- Poruka
- 361
POSTAVKA
~1
Neka rec 'prisecanje' znaci stizanje u svest informacija iz zbirke secanja. (Memorije) Neka se ta zbirka secanja podeli na dve kategorije: 1. podaci dobijeni culima (gde ne spadaju halucinacije, jer one ne nestaju dejstvom drazi iz 'realnog sveta' na cula, dakle, ne nastaju culno-saznajnim putem. Naravno, ne iskljucujem da i cula koja sluze za svesno culno-saznanje i 'to sto generise halucinacije' mogu na kraju svih svojih nervnih puteva da uticu na iste delove korteksta.) i 2. ostali podaci (Koje cemo zvati 'ideje') Recimo, ako se neko priseti toga da je pre dva dana bio srecan, onda to nije podatak dobijen podsretstvom cula ni pre dva dana ni sad, te spada u kategoriju 2.
~2
Neka se uzme da se i podaci koji su sada trenutno u svesti racunaju kao delovi 'zbirke secanja', jer nije dokazano da ikakav kvantitet sto jeste bilo u svesti mora u svim okolnostima podleci zaboravu, a isto nije dokazano ni za kvalitet. Sta sam ovim hteo da kazem? Pa, recimo, ne moze se reci da postoji vrsta sadrzaja svesti kojih se osoba po njihovom "prestanku trajanja u svesti" nikada vise ne moze setiti, a ne moze se reci ni da postoji neka kolicina informacija (bez obzira na kvalitet) koju osoba mora da zaboravi pre ili kasnije. (Iako zaista niko ne kaze da moze da se seti svega iz svoga zivota, sto nije dokaz da je to nemoguce)
~3
Neka se 'stizanje informacija iz zbirke secanja u svest' shvati kao neko 'drazenje' svesti tim 'informacijama koje su stigle', gde su te 'informacije' u stvari 'stimulus', a konacna slika u svesti u kojoj one stizu naslikane je 'senzacija'.
______________
'Slika sveta' neka bude naziv sa INDIVIDUALNU predstavu o zbivanjima u svetu i cinjenicama (fizike, itd...) o svetu...
I ako dvoje ljudi mogu imati istu, ipak svako ima SVOJU.
To koliko je necija 'slika sveta' svesna, istinita, realna, normalna, ne-luda, neizvestacena - to zavi od toga koliko 'slika sveta' tog coveka zaista verno odslikava taj svet, kojega cemo ovde zvati 'realnost'.
Bez obzira na to da li je psiha fenomen (nesto sto postoji), ili epi-fenomen (odraz necega sto postoji-zbivanja na nervnom sistemu), ona se u svakom slucaju razlikuje od svega postojeceg u materijalnoj realnosti, stoga ce je osoba uvek (ako je iskrena) shvatiti kao jednu nezavisnu, ne-materijalnu realnost, a tu cemo zvati 'unutrasnja realnost'. 'Unutrasnja', duhovna realnost, i 'spoljasnja', materijalna - grade ono sto zovemo svet, i ono sto cemo ovde nazivati samo 'realnost'. (Uzevsi ove dve kao njene podkategorije)
I u 'slici sveta' koju imaju ljudi postoje 'slike o unutrasnjoj realnosti' i 'slike o spoljasnjoj realnosti'. Sve i ako osoba tu podelu i ne vidi, jer sve dozivljava kao materijalno. [Ne odricem da bi osoba bez ikakvih cula (oka, uha, mirisa, dodira, itd.) imala samo 'slike o unutrasnjoj realnosti' u nekom specijalnom i verovatno i nemogucem slucaju]
Te dve kategorije 'slike sveta' i ne cine tako udaljene prostore na toj slici. Zapravo, ako tu sliku zamislimo kao kakav kompjuterski monitor, svaki parni piksel je slika 'spoljasnjeg sveta', a svaki neparni 'slika unutrasnjeg'. Mi u 'slici sveta' 'odjednom' imamo obe te slike, a na nasim sposobnostima je da ih razlikujemo. Draz je ista, ali senzacija ne mora biti ista (vidi Postavke, ~3). Naucno je dokazano da senzacije ne moraju odgovarati drazima, i da culno-saznanje (kao sistem) ne mora raditi kod svakoga isto, cak ne mora raditi kod svakoga isto ni u principima. "Razlikovanje", dakle, 'slike unutrasnjeg sveta' od 'slike spoljasnjeg sveta' je na nama.
