Нова Вулгата

ВРЕМЕНИК

Камено доба, обухвата време до 10.000 година с.е.
Прасербиско доба, од 10.000 до 4000 година с.е.
Два раздобља:
Ратарско од 10.000 до 5500 год. с е. и
Стајство од 5500 до 4000 год. с.е.
Древносербиско доба, од 4000 до 2000 год. с.е. Ово доба се поклапа са раздобљем Имества.
Сербиско доба, обухвата време од 2000 год. с.е. па до 1000 год. н.е.
Ово доба делимо на девет раздобља:
1. Првог Царства 2000 -1325 год. с.е.,
2. Другог Царства 1325 - 815 год. с.е.,
3. Карановића или Македонско 815 - 320 год. с.е.,
4. Панцарства 320 - 50 год. с.е.,
5. Румско време 50 год. с.е. до 235 год. н.е.,
6. Илирско време 235 - 490 год. н.e.
7. Свевладовића 490 - 640 год. н.е.,
8. Светимировића 640 - 794 год. н.e. и
9. Оштривојевића 794 -1000 год. н.е.
Сербо-Словенско доба, од 1000 - 1500 год. н.е.
Ово доба делимо на четири раздобља:
1. Оштривојевића 1000 -1171 год. н.е.,
2. Немањића 1171 - 1371 год. и.е.,
3. Јаблановића 1371 -1443 год. н.е. и
4. Хранића 1443 -1500 год. н.е.
Словенско доба, од 1500 године.

САБИРНИК

Мање познате речи:

Бриње: cuirasse fr-., armour Eng.
Веда: scientia lat., connaissance fr., knowledge Eng.
Ведење: δόγμα, dogma lat.
Ведосан: erudit fr., learned Eng.
Ведосник: l'erudit fr., erudits Eng.
Ведосно: d'une maniere erudite fr., in an erudite manner Eng.
Ведост: erudition /r., erudition Eng.
Веледа: pythie fr-., pythia Eng. Девојка која је у име једног од великих богова давала
пророчанства
Временик: chroniquey fr-., chronicle Eng.
Гвозд: pointe de lance fr., spear-head Eng.
Дегба: contradiction fr., contradiction Eng.
Делор: auteur fr., author Eng
Дивонија: mythologie fr., mythology Eng.
Земљони: geometrique fr., geometrical Eng.
Иноречно: allegorique fr-., allegoric Eng.
Исполза: коришћена помоћна средства при остварењу неког дела.
Исход: exodeyr., Exodus Eng. Исход Јевреја из Мисира.
Катунство: transhumance fr., transhumance Eng.
Месиво: magma, pate fr., dough Eng.
Местоими: noms topographiques fr., topographical names Eng.
Обеза: diademe fr-., diadem, coronet Eng.
Ордија: lármee fr., аrmу Eng.
Пареда: божансгво нижег реда чији се обред припаја божанству вишег реда. Сваки од великих богова је имао и своју пареду
Писмена: код слова и бројева имамо њихова писмена и гласовну вредност. Писмена су
писани знаци истих.
Повест: делимична историјска грађа, збир података о неком догађају у одређеном времену.
Повед: roman fr., novel Eng.
Прелик: corruption (sens figure) fr., corrupt Eng.
Преличено: corrompu (sens figure) fi-., corrupt Eng.
Риста: такмичење у брзини и спретности.
Ростра: истурени оштри део нa лађи у виду рога.
Сарис: дугачко копље валанке (фаланге).
Сатва: ж., parrainage fr., sponsorship Eng.
Сатвар: м., repondant, garant, parrain fr-., sponsor Eng.
Сквозје: travers fr-., fault Eng.
Скута: велики штит за цело telo
Словесник: I'intellectuel fr-., intellectuel Eng.
Словест: intelligence fr., inteligence Eng.
Статма: etape^r., stage Eng.
Стен: место заштићено од сунца
Стони: capitaly fr-., capital, principal Eng.
Сугуб: excessir fr., excessive, undue, intemperate Eng.
Сугубо: excessivement fr-., excessively Eng.
Суиме: synonyme fr., synonymous Eng.
Суперник: emule fri:, emulator Eng.
Сура: сунце представљено у виду руже.
Суперство: competition fr-., competition, contest Eng.
Tapг: protecteur fr., protector Eng.
Тема: број од десет хиљада или од десет година.
Тистла: окићена грана дрвета са којом су махали у Баковом обреду, нарочито при игрању.
Трута: troupe fr-., troop Eng.
Тумба: douve, fosse fr., moat, ditch Eng.
Тур: врста бика.
Числени: numerique fr., numerical Eng.
Шаст: marche fr., march Eng.
Шаствовати: marcher fr-., to march Eng.

