Ilinoida
Domaćin
- Poruka
- 4.843
Пише: САВА ВИДАНОВИЋ
Раскол између начелника Генералштаба војске Србије и министра одбране Шутановца диригован је са Запада. Као разлози раскола између Шутановца и Поноша свакако су мимоилажења по питању односу на НАТО, Кумановски Споразоум, око размештања Еулекса на Космету, око формирањо косовских безбедниих снага, укидања копнених зоне безбедности, инсталирања радара на Копаонику и још око много чега.
Јасни Поношеви ставови по свим тим питањима супротни су ставу Шутановца и НАТО-а и као такав Понош је постао непожељна особа, које се требало ослободити. Шутановац је инсистирао на блиску сарадњу и чланство у НАТО-у. Понош са групом официра, учесника у одбрани земље у Нато агресији 1999. године успротивио се ставу Шутановца и Запада, а посебно наоружавању и обуци косовских снага безбедности од стране НАТО-а. Овоме треба додати и доносење безбедоносне одлуке ван савета одбране. На начелника Генералштаба војске Србије свакако је вршен притисак за повлачење са те позиције, што је Понош пре тога јавно проговорио о стању безбедности војске Србије, којом приликом је изнео поражавајуће чињенице о борбеној готовости војске. Сам Борис Тадић као врховни командант војске Србије, и неки лидери политичких партија у Србији су осудили Поношеву оцену о алармантном стању у војсци, да се о томе није смело јавно говорити. Сам Тадић је покушао да демантује Поноша да је борбена готовост војске Србије на нивоу, и да нема разлога за забринутост, после чега је као врховни командант војске донео одлуку о смени Поноша и за начелника Генералштаба поставио досадашњег заменика. Одлука о смени Поноша наишла је на подељене реакције народа и лидера политичких партија Србије, као и у самој војсци.
У редовима војске поједини официри су били незадовољни самим Поношем, приписујући му неискуство у командовању војском, док су искусни ратници из агресије НАТО били на страни Поноша. Замерке се упућују Тадићу зашто је поштедео свог партијског министра одбране Шутановца. То је јасан сигнал да су Шутановац и Тадић у случају Поноша на истој таласној дужини, радили по диктату Запада. Тадићев потез је доказ да је Понош жртва запада, који је уклоњен као потенцијални покретач побуне у војсци, која је могла пучем сменити прозападну српску владу и завести војну диктатуру у земљи. Сам Понош се показао недостојним и недоследним официром, способним да истраје до краја, већ, како каже као војник извршава одлуку врховног команданта војске Србије. Председник Тадић је доследан извршитељ политике запада о уништењу једне од четврте некадашње војне силе Европе. Наметнутој западњачкој реформи војске Србије, пре свега у својству министара одбране а сада и председника Србије, Тадић је уништио војску Србије. По налогу запада обезглавио је армију, тиме што је отпустио све генерале, хероје отаџбинског одбранбеног рата у натовској агресији који су као наводни ратни злочинци ухапшени и испоручени у Хаг да им се суди, само зато што су херојски бранили отаџбину. Не само да је војска сведена на најмањи могући минимум активног сталног састава, већ је Тадић продао све залихе оружја којим је армија располагала, под изговором да је ратна техника застарела. Продао је у бесцење 1200 ракета, којим су скидани чак и невидљиви амерички Ф17. За пекара Золтана, који је тим “застарелим” ракетама доказао како се руше и ти невидљиви , да би наједном, по Тадићу, постало застарело оружје, које више није за употребу. Тенкови и оклопна возила су такође продати или поклоњени бившим државама Совјетског савеза, или их задесила судбина отпада. Војним буџетом по захтеву ММФ-а и Нато-а није се могао извршити ремонт ратне флоте војске Србије, тако да је борбена готовост и одбрана земље постала алармантна, на шта је Понош јавно указао и зато био кажњен, што је рекао истину. Шта се тиме постигло јасно је српској јавности. Требало је казнити човека који, иако постављен од Тадића као поверљив, суочен са истином, морао је проговорити. Тиме је стављено до знања подељеној армији и присталицама Поноша, да ће свакога стићи казна у покушају пуча и увођењу војне диктатуре. Да ли ће се на томе стати и који су следећи кораци владајуће клике и следбеника Поноша, треба сачекати и видети.
