Sta ostavljamo za sobom?

Razmisljam vec nekoliko dana o ovome i popricala bih sa vama na ovu temu.

Konkretno, razmisljala sam o jednom svom starijem kolegi cije su profesionalna biografija i postignica besprekorna i veoma znacajna. Nadalje, verujem da ce jos mnogo toga postici za zivota i da ce to imati takodje veliki znacaj. Medjutim, on je tokom svog zivota postupao cesto lose, pogresno i sebicno i skoro sve sto je uradio kao covek a vezano za njegov privatni zivot ima neku gresku. Uhvatila sam sebe da ga, bez obzira sto imam bezgranicno poverenje u njega kada je struka u pitanju, nimalo ne postujem i da ga se jednog dana necu secati po tome sto je bio izuzetan strucnjak.

Dakle, ne radi se o opipljivim stvarima koje ostaju iza nas, vec o nasim postupcima tokom zivota: prema nasoj deci, prijateljima, saosecanju za teskoce drugih ljudi iz okruzenja. Koliko ti postupci sustinski mogu obezvrediti sve ono dobro sto smo uradili ili postigli?

Mnogo.
Mislim da je pre svega potrebno biti dobar covek, a manje je vazno da li ces biti strucnjak.
Moj je otac umro pre 9 godina. Nije bio star, bar ne toliko da kazes, naziveo se.
Sta je ostalo iza njega?
Kao jedan veliki strucnjak u firmi u kojoj je radio, dobio je aritmiju i ugradjen pejs mejker, a na sahrani su kolege pricale o utakmici i sta kuvaju za rucak.
Kao jedan veliki prijatelj svojim skolskim drugovima, ostalo je to da su se setili da pozovu nas decu koju godinu posle smrti i to je to.
Kao otac koji nije uvek bio tu, ostalo je to da ga se i danas secamo s tugom sto je sve bilo tako tuzno za njega idealistu i idemo na grob jedino mi, njegova porodica

Pa sad ... koliko god da se trudimo, ne mora da znači da ćemo svima biti dragi i da će nas svi pamtiti po dobru .... naše ponašanje uzrokvano je nekim dogadjanjima u našim životima, kao i to da nas drugi prihvataju u odnosu na svoje neko raspoloženje i njihova dešavanja.

Činimi se da je najveći uspeh kada čovek iza sebe ima zdrav i sredjen život i zadovoljnu porodicu kao svoju mirnu luku....

Mada, ne treba zanemariti ni lični uspeh u poslu i napredovanje u karijeri, jer i na taj način čovek pokazuje da poseduje odredjene kvalitete..... A sad što ljudi na sahranama pričaju o sarmi i punjenim paprikama, to je ipak stvar kulture i (ne)vaspitanja, i to nema baš puno veze sa tim kakav je pokojnik čovek bio.

Nazalost mnogi koje sam volela nisu vise medju nama.
Ponekad,kada mi je bilo jako tesko sto nisu tu,prosto bih se nekako u sebi i ljutila sto su otisli i ostavili mi secanje i tupi bol.
Moja pokojna baka mi je u nasledstvo ostaila stan.
I to mnogo manje vredi nego svaki njen savet,podrska tokom najtezih dana mog zivota.Mnogo mi nedostaje.
A,i sve te druge osobe koje su bili moji prijatelji ili ljubavi koje nisu ostavile nista materijalno,ostavile su mi mnogo toga....mnogo reci,paznje i lepih momenata..i mnogo mi je tesko ziveti sa tim.

Samo sam primetio da dobri ljudi odu prerano a neki skotovi zive po 200god

Šta znam, meni su više puta da rekli da sam naivna tj.glupa...
Tako da nisam merodavna. Meni su važni samo ljudi i ništa više od toga....
Za karijeru, avione, kamione, vikendice, dvorce i ostalo ne dam pišljiva boba...

Iako su ljudi uglavnom materijalisti, što je normalno jer ih tempo i način života na to primorava, mislim da kada neko ode, pamte samo njega, njegove postupke...
Al' možda sam ipak samo naivna i glupa. Nema veze...

mirabel:

Razmisljam vec nekoliko dana o ovome i popricala bih sa vama na ovu temu.