Zamislimo sada da su mesta ne tom ekranu monitora na kojima nema podataka (stvari o kojima ne znamo) crna, ali ne onako crna kao kada upalimo monitor (gde je uvek cak i crno malo osvetljeno, zbog unutrasnjeg osvetljenja iza ekrana) nego crna isto onako kao kada je on u svakom slucaju iskljucen iz napajalista elekricne energije.
Onda mozemo zamisliti i to kako su kod ljudi koji imaju predrasude cak i ova crna neosvetljena mesta ipak osvetljena, kao kod stvarnih ekrana. Setimo se, recimo, konzole MS-DOS-a. Ako je na celoj crnoj pozadini samo jedan onaj prompt "C:\>_", ipak ce mnogo piksela oko toga prompt-a biti obasjano.
Tako, na primer, neko sklon predrasudama, moze misliti da ako je procitao jednu stranicu o celom centralnom nervnom sistemu, i to sa wikipedia.com-a, moze sad pricati u vezi nervnog sistema kao ekspert, i cak davati resenja u vezi pitanja na koja nauka odgovore jos ni izdaleka nema. Kod njega taj 1 pixel obasjava sve ostale, pa se i slika koju bi on trebao da predstavlja izvestacuje.
To 'preterano obasjanje' je uvek nesto od onoga sto se moze svesti pod "odbrambene mehanizme" dr.-a Sigmund-a Freud-a. To je stvar opste-priznata u psihologiji, ti "odbrambeni mehanizmi", i svako ce priznati postojanje bar nekih od onih koje je nabrojao dr. Freud, ako ne i dopuniti listu sa novima. Ono sto stoji u pozadini svih tih mehanizama je 'vadjenje iz konteksta', kao odbrambeni mehanizam svih odbrambenih mehanizama. Zbog tih odbrambenih mehanizama = predrasuda = 'preteranog obasjanja' ekrana toga monitora, metaforicki receno, nekada je opasno odavati tokom psihoterapije osobama informacije o delovima njihovog nesvesnog koji su "daleko" od skupa pixela za koje mozemo reci da su obasjani svescu, jer paljenje svakog novog piksela u toj 'udaljenoj' oblasti moze izazvati 'preterano obasjanje' u koliko licnost te osobe postupi tako. Zbog toga proces psihoterapije mora obasjavati komad po komad pixela koji se nalaze oko skupa obasjanog svescu. Pod 'skupom obasjanim svescu' zvacemo i one stvari kojih osoba trenutno nije svesna, ali bi ih mogla (ako asocijativni protok svesti zatrazi tu asocijaciju) postati svesna. Cesto pixel-i toga ekrana koji su obasjani svescu i nisu grupisani jedan uz drugog, skupa kao jedna planeta, nego se moze reci da "nasa svest zivi na vise odvojenih unutrasnje-kosmickih planetarijuma" - ako se zeli upotrebiti metafora. Naravno, predrasude su obasjani pixel-i, ili celine pixel-a, ali im je boja "promasena". Psihoterapija treba da nadje pravu boju, ili da, ako je to jedina prava stvar, umanji iluzije tako sto piksele koji i nisu trebali biti obasjani (stvari o kojima i ne mozemo jos znati, a mislimo da znamo) vrati u boju kao kada je monitor ugasen, ukine im obasjanje, cesto i jedno i drugo. (I trece) Trece je: da popuni sve prazne piksele koji se mogu popuniti sa "dobrom slikom". Dobra slika ne mora obavezno biti 'optimisticka slika', ali mora odgovarati realnosti.
Kod osoba sklonih predrasudama, cak i ako oko jednog 'ugasenog crnog pixel-a' stoje svi upaljeni - i odslikavaju realnost, paljenje tog u sredini moze rezultovati bacanjem njegove svetlosti na ove koji su bili realni, i izazvati opet greske u znacajnijem delu slike.
Ipak, osim ove mogucnosti 'toga da pixel-i budu crni kao kad je monitor ugasen', od stvarnosti toga kakav je monitor te time i potpunosti metafore razlikuje neki monitor i 'sliku sveta' osoba sa predrasudama i to sto kod njih nema svaki pixel jednaku sposobnost da izazove 'preterano obasjanje', tj. baci svetlost i na druge pixele, niti postoje fixne H-V pozicije ekrana gde to tako i mora biti.
post 1.
