Znakovi pored puta

Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko - prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

Ivo Andrić

Ova tema je zamišljena tako, da na njoj (p)ostavljate samo odlomke iz Znakova pored puta koji odgovaraju bilo vašem trenutnom raspoloženju ili razmišljanju, bilo vašim životnim načelima, a vi je, naravno, koristite kako vam volja i savest nalože.

da..i ?

sajber kloshar:

da..i ?

Kliknite za proširenje...

Elem

Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. - Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš!

Teška bezumna misao koja dugo muči i najposle ubija. Ona je u meni kao bolest koja se krije, ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i, potiskujući sve ostalo, umrtvila moju volju i zavladala svim radnjama za koje još nalazim snage. Ne mogu drugačije.
To je ona nezdrava potreba da se odmah razračunam, izmirim i poistovetim ili sukobim i raziđem sa svim što se pred mojim duhovnim ili telesnim očima pojavi. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja. U mom slučaju, on je isto što i samouništenje.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao - da ćemo se probuditi, jecajući.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.

Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se.
To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, za muku duha.

Осјетићемо шта значи толико вољети тако пролазне ствари.Уплашићемо се за тренутак сопствене храбрости.
Али ћемо осјетити гордост због те своје љубави и увидјети да је и пролазност привидна.

Животна снага једног човјека мјери се између осталог и његовом способношћу заборављања.

То што називамо љубав према животу није , добрим дијелом , ништа друго до везаност за одређене животне навикеи облике.
Можда је ту коријен и цијелог људског страха од непостојања.

- Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati samo pepeo.

- Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.

Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji, a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude, i još imati snage da se to saznanje stoički podnese, i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta.

To je najteži način života. Treba živeti za budućnost, boriti se protiv onog što čovek vidi i oseća pred sobom, stvarno, tvrdo i ogromno kao granitni breg, a za nešto u što treba verovati i što se samo naslućuje, nekad jače, nekad slabije, u dalekoj daljini, kao zlatna magla negde iza toga brega.

Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao.

"Umetnost je i u tome slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru."

Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja, kad se savija i lomi i poslednje vlakno u čoveku, zbog svojih i tuđih nedaća, niskosti i rugoba. Znam da za to nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. Pa ipak, kad se posle četrdeset osam sati patnje, neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu, izgubi svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje, naiđe odjednom veliko olakšanje od same činjenice da bol ne može više da pritiče, i tada zaspim sa mislima na livade ili neka nasmejana lica, a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik, da mi je učinjena krivda, i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina.

U prostranom krompirištu usamljen suncokret pod oblačnim nebom. Okrenut je ka istoku, iako sunce celog dana nije izašlo, i sad je tamo negde na zapadu, iza oblaka. Ali on je očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji, izbezumljen, još od jutros i očekuje sunce. Ne može drukčije.

Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. To je misao da je ona, ovakva kakva je, stvar na svom mestu; da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga dana; da sam tako voćka koja trune sa dva kraja; da je potpuno u redu i pravedno da noću ne spavam kao što danju ne volim, ne verujem, ne radim ono što bi trebalo.
Tako sam lišen svega, i onoga što ostaje najbednijima i najnesrećnijima: prava da se žalim ili bunim na svoj zao udes. I ostaje mi samo da bez nade i misli, koja bi me utešila, čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope, kao dve polovine, i da me smrve bez traga.

Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti, kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom.
Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća. Nemam je i ne vidim, ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. Nikad nisam uspeo da stignem i dohvatim radost, ali sam celog veka za njom posrtao. I po tome sam više nego što jesam, nešto bolje, lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u nemirnoj koži koja ne može da spava. Po tome ću, čini mi se, živeti duže i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom, pogledom i pokretom nestaje, i u isto vreme biva gore, slabije i ružnije.
Biću svuda gde bude pesme, živeću u svakoj melodiji, na putevima, pri radu, i u stanovima ljudskim.

I pre sam patio. I pre sam se noću budio proklinjući svoje nagone i postupke, i bolno želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da, i da budem onakav kakav nisam i ne mogu biti. I pre je toga bilo, ali tada sam bar mogao da pišem. A sada osećam kako se u meni diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. Grči se i savijaj, i ćuti!

Et tamen dies oritur!
To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj.
Letnju noć potisnulo svitanje, sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane, nemilosrdno nastupa dan.
A dan se ipak rađa. Izgovaram to, a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci - ipak! - i u naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života.

Sanjao sam da me boli najbolnije mesto u meni. Duboko, dugo i jako. Najposle sam se probudio. Sa prvim talasima dnevne svetlosti stala je da prodire u mene svest o stvarnosti i da sporo ali stalno potiskuje tlapnje i bauke iz noćnih snova, sve dok me nije ispunila potpuno. Ali negde ispod te svesti - ne znam gde ni kako - ostalo je malo onog snivanog bola. Sitna neugašena žeravka koja me peče i tišti dok veseo stojim na suncu, u smehu i razgovoru sa ljudima.

Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije
vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome
toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.


Jednom mu je neko - u zao cas! - rekao da je pametan. Kako
i zasto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je
taj inace mirni i bezazleni covek postao nemoguc, tezak sebi i
drugima.

Često sam o tome mislio, ali nikad jasno i dokraja, a jutros mi se odjednom ukazala cela istina. Meni je ona jasna, ali ne znam da li ću uspeti da je i drugom jasno kažem.
Izgleda da ima ljudi koji su u svom psihofizičkom organizmu doneli na svet znatan broj završenih doživljaja i čitav niz pokreta i postupaka koje inače ostali ljudi doživljavaju i izvode tek docnije, u toku godina, pod uticajem urođenih nagona i prilika i pojava sa kojima se susreću.
Takvi ljudi su, i kad prividno izgledaju "normalni", prava čudovišta. Već pri prvom dodiru primećuje se njihova neprijatna podvojenost u svemu. Žive kao uzeti, sa bezbroj kompleksa i opterećenja, prati ih u stopu teška neodlučnost i nedoslednost u svemu, dvostrukost u mislima i krajnja nespretnost i slabost u delanju. Oni su nesposobni ili samo delimično sposobni za obične ljudske akte ljubavi, mržnje, gneva, dobrote, jer ih poznaju izranije i većinu njih nose kao već izvršene u sebi. Tako je sve sa čim se u životu sukobljavaju za njih, u isto vreme, i novina i uspomena. To ih, razumljivo, koči u donošenju i izvršavanju svih odluka. I zbog toga su vrlo često teret sebi i smetnja drugima.