"Moskit" je jedna od najefikasnijih protivbrodskih raketa u arsenalu bivšeg SSSR-a i najbrža raketa tog tipa na svetu.
Projekat je započet još davne 1973. godine, a raketa je primljena u naoružanje flote 1984. godine. Na izradu avionske varijante se čekalo sve do 1992. godine, kada je i ona uvedena u naoružanje. Namenjena je za napade na brodove većeg deplasmana. Zapadni pandan ne postoji jer ni do danas nijedna od članica NATO nije uvela u naoružanje ništa slično. SAD su pokušavale da naprave raketu slične namene, ali do sada su se ti pokušaji obično završavali na ispitivanjima.
Ova raketa je konstruisana u MKB “Raduga” iz Moskve pod rukovodstvom I.S.Seleznjova, a proizvodi se u fabrici “Progres” im. Sazikina iz Arsenieva (tu se takođe proizvodi i helikopter Ka-50).
Rusi je uvek označavaju sa 3M-80 “Moskit”. Zapadne sile su je u doba hladnog rata označile sa SS-N-22 Sunburn, pa se ova oznaka i danas najčešće koristi na zapadu. Ponegde u zapadnoj literaturi se može naći i pod oznakom H-41, što izgleda kao ruska oznaka ali je Rusi nikada ne koriste.
Njena brzina je ono što je svakako izdvaja u odnosu na sve postojeće protivbrodske rakete. Na velikoj visini brzina je oko 3 M i ima domet i do 250 km, ali se ovaj režim leta skoro nikada ne koristi. Najčešće (uvek) korišćeni režim leta je na visini od 20 metara iznad površine vode sa dometom od 120 km pri maksimalnoj brzini od preko 2 M (negde se može se pronaći čak i 2,4 M). Po dolasku u zonu dejstva se spušta na visinu od 7 metara, da bi pri napadu izvela oštre manevre (pri tome trpeći opterećenja od 10 do 15 g), sa ciljem izbegavanja raketne odbrane.
Raketa radi po proncipu ispali i zaboravi. Vođenje je kombinovano pomoću inercijalnog navigaciskog sistema i aktivno-pasivne glave za radarsko samonavođenje, što otežava ometanje. Raketa se u zonu dejstva dovodi pomoću inercijalne navigacije, ali ukoliko se ukaže potreba da se putanja promeni, to se može izvršiti radio vezom, pomoću dva nezavisna kanala za vođenje, različitih talasnih dužina. Kada dospe u zonu dejstva navodi se na cilj pomoću radarskog odraza mete. Postoje indikacije da se može navoditi i na izvore radarskog zračenja na samom cilju ali je to malo verovatno. U literaturi se mogu pronaći podaci da se za izbor cilja u zoni dejstva koristi i veštačka inteligencija. S obzirom na vreme kada je napravljena nameće se pitanje na koji način je veštačka inteligencija primenjena, u kojoj meri i da li je u to vreme ta tehnologija uopšte bila primenjiva. Verovatnoća pogađanja po Ruskim izvorima je 96-99%, a da li je to preuveličano ili ne prosudite sami. Zahvaljujući velikoj brzini, maloj visini leta i manevru čini se da stvarno ostavlja malo šanse svojoj meti. Američka procena je da se raketa može uočiti 25 do 30 sekundi pre udara što ostavlja malo, ali dovoljno, vremena za kontramere poput raketne odbrane ili ometanja. Ruske procene su da bi odbrana broda mogla prvu raketu da napadne tek na daljini od 5 do 7 kilometara od mete i da ukoliko je ne bi zaustavila, drugi udar odbrane ne bi ni bio moguć. Veliko je pitanje da li bi i američki “Standard” odoleo izazovu.
Ruski časopis “Vojni Parad” navodi da se ova raketa može koristiti i za napade na zemaljske ciljeve, ali s obzirom na to da se nigde u literaturi ne može pronaći sličan podatak, ovo treba prihvatiti sa rezervom (možda je samo reklamni potez).
Pogon se sastoji od kombinacije marševnog ramdžet (nabojno-mlaznog) motora i startnog raketnog bustera. Tri, četiri sekunde po startu pali se ramdžet motor i nosi raketu ka cilju. Ramdžet motor pogoni čvrsto gorivo. Moguće je baziranje na brodu i do deset godina bez ikakvih testiranja.
Bojeva glava je probojna, mase od čak 320 kilograma (što je barem za 40% više od mase bojeve glave bilo koje zapadne protivbrodske rakete, npr. američki “Harpun” ima masu bojeve glave od 227 kg). Masa eksplozivnog punjenja je 150 kilograma, pri čemu može biti i sa nuklearnim punjenjem od 200 kT, što dovoljno govori o ubojitosti. Kada se na to doda i ogromna kinetička energija (usled mase čitave rakete i brzine) jasno je zašto predstavlja opasnost za brodove većeg deplasmana.
