Др Милош Ковачевић (1953), професор лингвистике на више српских универзитета, стручњак за синтаксу, семантику, стилистику и историју српског књижевног језика, професор на факултетима у Бохуму (Немачка), Београду, Сарајеву, Никшићу, Нишу, Косовској Митрoвици, Бањалуци и Српском Сарајеву, аутор je четрнаест стручних и научних књига, међу којима су и „У одбрану језика српског – и даље”, „Српски језик и српски језици” и „Српски писци о српском језику”.
ИНТЕРВЈУ
Шта је данас српски језик и ко све њиме говори?
– На то питање није лако одговорити а да сви буду с одговором сагласни. Зато одговор може бити чисто научни, али и ненаучни, заправо дневнополитички. Осим тога одговор може бити из перспективе чисте лингвистике као науке, и из перспективе оних дисциплина које припадају, како би Немци рекли, мекој лингвистици, каква је на пример социолингвистика. Из перспективе чисте, системске, неспорне, тврде лингвистике – српски језик је и данас оно што је био и јуче, један од словенских језика који се одликује самосвојним фонолошко-граматичким особинама, које га, успут буди речено, и чине посебним језиком у оквиру (јужно)словенске групе језика. Српски језик је, према томе, и данас оно што је био у Вуково и поствуковско доба, тојест и данас је то онај исти вуковски језик.
Вук је уобичајавао рећи да је то књижевни језик свих Срба, јер њиме говоре Срби сва три закона (вере): и „закона грчкога” и „закона римскога” и „закона мухамеданскога”. Будући да су од Вуковог до данашњег времена ти „закони” политички у нације претворени, и да су и у оквиру „Срба грчкога закона” посебном нацијом проглашени Црногорци, данас би се могло рећи да српским језиком и даље говоре сви Вукови Срби, али се сви они Србима не зову. Oсим оних који се и даље Србима зову, њиме као књижевним језиком говоре (и пишу) и Хрвати, и муслимани (који себе сада зову Бошњацима), и Црногорци.
Српски језик су преузели Хрвати, муслимани у Босни, спремају се то да учине и Црногорци. Преузимају српски језик, али га зову хрватским, бошњачким, црногорским?
–Да, Хрвати су, по добро испланираном програму иза кога је стајала, ако га није и направила Римокатоличка црква, за свој књижевни језик у 19. веку преузели Вуков новоштокавски српски језик, иако у то доба готово да и није било Хрвата штокаваца. У томе су им Срби, посебно српски филолози, добрано помогли. Друга је прича са муслиманима и Црногорцима. Они су сви били и остали штокавци, и употребљавали су искључиво српски књижевни језик. Од њих, као засебних нација, тај је језик неупоредиво старији.
Али, они су се повели за Хрватима, па веле: кад они могу српски да не зову српским што не бисмо и ми. И код једних, и код других, и код трећих, чини се да је у питању српски комплекс, сви желе да се, ако никако друго, онда изменом имена српскога језика дистанцирају од свог српског, посебно језичког, исходишта. А што за то нема никаквих научних основа, као да их и није брига. Уосталом, ко још да држи до науке ако му то не одговара када добро зна да на балканској ветрометини, на сваком кораку, мистификације много више „пију воде” од научних чињеница. Али једно је сигурно: изменом имена српскога језика у хрватски, босански/бошњачки и/или црногорски, наш језик не постаје лингвистички (научно) мање српски.
Имају ли Хрвати свој језик?
– Да, изворни хрватски је, како је то лингвистика 19. века јасно доказала, чакавски језик. Јер чакавци су били и остали искључиво Хрвати. Срба чакаваца никада није било, као што готово није било ни Хрвата штокаваца. Али Хрвати тај свој аутохтони чакавски нису превели у књижевни (стандардни) језик, него су они, због ширих националних интереса, првенствено због похрваћења Срба католика а самим тим и припајања Хрватској територија на којима су они живели, за свој књижевни језик узели Вуков српски новоштокавски књижевни језик.
Тако су они свој чакавски оставили на нивоу дијалекта, а српском су на све начине за век и по покушавали одрећи српскост, најпре угуравајући у назав и своје име, тако да је српски постао једини двоимени језик на свету, а потом су, у наредној фази, из сложеничког назива само одстранили српско име, претварајући именом српски у чисти хрватски. Хрвати, дакле, имају свој језик, али то није овај који они зову хрватски. Овај књижевни хрватски само је преименовани српски књижевни језик.
Постоји ли бошњачки језик?
– Бошњачки илити босански постоји таман онолико колико на пример новопазарски, шумадијски, војвођански, крајишки, херцеговачки, црногорски и сл. Дакле, као било који у колоквијалном општењу регионално именовани српски језик. Нема никаквог ни научног ни политичког упоришта за постојање бошњачког/босанског језика. Прича о босанском или бошњачком језику настала је на правно неутемељеној премиси да сваки народ може свој језик да именује како год жели. Такво право, поновимо то још једном, никада и нигде у документима најрелевантнијих светских организација које се баве људским правима – није прописано. То је измишљено право, баш као што је измишљен и некакав бошњачки језик, који, да апсурд буде већи, муслимани (што се сад национално изјашњавају као Бошњаци) неће чак ни бошњачким да зову него га именују босанским. Тако испада да се босанским говори у Новом Пазару, што ће силогистички рећи да је Нови Пазар у Босни.