Konkretno, razmisljala sam o jednom svom starijem kolegi cije su profesionalna biografija i postignica besprekorna i veoma znacajna. Nadalje, verujem da ce jos mnogo toga postici za zivota i da ce to imati takodje veliki znacaj. Medjutim, on je tokom svog zivota postupao cesto lose, pogresno i sebicno i skoro sve sto je uradio kao covek a vezano za njegov privatni zivot ima neku gresku. Uhvatila sam sebe da ga, bez obzira sto imam bezgranicno poverenje u njega kada je struka u pitanju, nimalo ne postujem i da ga se jednog dana necu secati po tome sto je bio izuzetan strucnjak.

Dakle, ne radi se o opipljivim stvarima koje ostaju iza nas, vec o nasim postupcima tokom zivota: prema nasoj deci, prijateljima, saosecanju za teskoce drugih ljudi iz okruzenja. Koliko ti postuci sustinski mogu obezvrediti sve ono dobro sto smo uradili ili postigli?

Kliknite za proširenje...

zasto uopste razmisljas o tome? mrtvi su mrtvi i nemaju mjesta medju zivima, osim ako ne praktikujemo voodoo i prizivano duhove
osoba koja je za vrijeme zivota bila dobra prema drugima sam zato da bi je se drugi sjecali mi je gora od one koja je citavog zivota bila losa..... bar nije lagala sebe i druge
a i kakav je to zivot,
ako ga provedes razmisljajuci o tome kako ce te pamtiti neko kada umres
jednostavno nece te pamtiti, tj vremenom ce sve manje i manje, na kraju ce da bude kao da nisi ni postojao
sta je tu lose?

Свих људи се сећам само по емоцији коју сам имала за њих. Емоција према некоме се не ствара према томе какав је тај неко био у својој струци већ какав је човек. Колико је доброг дао нама и ближњима својим, нашим заједничким и сл. Према томе џаба све што урадиш професионално ако си скот неће те се чак ни послодавац или директор сећати по томе ако ниси био добар човек.
Поменуће коју куртоазну реч оног дана када се ни окоме не прича лоше и то је све.
Имала сам једног комшију (колегу свог оца) који је био душа од човека, живели смо врата до врата и супер смо се слагали. Он је био човек за све генерације. С њим сам могла да причам као да ми је отац и као да ми је друг...обожавала сам га. Када је умро, мислим да ми је било теже него неким ближњима. С друге стране имам родбину (даљњу) која је по мени већ мртва, знам да је ружно што тако кажем, али верник сам и знам да не треба тако да причам, али могу овде вас да лажем али себе и Бога не могу, те ћу с тога рећи оно што заиста осећам а то је да када оду на вечни починак и моји ми јаве...ред је ...ја кажем, знам..одавно за мене, а то што га је Бог тек сад позвао себи то је друга ствар. Не мрзим их не желим зло (оним што су као живи)...само што даље од мене.
Према томе иза човека остају само његова дела....шта је радио и урадио да ова земља његовим доласком буде боље место за живот, да пружи другима љубав и подели с њима све добро и лоше овоземаљско. Само то се рачуна, све остало је наша лична сатисфакција.

EliNS:

Šta znam, meni su više puta da rekli da sam naivna tj.glupa...
Tako da nisam merodavna. Meni su važni samo ljudi i ništa više od toga....
Za karijeru, avione, kamione, vikendice, dvorce i ostalo ne dam pišljiva boba...

Iako su ljudi uglavnom materijalisti, što je normalno jer ih tempo i način života na to primorava, mislim da kada neko ode, pamte samo njega, njegove postupke...
Al' možda sam ipak samo naivna i glupa. Nema veze...

Kliknite za proširenje...

Ne mislim ni da si naivna ni da si glupa....
Zalosno je sto paraziti svake vrste one koji su ostali dobri i neiskvareni u danasnje ludo vreme nazivaju "naivnima i glupima"

JauLJubavVerujem:

Ne mislim ni da si naivna ni da si glupa....
Zalosno je sto paraziti svake vrste one koji su ostali dobri i neiskvareni u danasnje ludo vreme nazivaju "naivnima i glupima"

Kliknite za proširenje...

у потпуности се слажем

Mi smo u obavezi da ostavimo iza sebe isto ono sto su nasi roditelji ostavili: divna secanja!
Ta secanja su nesto sto mi se cesto vraca i izmami osmeh na lice.

