Флипер економија

Appel

Iskusan
Poruka
5.689
Борис Беговић

Чаробњак на флиперу
Флипераши воле ту игру, воле да им руке стално буду на дугмићима за контролу.

Знате ли шта су то флипери? Наравно! Кључ те игре лежи у томе да играч, мање или више успешно, непрестано шаље куглицу на врх флиперске плоче. Без играча који бесомучно удара по тастерима, и флиперима удара куглицу, нема ни игре, ни успеха. Не постоји нити један једини аутоматски механизам који куглицу тера у неку равнотежу или у одрживо кретање.

Власт је од српске привреде направила флипер. Нема равнотеже, нема стабилног кретања, не могу да делују аутоматски механизми, увек мора да се удара куглица. Уместо да се добро дефинишу правила игре, стране инвестиције се привлаче субвенцијама. Уместо да се отклоне највеће препреке инвестицијама, попут статуса грађевинског земљишта, плаћа се инвеститор да долази. Уместо да се реформише пореска управа и побољша ефикасност њеног рада, држава улази у предузећа и појављује се, противно одредбама Закона о приватизацији, као партнер страним улагачима. Уместо да се води политика курса која увоз чини скупљим, а извоз профитабилнијим, проблем дефицита платног биланса покушава да се реши директним преговорима (између осталог и о субвенцијама) са оним инвеститорима за које се процени да ће да увећају српски извоз.

У овом изабраном друштву први међу једнакима је Млађан Динкић – прави чаробњак на флиперу. И бележи неуспех за неуспехом – последица лоших потеза и лоших процена. Да поменем само неке. Неуспешан тендер за продају (имовине) РТБ Бор. Неуспешан тендер за приватизацију „Јата”. Почетна цена подигнута је на астрономски ниво у тренутку најдубље кризе авио-саобраћаја у последњих неколико деценија (у време када је барел нафте коштао 130 долара), као да нико није проверио има ли уопште заинтересованих, па се на тендер нико није ни јавио. Приватизација Телекома „Србија” иницијалном јавном понудом (ИПО) не само да је стратешки погрешна него се разматра у доба (почетка) глобалне финансијске кризе. „Фијат” до даљњег одлаже инвестицију (уплату средстава) у заједничко предузеће.

И шта у таквим околностима ради г. Динкић. Најављује нови флиперски потез. Улагање државе у нову топионицу у Бору. Инвестиција од ни мање ни више него 130 милиона евра. Зашто држава да улаже у то? Вероватно због тога што је лоше осмислила и спровела претходне тендере. Шта нама, грађанима Србије, гарантује да држава, односно г. Динкић који је заступа, неће да направи грешке у таквој инвестицији? Ништа! Штавише, оправдано је претпоставити да ће држава да почини све оне грешке које не би починио приватни инвеститор.

Г. Динкић процењује да је управо изградња топионице прави пословни потез. Одлично! Па зашто у то не уложи сопствене паре? Уколико нема довољно, може да их позајми под комерцијалним условима. И тако г. Динкић тврди да ће се ова инвестиција финансирати кредитима произвођача опреме. Напомена: кредити произвођача опреме представљају одложено плаћање, обично до 90 дана. Све остало је плаћање из буџета. Па зато је избила и крајње непримерена јавна препирка између два министарства због тога из које ставке буџета ће да се скине. Једино што није спорно јесте да се топионица финансира из буџета. Оног чији су приходи пројектовани на претпоставци о расту од 3,5 одсто у 2009. години.

А има још: није ово последње! Држава ће, најављује се, улагати у „Петрохемију”, Метанолско-сирћетни комбинат у Суботици, „14. октобар” итд. Чије паре ће држава улагати? Наше, драги моји порески обвезници. Оно што платимо разним порезима: на плату, на укупне приходе, на некретнине, као и ПДВ при свакој трансакцији. Ми то плаћамо, ми дајемо чаробњацима на флиперима паре за њихову игру, да могу да убаце новчић за још три куглице. Нису то њихове паре! А пошто нису њихове, они хоће још. Па читам да је „председник Општине Параћин затражио од Министарства економије да, као и у Бору, проблем у Српској фабрици стакла буде решен по моделу конвертовања државних потраживања у капитал предузећа. Српска фабрика стакла дугује држави око 20 милиона евра”. А Српска фабрика стакла је приватно предузеће! Када се на једном месту игра на туђ рачун, онда сви стану у ред.

И шта сад? Најбитније је да српска привреда престане да буде флипер. Да се омогући да делују механизми саморегулације. Да се искошена плоча исправи. Да почне да се игра, на пример, билијар. Играчи прво помно осмотре ситуацију на плочи, па онда осмисле следећи потез, па тај потез зналачки (познајући законе механике) реализују, па онда посматрају његове ефекте, кретање кугле и њену интеракцију са другим куглама, па онда анализирају свој потез, био он успешан или не, размишљају шта може да се поправи. Јако мало чињења, али је све мирно и добро осмишљено.

У чему је онда проблем? Зашто Србија под хитно не промени игру и не уведе билијар? Зато што то не одговара флиперашима – они воле ту игру, воле да им руке стално буду на дугмићима за контролу, да се њишу заједно са куглом. Они, чини се, не желе да играју ништа друго осим флипера! А цену њихове игре плаћамо сви ми – порески обвезници!

Извор: Политика
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Одличан текст. То је проблем Србије - флипер...
 
pisao čovek koji optužuje državu da voli da ima prste na dugmićima za kontrolu, i kao alternativu on nudi da pitaj boga koji privatnici drže prste na istim tim dugmićima, uz demagoški poziv "poreskim obveznicima" da nas potkradaju.
ja ne znam šta koji moj mi kao poreski obveznici plaćamo njega da drvi o privatnom sektoru dok visi na državnom fakultetu.
 
pisao čovek koji optužuje državu da voli da ima prste na dugmićima za kontrolu, i kao alternativu on nudi da pitaj boga koji privatnici drže prste na istim tim dugmićima, uz demagoški poziv "poreskim obveznicima" da nas potkradaju.
ja ne znam šta koji moj mi kao poreski obveznici plaćamo njega da drvi o privatnom sektoru dok visi na državnom fakultetu.

У праву си, вероватно би требало да место тога уђе у ДС или Г17 и игра и он мало флипера...
 
Zanimljiv clanak, u kome ima mnogo istine
Na zalost, mislim da je politika u ovom slucaju iznad trzista, tj. trziste se kroji iz politicke kuhinje i zato je tako kako jeste, a tu politiku smatram za jednu opaku bolest od koje nema izlecenja kad se u nju zagazi
 

Back
Top