~1
Neka rec 'prisecanje' znaci stizanje u svest informacija iz zbirke secanja. (Memorije) Neka se ta zbirka secanja podeli na dve kategorije: 1. podaci dobijeni culima (gde ne spadaju halucinacije, jer one ne nestaju dejstvom drazi iz 'realnog sveta' na cula, dakle, ne nastaju culno-saznajnim putem. Naravno, ne iskljucujem da i cula koja sluze za svesno culno-saznanje i 'to sto generise halucinacije' mogu na kraju svih svojih nervnih puteva da uticu na iste delove korteksta.) i 2. ostali podaci (Koje cemo zvati 'ideje') Recimo, ako se neko priseti toga da je pre dva dana bio srecan, onda to nije podatak dobijen podsretstvom cula ni pre dva dana ni sad, te spada u kategoriju 2.
~2
Neka se uzme da se i podaci koji su sada trenutno u svesti racunaju kao delovi 'zbirke secanja', jer nije dokazano da ikakav kvantitet sto jeste bilo u svesti mora u svim okolnostima podleci zaboravu, a isto nije dokazano ni za kvalitet. Sta sam ovim hteo da kazem? Pa, recimo, ne moze se reci da postoji vrsta sadrzaja svesti kojih se osoba po njihovom "prestanku trajanja u svesti" nikada vise ne moze setiti, a ne moze se reci ni da postoji neka kolicina informacija (bez obzira na kvalitet) koju osoba mora da zaboravi pre ili kasnije. (Iako zaista niko ne kaze da moze da se seti svega iz svoga zivota, sto nije dokaz da je to nemoguce)
~3
Neka se 'stizanje informacija iz zbirke secanja u svest' shvati kao neko 'drazenje' svesti tim 'informacijama koje su stigle', gde su te 'informacije' u stvari 'stimulus', a konacna slika u svesti u kojoj one stizu naslikane je 'senzacija'.
______________
'Slika sveta' neka bude naziv sa INDIVIDUALNU predstavu o zbivanjima u svetu i cinjenicama (fizike, itd...) o svetu...
I ako dvoje ljudi mogu imati istu, ipak svako ima SVOJU.
To koliko je necija 'slika sveta' svesna, istinita, realna, normalna, ne-luda, neizvestacena - to zavi od toga koliko 'slika sveta' tog coveka zaista verno odslikava taj svet, kojega cemo ovde zvati 'realnost'.
Bez obzira na to da li je psiha fenomen (nesto sto postoji), ili epi-fenomen (odraz necega sto postoji-zbivanja na nervnom sistemu), ona se u svakom slucaju razlikuje od svega postojeceg u materijalnoj realnosti, stoga ce je osoba uvek (ako je iskrena) shvatiti kao jednu nezavisnu, ne-materijalnu realnost, a tu cemo zvati 'unutrasnja realnost'. 'Unutrasnja', duhovna realnost, i 'spoljasnja', materijalna - grade ono sto zovemo svet, i ono sto cemo ovde nazivati samo 'realnost'. (Uzevsi ove dve kao njene podkategorije)
I u 'slici sveta' koju imaju ljudi postoje 'slike o unutrasnjoj realnosti' i 'slike o spoljasnjoj realnosti'. Sve i ako osoba tu podelu i ne vidi, jer sve dozivljava kao materijalno. [Ne odricem da bi osoba bez ikakvih cula (oka, uha, mirisa, dodira, itd.) imala samo 'slike o unutrasnjoj realnosti' u nekom specijalnom i verovatno i nemogucem slucaju]
Te dve kategorije 'slike sveta' i ne cine tako udaljene prostore na toj slici. Zapravo, ako tu sliku zamislimo kao kakav kompjuterski monitor, svaki parni piksel je slika 'spoljasnjeg sveta', a svaki neparni 'slika unutrasnjeg'. Mi u 'slici sveta' 'odjednom' imamo obe te slike, a na nasim sposobnostima je da ih razlikujemo. Draz je ista, ali senzacija ne mora biti ista (vidi Postavke, ~3). Naucno je dokazano da senzacije ne moraju odgovarati drazima, i da culno-saznanje (kao sistem) ne mora raditi kod svakoga isto, cak ne mora raditi kod svakoga isto ni u principima. "Razlikovanje", dakle, 'slike unutrasnjeg sveta' od 'slike spoljasnjeg sveta' je na nama.