Античка Европа била је сербиска, културно, језички и добрим делом народски. Ватиканска Црква је, под изговором ширења хришћанства, рушила сербизам и па његовим рушевинама стварала нове државе и народе, и нову њену културу. Најтежи ударци сербизму су нанети између осмог и четрнаестог века. Њено новостворено стање Ватиканска Црква је потом бранила свим средствима, међу којима је била нарочито изражена цензура античких писаца и над свему што је објављивано. А хришћанство које је она ширила, мачем и огњем, било је пре све друго до стварно хришћанство.
Дагоберт краљ Фруга, шаље код краља Сама, око 625 године, поклисара по имену Сикера, с молбом да се заиштите његови трговци у Самовој држави. Сикер, који је, како изгледа, говорио српски језик, преобукао се у српску ношњу и тако изишао пред краља Сама и изнео Дагобертову молбу. Само је рекао Сикеру да ће све бити у реду ако Дагобeрт жели да склопи и одржи савез са њим. На ово је Сикер одговорио: '"То не може бити да он слуга нашега Господа склапа савез са псима!" Тада је Само рекао: "Па када је тако, како кажете, да сте ви божије слуге, а ми пси, та се увреда смрћу кажњава, то што ви чините није воља нашег Господа, то ви чините као лоше слуге и достојно је освете!" Затим га је избацио напоље. (146.III.ст.291) Са хришћанском вером ишло је уједно и расрбљавање покрштених народа. Стара србиска вера је била врло блиска, у основним начелима, хришћанству, које је много шта наследило из старе сербиске вере и културе. То је био разлог више за Ватиканску Цркву што је прогонила сербиску културу и уништавала народе њене носиоце. Гвозд копља Ватиканије био је и остао уперен на Србе, зато што су они носиоци европске историје и у историји предводници словенских народа.

Марксонија је створила свој поглед на историју и представила је као један непрекидни ланац догађаја повезаних са борбом класа. Иако је империја Марксоиије била у словенским земљама, она је по духу и делу била противсловенска и нарочито противсрбиска. Прво копље на Србе бацио је лично Маркс, када их је у својим новинским чланцима називао свим погрдним именима, под изговором критике за њихово буњење против Турака, у ствари зато што се боре за своје ослобођење од ропства. Српска историја се није, ни у којој сразмери, могла уклопити у марксистичке погледе на историју, то су две потпуно неспојиве и противречне целине. Изговори су могли бити различити, али антисрбизам Марксоније био је сталан. У Совјетском Савезу, водећој држави Марксоније, "Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија" служила је као званично мерило стања и гледишта Марксоније. У томе делу Срби су приказани као неки ' узгредни производ историје, заправо као неисторијски народ. У друтом издању од 1935 године, Србима је посвећено пола странице, а Албанцима страница и четврт. Србији је посвећен простор од десет страница, а Албанији од осамнаест страница. То је био однос према нама једног народа чија се стара историја и порекло не могу одвојити од иаших. Пошто су Албанци, што се историје тиче, најсиромашнији народ у Европи, узели смо њих за упоређење. Према "Бољшој Енциклопедији" Срби су иза Албанаца, то јест на задњем месту у Европи?

Између Ватиканије и Марксоније ми Срби смо се нашли као између чекића и наковња. Државна политика и водеће србиске научне установе биле су у њиховој служби. Сваки глас истине и сваки покушај научног продора нападани су са свих страна и сламани. Зато ова књига није само једна добра књига, једно високо научно историјско дело, она је више од тога. Ово је штит и мач Историје, њен победоносни стег - Нова Вулгата.

У праисторијском времену развио се један бројан народ, беле расе, у центру савремене Европе, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка истраживања сведоче нам о непрекидности културног развоја и просторног ширења тога народа. Разне повести, па затим историја, говоре нам о томе народу као главном историјском народу Европе, чија је култура оставила широке трагове код свих европских народа и добар део азиских народа. Тај народ ми називамо прасербиским у времену од његових првих трагова па до 4000 година с.е. После овога датума Прасерби постају све познатији. Древно Сербиским временом називамо раздобље од 4000 па до 2000 година с.е., када се већ Серби појављују под својим историјским именом. Раздобље од 2000 година с.е. па до 1000 година н.е. називамо Сербиским Временом. Раздобље од 1000 година па до 1500 година називамо временом Сербословена.
Археолошки налази показују нам Сербе као превасходно земљоделски народ, који врло брзо осваја прераду и употребу метала. Постоје материјални докази да се на прасербиском простору Европе мјед употребљавала још пре 5000 године с.е. Серби су достигли високи степен културног развоја још у четвртом хиљадију, када су усавршили своја верска схватања и писменост. Прво савршено словно писмо, азбуку, имали су пре свих других народа на свету, што доказује винчанско писмо. Пошто су у своме ширењу досегли до обала јужних мора, Серби се показују као смели и способни морепловци. Ту своју нову славу нису постигли без већих напора у савлађивању мора, што доказује и само име - море, које су дали великој, немирној и дубокој води, а што је у вези са мором, мрењем и смртном опасности. Средоземно Море назвали су Пелагом, по имену једног од главних сербиских племена. Своју савршену писменост разнели су по свим обалама Пелага, по целој Европи, Блиском Истоку и све до Индије.

