Стаклено звоно или Право време 2. део

Hellen

Buduća legenda
Poruka
29.970
Пре неки дан поставила сам питања на теми ''Право време'' везана за то када је отприлике, по вашем мишљењу, право време за неке кораке у осамостаљивању детета...

Шта ме је у ствари навело на то:
Моја деца од 11 и 12 година имају проблем са својим вршњацима.:(
Наиме, прошле недеље одведем их на базен и ушинем се од ладне воде (није од година :P:lol:). Кажем им да нећу више са њима на базен, нека се договоре са другарицама па нек иду. Кад оно - ниједна другарица не сме, родитељи их не пуштају!?
Кренуло је лепше време, потерам их напоље јер целу зиму преџуџаше пред компјутером - другарице не смеју?! Њихове маме тврде: ''хлаааадно је'', ''дува веееетар'', ''сунце је'', ''мрачно је''... Стално неки разлози да дете задрже у кући.
И ако успеју да намољакају да изађу - смеју само испред улаза, да их мама види са терасе?! Деца од 12 година???? :eek:
Не дај Боже да прошетају по граду (живимо у малој вароши), да оду у биоскоп саме, у градску библиотеку или у посластичарницу!!!
Родитељи их довозе и одвозе са тренинга, носе им торбе до школе, сачекују их после наставе, забрањују им излажење из куће током недеље јер ''деца морају да уче'', тако да смеју да се виђају са другарицама само викендом....:roll:

Правимо ли од деце неспособњаковиће и социјалне инвалиде? Мислимо ли да ћемо их под стакленим звоном сачувати од свих невоља и проблема у животу?

Каква су ваша размишљања о томе?
 
Uzela sam sebi za pravo da kopiram post jednog ucesnika sa foruma politika, nadam se da nije "nezakonito" ako jeste neka se brise. Post je po mom misljenju zaista dobar i kaze tako mnogo toga:


Za svu djecu koja su rodjena
i prezivjela


1950-te, 60-te, 70-te & 80-te !!

Prvo, prezivjeli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je boljela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetis


U to vrijeme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja djece" na bocicama sa lijekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.


Kao djeca, vozili smo se u autima bez pojasa i zracnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolama.

Pili smo vodu iz crijeva za zaljevanje baste a ne iz flasica kupljenih u supermarketu. Dijelili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga


Jeli smo mlijecne sladolede, bijeli hljeb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se cijeli dan, sve dok se ne upale svjetla na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, partizana i nijemaca, kauboja i indijanaca, zaloga i svega ostalog sto je samo djecija masta bila u stanju da smisli,

Nerijetko, niko nije mogao da nas nadje po cijeli dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cijele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da rijesimo problem


Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog psihologa i usmjerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...





Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !






Padali smo sa drveca, znali se posijeci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga






Igrali smo se la lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to prezivjeli bez posljedica!





Isli smo biciklom ili pjeske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!







Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!


Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kucu i jednu porodicu.





________________________________________


Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covjecanstva

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.




Imali smo slobodu, pravo na greske, uspjeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM!





MOZDA CES ZELJETI DA PODIJELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DJECA, PRIJE NEGO STO SU ADVOKATI, DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO TREBA DA SE ZIVI !




Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj djeci da vide kako su njihovi roditelji odrastali
 
Јест, али управо ТА деца су сада родитељи који своју децу држе под стакленим звоном и страхују:
- немој седети на трави - има крпеља!
- немој на дрво - пашћеш!
- немој на улицу - киднаповаће те!
- немој бос - посећи ћеш се!
- ....озепшћеш!
- ....убошћеш се!
- ....удавићеш се!
- ....ударићеш се!
- ....
-.....

Зашто МИ, генерације које су одрастале другачије, не дозвољавамо својој деци да искусе оно што смо ми прошли у тим годинама?
 
Правимо ли од деце неспособњаковиће и социјалне инвалиде? Мислимо ли да ћемо их под стакленим звоном сачувати од свих невоља и проблема у животу?

Каква су ваша размишљања о томе?

..ja sam vec nekoliko puta rekla da su mnoga deca
istovremeno prezashticena i potpuno raspushtena i strashno zanemarena.. :(

..ovo je primer prezashticenosti na krajnje povrshnom i
nelogichnom nivou..

