Zaboravljeno sećanje

Balthasar

Balthasar

Obećava
Poruka
62
Ja ovo postavih u Blog, ali nije bilo neke reakcije, pa sad da ga ostavim ovde...
Svako od nas poseduje bar jedno sećanje u sebi do kog ne može dosegnuti. Ne sećanje uništeno, tj. nesveno izbrisano, nego sećanje koje je uvek tu. Uvek nam je na dohvat ruke. Imamo utiske od tog sećanja, da li smo bili srećni, da li tužni. Da li smo možda zaboravili svoju prvu veliku ljubav iz vrtića, ili možda zaboravili prvi dodir toplog letnjeg sunca na simpatijinom obrazu. Svako od tih sećanja kruži oko našeg rukohvata namerno izazivajući, ponekad nervirajući nas. Kao nešto što smo izgubili, a opet ono je tu.
Da li ste ponekad osetili tako nešto, i da li ste uspeli da se setite onoga što ste zaboravili, ili ste kao i ja ostavljeni da dalje tražite?
 
Cini mi se da sam u stalnoj potrazi za tim a da pri tom ne znam niti sta je cilj prezvakavanja proslih momenata, ni sta je "to" sto je potrebno naci, ni koliko ima smisla kopati po secanjima zarad dolazenja do istine (a sta ako je nesto od toga samo fikcija??), ni da li ce se otkrovenjem doseci olaksanje...Ne verujem da se "to" moze izgubiti, ono postoji kao senka i uvek je iza, neuhvatljivo i realno nedodirljivo. Postavlja se pitanje da li bi blesak i spoznaja takvog secanja ulepsala i oplemenila sadasnjost...a i cemu? Sve po znacajnosti vanredno lepo sigurno ostaje i osvetli se kada se posegne za utehom i umirenjem... sve po znacajnosti vanredno ruzno sigurno ostaje i osvetli se kada se posegne za razlogom...Uteha daje nadu a razumevanje razloga daje snagu premda i dalje boli. To proslo, kakvo god bilo ionako ne moze da se vrati osim u mislima, i skoro je uvek preuvelicano u svojoj lepoti ili grozoti...njega je nemoguce preoblikovati osim mu (sada) dati drugi smisao...Da li bi novodoslo secanje na proslo bilo ispunjeno olaksanjem a vrednost datog trenutka procenjena? Te kosture mozda ipak treba ostaviti na miru...
 
Jedan od Frojdovih ogromnih doprinosa psihologiji je to sto se bavio tom temom, i sto je izumeo par nacina na koje se 100% ta "izgubljena" secanja mogu dosegnuti.

Ogromna razlika izmedju nacina na koji se on bavio tom temom i nacina na koji su se bavili svi ostali je u tome sto je Frojd odmah na pocetku shvatio da nauka nema dokaza da covek kao bice mora zaboravljati... tj. nema dokaza da to nije stvar volje neke licnosti. Ostali psiholozi su mislili da je to covekova urodjena nesposobnost da se seti, i nesto za sta niko nije odgovoran, jer je urodjeno. Frojd je tu bas nasao suprotno: jednu veliku odgovornost. Dakle, nasao je da smo sami krivi za to...

To je ujedno i razlog zasto mnogi ljudi koji imaju fobije od same mogucnosti toga da je neko za nesto "odgovoran" (citaj: koji misle da je sve stvar programiranosti) bacaju njegove knjige cim on kaze da nije dokazano da za to nismo odgovorni. (Kao sto i nije dokazano)
___
Moja licna iskustva: kada citam dobre naucnike, kao recimo gospodina Frojda, iz same price vidim da je covek u pravu... jer on tu daje argumente, a ne statistiku, te vidim zbog logike to da je u pravu i pre nego sto pokusam da primenim te tehnike koje on predlaze. Naravno, rezultati su i vise nego uspesni, i za moju okolinu krajnje zacudjujuci, posto recimo nije svejedno komsijama ili porodici ili drugovima iz detinjstva kad vide da ti zaista mozes da se setis i stvari kad si imao 3 godine... Imam 2 ogromne svescurine u koje sam zapisivao ta secanja koja sam uspevao da povratim njegovim metodama.
 
Poslednja izmena:
Osim toga, poznavnaje Frojdove teorije o potiskivanju jeste i treba da bude deo opste kulture i obavestenosti... mada ipak nije tako, jer se u udzbenicima i medijima o Frojdovim licnim misljenjima i nalazima daju dezinformacije, zato se ne moze zajebati niko ko oce da sazna o tom cuvenom "potiskivanju" direktno iz Frojdovih knjiga.
 