Osim secanja, dali su mi i slobodu- nisu mi stavili "lance ljubavi!"

Mislim da cu i ja to isto ostaviti svojim najmilijima.

Pozdrav

Izvinjavam se na off topic-u ali je u duhu teme
Bogatstvo jedne firme, snagu jedne firme - cine ljudi
Sve pokrecu ljudi
Kad nekog nema, ostaje nam secanje na njega i osecanja koja ne nestaju i verovanje da ako nas taj moze videti da je ponosan na nas

unsaie ♀:

zasto uopste razmisljas o tome? mrtvi su mrtvi i nemaju mjesta medju zivima, osim ako ne praktikujemo voodoo i prizivano duhove
osoba koja je za vrijeme zivota bila dobra prema drugima sam zato da bi je se drugi sjecali mi je gora od one koja je citavog zivota bila losa..... bar nije lagala sebe i druge
a i kakav je to zivot,
ako ga provedes razmisljajuci o tome kako ce te pamtiti neko kada umres
jednostavno nece te pamtiti, tj vremenom ce sve manje i manje, na kraju ce da bude kao da nisi ni postojao
sta je tu lose?

Kliknite za proširenje...

Razmisljam o tome koliko je on dobrih i vaznih stvari uradio i koliko je truda ulozio a po tome nece biti pamcen jednog dana kada ga ne bude bilo. I kad kazem vaznih, vazne su mnogo sire nego sto je jedna mala zajednica - naucnik je, mnogi njegovi radovi su usli u sistemske zakone. Ne sta ce ljudi misliti o meni kad me ne bude bilo.

volela bih da za sobom deci ostavim mudrost, nešto kao ideju vodilju, samostalnost, za ostalo će se snaći. Valjda če me po tome i pamtiti....

Ostavljamo dobra dela po kojim nas pamte porodica, komuna, čitav svet.
Mada, češće ostavljamo samo đubre.

Nadam se da će jednog dana, oni koji me se budu sećali, to raditi sa osmehom i malecnim tračkom
tuge u uglu oka... I kada me strani ljudi pomenu, da moja deca budu ponosna što su moja...

To je dovoljno za jedan život.

Zamislite da za sobom ostavite delo po kome ce vas pamtiti i oni koji vas nikada nisu upoznali i usled toga se klanjati vasem liku. Mozda cak i neki amfiteatar na fakultetu nazvati po vama. . Ali ste zato cesto tokom svog zivota zaboravljali na rodjendan svoje dece, niste sa saradnicima delili radost zbog njihovog deteta, tugu zbog njihovog gubitka, uskracivali sebi bliskim ljudima toplinu i bliskost. Kad jednog dana vas ne bude bilo, divice vam se oni koje ne poznajete a ne oni sa kojima se ziveli i radili. Obezvredicete u ocima onih koji su ziveli sa vama sve dobro sto ste uradili i secanje na vas ce biti svedeno na secanje o sitnicavom sebicnom matorcu.

Feelgooood:

Nadam se da će jednog dana, oni koji me se budu sećali, to raditi sa osmehom i malecnim tračkom
tuge u uglu oka... I kada me strani ljudi pomenu, da moja deca budu ponosna što su moja...

To je dovoljno za jedan život.

Kliknite za proširenje...

Слажем се с овим
Ако уз то човек својим ликом и делом допринесе друштву толико да се упише у анале, било какве, је само још један плус, али не и неопходан

Feelgooood:

Nadam se da će jednog dana, oni koji me se budu sećali, to raditi sa osmehom i malecnim tračkom
tuge u uglu oka... I kada me strani ljudi pomenu, da moja deca budu ponosna što su moja...

To je dovoljno za jedan život.

Kliknite za proširenje...

uvek cu te se rado secati.. a bice mi i zao

... ali treba znato da i secanja nestaju, tako da posle nekog vremena od nas ne ostaje ni traga, ma kako poznati bili!

Ја радим посао за који мислим да лош човек не може добро да га ради, ма како био ''поткован'' у струци.

Тако да, уколико ме буду памтили, сећање на мене као човека и на мене као стручњака - биће повезано.

mirabel:

Razmisljam vec nekoliko dana o ovome i popricala bih sa vama na ovu temu.