Источни народи, они са Блиског Истока и из Мисира, иазивају Сербе једноставно "Поморцима", односно "Поморским Народом", али истовремено и "Серданима", што је у ствари суиме Серба. Острва на Пелагу постају њихова упоришта и међу њима најважнију улогу имао је Крит.
Поред општог народног имена код Серба се појављују бројна племенска или месна имена. Нека од њих су настала и од имена племенског вође, нарочито у новоосвојеним земљама. Што је народ био бројнији и просторно се ширио, то је и број оних имена био већи. Сербиско друштво је врло рано било уређено као сталешко друштво у коме су била прво три, а касније четири сталежа. Прва три сталежа су сачињавали владарско ратнички, свештено просветни и ратарски сталеж. Владарско ратнички сталеж сачињавали су, поред владара и ратника и сви вршиоци власти и чиновници, сав управни сплет. Припадници овога сталежа називали су се Гетима и са тим или мало преличеним именом називају Сербе у многим земљама света. Сербиски Гети постају врло познати широм Европе, предње Азије и северне Африке. Ово сталешко име се врло често употребљавало као народно име.
Поред ииза мањих, Серби су предузели и два велика освајачка похода, од Дунава до Инда. Истовремено су шастовали Европом све до Шпапије и Британије.У Индији и Ирану се називају Аријевцима, на Блиском Истоку Хетима, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су суимена за Гете.

И поред стварања њихових врло бројних држава, на врло удаљеним просторима, мешања и заједничког суживота са другим народима, Серби су у већини случајева одржали своје језичко и верско јединство све до појаве хришћанства. Та језичка јединственост обележавана је прво именом Јазика (Јазига), а потом Словена, то јест они који слове истим језиком.
Ојачала хришћанска Црква, почевши од 6-ог века, ствара своје хришћанске државе и даје подчињеним јој народима нова имена, одвајајући их тако од великог сербиског стабла, културно и језички. Зато је и назив Словени у данашњем времену изгубио своју подлогу, своје првобитно значење и једино још служи за потирање србиског имена.
У овоме делу ми употребљавамо старији облик србиског имена - Серби, онако како смо се тада звали, пошто је савремени облик нашег имена - Срби новијег датума.

СВЕТО ПИСМО СТОНИ ИЗВОРНИК

Излагање ове књиге почињемо са поглављима о догађајима изложеним у Светом Писму. Време од пре тих догађаја, насловљено Српски Корени, приказујемо тек потом, на другом месту, иако би према току времена овај део требао да дође на прво место. Ово је учињено из разлога што нам Свето Писмо служи као темељни извор, не само за оно поглавље, него и за целу књигу. Поред огромног уважења и његовог верског значаја, Свето Писмо има и улогу веродостојног историјског извора. За то је оно за нас најважнији сведок - стони изворник! Овде се ради о једном потпуно новом приступу историји, заправо о открићу једног великог дела старе историје, коме се све до сада, није приступало као саставном делу једне националне историје. И поред Јевреја, ми Срби смо једини народ који своју националну историју може да темељи и на Светом Писму.
Иако ми данас располажемо са више врста записа старијих по времену од Старог Завета, ни једна скупина тих записа нема ту прегледност и ширину повести о народима тадашњег познатог света као што се то налази у њему, који обухвата Европу, Азију (до реке Инда) и северну Африку. Свето писмо се обично назипа Виблијом, код Грка и Латина, па следствено и код свих западних народа. Име потиче од грчке речи τά Βιβλία, што значи Књиге, примењена у множини. Од Грка су ову реч преузели Латини -Biblia, а од њих сви савремени западни народи. Ми Срби називамо те свете књиге - Свето Писмо, дословно онако како су их називали први xpишћани, у првом веку, на грчком γραφή- писмо. Ово је крупан доказ да смо ми Срби, иако не сви, примили хришћанство непосредно од светих апостола, тачније од апостола Павла, у првом веку. Да смо примили хришћанство посредно, преко Грка, ми не би имали оно име за свете књиге, него би их звали Библија или Вивлија. Од другог века хришћани су Свето Писмо називали Завет и разликовали су два Завета, Стари и Нови Завет. Јеврејска реч "Берит" има значење савеза и мисли се на савез између бога и човека. Грци су ову реч превели са διαθήκη, што су пак Латини превели са testamentum, и обе ове речи одговарају српској речи - завет, а све заједно

