dragosh
Veoma poznat
- Poruka
- 11.827
Борбе паса
Битке до последњег угриза
Мечеви пит бул теријера у Србији се најчешће организују у Београду, Шапцу, Суботици и Панчеву
Псећи гладијатори са крволочним газдама и раздраганом публиком
Организовање борби паса, клађење и изнајмљивање простора за овакве догађаје ускоро би изменама Кривичног законика требало да буду предвиђени као кривично дело за које је запрећено затворском казном у трајању од три до пет година, сазнаје „Политика”.
Овај предлог прошао је Владу, остало је да се о њему још изјасне посланици републичког парламента. Према важећим прописима у Србији, борбе паса санкционишу се прекршајним пријавама, за чије подношење су надлежни ветеринарски инспектори, и новчаним казнама од неколико хиљада динара. За организовање овог крвавог спорта у Србији до данас нико није био позван на кривичну одговорност.
– Са друге стране, опкладе на борбама паса достижу и неколико хиљада евра, па казне предвиђене Законом о ветеринарству заиста делују смешно. На делу је исмејавање правде. Проблем је што су у организовање борби увек укључени локални полицајци и ветеринари, који би то заправо први морали да пријаве – рекао је за „Политику” Елвир Буразеровић, председник Организације за поштовање и бригу о животињама „Орка” из Београда.
Он је објаснио да прецизна евиденција о борбама паса у Србији не постоји јер се полиција овим проблемом озбиљно ни не бави. По његовим речима, у Србији „цвета” бизнис са борбеним псима, а мечеви се организују неколико пута месечно на различитим локацијама на целој територији државе.
– Конкретне пријаве имамо за Београд, Шабац, Панчево и Суботицу. У питању је затворен круг људи, професионалних одгајивача пит бул теријера, али се организују и борбе питова и шарпланинаца, питова и кавкаских овчара. Треба рећи да ове расе, иако га својом масом далеко надмашују, немају никакве шансе према питу утренираном за борбу – казао је Буразеровић.
„Политика” је контактирала са власником једне од првих озбиљних одгајивачница питова у Србији у којој су поникли шампиони ринга Краљ и Сребрни, о којима „питаџије” испредају легенде.
– Нема више тога као пре. Некада је то био добар посао, долазили су купци из целе Европе, а да не говоримо о нашем окружењу. Данашњи питови у Хрватској, Босни, Бугарској, Црној Гори, то су све наши пси. Српски пит је пас светског гласа, предњачимо чак у односу на Американце – рекао је наш саговорник, објашњавајући да су питови „предодређени за борбу јер им је то у крви”.
За разлику од одгајивача питова, Буразеровић каже да је овај бизнис далеко од опадања. Борбе паса су тренутно присутне на целом Балкану, у БиХ, Црној Гори, на Косову, у Бугарској.
Председник „Орке” објашњава да се одгајивачи питбул теријера данас и не крију, већ се на Интернету јавно оглашавају. На појединим Интернет сајтовима (www.yuarena.co.yu) власници пит бул теријера размењују утиске са одржаних борби, продају штенад, али и опрему за тренинг борбених паса.
Цена штенади креће се од 500 до 2.000 евра, а уколико је у питању млад пас који обећава (ако је „мечован”, односно пуштан у борбе) цена се пење и до 5.000 евра.
Борбе се заказују преко Интернета, али и путем илегалног специјализованог часописа „Срчаност”. Пси морају да буду приближно исте тежине, а осим власника паса, у рингу који је обично величине четири са четири метра присутан је још само судија.
Власници на почетку меча сваки у свом ћошку хушкају псе, а после првог судара наступа борба на живот и смрт. Борбе обично трају дуже од сат времена, а када се пси у току меча заморе, власници их поново, окренути леђима један ка другом, воде у углове ринга на хушкање, илити „скреч”.
