Nemojte o njoj nikada lose, zbog svih nas nemojte.
Ona je moja, i tvoja i nasa, i onih nerodjenih koji ce sigurno doci.
Nemojte lose o plavim sljivama, o proplancima, rasnoj stoci i koscima moje Sumadije,…o zitnim poljima nase Vojvodine.
Samo uz Moravicu oko Arilja, Ivanjice, Pozege, znaju tako lepo docekati gosta...sa slatkom od malina.
Nemojte lose o Savi i Dunavu,
Oj Moravo, moje selo ravno. Nigde na svetu nema toliko Morava, pa jos i opevanih.
Nemojte ni o Ibru, neka samo u pesmi na trenutak stane, ali pustite ga neka tece.
Secate li se detinjstva, prvih skolskih ocena upisanih crvenom bojom u sveske uskih pa onda sirokih linija ? Secate li se prvih ljubavi, i kratkih porukica na parcencetu papira, ”ja te volim, ja te najvise volim. Secate li se svojih novih suknjica i pantalonica koje su vam tate i mame kupovale za novu skolsku godinu, opancica, cipelica...ekskurzija, onih skolskih koje za navek ostanu u secanju...ili mozda trenutka kada ste prvi puta u zivotu ugledali more. Toliko vode na jednom mestu...
Secate li se berbi grozdja na Fruskoj iznad Iriga, oko Smedereva, Vrsca, Knjazevca, ... Devojke iz gruze, lepe su ko ruze....
Mozda jos niste zaboravili serpu kuvanog mleka na starom sporetu „Smederevo” kod bake i dede na selu oko Vranja, Prizrena, Bajine baste, Leskovca, ili Knjazevca mozda, svejedno, i to sa kajmakom kao kukuruz zutim ?
Dali vas jos uvek probudi crvenilo sa istoka u rana Vojvodjanska jutra oko Vrsca, Padeja, Sente, Horgosa pa sve do Dunava na zapadu, tamo do Baca i Apatina. Zamirisu li vam jastuci na pokoseno seno kao kada ste lezali na travi nase Srbije, tamo gde ste sada , tamo gde je sve „bolje” i teze.
Ona je nasa, samo nasa i ona nikoga drugoga nema ...
Lazarica ponosita stara Srpskoga je pricestila cara.
Samo u njoj su prelepi Visoki Decani, Pecka patrijarsija i jos 16 manastira i to samo na Kosovu.
Studenica, Zica, 16 na Fruskoj Gori, pa jos 11 na “Srpsko Svetoj gori” u Ovcarsko-Kablarskoj klisuri i mnogo mnogo vise.
Samo u Srbiji, mojoj Srbiji, sveci gledaju pravo u oci i pricaju sa covekom, zivim covekom... mozda jos negde ali ja neznam, a prosao sam sveta uzduz i popreko, sto bi narod reko.
Macva, prostrta poput sarenog cilima istkanog rukama vrednih ratara, sve od Drine pa do Cera, a sa one strane Srem, deo junackog srca punog zita i lubenica...
Pricajte o njoj, nasoj najlepsoj. Pricajte o njoj uvek lepo tamo gde ste, ne radi price vec zato sto je lepa.
Pricajte svojoj deci kako su lepa prela oko Kuceva i Zagubice, na Zlatiboru, i oko Valjeva. Ponesite im kada dolazite teglu domaceg leskovackog ajvara neka se nadje, uzickog kajmaka, zlatiborskog prsuta. Neka ne zaborave ukus rodne grude.
Pustite neka cuju i pesmu, mozda onu „Zlatibore pitaj Taru”, malo radi dece a vise radi sebe i onoga „dali pamtis ljubav staru”, a moze i podsetiti na nekoga ko ce to osetiti. Nije sramota gde god da smo.
Nigde takvih zalazaka sunca, i nigde se tako lepo ne peva.
Nigde ljubav nema takvu snagu a rakija dusu kao u nasoj Srbiji gde je i sok voda, gde je gost brat, i gde se uvek negde islo... i u rat....sa pesmom na usnama.