Raketa je napravljena po normalnoj aerodinamičkoj šemi (krila napred, stabilizatori nazad). Dužina je 9385 mm, dok je prečnik 760 mm. Razmah krila je 2100 mm. Masa na lansiranju je 3950 kilograma.
Kao nosači se koriste avioni tipa Su-27K (Su-33) i novi ruski bombarder Su-32, koji bi trebao da nađe svoju primenu i u mornarici. Oba tipa aviona nose po jednu raketu na podtrupnom nosaču. U planu je da “Moskit” nosi i Su-35 na isti način.
Ovo je ipak primarno raketa brod-brod jer je njena početna namena bila da bude udarna igla razarača klase “Sovremeni”. Brodski lanseri su kontejnerskog tipa i obično se nalaze u paru, ili su spojeni u dva para (u četvorku), pri čemu je vreme potrebno za “rafalno” lansiranje dve rakete 5 sekundi, a za sve četiri 15 sekundi.
Danas se ova raketa koristi na razaračima klase “Sovremeni” i “Udaloj II”, kao i na korvetama klase “Molnija” i “Bora”. Svoje mesto “Moskit” je našao i na leđima ekranoplana “Orlan” (tri para lansera).
Napravljeno je više od 600 raketa, a najveći deo njih je posle raspada SSSR-a završio u Rusiji i Ukrajini. Američki zvaničnici su 1993. godine ovu raketu ocenili kao supermodernu, što je ona u tom trenutku sigurno i bila, ali daleko od toga da se danas može smatrati zastarelom. Ona daje neophodnu agilnost potrebnu svakoj floti, mogućnost da zada udar sa broda relativno malog deplasmana (korvete), moćnim oružjem, sa velike udaljenosti. Njena masa i veličina uslovljavaju manji borbeni komplet na brodu tj. samo jednu raketu na avionu ali je zato njena ubojna moć ono što je gura u prvi plan pri napadu na veće brodove, čemu je i namenjena. Ako je u Foklandskom ratu francuska raketa “Egzose” koja ima bojevu glavu od 156 kilograma uspela da potopi britanski razarač “Šefild” (doduše uz splet srećnih tj. za Engleze nesrećnih okolnosti), može se zaključiti da u slučaju “Moskita” takav brod ne bi imao nikakve šanse. Ovakva raketa je sigurno sredstvo odvraćanja od napada sa mora, jer bi se bilo ko dva puta zapitao da li sebi može da priušti gubitak jednog ili više razarača, a možda i krstarice.
Borbena iskustva sa ovom raketom ne postoje. Nije nikada upotrebljena ni u jednom sukobu, pa je o njenoj stvarnoj ubojitosti teško govoriti. Na papiru deluje impresivno.
Određeni broj raketa je prodat Kini, kao deo borbenog kompleta dva razarača klase “Sovremeni” koje je Kina kupila od Rusije. Postoje indikacije da je određeni broj otišao u Iran i Indiju, ali je to malo verovatno. Izvozna varijanta je označena sa 3M-80E, gde E verovatno označava samo da je u pitanju izvozna varijanta (edžport), a ne neko poboljšanje u karakteristikama.
Veoma je verovatno da je SAD, neposredno posle raspada SSSR-a, uspeo da nabavi barem jedan “Moskit” u Ukrajini, sa ciljem procene njegovih sposobnosti i istraživanja.
Sličnost ove rakete sa raketom H-31 u spoljnom izgledu je velika, mada postoje i razlike kako u aerodinamičkom rešenju, tako i u dimenzijama (“Moskit” je mnogo veći). Pogon im je sličan jer i H-31 pogoni ramdžet motor. Ove dve rakete nikako ne treba mešati, jer su razlike u karakteristikama velike i konstruisane su u različitim konstruktorskim biroima (H-31 je konstruisan u GNPC “Zvezda- Strela”).
Bez obzira što danas Rusi u svom arsenalu poseduju rakete veće preciznosti i dometa, čini se da će “Moskit”, sa svojom impozantnom brzinom i razornom moći, ostati jedna od okosnica naoružanja njihove flote i pomorske avijacije i u prvoj deceniji 21. veka.
Naslednik “Moskita” je “Jahont” (“Oniks”), sličnih letnih karakteristika i pogona, većeg dometa, manjih dimenzija i mase, savršenijeg vođenja ali manje bojeve glave.
Ali stvarno.