..ja razumem da nasha deca ne zive u "nashe" vreme,
kada se kuce nisu zakljuchavale,
kada si 'ladno upadao u prvi stan u zgradi da pijesh vode kad ozednish od jurcanja,
kada smo po tudjim dvorishtima igrali zmurke..
..j.bt, da moja deca sad posle sumraka zabasaju u nechije dvorishte,
ti bi pozvali policiju u strahu od provalnika ili necheg slichnog... :(

..moja deca imaju 12,5 i 8,5 i imaju svega nekoliko vrshnjaka
chiji roditelji razmishljaju slichno meni..
..cerka ide sa drugaricama u "razgledanje izloga",
kupuje sama poklone za rodjendane ili neshto za shkolu,
idu na adu, bazen, u bioskop...
..jedini uslov koji postavljamo je da je krajnje vreme da bude kod kuce
ono koje smo odredili pre nego shto je otishla..
..ne vredi mobilni i "mogu li josh...?" :roll:
..sin ide sam na trening, ali se zimi, kad je kratak dan, vracaju u grupi
koja se rastura u vidokrugu nashe kapije..tu ga cheka neko od nas,
iskljuchivo zato shto on to josh uvek trazi, poshto se plashi mraka..
..chim zavrshi domaci i rucha, slobodan je za "napolje", sa tih par drugara..
..ne pitamo gde je, vraca se kad pochne da se smrkava...

..nazalost, ja sam vidjala i shesnaestogodishnjake koji,
po mishljenju roditelja, ne umeju sami da odu na praksu
ili blok-nastavu na beogradski sajam, u galeniku, u klinichki centar...
..dovoze ih mame ili tate...i dolaze po njih..
 
Јест, али управо ТА деца су сада родитељи који своју децу држе под стакленим звоном и страхују:
- немој седети на трави - има крпеља!
- немој на дрво - пашћеш!
- немој на улицу - киднаповаће те!
- немој бос - посећи ћеш се!
- ....озепшћеш!
- ....убошћеш се!
- ....удавићеш се!
- ....ударићеш се!
- ....
-.....

Зашто МИ, генерације које су одрастале другачије, не дозвољавамо својој деци да искусе оно што смо ми прошли у тим годинама?

Pa Hellen, realno gledano, to se detetu i može desiti... to što si nabrojala...
 
Pa Hellen, realno gledano, to se detetu i može desiti... to što si nabrojala...

Може, наравно. Може и да им падне саксија на главу ако иду улицом.
Могло је и нама све то да се деси кад смо били мали, па нас родитељи углавном нису толико штитили од свега.
Али, да ли је посао родитеља да заштити дете од свега, или да га оспособи да се само заштити? Да га склони од света и живота, или да га научи да плива у таквом свету и да се суочава са животом?
 
Vreme, novo vreme novi obicaji...
Dobri ili losi? Ko zna? Verovatno i jedno i drugo. Svako doba ima svoje dobre i svoje lose odlike.

Upravo to...
Jeste kul što je mene tata sa 12 godina puštao gde hoću, dokle god ja hoću... tada je to bilo kul...
A sada mi samo prolazi kroz glavu koliko on nije razmišljao i kako je neodgovoran bio...
 
Читам недавно свој дневник из времена када сам била 6. разред:

''Драги дневниче,
Јуче је почео зимски распуст. Тата је у бањи, мама на симпозијуму, а сестра је отпутовала код другарице у Н.
Ујутру сам ишла у градску библиотеку да коначно узмем књиге за читање по својој вољи. Тамо сам се мало посвађала са библиотекарском јер ми није дала да сама бирам књиге, али добро.
После сам се спаковала и отишла на главну аутобуску станицу. Оданде сам хватала бус за М. (село у којем је живела моја баба, удаљено 17 километара од мог града - прим. Х.)Бус је стао у центру села па сам морала да шипчим пешака до бабиног краја.

...По цео дан се клизам на језеру. Предивно је, сама на огоромном залеђеном језеру, нигде живе душе...''

''У петак сам се вратила из М. Средила сам мало стан и сачекала да сека дође из Н. Ова три дана смо саме - уживанција! Маторци се враћају сутра....грррр...''

И тек кад сам то прочитала пукло ми је пред очима колико су моја деца мање способна и мање самостална од мене...а о њиховим другарицама да и не причам!

Моја најбоља другарица је у 7. разреду путовала сама у Немачку бусом, са 18 авионом у Америку!
Ја сам са 16 први пут ишла на море сама са две другарице (једна је имала 15, друга 14 година)...

