Beo zid. Sve cisto. Prazna soba. Mrak. Krcka parket pod nogama koje ga gaze i nastavljaju po njemu. Sumi dah. Prozori su zatvoreni. Resetke su tu. Oseca se hladnoca, vlaga i vetar koji ne duva.
Vlasnik stopala koje gaze po podu podize glavu i gleda u plafon. Posmatra sneg koji pocinje da pada. Zatvara oci, pa ih ponovo otvara. Sada je sve belo. Jeleni noge upadaju u sneg i cini se da pokusavaju da se zalede i ostanu tako nepomicne. Na belom zidu se radja crvena mrlja nalik na ruzu, koja uveliko bese procvetala. Boja pocinje da se siri i da curi po cistom belilu poda. Nalikuje na krv koja kaplje iz tela nekog velikog diva i koja nikako da se zaustavi. Linija krvi se grana i kao drvo smrti ispunjava prostoriju koja zapravo ne postoji, dok krvave suze diva kaplju po parketu i lupkaju o dno kofe koja stoji u podnozju zida. Cuje se zveket. Naizmenicno, a onda sve cesce i cesce. Kao da div ne prestaje da place. Kofa se puni, crvena tenost klizi ka slobodi i tamo se mesa sa belilom snega koji je iznenada prestao da pada.
Vlasnik glave koja gleda u pod sklapa oci. Zna da sanja, ali isto tako zna da ne moze da se probudi iz te iluzije koja je zapravo san.
Sada je sve crno, prljavo, prazno i nikakvo... Otvara oci i okrece se oko sebe posmatrajuci crne oblake iznad. Shvata da se nalazi u kocki bez vrata i prozora. Nema izlaza. Jelena trci u krug nadajuci se da ce da pobegne, da poleti kao ptica ka svom krajnjem oslobodjenju. Nista! Ne moze. Trci u mestu. Puzi, kleci, moli... Predaje se.
Pada na tlo medju lance koji su se odjednom tu negde, nekako stvorili i pokusava da shvati ono sto je neshvatljivo. Lanci puze, kao zmije koje se prikradaju po travi, i priblizavaju joj se, opkoljavaju je i svojim zmijskim glavama, koje zapravo nemaju, formiraju krug oko nje. Cini joj se da se nalazi na nekom svetom oltaru i pomislja kako je dosao trenutak njenog zrtvovanja. Oseca se opkoljeno i zasticeno u isto vreme. Pocinje da se smeje histericno, jer drugi izlaz nema i ne vidi, a samim tim ne moze da stvori.
Iz nicega se radjaju vrata. Cini joj se da sanja u snu. Polako ustaje zacudjena i sludjena. Trazi izlaz, hoce izlaz... Lanci puze ka navise u zelji da proprate putanju njenih nogu. Jelena se priblizava vratima. Shvata da joj je hladno i da je iznenada pocela da drhti. Odakle vetar? – pita se. Nema ga. To je samo skup izgubljenih dusa koje traze izlaz i mole za pomoc. Lebde po vazduhu, njisu se, a njihova nevidljiva tela prave vetar. Da, to je sigurno tako! Ne zna zasto, ali mora da je tako. Drukcije ne moze biti.
Spusta pogled na svoje telo i po prvi put shvata da je u potpunosti naga. Posmatra kozu koja joj se od zime skuplja i gleda kako joj se dlacice na rukama lede. Po prvi put se osetila nekako slobodnom i u potpunosti svojom.
Slobodna... Volela je da bude i zelela je da se vrata ispred nje otvore i propuste je u neki drugi zatvor, za koji je mislila da je spas. Sama sebe je varala misleci da ce biti slobodna, a nije znala da se iz jednog pakla moze uci samo u neki drugi pakao, gori od prvog. I sada, uprkos zimi koja ju je grizla za prste, osetila je kako se postepeno krcka u nekom loncu koji je pocivao na jednoj od najvecih ringli pakla.