Пас који после „скреча” одбије да се бори сматра се да је изгубио, мада то није чест исход борбе јер је познато да је било случајева да питови настављају да нападају противника чак и кад остану без једне предње ноге. Тада пас који остане жив –побеђује. Поражени пси често угину од искрварења, дехидрације или инфекција неколико сати, па чак и недеља после окршаја. Побеђене псе власници често и сами убију како би избегли репутацију да продају штенад лошег борбеног квалитета, или их оставе на улици да угину у страшним мукама.
„Политика” незванично сазнаје да се борбе паса данас организују на много „професионалнији” начин него некада. Нема више хушкања паса на ливадама, питови се „пуштају” у затвореном простору, а у околини Панчева наводно у једном од таквих објеката постоје и трибине за публику.
– Чудан смо ми народ, има примера да мајке доводе децу да посматрају крваве борбе паса – каже Буразеровић.
-----------------------------------------------------------
Тренинг за крвави спорт
Тренинг на покретној траци
Пит буловима тренираним за борбе редовно се мери тежина, а уколико се угоје власници их подвргну дијети. За разлику од питова – кућних љубимаца, који су тежине од 25 до 35 килограма, најбољи питови – борци обично су тешки између 14 и 17 килограма.
Дају им се лаксативи и прокинетици за брже пражњење црева, а власници их кљукају и стероидима, аминокиселинама, протеинима и анаболицама.
Покретне траке за трчање на којима питови стичу кондицију коштају од 1.000 до 1.500 евра, а свој чувени угриз ови пси увежбавају на аутомобилским гумама и специјалним џаковима. Неки од власника су брутални па псе навикавају на бол и развијају им агресивност купирајући, односно секући им уши кухињским ножем, пребијајући их палицама и тешко их изгладњујући.
– Са друге стране, знамо да много људи држи питбулове као кућне љубимце, који важе за праве мазе. Познато је да ови пси нису агресивни према људима, али кад су друге животиње у питању, то је друга прича – каже Елвир Буразеровић.
Марко Албуновић
[објављено: 12/01/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Bitke-do-poslednjeg-ugriza.sr.html
Битке до последњег угриза
Мечеви пит бул теријера у Србији се најчешће организују у Београду, Шапцу, Суботици и Панчеву
Псећи гладијатори са крволочним газдама и раздраганом публиком
Организовање борби паса, клађење и изнајмљивање простора за овакве догађаје ускоро би изменама Кривичног законика требало да буду предвиђени као кривично дело за које је запрећено затворском казном у трајању од три до пет година, сазнаје „Политика”.
Овај предлог прошао је Владу, остало је да се о њему још изјасне посланици републичког парламента. Према важећим прописима у Србији, борбе паса санкционишу се прекршајним пријавама, за чије подношење су надлежни ветеринарски инспектори, и новчаним казнама од неколико хиљада динара. За организовање овог крвавог спорта у Србији до данас нико није био позван на кривичну одговорност.
– Са друге стране, опкладе на борбама паса достижу и неколико хиљада евра, па казне предвиђене Законом о ветеринарству заиста делују смешно. На делу је исмејавање правде. Проблем је што су у организовање борби увек укључени локални полицајци и ветеринари, који би то заправо први морали да пријаве – рекао је за „Политику” Елвир Буразеровић, председник Организације за поштовање и бригу о животињама „Орка” из Београда.
Он је објаснио да прецизна евиденција о борбама паса у Србији не постоји јер се полиција овим проблемом озбиљно ни не бави. По његовим речима, у Србији „цвета” бизнис са борбеним псима, а мечеви се организују неколико пута месечно на различитим локацијама на целој територији државе.
– Конкретне пријаве имамо за Београд, Шабац, Панчево и Суботицу. У питању је затворен круг људи, професионалних одгајивача пит бул теријера, али се организују и борбе питова и шарпланинаца, питова и кавкаских овчара. Треба рећи да ове расе, иако га својом масом далеко надмашују, немају никакве шансе према питу утренираном за борбу – казао је Буразеровић.