Eeeeej kad bi mogli ponovo u djacke klupe pa ispocetka u jelek i opanke,...i one kuce krecene u belo,
A Secate li se Beograda, Novog Sada, Niska banja topla voda, pa Odzaka, Palanki..., bonbona tvrdih a slatkih, ili onih „pirusa” sa mentolom, onih zelenkastih. Kako nam je bilo krivo kada se onaj beli papiric zalepi za bombonu pa od “muke” pojedemo i komad papira samo da osetimo tu slast bombone.
Boze kao da je bilo juce :
April u Beogradu, Poljupce je cak iz Luvra slala Sapcu Monaliza,....Svratit cemo i u Coku to nije daleko,...pa one tresnje na Zelenom Vencu i Kalenicevoj, Futoskoj u Novom Sadu, .... kupusna polja, ...ivanjicki krompir pa sabor u Guci...Svilajnac,.... Tamo i gromovi lepo pucaju, lepse nego ovamo gde smo, ... a tek kisa, ... kao da je i ona nekako posebna, nasa, srpska.
Dodje zima a mi se okupimo uvece, slanina suva, bela a slatka, corbast pasulj sa rebarca suva, pa kiseli kupus,... sta sve nemozes od njega napraviti.
Bukovina pucketa i macor drema a psi lajuuuuu, selo odjekuje,... milina za cuti.
I zato, o svemu mozete ali o njoj ne, nemojte o njoj nikada lose. A kada iz nje odlazite ponesite sa sobom makar omanji kamen, obicni kamen mozda iz Kremne, sisarku sa Stare planine, klip vojvodjanskog kukuruza, ponesite dio rodne grude i cuvajte tamo gde ste, neka vas podseca na nju, nasu najlepsu, nama zauvek najdrazu.
More diko mani se divana...Nek nas ne zaborave devojke sa Morave, ...
Ne brini Srbijo moja, ima nas mnogo koji te rasuti po svetu u dusi nosimo i beskrajno volimo i to najvise !
V.L
Ona je moja, i tvoja i nasa, i onih nerodjenih koji ce sigurno doci.
Nemojte lose o plavim sljivama, o proplancima, rasnoj stoci i koscima moje Sumadije,…o zitnim poljima nase Vojvodine.
Samo uz Moravicu oko Arilja, Ivanjice, Pozege, znaju tako lepo docekati gosta...sa slatkom od malina.
Nemojte lose o Savi i Dunavu,
Oj Moravo, moje selo ravno. Nigde na svetu nema toliko Morava, pa jos i opevanih.
Nemojte ni o Ibru, neka samo u pesmi na trenutak stane, ali pustite ga neka tece.
Secate li se detinjstva, prvih skolskih ocena upisanih crvenom bojom u sveske uskih pa onda sirokih linija ? Secate li se prvih ljubavi, i kratkih porukica na parcencetu papira, ”ja te volim, ja te najvise volim. Secate li se svojih novih suknjica i pantalonica koje su vam tate i mame kupovale za novu skolsku godinu, opancica, cipelica...ekskurzija, onih skolskih koje za navek ostanu u secanju...ili mozda trenutka kada ste prvi puta u zivotu ugledali more. Toliko vode na jednom mestu...
Secate li se berbi grozdja na Fruskoj iznad Iriga, oko Smedereva, Vrsca, Knjazevca, ... Devojke iz gruze, lepe su ko ruze....
Mozda jos niste zaboravili serpu kuvanog mleka na starom sporetu „Smederevo” kod bake i dede na selu oko Vranja, Prizrena, Bajine baste, Leskovca, ili Knjazevca mozda, svejedno, i to sa kajmakom kao kukuruz zutim ?
Dali vas jos uvek probudi crvenilo sa istoka u rana Vojvodjanska jutra oko Vrsca, Padeja, Sente, Horgosa pa sve do Dunava na zapadu, tamo do Baca i Apatina. Zamirisu li vam jastuci na pokoseno seno kao kada ste lezali na travi nase Srbije, tamo gde ste sada , tamo gde je sve „bolje” i teze.