Konkretno, razmisljala sam o jednom svom starijem kolegi cije su profesionalna biografija i postignica besprekorna i veoma znacajna. Nadalje, verujem da ce jos mnogo toga postici za zivota i da ce to imati takodje veliki znacaj. Medjutim, on je tokom svog zivota postupao cesto lose, pogresno i sebicno i skoro sve sto je uradio kao covek a vezano za njegov privatni zivot ima neku gresku. Uhvatila sam sebe da ga, bez obzira sto imam bezgranicno poverenje u njega kada je struka u pitanju, nimalo ne postujem i da ga se jednog dana necu secati po tome sto je bio izuzetan strucnjak.

Dakle, ne radi se o opipljivim stvarima koje ostaju iza nas, vec o nasim postupcima tokom zivota: prema nasoj deci, prijateljima, saosecanju za teskoce drugih ljudi iz okruzenja. Koliko ti postupci sustinski mogu obezvrediti sve ono dobro sto smo uradili ili postigli?

Kliknite za proširenje...

To je poenta zivljenja
Svi misle da je sve shto hoce to,dobra kola,puno para,velika kuca,provode pola ziovta jureci za tim..Shto ti je zivot vishe prazan veca je potreba da ga punish stvarima,jer tada stvarash iluziju da nisi sam..I shat na kraju ostane? Kada se lezi u samrtnickoj postelji nikome to nisu poslednje misli....Kako bi bilo sebicno,to,ziveti ceo zivot samo za sebe,raditi kao hrcak i penjati se,dobr akola dobra odeca sve za mene ja ja ja...I onda kad umresh,..shta? Umresh,sve te stvari materijalne se vremenom ohlade,i za 10 godina niko nece znati da je to nekad bila ogrlica koju si toliko volela da nosis,sat koji si obozavao,nosice ga neko drugi nesvestan...Volim da mislim da smo mi na ovom zivotu stavljeni da brinemo jedno o drugima,ali da smo se nekako uz put izgubili i iznova ucimo..Ceo svet je jedno veliko dete koje ponovo uci kako da pazi,voli,brine.Zamisli da tvoje reci upucene nekom narkomanu mu promene zivot? Ili tvoj savet nagovori zenu da ne napusti muza zbog tamo nekog,jednoj maloj devojcici koja misli da nije dovoljno lepa kao ostale i zato stoji sama,ti joj ulepsas dan....Nece se mozda setiti tebe bash kad bude bila starija ali ce se setiti da je jednog tuznog dana kada je mislila malo o sebi neko dosao i ulepsao dan..Takve stvari ostaju u secanju,sitnice koje drugi urade za tebe,a promene ti sve. Za te stvari vredi ziveti,za jedan dobar osecaj koji cesh ti prosiriti na nekog drugog, i ko ce to nositi...Da se taj osecaj shiri,nije ni bitno od koga..dovoljno to da znamo da smo mi u jednom trenutku doveli do toga da se neko oseca lepo u jednoj minuti...I to su trenuci koji se racunaju u vecnost.

ja sam to drugacije razumeo.. ako su mu profesionalna dostignuca "besprekorna i veoma znacajna", onda je za covecanstvo malo bitno kakav je on bio covek.. ovde mislim na zaista vrhunske umetnike, naucnike.. ko te pita kakav je covek bio pikaso, dali, gete, ajnstajn.. dela ce ostati, a ako je bio los covek - to ce jedino boleti one koji su sa njim ziveli.. i ako budemo jednog dana pricali o njemu kao licnosti, sve te negativne osobine ce se prepricavati kao anegdote

i popricala bih sa vama na ovu temu

Kliknite za proširenje...

poprcaj...šo bi reko moj bratanac: pa popričaj popričaj.. ( :
znaš ša...niko nije savršen i jako uspešan u svim oblastima. tamo gde je čoek super, xtra, vr u svemu, obično zataji u privatnom životu.... a to sa kolegom, ne znam čoeka, al vidim da mu baš zameraš....ima tek nekoliko ljudi, možda dvojica, i jako su stari i nema više ništa bitno pred njima...za koje mogu da kažem da je tužno šo ih niko neće pamtiti kao dobre ljude, jer to nisu.....al objektivno je tako....i ne vidim da to njima smeta.....ne volim nešo da zameram ljudima....

ne zameram mu, samo ga ne postujem, a trebala bih, i verovatno bih da ga ne poznajem.