Vidimo da je moderna medicina otišla grdno daleko u lečenju raka. Organ koji oboli se odseče, a ostatak organizma se otruje. Tako stignemo do one famozne očekivane dužine preživljavanja.
Ako zelimo da vodimo ovu diskusiju ozbiljno, mora se poceti od jedne strahovito vazne cinjenice, koja se uporno prenebregava.
Rak nije jedna bolest.
Rec rak je isto kao i rec "infekcija" - oznacava ogroman spektar bolesti, u kojima mnogi dodatni faktori znace jako mnogo. Infekcija gastrointestijalnog trakta salmonelom je nesto sto ce mnogi od nas imati, i uz malo muke preziveti u toku zivota. Infekcija mozga meningokokusom je nesto sto ce dobar deo obolelih ubiti u roku od 24 sata.
Isto vazi i za rakove.
Mnogi oblici decje leukemije, ako se uhvate pre potpune krize, se daju izleciti u preko 90% slucajeva. Dete ce provesti godinu dana u bolnici, izgubiti kosu, biti veoma bolesno, podneti mnogo teskoca. Ali nakon toga, izaci ce iz bolnice i provesce ceo zivot normalno. U ovom slucaju, da li neko uopste postavlja pitanje da li je terapija vredna muke? Sigurna smrt nasuprot godinu dana muke plus normalan zivot od te tacke pa nadalje?
Rak testisa cesto pominjem, zato sto je prakticno 100% izleciv cisplatinom. Ok, izgubice se jedan testis. Podnece se gubitak kose, visemesecni osecaj zamora, i druge posledice hemoterapije. Postoji sansa da sluh bude ostecen. Ali nakon ovoga, covek ostaje ziv, zdrav, cak sposoban da sa onim drugim testisom pravi decu ako hoce. Da li je ovaj izbor gori od mucne, spore i bolne smrti?
Ali Zazijavalo pita za ekstremnije slucajeve:
Da li biste pristali na ovakve zahvate? Odnosno, koliko vam je važan kvalitet života dok umirete?
Sve zavisi od verovatnoce uspeha, i sta se dobija po koju cenu.
Recimo, zena dobije rak dojke u tridesetoj godini zivota. Ima 90% sansu prezivljavanja uz mastektomiju, sestomesecni kurs intenzivne hemoterapije, i petogodisnji kurs Tamoksifena. S druge strane, bez terapije ima sest meseci do godinu dana zivota, i onda tri do sest meseci umiranja u jezivim bolovima.
Vecina ljudi uzme prvu opciju.
Uzmimo osrednji slucaj. Dacu ti primer iz moje porodice.
Zena je dobila dijagnozu, kolorektalni rak, cetvrti stadijum. Sanse za dugorocno prezivljavanje prilicno male. Potrebna je teska operacija, uklanjanje velikog dela debelog creva, uklanjanje vecih metastaza, praceno radijacijom i gadnom hemoterapijom. Alternativa je smrt u roku od tri do sest meseci, od kojih bi zadnjih par meseci verovatno bilo veoma gadno.
Licno nisam siguran sta bih ja izabrao. Ona je imala porodicu (troje dece), i odabrala je da ide na terapiju. I bila je medju srecnima - prezivela je. Godinu dana se patila, i ima posledice - lako se zamara, mora da nosi pelene, i svakih sest meseci do kraja zivota mora da ide na (bolnu i ponizavajucu) kolonoskopiju. Ali njoj je to manje vazno od dodatnog vremena koje je dobila da provede sa svojom porodicom.
Naravno, da je ona prosla kroz sve to, pa onda ipak umrla u roku od par meseci...
Uzmimo onda ekstremne slucajeve.
Imao sam prilike da vidim tragedije u kojima se ljudi maltretiraju sa stvarima koje su, u principu, smrtna presuda (sansa prezivljavanja <1%). Recimo, rak pankreasa, ili glioblastoma, dalje od drugog stadijuma. Jedan covek je dobio dijagnozu cetvrti stadijum MiaCapa, pa se tri meseca patio sa operacijama (Whipple zahvat, ako ti to nesto znaci) i umro mesec dana kasnije kao sto bi i inace.
I sta sada reci? On je mogao, svakako, da odabere da preskoci terapiju. Ali to zahteva nekoliko stvari koje nisu jednostavne. Prvo, zahteva pomirenje sa smrcu. Mnogi ljudi veruju do zadnjeg daha da ce nekako pobediti bolest. I ovo je cesto veoma pozitivna stvar: mada se oni dodatno namuce, duh takvih ljudi gura onkologe i lekare da rade na pokusajima boljeg lecenja (ne mogu ti opisati koliko je onkologija cesto depresivna profesija za lekare koji se njom bave; psiholoski pritisak cinjenice da ce vecina pacijenata umreti je strasan, pogotovo u pedijatrijskoj onkologiji; ljudi se ili pretvore u robote, ili puknu, pre ili kasnije), a i za druge pacijente sa manje terminalnim prognozama.
Drugo i mnogo teze, ovo zahteva da porodica bude spremna da pusti coveka da umre. Ovo je zapravo daleko veci faktor od svega drugog u terminalnim slucajevima. Sam covek se cesto pomiri sa sudbinom i ne zeli ekstremne zahvate. Ali kako da pogleda decu u oci i da im kaze da ce ih napustiti? Otud ljudi prosto stisnu zube i trpe. I nemaju nade da ce se izleciti, samo zele da sve pokusaju i da odrze nadu porodice u zivotu sto duze...zato sto ne mogu da se suoce sa onim neizbeznim trenutkom kada ce se sve razleteti u parcice, kada svima postane jasno da vise nema nade...
Licno, ja mislim da bih odbio tretman u ovakvim slucajevima. Ali sta bih zaista uradio kada bih se nasao u toj situaciji? Jedna stvar je zamisljati u teoriji, druga je kada si zaista pred takvim izborom...
kako bi privukli kod sebe pacijente, ko da su vulkanizeri, a ne lekari. 
nisu pokušavali po svaku cenu i na njima da zarade.