подразумевају и савез. Иако употребљене речи нису у потпуности исте са оном из јеврејског језика, оне у своме значењу ипак говоре исто. Први део Старог Завета, у коме се објашњава постанак света и народа, јевреји називају са два имена: Изирот и Бершис.На грчком језику то се зове Γενεσις и ова грчка реч је усвојена од Латина, као Генеза, што значи рађање. Међутим ову другу јеврејску реч писали су на латинском и као Beresith и преводили са – почетак. (94.ст.167) О првој реч, «Изирот» ништа не говоре, осим Анђелије Станчић Спајићеве, која с правом каже да је ово србиска реч у јеврејском језику.(58.ст.28) «Изирот» је у савременом србиском изговору Изород, а можда је тако изговарана и раније. Било како било, она тачно одговара грчкој речи «Генезис».
Ми знамо да су се, нарочито у прастара времена, народи померали, мешали и мењали животни простор, па је за правилно разумевање оног што је изложено у Изороду било потребно превасходно одредити што тачније време писања овога дела Старог Завета. Познати Исход Јевреја из Мисира десио се 1264 / 1260 год. с.е., а почетак освајања Палестине 1230 / 1225 год. с.е. (12.ст.1б7). То је уједно било време објаве Мојсијевих закона и почетак Старог Завета. Постоји доста дуго раздобље усменог предања, пре почетка писања Старог Завета. Први његови делови писани су на јеврејском језику, а затим је један део написан на араменском језику, који је био међународни језик на Блиском Истоку, и који је био у употреби и код Јевреја од почетка 7-ог века с.е. Араменски језик је задржао улогу међународног језика све до у време после Христа. И сам Христос је говорио тим језиком и на њему је држао своје проповеди. Пo Олбрајту араменски језик је настао од једног наречја западно семитског, говореног у северној Месопотамији у почетку другог хиљадија. (53.ст.17б) Међутим, име је добио по Араму, пределу у северној Месопотамији по коме се и Сирија називала Арам. Араменски језик је био у употреби, као један од језика, у Асирији, а потом у медиској и персиској царевини и у царству Селеукића, од 4-ог века с.е. Неки делови Старог Завета потичу чак из другог века с.е. и писани су на грчком језику, који је од 4-ог века с.е. био постао међународни језик.

Нови Завет је написан цео на грчком језику и са њега превођен на друге језике. Стари Завет је преведен на грчки језик у Александрији, 277 године с.е., у време владавине цара Толомеја II Лагића. Taj превод је познат, на Западу, под именом "Седамдесетник", јер се обично узима да је на њему радило седамдесет преводилаца, независно један од другог. Али, тачно је да су била 72 преводиоца. Зато ми, уместо "Седамдесетник", употребљавамо назив Превод 72. Овај превод је уједно најбољи и најпотпунији превод Старог Завета. Оба Завета превео је нa латински језик један Србин, Софроније Јероним, славни Свети Јероним, 382/385 године н.е. Тај превод је познат под именом Vulgata и он служи, од тада па до данас, као званично Свето Писмо Ватиканске Цркве. Реч Вулгата на латинском језику значи - раширена, општа ствар. Приликом превођења Старог Завета Јероним се у главном ослањао на Превод 72.
У научном свету се сматра да су Јевреји, неке од закона што су унели у Стари Завет, узели од становника Kанана, које су ту затекли приликом поседања Палестине, а међу овим, можда и десет Божијих заповести. Део Старог Завета који се зове Изород и предање о Потопу узели су из Асирије. Познавање просторног размештаја народа, односно племена по земљама, у Европи и у Малој Азији, могло је потицати само из Асирије, пошто Јевреји нису имали, са већим бројем од њих, никаквих додира. Иако се Изород не може узети као историја, у правом смислу те речи, он јесте збир повести које нам, уз друга сазнања, омогућавају стварање једне историјске целине.
Приступ етнографији Изорода вршен је, од стране већег дела заветословаца, углавном, на један једноставан и врло прост начин, како се то још увек чини од стране већинe савремених писаца. Упражњава се буквално тумачење, као на пример: да је сваки од поменутих народа имао истоименог претка од кога је цео народ потекао. Да су три наведена Нојева сина: Сем, Хам и Јафет, представници поделе на три расе народа. Да је време живота сваког од родоначелника, дато у јеврејском временику, уједно и почетак постојања дотичног народа. Да је Изород написан у време Мојсија. Држећи се овако унапред одређених приступа, није стварно било могуће

