem, Ognjena Marija!“

Al` govori iz mobe devojka:
“Nemoj gromom, gromovit Ilija,
nemoj maèem, sveti Pantelija,
nemoj ognjem, Ognjena Marija!
Više ovde sirotinje prošlo,
više pošlo da se hlebom hrani,
nego što je caru po hataru!“

po hataru – po volji


ZAO GOSPODAR

Duga dana u zla gospodara!
Ne da sjesti, niti poèinuti;
sastavio ruèak i veèeru;
duga luka, a motika tupa;
tvrda brazda, široki razori,
a uvrati – ne mož` dogledati!

duga luka – duga njiva
široki razori – široki slogovi oranja
uvrati – deo njive s krajeva gde oraè okreæe, najtvrða zemlja


NADŽNjEVANjE

Nadžnjeva se momak i devojka:
momak nažnje dvadeset i tri snopa,
a devojka dvadeset i èetiri.
Kad uveèe o veèeri bilo,
momak pije dvadeset i tri èaše,
a devojka dvadeset i èetiri.
Kad ujutro beo dan osvanu,
momak leži ni glave ne diže,
a devojka sitan vezak veze.


ŽETELICE SE BLAGOSILjAJU

Žito žele lijepe djevojke,
žito žele, žitu govorile:
“Mi te žele, a mi te ne jele,
neg` otišle u dvorove bjele,
svaka svoga dragog doèekala.
Žito žele, sve klasove zrele,
žito žele, plele kose bjele,
unuèad nam žeti pomagala,
praunuèad pabirèila klasje.“

pabirèiti klasje – skupljati ga na njivi posle žetve


MORAVKA DEVOJKA

Boga moli Moravka devojka:
„Daj mi, Bože, leto hladovito,
i u leto žito položito,
i u sreæu devera kovaèa,
da m` sakuje srpak sa zvekirom,
da s` poteram s Markom po postati.“
Što je molila, Bog joj darovao:
Bog joj dao leto hladovito,
i u leto žito položito,
i u sreæu devera kovaèa,
te joj skova srpak sa zvekirom –
potera se sa Markom po postati.
Marko užnje dvesta i dva snopa,
a devojka trista i tri snopa.
Kad uveèe na veèeri bilo,
popi Marko dvesta i dve èaše,
a devojka trista i tri èaše!
Kad ujuturu jutro osvanulo,
osvanulo i sunce granulo,
Marko leži strmo bez uzglavlja,
a devojka na ðerðevu veze!


sa zvekirom – sa kolutom koji zvoni
postata – obuhvaæena pruga žita pred žeteocem

Највећа је жалост за братом



Сунце зaђе за Невен за гору,
Jунаци се из мора извозе,
Броjила их млада Ђурђевица,
Све јунакe на броj наброjила,
До три њена добра не наброjи:
Прво добро Ђурђa господара,
Друго добро ручнога ђевepa,
Треће добро брата poђенoгa.
За Ђурђем je косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.
Косу реже, коса опет расте;
Лицe грди, а лице израста;
Али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.

P E G A Z:

Највећа је жалост за братом



Сунце зaђе за Невен за гору,
Jунаци се из мора извозе,
Броjила их млада Ђурђевица,
Све јунакe на броj наброjила,
До три њена добра не наброjи:
Прво добро Ђурђa господара,
Друго добро ручнога ђевepa,
Треће добро брата poђенoгa.
За Ђурђем je косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.
Косу реже, коса опет расте;
Лицe грди, а лице израста;
Али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.

Kliknite za proširenje...

Zenidba vrapca podunavca

Kad se zeni vrabac Podunavac,
Zaprosio sjenicu djevojku
Tri dni hoda preko polja ravna,
A cetiri preko gore carne,
Zaprosio i isprosio je;
Pa on kupi gospodu svatove:
Kuma svraku dugackoga repa,
A prikumka ticu sevrljugu,
Starog svata iz osoja zunju,
A djevera ticu lastavicu.
Zdravo svati dosli do djevojke,
I zdravo se natrag povratili;
Kad su bili na Kosovu ravnom,
Progovara sjenica djevojka:
"Tiho jas'te, gospodo svatovi,
"Tiho jas'te, tiho besjedite;
"Doletece kobac avanica,
"Odvesti ce sjenicu djevojku."
Jos su oni u rijeci bili,
Zalece se kobac avanica,
I odvede sjenicu djevojku,
Svi svatovi u trn pobjegose,
Djuvegija u prosenu slamu,
A kum svraka navrh trna cuci.

