gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Srbija u informatičkoj obučenosti zaposlenih, prema evropskim statističkim pokazateljima, kasni ravno šest puta za Slovenijom i Hrvatskom, a čak 30 do 90 puta za zemljama Evropske unije. Više od osam miliona Evropljana poseduje ECDL – "Evropsku kompjutersku vozačku dozvolu" koja potvrđuje obučenost za rad na računaru. Do kraja 2010. godine će ovaj sertifikat steći još 20 miliona, dok Srbija ima samo 10.500 informatički pismenih žitelja.
Autor: D. Veljković
Izvor: Blic
Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo nije tražilo sredstva u budžetu za 2009. godinu radi ECDL obuke, rečeno nam je u tom ministarstvu, uz napomenu da Evropska komisija ne tretira ovaj sertifikat kao jedini dokaz o posedovanju osnovne računarske pismenosti. U nekim zemljama EU, dodaju u Ministarstvu, ovaj sertifikat je uslov za rad u državnoj upravi, ali ne i u privredi, dok su neke članice EU ovu obuku uvrstile u zvanične programe nastave informatike. Najzad, u ovom ministarstvu se zalažu da ECDL obuku Ministarstvo prosvete integriše u obrazovni sistem.
Tako smo po stepenu razvijenosti informatičkog društva na repu evropskih događaja, zaostaliji od nas su Makedonija, Albanija i BiH, objašnjavaju u Jedinstvenom informatičkom savezu Srbije (JISA). Članice EU, u nameri da za dve godine sustignu SAD i Kinu, finansiraju između 60 i 70 odsto troškova informatičkog opismenjavanja građanstva. Mađarski parlament je pre nekoliko meseci odobrio dotiranje troškova obuke za 2,2 miliona građana, čime je informatička pismenost postala pitanje državnog značaja, a ne volje vladajuće stranke.
"Informatička pismenost građana Evrope meri se brojem sertifikovanih osoba, što podrazumeva sposobnost da koriste računare u svakodnevnim aktivnostima. Ovo se odnosi na đake, studente i zaposlene, kao i na stare i hendikepirane ljude kojima kompjuter može izvanredno poslužiti za plaćanje komunalnih i drugih finansijskih obaveza, kupovinu i ostalo. Strategijom razvoja informatičkog društva mi smo 2006. prihvatili ECDL, a dosad je ispit položilo tek 10.000 građana, sedam hiljada je u proceduri, dok ih u Hrvatskoj ima 40.000, u Rumuniji 300.000, u Italiji 1,5 miliona, u Mađarskoj 400.000, u Irskoj 600.000 (svaki deseti stanovnik, kod nas svaki hiljaditi)... Usklađivanje srpskog pravnog sistema sa EU i privlačenje stranog kapitala nemoguće je ako vlasti ne počnu da prioritetno finansiraju informatičko opismenjavanje. Ali sve radimo stihijski. Engleska vojska dala je pomoć da 600 pripadnika naše armije polože ECDL testove, UNDP za 50 zaposlenih u pančevačkom Domu zdravlja, IAN je organizovao obuku za oko stotinu izbeglica, dok u pravosuđu nemamo ni jednog zaposlenog koji ima ovaj sertifikat", govori za Blic Đorđe Đukić, predsednik saveza.
Evropske vlade godišnje ulažu više od 25 miliona evra u podizanje informatičke pismenosti, a kad bismo to mi uradili u toku jedne budžetske godine Srbija bi postigla četvrtinu mađarskog, trećinu rumunskog ili osminu grčkog trenutnog stanja. Otuda JISA kao strukovna organizacija insistira da iz budžeta budu interventno odvojena sredstva za obuku između 4.000 i 12.000 građana jer nam u prilog ide bar to što imamo najnižu cenu rada, kao i koštanja evropskih licenci. Kod nas je cena ove dozvole 250 evra, dok u Italiji, Švedskoj, Danskoj, Irskoj i ostalim državama imamo raspon od 600 do 1.200 evra, a od 60 do 80 odsto te cene tamo pokrivaju iz budžeta.
