O genocidu i genocidima

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Talibananaman

Početnik
Banovan
Poruka
16
Nekoliko reči o genocidima, pošto vidim da o toj temi većina ljudi ne zna ama baš ništa. Najveći genocid u poznatoj ljudskoj istoriji dogodio se 1358. godine, kad su Mongoli osvojili tada najveći i najkulturniji grad na svetu – Bagdad – i za jednu noć mačevima i sabljama poklali preko 500.000 Arapa. Za drugi po redu genocid smatra se uništenje indijanskih civilizacija Maja, Acteka i Inka od strane španskih konkvistadora (tačan broj ubijenih nije poznat). Za treći po redu smatra se turski genocid nad Jermenima iz 1915. godine (prvi u XX veku), kad su Turci za sedam dana pobili 1.500.000 Jermena. Za četvrti po redu smatra se genocid nacista nad Jevrejima u II svetskom ratu, gde je nastradalo 6.000.000 Jevreja. Za peti po redu smatra se genocid Hrvata nad Srbima u II svetskom ratu (on je za svetsku istorijsku javnost još uvek pod znakom pitanja, jer je Tito sredio da za njega malo ko u svetu zna, i tek treba da se istraži i klasifikuje), gde se pretpostavlja da je nastradalo preko 1.900.000 Srba. Šesti po redu je međusobni genocid u Ruandi iz 1994. (Tutsi i Hutu), gde je za dve nedelje nastradalo 500.000 Tutsa i Hutua. I sedmi genocid je onaj u Srebrenici, gde su Srbi za dva-tri dana streljali 8.000 muslimana srpskog porekla (Bošnjaka). On se dogodio poslednji od ovih pobrojanih, a prvi je u Evropi posle 1945. godine, i zato je toliko aktuelan na našem kontinentu. Negirati genocid je takođe zločin. Ja sam imao tu nesreću da 1999. budem prisilno mobilisan u smrdljivu jugoslovensku vojsku i upućen na Kosovo kao inženjerac. Moja četa nije činila ratne zločine nad Albancima, ali znam ljude iz Vojne policije koji jesu činili zločine. Jedan moj drug iz okoline Čačka, tada pripadnik Vojne policije, hvalio se posle rata kako je u jednom albanskom selu na Kosovu terao oca da j.be sina, a onda ih obojicu ubio. Ja sam mu rekao da njegovi preci nisu tako ratovali i time ga ponizio kao niko pre toga. Nisam učestvovao ni u kakvoj raspravi na televiziji povodom toga, kao bivši učesnik rata iz 1999. godine, ali sam zgrožen koliko su neiskreni oni koji su učestvovali. Na pitanje novinarke – „Šta biste radili da vam je komandant naredio da pucate u civile?” – svi učesnici su odgovarali isto – „Bacio bih pušku! Neka me streljaju, ali ne bih pucao u civile!” Da je mene pitala to isto, ja bih joj odgovorio: „More, pucao bih u komandanta, a onda preuzeo komandu nad svojom vojnom formacijom! Zašto da bacim pušku pa da me streljaju dresirani vojni lupeži?!” Ja sam na stanovištu da narod koji preživi genocid postaje genocidan narod. Jevreji su preživeli progone i pogrome širom Evrope u periodu XV-XIX veka, od Španije, preko Francuske, Nemačke, Poljske, pa sve do Rusije, i holokaust u II svetskom ratu, i vidite šta danas rade Arapima u Palestini. Srbi su preživeli genocid od Hrvata (ustaša), pokušali su da im se osvete krajem XX veka, a izvršili su genocid nad muslimanima. I to se uzima kao srpska tamna strana u pregovorima o Kosovu.
 