разумети све оно што у Изороду пише, нити повезати крај са крајем. Зато су, осим неколико јачих научника, сви одреда поломили зубе на тумачењу Изорода. Ни једно од поменутих схватања и приступа није одрживо, нити је тачно. Пре свега три Нојева сина: Сем, Хам и Јафет, нe означавају поделу човечанства на три расе, јер људских раса има више од три, а међу потомцима ова три представника, расе се налазе измешане. Међу потомцима Хама налазе се заступљене три расе. Међу потомцима Јафета, опет три и међу потомцима Сема посигурно две, а можда и три или четири расе. А шта са оним расама које нису заступљене међу потомцима ни једног од њих, а које су у време писања Изорода биле познате? Цела жута раса је изостављена у Изороду, а она је у то преме била врло бројна и позната. Друго, поменути народи у Изороду нису постали од тако званих родоначелника, нити по њима добили своја имена, него обратно, имена родоначелника су створена од имена већ постојећих народа. Када се говори о родоначелницима, говори се у ствари о народима, посредно и иноречно. Време живљења сваког од родоначелника, дато у јеврејском временику, је и сувише позно, пошто су сви главни историјски народи били врло добро познати много раније. Примера ради, рођење Јафета ставља се у 2394 годину с.е. (31.сг.162) У то време су јафетски народи запремали две трећине Европе и Малу Азију. И треће, Изород није написан у време Мојсија, него тек у седмом веку с.е. Народи и њихов просторни распоред, земљоно поређење, који се налазе у Изороду одговарају стварном стању какво је било у седмом веку с.е. Откривени асирски записи омогућавају да се тачно датирају поједини догађаји из Изорода и потврђују да је грађа за Изород узета из Асирије.

Први писани старозаветни пророци, то јест они чија су пророчанства записана у време њиховог живота, били су Амос и Хосеа, из времена око 750 године с.е. Џорџ Смит помиње у своме временику откриће Kњигe Закона 621 године с.е. (13) У асирским записима, откривеним прошлог века, налази се потврда пророка Езекиела у вези "Гога - краља Магога". Ради се о стварној историјској личности, око половине седмог века с.е. из времена цapa Асурбанипала, који је ратовао са Гогом краљем Сака и заробио два његова сина. (14.ст.384) Саки су били народ из средње Азије који су стари писци убрајали у Ските, јер тако им је било лакше избећи објашњење ко је тај народ. А ко су све Скити, о томе ћемо говорити касније. Да ли се тај краљ звао Гог или Гогољ и то је посебно питање. Саке су звали и Маса-Гетима или Меса-Гетима, заправо предео са којег су дошли био је предео Маса-Гета и отуда код Езекиела име Магог. И још једна важна чињеница: у Изороду се говори о народима према њиховом распореду по земљама а не по њиховој сродности, блискости или несродности. А још мање по наводној расној припадности. Тако имамо случај да се један исти народ помиње под више имена, у више земаља, а и народи потпуно различитог порекла приказују се као сродници, само зато што су суседи или измешани на одређеним просторима. У случају приказа Неброда и његових дела испало је тако да је он једном приказан пореклом од Куша, а ином приликом од Сема. Тако имамо и три народа под именом Хавила, један у земљи Семита, а други у земљи Хамита и трећи у земљи Јафетита. Па испада да су Хавиле Семити, Хамити и Јафетити уједно. Уз то налазимо и различита значења Куша.

ИЗОРОД

У Изороду, под бројем 10, каже се: "Ево потомства Нојевог, Сем, Хам и Јафет". Па јеврејском језику се Сем помиње и као Шем, а на грчком језику се Јафет помињe као Јапет.
Потомство ова три Нојева сина смештено је, у главном, на три велика копна: Семово у Азији, Хамово у Африци и Јафетово у Европи. Јосиф Флавиус каже: Синови Јафетови населили су Европу до Гибралтара и на местима која нису још била насељена. (75.1.ст.110) Свети Јероним каже: "Јафет син Нојев имао је седам синова ко|и су поседовали земљу у Азији од реке Амана и планине Таура, Коло Сирије и планина Киликије па до реке Дона. У Европи све до Гибралтара..." (78.ст.999)
Јафет има седам синова и то су: Гомер, Магог, Мадај, Јован, Тубал, Мешех и Теирас. Шта се крије под овим именима и њихов земљони распоред видећемо мало касније. Двојица од
Јафетових синова имају и своје синове и то су Гомер и Јован, Гомерови синови су: Ашкеназ, Рифат и Тогарма. Јованови синови су: Елиша, Тарсис, Хетим и Роданим.

Затим у Изороду пише: "Од њих су насељена острва народа, према њиховим земљама, према језику сваког од њих, према њиховим родовима и према њиховим народима." То значи да су "острва народа" насељена од Јованових синова.
Синови Хамови су: Куш, Мисраим, Пут и Канан. Затим се помињу Кушових пет синова и два унука.
Видели смо да су Нојеви синови били; Сем, најстарији, Хам, средњи и Јафет, најмлађи. Сада се редослед њиховог приказивања oбрћe и прво се говори о Јафету и његовом потомству, као историјски најважнијој скупини народа. Као други по важности приказан је Хам, а затим се, пре приказа Семових потомака и пре приказа свих Хамових потомака, говори о једној историјској личности, јединки, која се по историјској важности ставља испред више од половине друге и целе треће скупине народа. И каже се: "Kуш породи такође Неброда; он је тај који је почео да буде силан на земљи. Био је дивовски ловац пред Вечним; зато се каже, као Неброд, дивовски ловац пред Вечним. Владао је најпре над Бабелом, Ереком, Акадом и Келенима, у земљи Сенар. Из ове земље је изишао Acуp, он је саградио Ниниву, Рехобот-Ир, Калах и Ресен, између Ниниве и Калаха; то је велики град." Затим се набрајају шест Мисраимових синова и једанаест Кананових синова. И каже се: "То су ту Хамови синови, према њиховим родовима, према њиховим језицима, према њиховим земљама, према њиховим народима."
"Родили су се такође синови Сему, оцу свих Хеберових синова и старијем брату Јафетову. Семови синови били су: Елам, Асур, Арфаксад, Луд и Арам." Арам је имао четири сина, а Арфаксад једног.Арфаксадов унук је Хебер, који се сматра родоначелником Јевреја.