„Политика” је контактирала са власником једне од првих озбиљних одгајивачница питова у Србији у којој су поникли шампиони ринга Краљ и Сребрни, о којима „питаџије” испредају легенде.
– Нема више тога као пре. Некада је то био добар посао, долазили су купци из целе Европе, а да не говоримо о нашем окружењу. Данашњи питови у Хрватској, Босни, Бугарској, Црној Гори, то су све наши пси. Српски пит је пас светског гласа, предњачимо чак у односу на Американце – рекао је наш саговорник, објашњавајући да су питови „предодређени за борбу јер им је то у крви”.
За разлику од одгајивача питова, Буразеровић каже да је овај бизнис далеко од опадања. Борбе паса су тренутно присутне на целом Балкану, у БиХ, Црној Гори, на Косову, у Бугарској.
Председник „Орке” објашњава да се одгајивачи питбул теријера данас и не крију, већ се на Интернету јавно оглашавају. На појединим Интернет сајтовима (www.yuarena.co.yu) власници пит бул теријера размењују утиске са одржаних борби, продају штенад, али и опрему за тренинг борбених паса.
Цена штенади креће се од 500 до 2.000 евра, а уколико је у питању млад пас који обећава (ако је „мечован”, односно пуштан у борбе) цена се пење и до 5.000 евра.
Борбе се заказују преко Интернета, али и путем илегалног специјализованог часописа „Срчаност”. Пси морају да буду приближно исте тежине, а осим власника паса, у рингу који је обично величине четири са четири метра присутан је још само судија.
Власници на почетку меча сваки у свом ћошку хушкају псе, а после првог судара наступа борба на живот и смрт. Борбе обично трају дуже од сат времена, а када се пси у току меча заморе, власници их поново, окренути леђима један ка другом, воде у углове ринга на хушкање, илити „скреч”.
Пас који после „скреча” одбије да се бори сматра се да је изгубио, мада то није чест исход борбе јер је познато да је било случајева да питови настављају да нападају противника чак и кад остану без једне предње ноге. Тада пас који остане жив –побеђује. Поражени пси често угину од искрварења, дехидрације или инфекција неколико сати, па чак и недеља после окршаја. Побеђене псе власници често и сами убију како би избегли репутацију да продају штенад лошег борбеног квалитета, или их оставе на улици да угину у страшним мукама.
„Политика” незванично сазнаје да се борбе паса данас организују на много „професионалнији” начин него некада. Нема више хушкања паса на ливадама, питови се „пуштају” у затвореном простору, а у околини Панчева наводно у једном од таквих објеката постоје и трибине за публику.
– Чудан смо ми народ, има примера да мајке доводе децу да посматрају крваве борбе паса – каже Буразеровић.
-----------------------------------------------------------
Тренинг за крвави спорт
Тренинг на покретној траци
Пит буловима тренираним за борбе редовно се мери тежина, а уколико се угоје власници их подвргну дијети. За разлику од питова – кућних љубимаца, који су тежине од 25 до 35 килограма, најбољи питови – борци обично су тешки између 14 и 17 килограма.
Дају им се лаксативи и прокинетици за брже пражњење црева, а власници их кљукају и стероидима, аминокиселинама, протеинима и анаболицама.
Покретне траке за трчање на којима питови стичу кондицију коштају од 1.000 до 1.500 евра, а свој чувени угриз ови пси увежбавају на аутомобилским гумама и специјалним џаковима. Неки од власника су брутални па псе навикавају на бол и развијају им агресивност купирајући, односно секући им уши кухињским ножем, пребијајући их палицама и тешко их изгладњујући.
– Са друге стране, знамо да много људи држи питбулове као кућне љубимце, који важе за праве мазе. Познато је да ови пси нису агресивни према људима, али кад су друге животиње у питању, то је друга прича – каже Елвир Буразеровић.
Марко Албуновић
[објављено: 12/01/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Bitke-do-poslednjeg-ugriza.sr.html
Ne znam, da nije preblago? Doživotno u kamenolom...