-Mogu li da uzmem bombonu? – cuje tih i pomalo nesiguran decji glas negde iza sebe. Stoji u mestu. Ne okrece se. Ruka joj stoji na bravi. Plasi se. Pokusava da otvori. Ne moze. Vrata su zakljucena.
-Mogu li da uzmem bombonu? – uporno i molecivo je nastavio glas – Eno je tamo na stolu. Dohvati je i daj mi je. Najvise volim od visnje.
Ponovo zatvara oci. Zna da je ovo nemoguce. Hoce da se probudi, ali ne moze. Shvata da je zarobljena u kosmaru.
-Od visnje, tresnje, banane, limuna... Volim ih sve - nastavljao je glas ushiceno – Moja mama mi ih uvek daje posle jela Prvo kaze pojedi sve. Ja poslusam, a onda dobijem i bombonu. Ona tada kaze da sam poslusan decak.
Jelena se polako okrece i pokusava da se suoci sa demonima koji su se u njoj nalazili. Podize ruke ka licu i kao u transu stipa obraze ne bi li naterala sebe na budjenje. Gleda ispred i vidi dete obuceno u plavu pidzamu. Slika Duska Dugouska se nalazi na njegovom gornjem delu. Dolazi joj da se place i smeje u isto vreme. Ne moze da se odluci. Ruka deteta visi nege u vazduhu. Dete, polako podrhtavajuci, od hladnoce ili mozda neceg drugog, pruza prazan dlan prema njoj. Jelena se strese. Zaprepasceno i u neverici gleda u detetovu poluraspadnutu ruku, koja joj se, kako se njoj cini, svakog trenutka priblizava. Sve je do krajnje mere bilo stvarno, ali ona je negde duboko u sebi znala da je nemoguce.
-Ne, ovo je san... – mrmljala je sebi u bradu – Provudi se, Jelena! ******...
Dete kao da je nilo culo. Smesilo se licem boje strave, dok su njegove mutne, jedva vidljive oci posmatrale njeno lice sa nekim pritajenim ushicenjem.
-Juce sam bio u McDonaldsu. Tata me je vodio. Rekao mi je kako sam to zasluzio. Jeo sam cizburger i pomfrit – govorilo je dete veselo, a onda je odjednom spustilo glavu ka podu, podiglo gornji deo pizame i dozvolilo da mu trule grudi gledaju u svetlost. – Ne znam sta mi se desava Vise ni miris ne osecam. Ne znam zasto... Cini mi se da ljudi prolaze pored mene kao kroz vazduh. Oni ne cuju moje krike. Ali ih ti, Jelena, cujes. Znam da ih cujes...
Jelena ih je itekako cula i iz dna svoje nepostojece duse pozelela je da nije. Okrenula je detetu ledja i cekala da prizor nestane. Oko sebe je mogla da oseti plamenove i cinilo joj se da je svi oni nemilosrdno sibaju po rukama i telu.
Ako je ovo pakao, zapitala se ona, kako onda mora da izgleda raj? A onda, negde duboko u sebi, ona je shvatila da to nikada nece saznati, jer se sama postarala da to nikada ne dozna.
Citavog svog zivota ona je radila suprotno od onoga sto je ispravno i pokusavala je da uspostavi neke nove granice oko sebe. Nikada se nije zapitala da li svojim postupcima povredjuje ljude, a sve to joj se cinilo krajnje nebitno. Odjednom, sasvim iznenada, i bez objasnjenja na um joj pade Danteov pakao i ona se zapita u kom krugu bi se ona nalazila. Pozelela je da to nikada ne otkrije. Duboko je uzdahnula i slusala u tisini svoje plitko disanje dok je u sebi zelela da sve oko nje nestane i da se oko nje pojavi nekakvo novo nista...