Brojne su posledice teškog informatičkog kaskanja Srbije. Najcrnje je to što kasnimo sa primenom novih tehnologija u svim granama privrede, što je ionako nekonkurentnu još više srozava. Osim toga, ne može da zaživi sistem elektronske vlade koji decenijama postoji u EU, sistem elektronskog zdravlja, elektronskog obrazovanja, propadaju investicije u kompjutersku opremu (čak na lageru zastarevaju neraspakovani računari, a siromašni ne mogu da ih priušte!), kod nas je deset puta veće lično prisustvo građana na administrativnim šalterima nego u EU... Elektronski možemo kupiti stranu robu i usluge, ali autobusku kartu ili domaći proizvod - ne, što je paradoksalno jer u broju računara i internet priključaka zaostajemo manje nego u opštoj pismenosti.
Informatička pismenost donosi značajne finansijske efekte. U Italiji 15,7 milijardi evra godišnje ode na rešavanje problema uzrokovanih kompjuterskim virusom, pomaganje onima koji rade na računaru a nisu opismenjeni... Prosečni državni službenik koristi tri sata nedeljno tražeći pomoć za rad na računaru, mahom od kolege, pa se vreme dvostruko gubi, što pri ceni rada od deset evra na sat staje 1.700 evra godišnje po zaposlenom, izračunali su norveški i švedski analitičari. Nisu uzalud u EU odlučili da opismene 20 miliona građana gotovo u celosti o trošku budžeta: podaci Evropskog instituta za tenhologiju pokazuju da se na 136 evra uloženih u ECDL obuku godišnje vraća čak 2. 260 evra.
Kod nas, međutim, vlasti još ne razmišljaju o masovnom opismenjavanju nacije, a bez toga nema informatičkog društva, ukazuje Dragan Domazet, dekan Fakulteta za informacione tehnologije. Juna prošle godine ovom fakultetu odobrena su sredstva iz NIP za pripremu 500.000 građana u narednih 10 godina za polaganje ECDL testa i urađeno je oko 60 odsto projekta bez ijednog budžetskog dinara.
http://www.b92.net/tehnopolis/aktuelno.php?yyyy=2009&mm=01&nav_id=338122
I ovo je zasluga naših političara.
Autor: D. Veljković
Izvor: Blic
Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo nije tražilo sredstva u budžetu za 2009. godinu radi ECDL obuke, rečeno nam je u tom ministarstvu, uz napomenu da Evropska komisija ne tretira ovaj sertifikat kao jedini dokaz o posedovanju osnovne računarske pismenosti. U nekim zemljama EU, dodaju u Ministarstvu, ovaj sertifikat je uslov za rad u državnoj upravi, ali ne i u privredi, dok su neke članice EU ovu obuku uvrstile u zvanične programe nastave informatike. Najzad, u ovom ministarstvu se zalažu da ECDL obuku Ministarstvo prosvete integriše u obrazovni sistem.
Tako smo po stepenu razvijenosti informatičkog društva na repu evropskih događaja, zaostaliji od nas su Makedonija, Albanija i BiH, objašnjavaju u Jedinstvenom informatičkom savezu Srbije (JISA). Članice EU, u nameri da za dve godine sustignu SAD i Kinu, finansiraju između 60 i 70 odsto troškova informatičkog opismenjavanja građanstva. Mađarski parlament je pre nekoliko meseci odobrio dotiranje troškova obuke za 2,2 miliona građana, čime je informatička pismenost postala pitanje državnog značaja, a ne volje vladajuće stranke.