E, sad, za većinu primitivnih, priglupih i neobrazovanih pripadnika gore navedenih naroda, čiji su zločinci (sa imenom i prezimenom) počinili genocid, oni su bili heroji. Baš kao što su naši zločinci za naše praznoglavce heroji. Očekujem da će se i ovde mnogi praznoglavci javljati samo sa psovkama, bez ikakvih argumenata. Neka neko pokuša argumentima da obori ono gore navedeno. I sama tvrdnja tipa - „Nas mrzi ceo svet!” – zasniva se upravo na poslednjem genocidu u Evropi. A mi, koji živimo u Srbiji, treba da strahujemo od ološa koji nemaju nikakve argumente osim psovki, da li smemo da pomenemo da je bilo genocida. GENOCIDA JE BILO,CEO SVET GOVORI O TOME, I NA NAMA JE DA SE POKAJEMO ZA ZLOČINE NAŠIH PRAZNOGLAVIH SUNARODNIKA!
 
E, sad, za većinu primitivnih, priglupih i neobrazovanih pripadnika gore navedenih naroda, čiji su zločinci (sa imenom i prezimenom) počinili genocid, oni su bili heroji. Baš kao što su naši zločinci za naše praznoglavce heroji. Očekujem da će se i ovde mnogi praznoglavci javljati samo sa psovkama, bez ikakvih argumenata. Neka neko pokuša argumentima da obori ono gore navedeno. I sama tvrdnja tipa - „Nas mrzi ceo svet!” – zasniva se upravo na poslednjem genocidu u Evropi. A mi, koji živimo u Srbiji, treba da strahujemo od ološa koji nemaju nikakve argumente osim psovki, da li smemo da pomenemo da je bilo genocida. GENOCIDA JE BILO,CEO SVET GOVORI O TOME, I NA NAMA JE DA SE POKAJEMO ZA ZLOČINE NAŠIH PRAZNOGLAVIH SUNARODNIKA!

Ja koliko znam to nije bio genocid.
i koliko znam tacna cifra nema veze sa 8 000,iskopane je 2 000 leseva.
i koliko znam tih dana je pobijeno minimum 3 000 srba oko srebrenice.
 
„... Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада". Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама." Нато су усташе повикали - „Удари га ножем, мајку му његову..." И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из цркве на један камион.
Тако је то ишло - један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе... Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу - и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никамо сакрити и тих 5-6 су затим заклани.
За неколико часова почели су заклане износити из цркве, један, други, трећи и тако редом. Не знам више колико их је било. Ја сам остао лежати. Већ су дошли и до мене. Иду од једног до другог и туку их ножем. Један стане мени на кичму и туче све око мене ножем, једног за другим, овако... (показује руком). Дође ред на мене, удари ме цокулом у главу и рече: „То је све готово". Кад дође мало даље и види једног живог. „Ето, немојте мене људи, ја сам жив. Немојте мене, ја нисам никоме ништа крив". „Добро", рекоше усташе, „дижи се". Он им рече: „Па немојте мене заклати, ја нисам крив, ево, већ су сви људи овдје поклани. Нема више човјека који није убијен". Ја сам мало окренуо главу, колико сам могао, и видим тог човјека како стоји, а има дуге бркове. Он их је и даље молио, да га не закољу. Усташе га питају кога све има, а он им одговара да има једну сестру од 18 година, а другу од 22 године. „Хоћеш ли мени дати ону сестру од 18 година", а други пита: „Хоћеш ли мени дати ону од 22 године". Када сам ја опет мало дигао главу, видио сам како га један усташа држи за једну руку, а други за другу руку. Један га пали свијећом, и видим -горе му бркови. Онда су почели живоме палити очи. То су биле неиздрживе муке, мислим највеће муке на свијету. Кад су му спалили једно око и почели палити друго, човјек завиче, а један га усташа туче кундаком у кичму. „А јао" викао је човјек. Они су му и даље палили друго око, а затим га оборили на земљу и смрвили му главу. Ударали су га ножем у ребра и свега га изболи. Када су му мрвили главу, дијелови лубање прштили су му на све стране и падали по мени.
Већ је камион по пети пута долазио по ове људе. Усташе су их износили ван из цркве. Мене су примили један за руке, а један за ноге и носили ме ван. Ништа нисам говорио. Мене су бацили на камион, на којему су поклани људи били послагани у три хрпе, сви потрбушке. Када су мене бацили на трећу хрпу, она се нагнула и свалила се. Ја сам ударио главом о даске. Пошто је овај камион био претрпан, бацили су ме на други камион. Један ме примио за ноге и вукао ме ван, тако да сам си сва леђа изгребао, а када ме је извукао, ударио ми главом о камен да ми је лубања напукла. Бацили су ме на други камион гдје је већ било лешина, а затим на мене још бацили 4-5 закланих људи. Један од закланих пао је на мене тако да ми је његов пререзани гркљан дошао управо на уста. Било ми је јако неугодно, јер ме је свега залила његова крв. Крв ми је текла у очи, у уста, и низ цијело тијело. Један усташа каже: „Је ли мртав? - Мртав је", одговори други. Прегледали су цркву, није ли још нетко остао. Нису знали за ону тројицу која су се сакрила у олтару. Како сам касније чуо, ова тројица остала су у цркви два дана, а трећу ноћ попели су се на торањ и тражили од људи воде. Усташе су на њих пуцали и сву тројицу побили.
Након тога кренуо је камион с покланим људима, у којем сам се и ја налазио. Оне који су пратили наш камион, опоменули су : „Пазите добро је ли тко жив остао. Ако је који гдје жив остао, боље да се не враћате у Глину''.
Мислим ја, још сам жив и још има наде да ћу жив остати. Кренуо је камион преко Јукинаца и Прекопе, ја мало надигнем главу видим како сједе два усташе, шуте и ништа не говоре. Знам да је камион закренуо десно према Новом Селу. Ја сам познавао тај терен. Камион је кренуо преко њиве, а када се зауставио, већ су га дочекали усташе „трајбари", који су почели лешине избацивати из камиона. Дотјерали су камион тик уз јаму, да би лакше у њу избацивали људе. Једна је јама већ била препуна. Мене су примили за ноге и за главу и бацили у јаму.
Био сам згурен, четири до пет су ми бацили преко ногу, једна женска је давала знакове живота. Ајме, што све нису од ње радили. Силовали су је над јамом, она јауче и виче. „Одакле си ти?" - упитали су је. Ја сам учитељица из Бовића. Онда су је ударили у главу и она падне у јаму. Када, један каже другоме: „Ајде, каже, да нема златни прстен, то ће се дати продати" И један сиђе, нађе на лијевој руци прстен и рече: „То ће се дати продати." Тамо над јамом стајали су усташе и тукли с чекићем и сјекирама. Дође један камион, па други, па трећи, па четврти. Могло се само чути гдје човјек рида: „Јој, дјецо моја, јој, мајко моја, па ником нисам ништа крив". Напола живога ударали су један до двапута сјекиром или чекићем. Нисам могао видјети колико је јама дугачка, него сам само чуо јаук људи. Када су те истрпали из камиона, долазе нови. Ту су три јаме једна до друге. Једну су натрпали пуну, гдје нисам био. Пода мном је било око 100 људи. Преко мене лежали су четири до пет. Слушам ја: умирило се све, ништа се не чује. Ја мало окренем главу и видим да се нешто миче и чујем гдје један усташа говори: „Слушајте, људи, неће они сви стати ту, треба њих пребацити у другу јаму и требат ћемо их сложити лијепо, да их што више стане". Ту два дођоше па почеше односити. Дође ред и на оне, који су бачени мени преко ногу. Баце једног, другог и трећег, а један који је био на доњем крају, тај се мицао: „Мајку им... ево их живих, пуцај у онај ћошак". Гарили они два до три пута и један мене погоди у ногу. Удари се (свједок показује мјесто изнад кољена, гдје је био рањен), видим ја, иде крв низ ногу. Ја мало покушам могу ли мицати прстима и видим: добро, није пребијена кост.
Када су бацали оне с мене, примили су и мене за руке, да ће ме бацити на други крај. Тада су видјели да имам дебелу личку мајицу. „Овај има добру хаљиницу, ово треба свући с њега". Ухватили су ме за руке и свукли мајицу с мене. Ја сам престао дисати. Окренули су ми лице к земљи и пружили ноге. Али у мени је била нада да ћу одатле жив изићи. Умирим се, а они изишли ван. Нити се што чује, нитко не говори. Ја погледам око себе и видим да се нешто миче. Не знам што је је ли усташа или што. Почела је падати кишица. Видим нетко се шуља, ја боље погледам - иде човјек на ногама и рукама. Згурио сам се, Дође човјек и пита ме: „Јеси ли жив?" Не знам ништа тко је, па се не јављам. Он се опет пружи даље у јами. Када за неколико, опет иде к мени. Иде на рукама и ногама, дође к мени и пита: „Јеси ли жив?" „Јесам". Па што ћемо ми: „Слушај, бјежмо ван". Ја одем у један ћошак, а он у други. Мало се обазрем -тамо има 30 до 40 усташа око једнога и тај им говори. Ја преко те жице, па у кукуруз, да чујем што од тога. Нисам ништа чуо. Онај други није окренуо за мном, окренуо је у друго село. Њега је родбина издала, па су га трећи дан убили усташе. Ја окренуо испод Новог Села и дођем у Мајску Пољану ујаку."
 