Овај приказ тадашњег познатог света, значајних народа и земаља, дат је у најкраћем могућем облику. Он је тачан и доследан, само што разумевање истог није лако доступно. Оно је чак отежано нагомиланим предрасудама, тако да се ни најбољи историчари, и они које ми с правом убрајамо међу најбоље, нису могли потпуно снаћи. Као пример навешћемо три приступна става етнографији Изорода једног од бољих фрушких историчара, Алфреда Мориа, који каже:
"Народе или земље које нам представљају ова имена не треба тражити много далеко од земље коју су поседовали Јевреји, пошто је њихово знање географије било доста ограничено."
Ово схватање, широко заступано у научним круговима, било је потпупо погрешно, јер се у Изороду нe ради о јеврејском познавању географије, него о асирском знању исте, пошто су Јевреји све ово преузели од Асираца, који су имали врло широко знање не само географије него и земљоног размештаја појединих народа и племена у Европи и у Азији. Већи део набројених народа је чак био, бар једно време, у саставу асирске царевине.
Други приступни став Мориа је овај: "Сродство које су Јевреји признавали између разних народа, њима познатих, мора се узимати тако што су првобитно ти народи живели у суседним земљама." За разлику од већине писаца, који су узимали буквално наведено сродство, Мори је овде био у праву поштo је увидео да се то наведено сродство исказује више географски него родбински.

Трећи Моријев став је овај: "Разматрање различитих имена придодатих у Светом Писму Јафету, омогућава да се установи, ако не сви укупно, оно бар у најмању руку велика већина народа ове расе, да је била смештена на пределу Кавказа." (77.март/април.ст.218). Иако у претходном ставу Мори увиђа пресудну улогу географије у приказивању народа, односно земаља, он се овде поново враћа на утрвени пут тумачења етнографије Изорода, израженог у првоме ставу, а то је да поменути народи или земље не могу бити удаљени од Палестине, па су према томе све европске земље и неколико азиских, стрпали на Кавказ, као да су те земље биле ту поређане на спратове! Остало је само још да их питамо да ли су поседовали и лифтове. Чудно заиста, да тако учени људи нису могли да схвате сву бесмисленост таквих поставки.
Филон из Александрије објашњава да се у Изороду настанак народа и њихова сродност дају иноречно. (123.1. ст.140). Иако је Филон био врло познат као писац јеврејске историје, мало ко је ово његово упуство усвајао. Грци су нам пренели нека старија предања о постанку света и људске расе која потиче од Јапета. Овај Јапет је представљен у борби са небом и дивовима званим Титанима, тако да је и Јапет један Титан који је заједно са Хроносом бачен у Тартар. (Илијада VIII-479) Јапет је представљен као син Ураноса и Земље, а његов син Прометеј је дат као ствараоц човечанства. Прометејева жена се зове Азија. Бошар каже: Јафет је бог Посејдон. (2.1.1.1.) А Ноје је Сатурн или Хронос. (2.LIV.ХII.) Јафет је у дивонији представљен као Посејдон или Нептун, бог мора, јер су његови потомци населили острва. (31) Не само Јафет и Ноје, него и свака друга личност из Изорода је била оличена са неким посебним божанством из старог многобожачког веровања.

Да се осврнемо и на четири рајске реке из Изорода, поглавље под бројем два. Нигде Филоново упуство о иноречју није било тако снажно изражено као у односу на ове четири рајске реке. За четири рајске реке узете су у Изороду оне реке на чијим се обалама развила посебна просвећеност и по томе су оне биле различите од других река, важније и светије. Те четири рајске реке су: Дунав, Нил, Тигар и Еуфрат. Дунав је на првом месту јер је Подунавље било колевка најстарије и најважније просвећености. Уствари, четири рајске реке су представљене као четири рукавца једне исте рајске реке. Први рукавац рајске реке се зове Пишон, на грчком се пише као Фисон и ова реч подразумева питомност. Џон Кито каже да Пишон значи - ток, матица. (1б4.ст.8) Под овим именом може да се подразумева и река. У Изороду се каже: "То је она река која захвата сву земљу Хавила, где је нађено злато." Друга рајска река се зове Гихон и она захвата сву земљу Куша. Одмах се под именом Гихона препознаје река Нил. Трећа je Хид-Декел која тече испред Асура. И овде се одмах препознаје река Тигар.Четврта је река Прат, што је старо име Еуфрата. Заправо Грци су од имена Прат направили Еуфрат. У вези Пишона, то јест Дунава, видети поглавље Новаковића: «Срби и Рајске Реке». (178)