Сада ми све то делује тако чудно.....
Јасно ми је да се време променило....али стварно се бојим да спутавамо своју децу и да зато и немају како и када да стекну неко животно искуство и искуство кретања у социјалном окружењу...и да су корени отуђења и ту, у нама, а не само у неким ''објективним околностима''....:confused:
 
Upravo to...
Jeste kul što je mene tata sa 12 godina puštao gde hoću, dokle god ja hoću... tada je to bilo kul...
A sada mi samo prolazi kroz glavu koliko on nije razmišljao i kako je neodgovoran bio...

Па сад, зависи колико је ТЕБЕ оспособио да будеш одговорна! Мислим да је у ТОМЕ цака успешног родитељства! ;)

И мене су пуштали много, али су знали да нећу зајебати ствар, јер су ми некако (а не знам како се то постиже, а волела бих да знам :confused:) усадили осећај одговорности према себи и према другима!
 
И мене су пуштали много, али су знали да нећу зајебати ствар, јер су ми некако (а не знам како се то постиже, а волела бих да знам :confused:) усадили осећај одговорности према себи и према другима!

..postize se tako shto se vezba..svaki dan..od malih nogu i od malih stvari ka velikim.. :)
 
Читам недавно свој дневник из времена када сам била 6. разред:




Ја сам са 16 први пут ишла на море сама са две другарице (једна је имала 15, друга 14 година)...

Da ali komunisticke zemlje kakva je nasa bila kad smo odrastali imaju hiljadu i jednu manu ali zasigurno i jednu vrlinu: sasvim malo u vecim i skoro nikako kriminala u manjim gradovima. Nasi roditelji niti su se sretali niti su znali ( moji ne znaju ni danas) sta je pedofilija, sta droge za silovanje i jos mnogo drugih stvari.
Drugacije vreme pa drugaciji i ljudi i deca i shvatanja.
 
волим ове теме, ал најискреније. да се јасно каже како су ове нове генерације презаштићене, несамосталне, никаве... у његово време ја сам устајо/ла у пола пет, намирио/ла стоку, па правац у школу, а тамо наставници сви строги, прво те ишибају па онда питају дал си урадио домаћи, сви смо носили ђачке униформе кое смо сами шили, за ужину смо јели мас и леба, носили смо исте ципеле и зими и лети и дању и ноћу, после школе моро сам крваво да радим, домаћи писао/ла под петролејским лампом, а за лаку ноћ су нас сахрањивали од батина тек онако и певали алелуја над нашим гробовима. и тако сваки дан док нисам постао/ла човек... а не ко ова данашња деца, само играју компјуктер, оће патике са ваздушним ђоном, ништа не учу...
 
волим ове теме, ал најискреније. да се јасно каже како су ове нове генерације презаштићене, несамосталне, никаве... у његово време ја сам устајо/ла у пола пет, намирио/ла стоку, па правац у школу, а тамо наставници сви строги, прво те ишибају па онда питају дал си урадио домаћи, сви смо носили ђачке униформе кое смо сами шили, за ужину смо јели мас и леба, носили смо исте ципеле и зими и лети и дању и ноћу, после школе моро сам крваво да радим, домаћи писао/ла под петролејским лампом, а за лаку ноћ су нас сахрањивали од батина тек онако и певали алелуја над нашим гробовима. и тако сваки дан док нисам постао/ла човек... а не ко ова данашња деца, само играју компјуктер, оће патике са ваздушним ђоном, ништа не учу...

To je ona fora: Ko prvi ustane ima cipele... ostali idu bosi...:mrgreen:
 
Па сад, зависи колико је ТЕБЕ оспособио да будеш одговорна! Мислим да је у ТОМЕ цака успешног родитељства! ;)

И мене су пуштали много, али су знали да нећу зајебати ствар, јер су ми некако (а не знам како се то постиже, а волела бих да знам :confused:) усадили осећај одговорности према себи и према другима!

Kako?
To je nemoguće znati...
Mogli su se samo nadati i verovati... ali 100% sigurni nisu mogli biti...
 