"Геноцид" у Сребреници I
Objavljeno 17.01.2009. u 10:38, autor: dess
Пресудама Међународног кривичног суда за бившу Југославију ( предмет ђенерала Крстића) и Међународног суда правде ( поводом нелегалне тужбе БиХ против СРЈ, односно Србије и Црне Горе) наведено је да је у Сребреници и њеној околини у јулу 1995. године ( посебно период 11-18. јула) извршено кривично дјело геноцида, од стране оружаних снага Републике Српске ( војске и полиције). Оптужницом против тадашњег предсједника РС Радована Караџића, као и пресудама против бивше потпредсједнице РС Биљане Плавшић и предсједника Народне скупштине РС Момчила Крајишника настоји се утврдити веза између тадашњег политичког врха Републике Српске и односних догађаја у Сребреници. Услијед чињенице да су оптужнице које терете тадашње политичке и војне функционере, благо речено, непотпуне, непрецизне, конфузне, а често и потпуно контрадикторне, а да је Међународни кривични суд за бившу Југославију донио пресуде којима је прихватао наводе тих и таквих оптужница, а Међународни суд правде користио ове пресуде поводом тужбе БиХ против СРЈ, намеће се само по себи питање да ли су се ови судови водили правом или политиком, односно, колико су поменуте пресуде којима је „утврђен“ „геноцид“ у Сребреници и њеној околини засноване на објективним чињеницама и релевантним међународно-правним прописима којима се регулише кривично дјело геноцида, конкретно нормама Конвенције за спречавање и кажњавање злочина геноцида?


Наиме, по овој Конвенцији геноцид се дефинише као „било које од наведених дјела учињених у намјери потпуног или дјелимичног уништења једне националне, етничке, расне или вјерске групе као такве:

- убиство чланова групе;
- тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
- намјерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или дјелимичног уништења;
- мјере уперене на спречавање рађања у оквиру групе;
- принудно премјештање дјеце из једне у другу групу.“

Дакле, из ове дефиниције кривичног дјела геноцида јасно је да се за његово постојање тражи један субјективни елемент, односна посебна намјера- потпуно или дјелимично уништење једне националне, етничке, расне или вјерске групе као такве. У случају дешавања у Сребреници и уопште у бившој СРБиХ током ратних година то практично значи да је постојала намјера војних и политичких органа Републике Српске да, потпуно или дјелимично, униште муслимански народ на територији бивше СРБиХ, и да су те институције предузеле наведене радње којима би своју намјеру и реализовале.