"Informatička pismenost građana Evrope meri se brojem sertifikovanih osoba, što podrazumeva sposobnost da koriste računare u svakodnevnim aktivnostima. Ovo se odnosi na đake, studente i zaposlene, kao i na stare i hendikepirane ljude kojima kompjuter može izvanredno poslužiti za plaćanje komunalnih i drugih finansijskih obaveza, kupovinu i ostalo. Strategijom razvoja informatičkog društva mi smo 2006. prihvatili ECDL, a dosad je ispit položilo tek 10.000 građana, sedam hiljada je u proceduri, dok ih u Hrvatskoj ima 40.000, u Rumuniji 300.000, u Italiji 1,5 miliona, u Mađarskoj 400.000, u Irskoj 600.000 (svaki deseti stanovnik, kod nas svaki hiljaditi)... Usklađivanje srpskog pravnog sistema sa EU i privlačenje stranog kapitala nemoguće je ako vlasti ne počnu da prioritetno finansiraju informatičko opismenjavanje. Ali sve radimo stihijski. Engleska vojska dala je pomoć da 600 pripadnika naše armije polože ECDL testove, UNDP za 50 zaposlenih u pančevačkom Domu zdravlja, IAN je organizovao obuku za oko stotinu izbeglica, dok u pravosuđu nemamo ni jednog zaposlenog koji ima ovaj sertifikat", govori za Blic Đorđe Đukić, predsednik saveza.
Evropske vlade godišnje ulažu više od 25 miliona evra u podizanje informatičke pismenosti, a kad bismo to mi uradili u toku jedne budžetske godine Srbija bi postigla četvrtinu mađarskog, trećinu rumunskog ili osminu grčkog trenutnog stanja. Otuda JISA kao strukovna organizacija insistira da iz budžeta budu interventno odvojena sredstva za obuku između 4.000 i 12.000 građana jer nam u prilog ide bar to što imamo najnižu cenu rada, kao i koštanja evropskih licenci. Kod nas je cena ove dozvole 250 evra, dok u Italiji, Švedskoj, Danskoj, Irskoj i ostalim državama imamo raspon od 600 do 1.200 evra, a od 60 do 80 odsto te cene tamo pokrivaju iz budžeta.
Brojne su posledice teškog informatičkog kaskanja Srbije. Najcrnje je to što kasnimo sa primenom novih tehnologija u svim granama privrede, što je ionako nekonkurentnu još više srozava. Osim toga, ne može da zaživi sistem elektronske vlade koji decenijama postoji u EU, sistem elektronskog zdravlja, elektronskog obrazovanja, propadaju investicije u kompjutersku opremu (čak na lageru zastarevaju neraspakovani računari, a siromašni ne mogu da ih priušte!), kod nas je deset puta veće lično prisustvo građana na administrativnim šalterima nego u EU... Elektronski možemo kupiti stranu robu i usluge, ali autobusku kartu ili domaći proizvod - ne, što je paradoksalno jer u broju računara i internet priključaka zaostajemo manje nego u opštoj pismenosti.
Informatička pismenost donosi značajne finansijske efekte. U Italiji 15,7 milijardi evra godišnje ode na rešavanje problema uzrokovanih kompjuterskim virusom, pomaganje onima koji rade na računaru a nisu opismenjeni... Prosečni državni službenik koristi tri sata nedeljno tražeći pomoć za rad na računaru, mahom od kolege, pa se vreme dvostruko gubi, što pri ceni rada od deset evra na sat staje 1.700 evra godišnje po zaposlenom, izračunali su norveški i švedski analitičari. Nisu uzalud u EU odlučili da opismene 20 miliona građana gotovo u celosti o trošku budžeta: podaci Evropskog instituta za tenhologiju pokazuju da se na 136 evra uloženih u ECDL obuku godišnje vraća čak 2. 260 evra.
Kod nas, međutim, vlasti još ne razmišljaju o masovnom opismenjavanju nacije, a bez toga nema informatičkog društva, ukazuje Dragan Domazet, dekan Fakulteta za informacione tehnologije. Juna prošle godine ovom fakultetu odobrena su sredstva iz NIP za pripremu 500.000 građana u narednih 10 godina za polaganje ECDL testa i urađeno je oko 60 odsto projekta bez ijednog budžetskog dinara.
http://www.b92.net/tehnopolis/aktuelno.php?yyyy=2009&mm=01&nav_id=338122
I ovo je zasluga naših političara.
