Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.362
Слободан Костић
Куповање времена
Стенд-бај аранжман са Међународним монетарним фондом и мере које се предузимају ради амортизовања ефеката светске економске кризе представља „куповину времена”, јер не решавају суштински проблем – досадашњи модел равнотеже, ослоњен на продају предузећа и обилан прилив капитала из света, а нарочито његово преливање у потрошњу, исцрпљен је и мора се тражити нови. Тачка. И крај.
Ово је, чини се, једна од најважнијих порука из последњег билтена Економског института – Месечне анализе и трендови. Све остало је чепркање по недавној прошлости и вајкање што време јефтиног капитала нисмо искористили на бољи начин. А, нисмо.
Од подсећања, да смо од 2001. до краја прошле године потрошили нето 57 милијарди долара, а да сада стрепимо да ли ћемо неким чудом ове године привући десетак одсто од тих пара не бисмо ли платили доспеле обавезе, може само желудац да се стегне. Коме сада доказивати да се с тим парама могло много више и много боље? Каква вајда обичним грађанима, који су били сведоци свеопште приватизације и продаје свега вредног – од банака, преко фабрика цемента и дувана до НИС-а или вајкање што нисмо имали више среће у избору политичке елите која би можда те потенцијале умешније искористила.
А није. Србија данас нема индустрију. Осим хране, чији извоз, срећом, ни последњих месеци, ипак, не пада, све остало је посустало. Почетком ове године извезли смо једва 30 одсто челика у односу на исто време лане. Стале су испоруке гуме, обојених метала, хемије... Ни продаја оружја не иде нам од руке.
Привредну активност, односно раст бруто додате вредности, темељимо на услугама. Оне чине 70 одсто новоствореног националног колача, а њих нико неће, нити можемо да их извеземо. Шта ће нам ове године пољопривреда донети, то само Свевишњи зна, али ако нас и награди солидним берићетом, он у прављењу БДП-а учествује једва са десетак процената. Остатак до сто одсто БДП-а прави индустрија која је већ почетком године у паду за око 20 одсто.
Питање, међутим, за размишљање није да ли ће овогодишњи национални учинак пасти један, пет или који постотак више, већ на чему Србија може да гради своју економску, производну и извозну будућност? Један модел, како су оценили експерти МАТ-а, потрошен је. На његовим развалинама сада се ваљамо у немоћи. Чекамо да се нешто (не) догоди. Све по систему „неће ваљда”, а хоће, а ми ваљаног одговора ни на једно питање немамо. Шта сутра, када криза почне да јењава, а моћни се дохвате нове економске снаге? Шта им то можемо понудити и шта смо то учинили да из овог економског чистилишта изађемо јачи, равноправнији, способнији, конкурентнији...?
Тако нешто ни од никога, па ни са копаоничког хепенинга, нисмо чули. Напротив. Од главних играча некакве економске политике чули смо опет илузије да ситуација и није баш тако тешка. Можда то њима тако изгледало на скијама, али оним 9.000 невољника, који су од почетка ове године изгубили посао – свакако не. Њима је рецесија која код нас званично још није стигла – већ свет срушила.
Слободан Костић
http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Kupovanje-vremena.sr.html
---------------------
sta mislite ko se najvise okoristio od ovih 57 milijardi dolara posto gradjani od toga zute banke nisu videli?
Ja cenim Tadic, Djindjici, Djelic, Dinkic. I naravno Dzej(Miskovic). A da i bacali su po malo mrvica ovoj sirotinji i svojim slugama...
Куповање времена
Стенд-бај аранжман са Међународним монетарним фондом и мере које се предузимају ради амортизовања ефеката светске економске кризе представља „куповину времена”, јер не решавају суштински проблем – досадашњи модел равнотеже, ослоњен на продају предузећа и обилан прилив капитала из света, а нарочито његово преливање у потрошњу, исцрпљен је и мора се тражити нови. Тачка. И крај.
Ово је, чини се, једна од најважнијих порука из последњег билтена Економског института – Месечне анализе и трендови. Све остало је чепркање по недавној прошлости и вајкање што време јефтиног капитала нисмо искористили на бољи начин. А, нисмо.
Од подсећања, да смо од 2001. до краја прошле године потрошили нето 57 милијарди долара, а да сада стрепимо да ли ћемо неким чудом ове године привући десетак одсто од тих пара не бисмо ли платили доспеле обавезе, може само желудац да се стегне. Коме сада доказивати да се с тим парама могло много више и много боље? Каква вајда обичним грађанима, који су били сведоци свеопште приватизације и продаје свега вредног – од банака, преко фабрика цемента и дувана до НИС-а или вајкање што нисмо имали више среће у избору политичке елите која би можда те потенцијале умешније искористила.
А није. Србија данас нема индустрију. Осим хране, чији извоз, срећом, ни последњих месеци, ипак, не пада, све остало је посустало. Почетком ове године извезли смо једва 30 одсто челика у односу на исто време лане. Стале су испоруке гуме, обојених метала, хемије... Ни продаја оружја не иде нам од руке.
Привредну активност, односно раст бруто додате вредности, темељимо на услугама. Оне чине 70 одсто новоствореног националног колача, а њих нико неће, нити можемо да их извеземо. Шта ће нам ове године пољопривреда донети, то само Свевишњи зна, али ако нас и награди солидним берићетом, он у прављењу БДП-а учествује једва са десетак процената. Остатак до сто одсто БДП-а прави индустрија која је већ почетком године у паду за око 20 одсто.
Питање, међутим, за размишљање није да ли ће овогодишњи национални учинак пасти један, пет или који постотак више, већ на чему Србија може да гради своју економску, производну и извозну будућност? Један модел, како су оценили експерти МАТ-а, потрошен је. На његовим развалинама сада се ваљамо у немоћи. Чекамо да се нешто (не) догоди. Све по систему „неће ваљда”, а хоће, а ми ваљаног одговора ни на једно питање немамо. Шта сутра, када криза почне да јењава, а моћни се дохвате нове економске снаге? Шта им то можемо понудити и шта смо то учинили да из овог економског чистилишта изађемо јачи, равноправнији, способнији, конкурентнији...?
Тако нешто ни од никога, па ни са копаоничког хепенинга, нисмо чули. Напротив. Од главних играча некакве економске политике чули смо опет илузије да ситуација и није баш тако тешка. Можда то њима тако изгледало на скијама, али оним 9.000 невољника, који су од почетка ове године изгубили посао – свакако не. Њима је рецесија која код нас званично још није стигла – већ свет срушила.
Слободан Костић
http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Kupovanje-vremena.sr.html
---------------------
sta mislite ko se najvise okoristio od ovih 57 milijardi dolara posto gradjani od toga zute banke nisu videli?
Ja cenim Tadic, Djindjici, Djelic, Dinkic. I naravno Dzej(Miskovic). A da i bacali su po malo mrvica ovoj sirotinji i svojim slugama...
, imam 18 godina i zero prespektivu u ovoj nedodjiji... I jos se zezam sa drugarom pre par dana, ovde bil gejts da dodje i da ulozi ceo kapital sve bi mu razbili za dva meseca 
, dobro ili za par godina 