Ona je nasa, samo nasa i ona nikoga drugoga nema ...
Lazarica ponosita stara Srpskoga je pricestila cara.
Samo u njoj su prelepi Visoki Decani, Pecka patrijarsija i jos 16 manastira i to samo na Kosovu.
Studenica, Zica, 16 na Fruskoj Gori, pa jos 11 na “Srpsko Svetoj gori” u Ovcarsko-Kablarskoj klisuri i mnogo mnogo vise.
Samo u Srbiji, mojoj Srbiji, sveci gledaju pravo u oci i pricaju sa covekom, zivim covekom... mozda jos negde ali ja neznam, a prosao sam sveta uzduz i popreko, sto bi narod reko.
Macva, prostrta poput sarenog cilima istkanog rukama vrednih ratara, sve od Drine pa do Cera, a sa one strane Srem, deo junackog srca punog zita i lubenica...
Pricajte o njoj, nasoj najlepsoj. Pricajte o njoj uvek lepo tamo gde ste, ne radi price vec zato sto je lepa.
Pricajte svojoj deci kako su lepa prela oko Kuceva i Zagubice, na Zlatiboru, i oko Valjeva. Ponesite im kada dolazite teglu domaceg leskovackog ajvara neka se nadje, uzickog kajmaka, zlatiborskog prsuta. Neka ne zaborave ukus rodne grude.
Pustite neka cuju i pesmu, mozda onu „Zlatibore pitaj Taru”, malo radi dece a vise radi sebe i onoga „dali pamtis ljubav staru”, a moze i podsetiti na nekoga ko ce to osetiti. Nije sramota gde god da smo.
Nigde takvih zalazaka sunca, i nigde se tako lepo ne peva.
Nigde ljubav nema takvu snagu a rakija dusu kao u nasoj Srbiji gde je i sok voda, gde je gost brat, i gde se uvek negde islo... i u rat....sa pesmom na usnama.
Eeeeej kad bi mogli ponovo u djacke klupe pa ispocetka u jelek i opanke,...i one kuce krecene u belo,
A Secate li se Beograda, Novog Sada, Niska banja topla voda, pa Odzaka, Palanki..., bonbona tvrdih a slatkih, ili onih „pirusa” sa mentolom, onih zelenkastih. Kako nam je bilo krivo kada se onaj beli papiric zalepi za bombonu pa od “muke” pojedemo i komad papira samo da osetimo tu slast bombone.
Boze kao da je bilo juce :
April u Beogradu, Poljupce je cak iz Luvra slala Sapcu Monaliza,....Svratit cemo i u Coku to nije daleko,...pa one tresnje na Zelenom Vencu i Kalenicevoj, Futoskoj u Novom Sadu, .... kupusna polja, ...ivanjicki krompir pa sabor u Guci...Svilajnac,.... Tamo i gromovi lepo pucaju, lepse nego ovamo gde smo, ... a tek kisa, ... kao da je i ona nekako posebna, nasa, srpska.
Dodje zima a mi se okupimo uvece, slanina suva, bela a slatka, corbast pasulj sa rebarca suva, pa kiseli kupus,... sta sve nemozes od njega napraviti.
Bukovina pucketa i macor drema a psi lajuuuuu, selo odjekuje,... milina za cuti.
I zato, o svemu mozete ali o njoj ne, nemojte o njoj nikada lose. A kada iz nje odlazite ponesite sa sobom makar omanji kamen, obicni kamen mozda iz Kremne, sisarku sa Stare planine, klip vojvodjanskog kukuruza, ponesite dio rodne grude i cuvajte tamo gde ste, neka vas podseca na nju, nasu najlepsu, nama zauvek najdrazu.
More diko mani se divana...Nek nas ne zaborave devojke sa Morave, ...
Ne brini Srbijo moja, ima nas mnogo koji te rasuti po svetu u dusi nosimo i beskrajno volimo i to najvise !
V.L
