Карта 1: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1030. године после Христа, преузета са сајта:
http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm. Као словенски емирати (приказани белом бојом), означени су емирати Алмерија (са градовима Мурсијом и Картахењом), Денија (са Балеарским острвима) и Тортоса.
У времену распада калифата, једини словенски емирати су Алмерија, Денија и Тортоса (под протекторатом Деније). У непрестаном сукобу Андалузијаца и Бербера око контроле над Кордобом 1035. се по неким изворима појавио, касније се испоставило ипак лажни калиф Хашим III, кога су наводно Бербери пронашли. Та политичка замка Бербера није међутим дала никакав резултат, јер су на наговор емира Алмерије Зухаира, прво словенски, а потом и сви андалузијски емирати одбили да признају лажног калифа.
Изгледа да је ово био и основни разлог што су Бербери покушавали пошто-пото да уклоне Зухаира. Коначно, 1038. године берберски емир Гранаде Бадис ибн Хабус (Badis ibn Habbus) организује атентате на Зухаира и Ходахила, и преузима контролу над до тад најјачим словенским емиратом. Ни њихова власт над Алмеријом није била дуготрајна, јер су избиле нереде становништва искористили Андалузијци, који су прво отцепили Мурсију, успоставивши нов емират, а потом је Алмерија прикључена андалузијском емирату Валенсија.
Да и у другим деловима бившег калифата није словенско име у потпуности замрло, сведочи и нагли успон моћи Словена у берберском емирату Малага (Málaga, Malaka), кад је у немирима изазвани смрћу емира Идриза I (ﺲـﻳﺭ ﺩ ﺇ) извесни Словен Нади (Nādiyy) преузео 1041. власт над овим емиратом. Његова власт је била караткотрајна, јер су Бербери 1043. убили Надија, а преостали Словени морали да беже из Малаге.
1044. После смрти Муџахида, за емира Деније је постављен његов син Али Икбал ал Давла ибн Муџахид ('Alī Iqbal al Dawla ibn Muğāhid). Нови емир је за разлику од његовог оца, гајио далеко већу страст за уметношћу и културом, него за политиком и ратовима, што је условило осамостаљивањем емирата Тортоса на чије чело долази Словен Мукатил II.
Нови владар Деније је арапским хроничарима остао упамћен као велики мецена уметника и филозофа, међу којим је најпознатији сигурно био песник и филозоф Абу Амир Ибн Гарсија Ал Башкунси (Abu 'Amir Ibn Garcia al-Bashkunsi, пореклом Баск и хришћанин), који је од 1051. живео у Денији.
Током шесте, седме и осме деценије 11. века у малом словенском емирату Тортоси на емирском положају се смењују Словени Јала (Yala, 1053-1057) и Лебиб II (Läbīb, 1057-1060), док је у Денији на власти Али Икбал. Оба емирата не утичу битно на процесе који се догађају на полуострву. Управо ово доба је донело велики успон моћи краљевине Кастиље на челу са Фернандом I (Fernando, 1037-1065), Санчом II (Sancho, 1065-1072) и Алфонсом VI (Alfonso, 1072-1109). Са друге стране, успон доживљава андалузијски емират Сарагоса, који под емиром Ахмедом ал Муктадиром (Ahmad al Muqtadir) прво 1060. анектира Тортосу[22], а убрзо 1076. после смрти Али Икбала, анектира и Денију. Балеарска острва тада формирају независни и једини преостали словенски емират на челу са емиром Абулахом ал Муртадом ('Abdullāh al Murtada).
Карта 2: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1080. године после Христа, преузета са сајта:
http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој су приказани Балеари као једини словенски емират.
Година 1085. донела је полуострву велику промену. 25/05/1085. Војска хришћанске Кастиље је коначно заузела стару престолницу Шпаније Толедо (арапски Tylatyla). Ова прекретница се у шпанској историографији сматра почетком главне фазе тзв. "поновног освајања" (reconquista) полуострва од стране хришћана. Овај догађај, као и константно јачање хришћана, нагнали су муслиманске емирате на полуострву на тражење помоћи из Африке, која је дошла у виду исламске берберске полу-секте и династије Алморавида (ﻄـﺑ ا ﺮـﻣ ـﻟﺍ, al Murābitūn) на чијем челу се налазио Јусуф ибн Ташфи (Yūsuf ibn Tāšfī, 1061-1106). Алморовиди су зауставили 23/10/1086. хришћанску експанзију у великој битци код Залаке (Sagrajas, Zallaqa).
Карта 3: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1086. године после Христа, преузета са сајта:
http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој су приказани Балеари као једини словенски емират.
Доласком ове берберске исламске полу-секте, поново је почело да се успоставља јединство у исламском делу полуострва, али нова власт је уносила и велико непријатељство према странцима и не-муслиманима.
Словени тада већ не представљају готово никакву политичку власт, и не играју значајнију улогу. Ипак, наследник Абдулаха ал Мутраде после 1093. емир Балеара Мобашир ибн Сулејман (Mubākir ibn Suläymān) поново утврђује Балеаре као поморско гусарско гнездо, све до 1114. године, кад уједињена флота и војска Пизе, Барселоне, Нарбона (Narbonne) и Монпељеа (Montpellier), на кратко заузима Балеаре, поражава и убија последњег словенског емира - Мобашира. Алморавиди 1115. године заузимају Балеаре и припајају их својој великој држави која се у то време простире на подручју данашњег Марока, Алжира, Туниса и половине Пиринејског Полуострва.
Карта 4: Политичка карта Пиринејског Полуострва 1102. године после Христа, преузета са сајта:
http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm, на којој грешком (?) нема словенских емирата (Балеарска острва су у ово време још увек Словенска, до 1115. године).
У наредном периоду, још се повремено у изворима у муслиманској Шпанији помињу имена са наставком који представља варијацију назива "Сакалиб", али они се већ у другој половини 12. века заувек губе.