Balthasar:
Ja ovo postavih u Blog, ali nije bilo neke reakcije, pa sad da ga ostavim ovde...
Svako od nas poseduje bar jedno sećanje u sebi do kog ne može dosegnuti. Ne sećanje uništeno, tj. nesveno izbrisano, nego sećanje koje je uvek tu. Uvek nam je na dohvat ruke. Imamo utiske od tog sećanja, da li smo bili srećni, da li tužni. Da li smo možda zaboravili svoju prvu veliku ljubav iz vrtića, ili možda zaboravili prvi dodir toplog letnjeg sunca na simpatijinom obrazu. Svako od tih sećanja kruži oko našeg rukohvata namerno izazivajući, ponekad nervirajući nas. Kao nešto što smo izgubili, a opet ono je tu.
Da li ste ponekad osetili tako nešto, i da li ste uspeli da se setite onoga što ste zaboravili, ili ste kao i ja ostavljeni da dalje tražite?
Kliknite za proširenje...

Jesam, dosta sećanja mi je potisnuto, ali samo se setim situacije, malo više
udubim, koncentrišem i ako ne odmah, za neko vreme (nekad dana ili čak
meseci) se setim svih pojedinosti, detalja, kao da mi se sad dešavaju.
 
Balthasar:
Ja ovo postavih u Blog, ali nije bilo neke reakcije, pa sad da ga ostavim ovde...
Svako od nas poseduje bar jedno sećanje u sebi do kog ne može dosegnuti. Ne sećanje uništeno, tj. nesveno izbrisano, nego sećanje koje je uvek tu. Uvek nam je na dohvat ruke. Imamo utiske od tog sećanja, da li smo bili srećni, da li tužni. Da li smo možda zaboravili svoju prvu veliku ljubav iz vrtića, ili možda zaboravili prvi dodir toplog letnjeg sunca na simpatijinom obrazu. Svako od tih sećanja kruži oko našeg rukohvata namerno izazivajući, ponekad nervirajući nas. Kao nešto što smo izgubili, a opet ono je tu.
Da li ste ponekad osetili tako nešto, i da li ste uspeli da se setite onoga što ste zaboravili, ili ste kao i ja ostavljeni da dalje tražite?
Kliknite za proširenje...

Ja bih to nazvala nemir...Desava mi se da "osetim miris ali nemam jasne obrise" , to sto si rekao,secas se samo emocije.
Mene plasi zaboravljanje, kada se sretnem sa starom drugaricom i spomene se neki stari dogadjaj,i ja ne mogu da se setim, ili mi se cini da to nije bilo tako...Zaboravom gubimo deo sebe...a opet vreme ispira i izvrce secanja.
 
Balthasar:
Ja ovo postavih u Blog, ali nije bilo neke reakcije, pa sad da ga ostavim ovde...
Svako od nas poseduje bar jedno sećanje u sebi do kog ne može dosegnuti. Ne sećanje uništeno, tj. nesveno izbrisano, nego sećanje koje je uvek tu. Uvek nam je na dohvat ruke. Imamo utiske od tog sećanja, da li smo bili srećni, da li tužni. Da li smo možda zaboravili svoju prvu veliku ljubav iz vrtića, ili možda zaboravili prvi dodir toplog letnjeg sunca na simpatijinom obrazu. Svako od tih sećanja kruži oko našeg rukohvata namerno izazivajući, ponekad nervirajući nas. Kao nešto što smo izgubili, a opet ono je tu.
Da li ste ponekad osetili tako nešto, i da li ste uspeli da se setite onoga što ste zaboravili, ili ste kao i ja ostavljeni da dalje tražite?
Kliknite za proširenje...

Desi mi se ponekad da ne mogu svega lepo da se setim i onda
prizovem osećanja i osećaje koja sam imala u tim trenucima i
tada mi se slike same polako ređaju, jedna za drugom i lagano
se povezuju. Jednom je to trajalo par godina, dok nisam napravila
celu sliku, predugo je trajalo i čini mi se time ispalo beskorisno
iz ugla praktičnosti. Inače je mnogo brže i svrsishodnije.
 
Balthasar:
Ja ovo postavih u Blog, ali nije bilo neke reakcije, pa sad da ga ostavim ovde...
Svako od nas poseduje bar jedno sećanje u sebi do kog ne može dosegnuti. Ne sećanje uništeno, tj. nesveno izbrisano, nego sećanje koje je uvek tu. Uvek nam je na dohvat ruke. Imamo utiske od tog sećanja, da li smo bili srećni, da li tužni. Da li smo možda zaboravili svoju prvu veliku ljubav iz vrtića, ili možda zaboravili prvi dodir toplog letnjeg sunca na simpatijinom obrazu. Svako od tih sećanja kruži oko našeg rukohvata namerno izazivajući, ponekad nervirajući nas. Kao nešto što smo izgubili, a opet ono je tu.
Da li ste ponekad osetili tako nešto, i da li ste uspeli da se setite onoga što ste zaboravili, ili ste kao i ja ostavljeni da dalje tražite?
Kliknite za proširenje...

Ako mislimo na isto, ja se sjećam ali kako godine prolaze sve više slabi prijatnost koju sam doživljavao ranije sjećajući se toga. :(
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top