Zamislimo sada da su mesta ne tom ekranu monitora na kojima nema podataka (stvari o kojima ne znamo) crna, ali ne onako crna kao kada upalimo monitor (gde je uvek cak i crno malo osvetljeno, zbog unutrasnjeg osvetljenja iza ekrana) nego crna isto onako kao kada je on u svakom slucaju iskljucen iz napajalista elekricne energije.
Onda mozemo zamisliti i to kako su kod ljudi koji imaju predrasude cak i ova crna neosvetljena mesta ipak osvetljena, kao kod stvarnih ekrana. Setimo se, recimo, konzole MS-DOS-a. Ako je na celoj crnoj pozadini samo jedan onaj prompt "C:\>_", ipak ce mnogo piksela oko toga prompt-a biti obasjano.
Tako, na primer, neko sklon predrasudama, moze misliti da ako je procitao jednu stranicu o celom centralnom nervnom sistemu, i to sa wikipedia.com-a, moze sad pricati u vezi nervnog sistema kao ekspert, i cak davati resenja u vezi pitanja na koja nauka odgovore jos ni izdaleka nema. Kod njega taj 1 pixel obasjava sve ostale, pa se i slika koju bi on trebao da predstavlja izvestacuje.
To 'preterano obasjanje' je uvek nesto od onoga sto se moze svesti pod "odbrambene mehanizme" dr.-a Sigmund-a Freud-a. To je stvar opste-priznata u psihologiji, ti "odbrambeni mehanizmi", i svako ce priznati postojanje bar nekih od onih koje je nabrojao dr. Freud, ako ne i dopuniti listu sa novima. Ono sto stoji u pozadini svih tih mehanizama je 'vadjenje iz konteksta', kao odbrambeni mehanizam svih odbrambenih mehanizama. Zbog tih odbrambenih mehanizama = predrasuda = 'preteranog obasjanja' ekrana toga monitora, metaforicki receno, nekada je opasno odavati tokom psihoterapije osobama informacije o delovima njihovog nesvesnog koji su "daleko" od skupa pixela za koje mozemo reci da su obasjani svescu, jer paljenje svakog novog piksela u toj 'udaljenoj' oblasti moze izazvati 'preterano obasjanje' u koliko licnost te osobe postupi tako. Zbog toga proces psihoterapije mora obasjavati komad po komad pixela koji se nalaze oko skupa obasjanog svescu. Pod 'skupom obasjanim svescu' zvacemo i one stvari kojih osoba trenutno nije svesna, ali bi ih mogla (ako asocijativni protok svesti zatrazi tu asocijaciju) postati svesna. Cesto pixel-i toga ekrana koji su obasjani svescu i nisu grupisani jedan uz drugog, skupa kao jedna planeta, nego se moze reci da "nasa svest zivi na vise odvojenih unutrasnje-kosmickih planetarijuma" - ako se zeli upotrebiti metafora. Naravno, predrasude su obasjani pixel-i, ili celine pixel-a, ali im je boja "promasena". Psihoterapija treba da nadje pravu boju, ili da, ako je to jedina prava stvar, umanji iluzije tako sto piksele koji i nisu trebali biti obasjani (stvari o kojima i ne mozemo jos znati, a mislimo da znamo) vrati u boju kao kada je monitor ugasen, ukine im obasjanje, cesto i jedno i drugo. (I trece) Trece je: da popuni sve prazne piksele koji se mogu popuniti sa "dobrom slikom". Dobra slika ne mora obavezno biti 'optimisticka slika', ali mora odgovarati realnosti.
Kod osoba sklonih predrasudama, cak i ako oko jednog 'ugasenog crnog pixel-a' stoje svi upaljeni - i odslikavaju realnost, paljenje tog u sredini moze rezultovati bacanjem njegove svetlosti na ove koji su bili realni, i izazvati opet greske u znacajnijem delu slike.
Ipak, osim ove mogucnosti 'toga da pixel-i budu crni kao kad je monitor ugasen', od stvarnosti toga kakav je monitor te time i potpunosti metafore razlikuje neki monitor i 'sliku sveta' osoba sa predrasudama i to sto kod njih nema svaki pixel jednaku sposobnost da izazove 'preterano obasjanje', tj. baci svetlost i na druge pixele, niti postoje fixne H-V pozicije ekrana gde to tako i mora biti.
post 1.