Шта је нелогично у цијелој овој причи?

Уколико би претпоставили да је водство РС-а заиста имало намјеру да потпуно или дјелимично уништи муслимане током периода сукоба с њима, било би нејасно због чега није подузело конкретне мјере у том правцу током самог почетка сукоба, док је имало огромну војно-техничку премоћ- због чега би онда Војска РС пажљиво бирала ратне циљеве, водећи се чисто одбрамбено-пасивним мотивима. ВРС није имао намјеру да заузме нити један од већих градова у којима су муслимани били већина, о чему свједоче примјери Тузле, Зенице и сарајевских општина с муслиманском већином, чак нити онда кад су с ових територија брутално нападани српски цивили, иако би то војно-стратешки било потпуно оправдано?! Због чега ВРС није војно заузео цијелу територију бивше СРБиХ и из ње протјерао или ликвидирао муслимане, ако је то објективно могао, и ако му је то заиста била намјера? Због чега би са својим пројектом почео онда кад је војно и политички најслабије стојао, и то у малој Сребреници, са својих тридесетак хиљада муслимана, од око 2,5 милиона колико их је било у бившој СРБиХ? Одговор је јасан ономе ко жели да зна логичан одговор- Срби и њихово водство у РС апсолутно нису имали нити геноцидну нити било какву другу намјеру која би имала противправне послиједице. Штавише, од самог почетка кризе у СРБиХ српски народ и његово политичко водство је упорно и дослиједно тражило да се примјењује како унутрашње тако и међународно право, и ништа више. Као конститутиван народ у СРБиХ, Срби су се противили сецесији ове републике из састава СФРЈ, и без њихове сагласности до таквог нечег није могло доћи на легалан начин. Какогод, муслимани и Хрвати су противправно организовали референдум за издвајање СРБиХ из СФРЈ 29. фебруара и 1. марта 1992. године, уз потпун бојкот Срба, који су се на плебисциту 9 и 10. новембра 1991. године послали јасну и чврсту поруку да су за останак СРБиХ у СФРЈ. С обзиром да су муслимани и Хрвати прекршили право, прегласали трећи конститутивни народ-Србе, над којим су претходно у Другом свјетском рату извршили неупитни геноцид, српском народу није преостало ништа друго него да се свим легитимним начинима избори за свој биолошки опстанак. Због тога је и настала Република Српска, као израз демократских и хуманистичких начела којима су се водили њени грађани и који су потврђени у њеном уставу. Када су оформљене легалне и легитимне институције система и омогућено њихово практично функционисање, у циљу заштите права свих грађана РС, 17. децембра 1992. године Народна скупштина РС усвојила је Декларацију о завршетку рата у којој је изражен став Републике Српске и њених органа да буде завршен „међунационални и међувјерски рат у бившој СР БиХ“. Дакле, за Републику Српске рат је завршен 17.12.1992. године, и она је тада јасно ставила до знања да је не интересују туђе територије, да жели да преговара о миру и будућој коегзистенцији са муслиманским и хрватским државним заједницама. Никакав злочин, а камоли геноцид, није почињен до тог датума, већ су Срби само бранили себе и своје. Након тога, ВРС је подузимала чисто дефанзивне мјере у циљу заштите уставно-правног поретка земље, односно њеног територијалног интегритета и суверенитета, без да је показивала било какве аспирације према територијама сусједних држава.