Zena u crnom plastu se stvorila ni iz cega i smestila se desno od Jelene. Preko lica joj je bila namaknuta tanka mreza, a oci, neobicne i posve svetle su hipnoticki posmatrale Jelenu Davidovic.
-Smrt, truljenje, ubijanja, mucenje, sakacnje... – pocela je da govori zena – Sve je to prirodno. Sta je svet bez toga? Nista! Svetu treba zlo, jer je to zlo jedino merilo za dobro. Budi srecna sto nisi kopija miliona, vec sasvim nova jedinka koja pred sobom ima jasno zacrtan cilj i ne preza da iskoristi sve precice i prilike koje joj zivot pruza. Ti si dobro zlo. To bi bar trebalo da shvatis.
Da li dobro zlo zaista postoji?- zapitala se g-djica Davidovic i iznenada shvatila da je pojava crne zene nimalo nije uznemirila i zacudila. Cinilo joj se se sasvim realno i normalno. Ljudi su joj se svakog casa prividjali i isto tako nestajali. I dalje je osecala da nepostojece dete i dalje stoji iza nje sa ispruzenom rukom u vazduhu. Na tu pomisao se strese. Vise nista ne bi moglo da je iznenadi.
Crna zena, mirna i tiha, stajala je na samo pola metra od nje.
-Ko si ti? - smogla je Jelena snage da upita.
Zena se nasmesila.
-Ja sam jedan deo tebe – rekla je ravnodusno – Ja sam tvoje Thanats.
-Moje sta?
-G-djica Thnatos, milo mi je... – rece zena po drugi put, nakloni se, pa nastavi - Nemoguce je da ne osecas da smo nas dve isto bice. Zar negde duboko u sebi ne osecas da sam ja tvoja unutrasnjost. Ja, naprotiv, znam sve o tebi. Sve tvoje najcrnje i najbizarnije misli mog su rada delo. Znas, Jelena, moj posao nije nimalo lak. To je jedna vrsta umetnosti.
Jelena se histericno nasmejala.
-E, sada pocinjem da ludim... – promrmljala je.
-Pa zar nije red da moj rad dobije i plodove? – odgovorila je g-djica Thanatos veselo – Ti ne smes da se obeshrabrujes! Ne dopusti da te ubiju mrtvi kada zivi to nisu uspeli. Budi oducna. Nastavi da gazis, kao i do sada, na putu do cilja.
Jelena je odmahivala glavom.
-Ja nisam zla... – procedila je kroz zube tiho jecajuci.
-Ne, nego sam ja... Uostalom sta znaci biti zao ili dobar? Meni nista. Cini ono sto mislis da bi trebalo da cinis.
-Ili ono sto mi ti kazes da cinim?
-Ali zar to nije isto , draga? Pa ja sam u tebi.
-Sve je ovo nestvarno – nastavljala je Jelena sanjivo.
G-djica Thanatos je delovala krajnje uvredjeno.
-Stvarna sam onoliko koliko si stvarna i ti. Vidis li ovu haljinu? – govorila je crna zena, dok je pokazivala na svoju dugu, crnu haljinu – Ne bih je nosila da mi je tvoj um nije namenio. Vidis li moje lice? Ti si mi ga stvorila i odabrala ga medju malim milionom drugih.
Jelena Davidovic je zatvorila oci i prislonila svoje celo na hladan zid. Ispred sebe je videla crnilo ocnih kapaka, a sa casa na cas su kroz to isto tamnilo pojavljivale svetlece tacke i neka mutna, nedefinisana lica. Znala je da su sva ta sranja, ukljucujuci i crnu zenu i decaka samo dejstvo ekstazija koji je uzela. Polako se spustila na pod. Oci su joj i dalje bile zatvorene. Cekala je da dejstvo pilula prestane da deluje.
Kada je, nekih dva sata kasnije, otvorila oci shvatila je da sedi na podu svoje hotelske sobe. Lice joj najzad ispuni odraz iznenadne smirenosti i ugodnosti.
