Ко каже да нема пара

Astral-Blade

Aktivan član
Poruka
1.684
Светска глобална криза презадужености и хиперпродукције која хара тренутно по свету у основи има један једини узрок, а то је потпуно извитоперено и погрешно схватање новца као некакве робе, дуга или вредности саме по себи, што људи прихватају здраво за готово, а монетарне власти то максимално користе да убирају харач. Новац не може бити роба из простог разлога јер нема употребну вредност. Нема је ни папирни новац (осим ако не мислите да потпалите ватру са њим), а поготово је нема елетронски, тренутно најапстрактнији могући новац који се емитује (дописује) директно на текуће рачуне.

Новац није ни дуг, јер зашто би нека државна институција па макар то била Централна банка зајмила сама себи, тј. својој држави или друштву паре чије покриће се иначе налази у новоствореној вредности – производњи добара и услуга за чију размену и служи. Прави, некредитни новац је дакле медијатор, посредник у размени робе и услуга и као такав треба да има третман јавног добра односно поклона јер он то и јесте по својој природи. Давно је прошла ера племенитих метала, али народу је то неко „заборавио“ да каже и објасни како ствари у данашње модерно време треба да функционишу.

Можда би најсликовити пример тог маћехинског и заосталог феудалног односа власти према свом народу био тај да родитељ узме 1000 динара од свог детета и каже му ако будеш добар и вратиш ми те паре за 3 месеца са каматом од 150 дин, ја ћу бити вољан да ти опет узмем паре и позајмим наравно уз камату (а можда и више ако будеш добар). Звучи перверзно и сумануто, али нажалост верно одсликава однос власти према свом друштву о коме би јели требала да брине и за чији бољитак да се бори.

Ова светска криза је дакле чисто монетарни феномен, јер се новац емитује на погрешан начин и убацује у систем на погрешном месту, што је велики апсурд и неправда. Жалосно је и за сваку осуду да се сва ова силна отпуштања, затварања фирми јер „ето нема пара“, инфлација, задуженост, банкроти, беспарица, неизвесност, страх... имају за узрок то што неко не жели или једноставно не зна да је само довољно одштампати паре и поделити буџетским корисницима као поклон.

Зашто баш њима? Зато што је понуда далеко већа од тражње и давање тих пара у производњу или инфраструктуру би само погоршало ствари и повећало инфлацију. За износ емитованог некредитног новца држава би смањила порезе и додатно потпомогла привреду, а са њом и цело друштво. Овим би се брзо отклонила беспарица у друштву, а инфлација би била заустављена, јер не би више било бескрајне кредитне експанзије која се досад користила за покриће постојећих дугова и камата стварајући једно врзино коло задужености.
 
Добро и то је нешто за почетак :) Нисам ни очекивао да буде све јасно из прве, ипак је 100 година зеленашења оставило трага. Људе углавном буди номинална вредност одштампана на самом новцу. То је његова разменска вредност и нема никакве везе са употребном вредношћу која је карактеристична за робу, јер новац да поновим није роба. Он само посредује у њеној размени.

Да мало појасним. Када бисте питали данас просечног човека како настаје новац односно како га држава прибавља, добили бисте отприлике овакав одговор:

1. Прибавља га порезима (ок, то је од постојећег новца у оптицају)
2. Задужује се у иностранству, па по потреби мења у динаре или неку другу валуту
3. Постоји и штампање новца, али је то нешто лоше јер ствара инфлацију

Овај трећи одговор је заправо најважнији за нашу причу. Ако је штампање нешто лоше само по себи, како се онда продаје све више и више робе и услуга које се сваке године произведу. Ствар постаје још чуднија, ако знамо да у целом свету постоји сталан тренд смањења брзине оптицаја новца. У преводу споро мења власнике кроз ланац репродукције.

Јасно је дакле да се новац ипак штампа и то у великим количинама да би привреда могла уопште функционисати и роба се продавати, наравно и услуге.

Дакле, прва заблуда је разбијена, штампање није само по себи нешто лоше.

Хајде да видимо кад јесте.

Лоше је ако га има превише у оптицају у односу на новостворену вредност (БДП или бруто домаћи производ) у једном периоду, години или рецимо квартално. То вам је све оно што се произведе у једној земљи, укључујући пружене услуге, али само финални производи намењени крајњој потрошњи да се трошкови садржани у њима не би вишеструко понављали + разлика извоза и увоза. Уколико се деси да новца има више од тога, временом би дошло до инфлације, јер би тражња била већа од понуде. Људи би кренули да троше тај вишак пара и цене би скочиле. Али све док постоји та равнотежа, инфлација није могућа.

Лоше је и кад се одштампани новац пласира као дуг (кредит). Ово из разлога јер се на такав новац плаћа камата за чије враћање нема новца у систему него се мора штампати нови, што доводи до огромне кредитне експанзије и задужености људи и привреде. Тако се долази у апсурдну ситуацију да и поред огромне количине новца у оптицају, људи немају довољно пара јер већину зараде троше на враћање главнице и камате. Потпуно сулудо ако знамо да новац служи за размену добара и услуга, а не за враћање рекета монетарним властима.

Да би се све ово избегло и привреда нормално фунционисала, потребно је да новац буде пласиран као поклон, јер сам по себи нема вредност, сем оно мало папира у себи. Ако је електронски ни толико.

Обзиром да понуда далеко превазилази тражњу, потпуно је логично и нормално да се он даје крајњим потрошачима (рецимо за дечије додатке). Давати паре производњи када је тражња и онако мала јер влада беспарица, би значило доливати уље на ватру.

Да ли вам је макар мало јасније, има ли питања? Ја сам расположен, а остало је наравно на вама.
 

Back
Top