За разлику од ВРС-а, хрватске и муслиманске војне снаге користиле су сваку прилику да угрожавају грађане РС и провоцирају њену војску, а посебно брутални били су напади муслиманских снага под командом Насера Орића, које су, користећи Сребреницу, која је била под посебном заштитом УН-а, годинама упадале у српске села око Братунца, а нарочито стравичан био је масакр у селу Скелани. Процјењује се да је у периоду од 1992. до 1995. године од стране Орићевих хорди побијено око 3 000 српских цивила. Снаге УНПРОФОР-а апсолутно ништа нису учиниле да спријече ове акте, иако им је то била дужност. Почетком јула 1995. године ВРС је подузела оно што је давно требала учинити- ушла је, у договору са УНПРОФОР-ом у Сребреницу да би обезбједила да муслимански терористи више не врше своје злочине. Свој циљ је, поштујући све међународно-правне норме о поступању са цивилима и ратним заробљеницима, ефикасно и остварила, што је посебно похваљено од стране холандских припадника УНПРОФОР-а који су били стационирани у овој области.

Ипак, тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију сматра(ло) је да је овом приликом дошло до бројних злочина ВРС према муслиманима, па чак и геноцида. Иако је из свега претходно наведеног, као и из чињенице да постоје бројни акти Народне скупштине РС, њеног предсједника и владе, Главног штаба ВРС, који изричито забрањују свако недолично и противправно поступање са цивилним становништвом и ратним заробљеницима, те норми Устава РС које се односе на основна права и слободе човјека и грађанина, сасвим очито да до овог спорног момента апсолутно нигдје није било не само геноцида, него нити других организованих злочина са српске стране, о чему свједоче и саме пресуде поменутих судова, хашко тужилаштво је инсистирало да је у Сребреници и њеној околини почињен геноцид над муслиманима 1995. године. Због тога је потребно фокусирати се сад само на ово мјесто и период.

Први предмет у којем се спомиње „геноцид“ у Сребреници јесте предмет ђенерала Крстића. Њему је на терет стављено да је у периоду од 11 до 18. јула наредио да се изврше злочини према муслиманима који улазе у радњу извршења кривичног дјела геноцида. Ова оптужница је по много чему специфична. Она наводни геноцид једне групе која се простире на ширем простору, сужава на ограничен простор Сребренице и њене околине. Није јасно како неко може имати намјеру да потпуно или дјелимично уништи муслимане у бившој СРБиХ, а предузме конкретне радње само у Сребреници. Али, пошто је апсурдност ове констатације већ претходно доказана, а тога су, чини се, и у хашком тужилаштву били свјесни, претпоставимо да је постојала намјера да се униште, потпуно или дјелимично, муслимани из Сребренице и околине. У самој оптужници се наводи да је женама, дјеци и старцима, у складу с њиховим опредјељењем, омогућен превоз ван Сребренице и РС. Таман да су и сви преостали, односно мушкарци, побијени, јасно је да намјере да се муслимани потпуно униште није било, јер не би, у супротном, била апсолутно заштићена његова репродуктивно способна маса. Дакле, намјере потпуног уништења сребреничких муслимана није било.
 