Н Е Б Р О Д

Да би смо лакше и боље разумели оно што пише у Изороду о Неброду, његово дело и историјску улогу, потребно је да се прво осврнемо на Александра Великог и на његов поход на исток.
Уочи поласка на освајање Азије, млади цар Александар III Карановић, проглашен Велики, одржао је припремни састанак војних, грађанских и верских првака у Пели, почетком пролећа 334 године с.е. (36.1.ст.145/6) На томе скупу Александар је изложио разлоге војног похода на Персију, његове намере и определења у вези са освајањем Азије. Тадашња персиска царевина се простирала од реке Инда до Дарданела и од Арала до Либије. Њена управна подела била је на 20 великих каранија. (36.I.ст.443) Каранија, као управна јединица, обухватала је више сатрапија и била је на степену краљевства. Поред изложеног стања у Персији, особина њеног земљишта и подесних проходних праваца, Александар је изјавио да ће он следити пут и примере бога Бака, показаних приликом његовог освајања Азије. Уз то је додао да се он сматра Баковим наследником. За бога Бака рећи ћемо, за сада само толико, да је овај бог код старих Срба сматран највећим у реду богова, изнад којих је био само врховни и невидљиви Бог. Богу Баку су приношени бикови на жртву и он је оличен у лику бика. Срби су га звали Бак, Румљани су то име изговарали као "Бакус", а Грци као "Бакхос". Међутим, Грци су овоме богу дали своје име - Дионизос, што је спој од два имена: Диос -Бог, и Низа - место Баковог рођења. Било је више старих градова са именом Низа, у Европи, Азији и Африци, свуда где је било присутно веровање у бога Бака, или где год су Срби били присутни.

У древним временима су цареви, краљеви, па и велики јунаци, доводили своје порекло у везу са неким од богова и то је била уобичајена појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина неког од богова, па било да тај родослов потиче од саме те личности или од околине која ју је окружавала. Када се неко нa тај начин прогласи за божијег сина, онда он и иступа као представник бога, свога оца, или се једноставно поистовети са својим оцем, то јест појављује се у предању као сам бог. Ово правило је нарочито важило за велике личности које су у своме животу постигле велике и изузетине успехе. Румски императори су се, готово сви, трудили да се представе као божанства, али мало њих је успело да то веровање наметне својим савременицима, па кад би, уз употребу силе, нешто постигли, то је било само делимично, а никада потпупо.

Из Александрових изјава ми сазнајемо да је неки велики војсковођа, далеко пре Александра, предузео поход са Хелмског Полуострва, или још одређеније, из Србије, као што ће се то и чињенично испоставити, на исток све до Индије. Тај војсковођа је остао у народном памћењу као бог Бак, за чијег наследника се Александар издаје и жели да следи његов пример. Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. Посао нам је удвостручен, јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, а и чињенице то доказују, да је био још један велики поход, после оног Баковог, опет од Србије до Индије. И овај други поход водио је, опет према народном предању, један други бог, јер се сматрало да такав подвиг нe може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на србиском језику зове див Сербон. Грци тога бога зову Хераклес, а Румљани Херкулес.
И Александар је, као и његова два претходника, био проглашен, прво божијим сином, па затим и богом. Плутарх каже да је сасвим извесно, што значи да су његови савременици у то веровали, да Александар води порекло од Хераклеса, преко свога претка и родоначелника династије - Карана, и од јунака Ахила преко своје мајке Олимпије, рођене Еакић.