Раскол између начелника Генералштаба војске Србије и министра одбране Шутановца диригован је са Запада. Као разлози раскола између Шутановца и Поноша свакако су мимоилажења по питању односу на НАТО, Кумановски Споразоум, око размештања Еулекса на Космету, око формирањо косовских безбедниих снага, укидања копнених зоне безбедности, инсталирања радара на Копаонику и још око много чега.
Јасни Поношеви ставови по свим тим питањима супротни су ставу Шутановца и НАТО-а и као такав Понош је постао непожељна особа, које се требало ослободити. Шутановац је инсистирао на блиску сарадњу и чланство у НАТО-у. Понош са групом официра, учесника у одбрани земље у Нато агресији 1999. године успротивио се ставу Шутановца и Запада, а посебно наоружавању и обуци косовских снага безбедности од стране НАТО-а. Овоме треба додати и доносење безбедоносне одлуке ван савета одбране. На начелника Генералштаба војске Србије свакако је вршен притисак за повлачење са те позиције, што је Понош пре тога јавно проговорио о стању безбедности војске Србије, којом приликом је изнео поражавајуће чињенице о борбеној готовости војске. Сам Борис Тадић као врховни командант војске Србије, и неки лидери политичких партија у Србији су осудили Поношеву оцену о алармантном стању у војсци, да се о томе није смело јавно говорити. Сам Тадић је покушао да демантује Поноша да је борбена готовост војске Србије на нивоу, и да нема разлога за забринутост, после чега је као врховни командант војске донео одлуку о смени Поноша и за начелника Генералштаба поставио досадашњег заменика. Одлука о смени Поноша наишла је на подељене реакције народа и лидера политичких партија Србије, као и у самој војсци.
У редовима војске поједини официри су били незадовољни самим Поношем, приписујући му неискуство у командовању војском, док су искусни ратници из агресије НАТО били на страни Поноша. Замерке се упућују Тадићу зашто је поштедео свог партијског министра одбране Шутановца. То је јасан сигнал да су Шутановац и Тадић у случају Поноша на истој таласној дужини, радили по диктату Запада. Тадићев потез је доказ да је Понош жртва запада, који је уклоњен као потенцијални покретач побуне у војсци, која је могла пучем сменити прозападну српску владу и завести војну диктатуру у земљи. Сам Понош се показао недостојним и недоследним официром, способним да истраје до краја, већ, како каже као војник извршава одлуку врховног команданта војске Србије. Председник Тадић је доследан извршитељ политике запада о уништењу једне од четврте некадашње војне силе Европе. Наметнутој западњачкој реформи војске Србије, пре свега у својству министара одбране а сада и председника Србије, Тадић је уништио војску Србије. По налогу запада обезглавио је армију, тиме што је отпустио све генерале, хероје отаџбинског одбранбеног рата у натовској агресији који су као наводни ратни злочинци ухапшени и испоручени у Хаг да им се суди, само зато што су херојски бранили отаџбину. Не само да је војска сведена на најмањи могући минимум активног сталног састава, већ је Тадић продао све залихе оружја којим је армија располагала, под изговором да је ратна техника застарела. Продао је у бесцење 1200 ракета, којим су скидани чак и невидљиви амерички Ф17. За пекара Золтана, који је тим “застарелим” ракетама доказао како се руше и ти невидљиви , да би наједном, по Тадићу, постало застарело оружје, које више није за употребу. Тенкови и оклопна возила су такође продати или поклоњени бившим државама Совјетског савеза, или их задесила судбина отпада. Војним буџетом по захтеву ММФ-а и Нато-а није се могао извршити ремонт ратне флоте војске Србије, тако да је борбена готовост и одбрана земље постала алармантна, на шта је Понош јавно указао и зато био кажњен, што је рекао истину. Шта се тиме постигло јасно је српској јавности. Требало је казнити човека који, иако постављен од Тадића као поверљив, суочен са истином, морао је проговорити. Тиме је стављено до знања подељеној армији и присталицама Поноша, да ће свакога стићи казна у покушају пуча и увођењу војне диктатуре. Да ли ће се на томе стати и који су следећи кораци владајуће клике и следбеника Поноша, треба сачекати и видети.
svasta.ode on u diplomatiju.....pravac na zapad.