"Геноцид" у Сребреници II
Objavljeno 17.01.2009. u 10:39, autor: dess
Претпоставимо онда да је постојала намјера дјелимичног уништења сребреничких муслимана. У поменутој оптужници наводи се да је у Сребреници, у том тренутку, било око 15 000 муслиманских мушкараца, од чега око 5 000 наоружаних, који су се окупили у селу Шушњари код Сребренице увече 11. јула и кренули шумом ка Тузли. Одакле оружани мушкарци у заштићеној зони? Оптужница се не труди да одговори на ово питање. Да ли их је било само 5 000? Ни на то питање нема експлицитног одговора. Оно што чак и оптужница признаје јесте да је из ове колоне отварана ватра на припаднике ВРС који су се налазили на околним путевима. Јасно је да је на ватру одговорено ватром. Јасно је било и тад и сад да су ту колону чинили добрим дјелом управо Орићеви крвници. У тим борбама било је убијених с обе стране. Оно што понајбоље показује апсурдност оптужнице јесте њен дио у којем се говори да су српске снаге у овој борби с муслиманима користили тенкове и оклопна возила, само неколико редака након што је речено да су се муслимани кретали шумом!? Даље се у овој оптужници тврди да су заробљене муслимане из ове колоне српски војници ликвидирали на више локација непосредно по заробљавању, иако постоје бројне нејасноће око датума и локација у оптужници. Проблем оптужнице био је што није било свједока и снимљених телефонских разговора који би доказали да је ђенерал Крстић уопште знао да се неки заробљеници ликвидирају, а камоли да је те ликвидације наредио, било он било неко други изнад њега у хијерархијској љествици. Није било нити чврстих доказа да су припадници ВРС вршили ликвидације. Након снимака који су се појавили касније, током суђења Слободану Милошевићу, постало је јасно да су припадници паравојних снага, многи пристигли ван Републике Српске, посебно фамозни „шкорпиони“, заробљавали и убијали групе ухваћених муслимана. Оно што није јасно јесте зашто би неко снимао и на тај начин документовао своје злочине?! Постоје бројне и увјерљиве индиције да су ове паравојне јединице биле плаћене од стране иностраних обавјештајних служби да хватају и убијају залутале муслимане и да се то припише ВРС. Судије Међународног кривичног суда за бившу Југославију тако су и пресудиле, али су и саме признале да нема доказа да је ђенерал Крстић учествовао или наредио ИЈЕДНО убиство!? Они су се користили такозваниим принципом командне одговорности, према којем је надређени одговоран за све радње потчињеног, па макар их и није наредио. Али чак и у овом случају проблем представља недостатак јасних доказа да су војници ВРС чинили злочине. Било како било, пресуда је донесена, али нико није објаснио како су стотине наводно убијених гласали на општим изборима 1996. године!?

У предмету „Крстић“ искориштен је принцип командне одговорности да би се невин човјек осудио за „геноцид“, иако није било никаквих доказа његове одговорности у том смислу, нити је доказано учешће војника ВРС у поменутим радњама. Било је битно да се по први пут донесе једна пресуда која ће садржати ријеч „геноцид“. Други моменат који је олакшао муке хашког тужилаштва била је предаја и признавање „кривице“ бивше потпредсједнице и предсједнице РС Биљане Плавшић, која је, у договору с тужилаштвом, а да би добила што лакшу „казну“ признала наводе оптужнице, односно, опет „геноцид“. Уколико се у обзир узме срамна улога дотичне госпође након њеног избора за предсједника РС, није тешко докучити стварне разлоге њене добровољне предаје и признања фамозне „кривице“. Ово је била још једна пресуда гдје се спомиње „геноцид“. На тај начин Републици Српској фактурисан је измишљени злочин геноцида, иако није постојала намјера уништења, било потпуног, било дјелимичног уништења муслимана, нити на простору бивше СРБиХ, нити на простору општине Сребреница. Штавише, нема доказа нити да су појединачне егзекуције вршили организовано војници ВРС, него су све прилике да је неко дебело платио одређеним сумњивим типовима да почине ове злочине, „у име Републике Српске, ВРС и српског народа“, да би се, по моделу Маркала, Срби казнили НАТО интервенцијом и уласком трупа војске сусједне Хрватске, услијед чега је дошло до отимања територија РС са легитимном српском већином и присиљавања РС да уђе у наметнуту и вјештачку БиХ, истина, са статусом ентитета.

Иако је неспорно да су се у односном периоду у околини Сребренице десили злочини над бројним муслиманским мушкарцима, апсолутно је нетачно да се десио геноцид, да је убијено више од 4 000 људи ( о чему постоје бројне процјене међународних стручњака који су се бавили овом проблематиком, а нити само хашко тужилаштво не спомиње конкретне бројке), а поготово да је он организован од стране тадашњег војног и политичког водства Републике Српске. Све су прилике да су људски животи злоупотребљени у чисто политичке сврхе, у циљу сламања Републике Српске и њених грађана, и у томе је највећа трагедија. Квази-суђење пред Међународним судом за бившу Југославију само је послужило да се осуђивањем невиних прикрију стварни злочинци.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top