Александар је сматрао себе ...суперником и следбеником Баковим, жудан да се уздигне на исти степен као просветитељ и као господар света." (40.ст.352) "...створена је, врло рано легенда о Александру која нам говори да се он представио као нови Бак." "Индуси, са којима је имао посла, били су заправо ти који су му причали о ранијим најездама Бака и Херкула." (40.ст.353)
Желим да се овде осврнем и на само име Александар, које многима није jacнo, ни шта оно значи нити како је настало. Најбоље је то име разумео Гундулић- када пева о «Лесандру Србљанину». Код старих Срба, нарочито у Македонији, имена су се завршавала на -дар и то је значило тачно исто што и данас значи: дар, поклон. Лес је шума или гора. Лесандар је дар леса. Префикс а- је додат, од стране Грка и то не у односу на Лесандра Великог, него у односу на његовог славног претходника Лесандра Пријамова Париса. У оба случаја право име је Лесандар.
Код старих Срба постојала су разна божанства, међу којима и божанства неких река и гора. Биће да је у питању божанство Лес, а не обична гора. У старој Македонији се помиње једно божанство са именом Дарон или Даран и са улогом дародавног божанства. Име Лесандар је створено на исти начин као и звање господар, то јест дар Господа, или Божидар, дар Божји.
Пољен пише о Баку следеће: "Приликом свога похода у Индију, да би лакше ушао у градове, Бак је дао прикрити оружје своје војске, китећи га цвећем и зеленилом. Војници су се обукли у лаку одежду од јеленске и ланеће коже. Своја копља су обавили бршљаном, тако да су личила нa тистле. Уместо труба употребљавали су звона и добоше, а непријатељ, видећи их овакве у слављу и пијанству, није водио бригу за своју одбрану. Све oнo што ce данас назива оргијама, није ништа друго, до средство са којим се служио Бак приликом свога освајања Азије и Индије. Да би одморио своју војску од спарног ваздуха, у земљама кроз које је пролазио, попео је исту нa троглаву планину, чија су се три врха звала: Коразбија, Канфаск и Мера. На овом последњем врху је одморио и окрепио своју војску. Покорио је Индусе и од њих направио своје помоћне јединице за освајање Бактријане." (42.Bacchus)

О томе је још опширније писао Лукиан. (89) Овоме можемо још додати један обичај код старих Срба на Хелмском Полуострву, то је да сваке треће године прослављају Баков тријам у знак његовог победоносног повратка из Индије. Опширније о Александровом походу видети Kњигy Историја Срба II том. (41)
Било је увек и оних који су се противили и самој идеји постојања ових похода из Србије па све до Индије. Дројзен каже за Александра Великог следеће: "Његови Македонци се приповедају посебне приче о минулим временима; ове приче у које је мало ко веровао тада, већином су се са тиме ругали, али оне су биле познате од свих и биле су као поново оживљене овим походом..." (36.ст.317) Грци су такође нерадо говорили о ова два похода у Азију пре Александра Великог, неки њихови писци су чак порицали да су се ти походи уопште десили и на челу са Ератостеном, тврдили су да су све то Македонци измислили. Има их и у нашем времену који се упињу да тако нешто докажу, али без много успеха и ми се нећемо на то освртати. Свет је широк и пун трућањa. Нико од озбиљних историка није у то посумњао, а и Свето Писмо, као што ћемо видети, то потврђује.
На своме походу Александар је прво освојио Малу Азију, па савремену Сирију, Палестину и Мисир. У Мисиру је постојао један врховни бог под именом Хамон-Ра, чији се храм, и у њему чувено пророчиште, налазио у оази Сиухи у северозападном Мисиру. Хамоново пророчиште је било врло чувено и посећивано и од људи из далеких земаља. Један запис из времена персиског цара Дарија II, у част бога Хамона говори: "Богови су у твојим рукама, а људи пред твојим ногама; ти си небо, ти си бесмртност; људи те славе као онога који се не либи да се стара у њима, теби су њихова дела посвећена." (36.I.ст.322)

Грци су овог мисирског бога називали "Зевс-Хелиос". По освајању Мисира Александар Велики је пошао ca својом пратњом да посети храм бога Хамона у оази Сиухи. На самом улазу у храм, пре него што је дошао до веледе, младог цара је дочекао првосвештеник храма и поздравио га, у име бога Хамона, са речима: "Здраво мој сине!" Ово је значило да бог Хамон-Ра проглашава званично Александра Великог за свога сина.
Од тада су Мисирци и азиски народи сматрали Александра за божијег сина и једноставно за бога. Сви побеђени народи царевине, укључивши и Грке, морали су да одају Александру пошту као божанству, сви осим Срба. У Атини су морали да посвете један храм богу Александру.
Када је Александар Велики, приликом свог освајачког похода, дошао до граница Индије, наишао је прво на један град који се звао Низа. Један од првака тога града, по имену Акуф, дошао је пред Александра, поклонио се пред њим као пред божанством и изјавио, према Руфусу, следеће: "Да је Александар Tрећи, пореклом од Јова, који је стигао у њихову земљу. Бака и Сербона знају само по предању, а он, Александар је сада лично пред њиховим очима." (7.ст.305) Под богом Јовом Руфус овде подразумева Хамона. Александар и његова пратња су били добро упознати куда су два претходна похода ишла до Индије. У Ариановој књизи стоји: "Између река Кофена и Инда налази се град Низа који је саградио Бак. Да ли се ради о богу Баку из Тебе, или пак како неки кажу о ономе са Тмола планине у Људеји, који је отишао и освојио Индусе?" Постојало је више чувених светилишта бога Бака, од којих је једно било на планини Тмолу. Ариану није јасно којем светилишту је припадао овај Бак освајач.