valjda zbog univerzijade

Љуба змаја огњенога



Змаj пpолеће с мора на Дунаво
И под крилом пpонесе дjевоjку,
Под jедниjем лиjепу дjевоjку,
А под другим рухо дjевоjачко;
Ал' je змajy жеља додиjала,
Испод крила испусти дjевоjку,
Пак je посла за гору на воду;
Ал' на води три млада бeћара:
Jедан вели: "Лиjепе дjевоjке!"
Други вели: "Да je упитамо."
Трећи вели: "Да je обљубимо."
Ал' говори лиjепа дjевоjка:
"Прођ'те ме се, три млада бећара;
"Jа сам кћерца цара честитога,
"А сестрица паше Босанскога,
"Bjepнa љуба змaja огњенога;"
Пак пpолеће пpеко равна поља,
Како зв'jезда преко ведра неба.

Јелен и кошута



Јеленак ми гору ломи,
путак да му је;
за њим иде кошутица,
тек друг да му је.

Стојан и Љиљана



Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
купи си сиви вилови,
поори њиву голему,
посеј си белу пченицу,
намоли мобу голему, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
купи си сиви волови,
поора њиву голему,
посеја белу пченицу,
намоли мобу голему;
све му девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи чешму шарену, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи чешму шарену;
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи цркву у селу, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи цркву у село,
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, синко Стојане!
Послушај мајку што збори:
полегни, сине, те умри,
мајка ће простре покрови,
мајка ће свеће да упали,
па ће да викне да плаче:
таг' ће Љиљана да дође!
Стојан си мајку послуша:
полеже стојан те умре,
мајка си простре покрови,
упали свећу воштану,
повикну мајка да кука.

Љиљана двори метеше;
фрли си метлу из руке,
па си улезе у кућу;
"Ој мајке, мајке, мајчице!
Пусти се гласи разносав:
да ми је Стојан умреја!"
Уђе у башту зелену,
набра си цвеће шарено,
усука свећу воштану,
однесе момку Стојану,
запали свећу Стојану,
тури му киту на груди:
"Ој боже, боже, божице,
оваког мрца не видех,
што су му уста на подсмех,
што су му очи на поглед,
што су му руке на потхват,
што су му ноге на поскок!"
Тада си Стојан рипнаја,
па си ухвати Љиљану:
"Пушти ме, пушти, Стојане,
да си отидем код мајке,
да ти донесем дарове,
да ти дарујем сватове!"
Стојан Љиљану не пушта!

Вила зида град



Град градила б'јела вила
ни на небо ни на земљу,
но на грану од облака.
На град гради троје врата:
једна врата сва од злата,
друга врата од бисера,
трећа врата од шкерлета.
Што су врата суха злата,
на њих вила сина жени.
Што су врата од бисера,
на њих вила кћер удава.
Што су врата од шкерлета,
на њих вила сама сједи,
сама сједи, погледује
ђе се муња с громом игра,
мила сестра су два брата,
а невјеста с два ђевера.
Муња грома надиграла,
мила сестра оба брата, а невјеста два ђевера.

Сунце се дјевојком ожени



Дјевојка је сунцу говорила:
"Јарко сунце, љепша сам од тебе!
Ако ли се томе не вјерујеш,
ти изађи на то равно небо,
ја ћу изић за гору на воду."
Када јутро ведро освануло,
излазило на небо сунашце,
а дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо сунашце,
угледа је кроз јелово грање:
кол'ко се је ашик учинило,
трипут је се сунце заиграло,
па одвуче лијепу дјевојку,
да је узме себи за љубовцу, -
од ње поста звијезда Даница.

Женидба сјајнога мјесеца



Фалила се звиjезда даница:
"Оженићу сjаjнога мjесеца,
"Испросићу муњу од облака,
"Окумићy Бога jединога,
"Дjеверићу и Петра и Павла,
"Cтарог свата светога Jована,
''Воjеводу светога Николу,
"Кочиjаша светога Илиjу."
Што се фали звиjезда даница,
Што се фали, то joj и Бог дао:
Оженила сjаjнога мjесеца,
Окумила Бога jединога,
Одjевери и Петра, и Павла,
Старог свата светога Jована,
Воjеводу светога Николу,
Кочиjаша светога Илиjу.
Стаде муња даре диjелити:
Даде Богу небесне висине,
Светом Петру Петровске врyћине,
А Jовану леда и сниjега,
А Николи на води слободу,
А Илиjи муње и стриjеле.