Da ali komunisticke zemlje kakva je nasa bila kad smo odrastali imaju hiljadu i jednu manu ali zasigurno i jednu vrlinu: sasvim malo u vecim i skoro nikako kriminala u manjim gradovima. Nasi roditelji niti su se sretali niti su znali ( moji ne znaju ni danas) sta je pedofilija, sta droge za silovanje i jos mnogo drugih stvari.
Drugacije vreme pa drugaciji i ljudi i deca i shvatanja.

Хехе, то што наши родитељи у оно време нису знали шта је дрога - не значи да и ми нисмо знали! ;):mrgreen:

А мене су манијаци нападали 4 пута...од 84. до 96. :(

Добро, јесте било другачије време...али и онда је било ризика...
 
Kako?
To je nemoguće znati...
Mogli su se samo nadati i verovati... ali 100% sigurni nisu mogli biti...

Нико не може ни у шта бити сигуран 100%, али су имали поверења у мене, оправданог поверења, не бланко.
А то је њихова заслуга! :) То се постиже оним постепеним попуштањем, што каже Новембарско дете, а не скањањем од свега.
 
Kako?
To je nemoguće znati...
Mogli su se samo nadati i verovati... ali 100% sigurni nisu mogli biti...

..nikada ni u shta necesh biti 100% sigurna,
kada vaspitavash i odgajash svoje dete..
..nadanje i verovanje da smo uchinili dovoljno i sloboda detetu da se okusha u stvarnom svetu,
ili sprechavanje da saznamo da li je stvarno tako (sumnjamo li, polusvesno? :confused: )
drzanjem deteta pod staklenim zvonom...


Хехе, то што наши родитељи у оно време нису знали шта је дрога - не значи да и ми нисмо знали! ;):mrgreen:

:lol: :mrgreen:
 
Хехе, то што наши родитељи у оно време нису знали шта је дрога - не значи да и ми нисмо знали! ;):mrgreen:

А мене су манијаци нападали 4 пута...од 84. до 96. :(

Добро, јесте било другачије време...али и онда је било ризика...


Ozbiljno? :eek:

Mi smo znali mnogo toga ali roditelji nisu mogli znati da mi znamo za stvari o kojima nemaju pojma da i postoje.
Automobili su bili sporiji, vozili su uglavnom muskarci i to oni nosioci domacinstva (i u saobracaju smo bili bezbedniji nego nasa deca danas) , policija stroga, kriminala mnogo manje, strianaca i sumnjivih lica skoro nikako (osim leti u Dalmaciji Cesi i Nemci i pokoji "nesvrstani" student crnac), nema para ni "prljavih" kapitalista, nema sovinizma, svi smo braca itd. Bez obzira na teskoce koje su i oni morali imati u svom vremenu ipak sam skoro sigurna da im je bilo lakse, mnogo lakse vaspitavati decu nego danas nama.
 
волим ове теме, ал најискреније. да се јасно каже како су ове нове генерације презаштићене, несамосталне, никаве... у његово време ја сам устајо/ла у пола пет, намирио/ла стоку, па правац у школу, а тамо наставници сви строги, прво те ишибају па онда питају дал си урадио домаћи, сви смо носили ђачке униформе кое смо сами шили, за ужину смо јели мас и леба, носили смо исте ципеле и зими и лети и дању и ноћу, после школе моро сам крваво да радим, домаћи писао/ла под петролејским лампом, а за лаку ноћ су нас сахрањивали од батина тек онако и певали алелуја над нашим гробовима. и тако сваки дан док нисам постао/ла човек... а не ко ова данашња деца, само играју компјуктер, оће патике са ваздушним ђоном, ништа не учу...

Промашио си, ово није та тема! :P

Није ми намера ни жеља да кукам за ''старим добрим временима'', нити да потежем аргументе типа:''И мене су тукли држаљем од метле - па шта ми фали!''
:lol:

Хтела сам само да се као родитељи запитамо колико презаштићивањем помажемо или одмажемо деци.

Види: није било дрвета у мом крају на чији врх се нисам попела. Када су се моји сестрићи први пут попели на неко дрвце ја сам све време стајала испод раширених руку спреман да их прихватим ако падну....:lol: Кад сам постала свесна шта радим сама сам се себи насмејала! :lol:

Јасно је да различито гледамо на ствари када смо деца и када смо родитељи, јер смо као одрасли много свеснији ризика и могућих последица... Али, да ли треба да детињство и одрастање своје деце подредимо искључиво својим страховима? Шта смо онда направили од те деце?
 

Back
Top