Zločin bez kazne

GENOCID NAD CIVILNIM
STANOVNIŠTVOM REPUBLIKE
SRPSKE KRAJINE U AVGUSTU 1995.
Pripadnici Hrvatske vojske otpočeli su 04. avgusta 1995. godine iz više pravaca iz
Hrvatske i iz ranije okupiranih područja u Bosni i Hercegovini - Grahova i Glamoča
napad na Republiku Srpsku Krajinu u kojoj su živeli Srbi i uz vojna dejstva
započeli su i sistematsko uništavanje civilnih objekata i imovine i izvršili brojna
ubistva civilnog stanovništva u prvom redu staraca, žena i dece.
Dejstvujući nesrazmerno jačim vojno-policijskim snagama, uz neprestano
granatiranje celog prostora Krajine, civile koje nisu odmah poubijali primorali su
da napuste svoje domove i da krenu u izbeglištvo.
Iako je kretanje izbeglica na traktorima, zapregama, motornim vozilima, pa čak i
pešice bilo uočljivo, hrvatske snage su ih granatirale iz artiljerijskih oruđa ili
bombardovale iz aviona, da bi na nekim mestima izvršili i pešadijske prepade.
Posledice vojnih napada na izbegličku kolonu su posebno bile vidne na prostoru
oko Gline, na putu Glina - Dvor i tokom kretanja kroz Republiku Srpsku. Na tim
mestima napada ostajali su leševi ubijenih, uništena vozila, razbacane stvari, što
su pripadnici hrvatske policije i vojske, pošto su zabranili svaki pristup
međunarodnim posmatračima i pripadnicima snaga UN, uklonili, za šta su imali
očigledno unapred pripremljene ekipe.
Deo kolone koja se kretala auto-putem kroz Hrvatsku bila je sistematski
napadana i od strane hrvatskog stanovništva iako su hrvatske vlasti preko
predstavnika Ujedinjenih nacija dali garancije za miran prolazak. Ti napadi bili su
najizraženiji u Sisku, gde su izvlačili Srbe iz kolone, prebijali ih, a neke čak i ubili.
Njihova vozila su kamenovali i pljačkali ih, a sve to u prisustvu pripadnika
hrvatske policije i vojske koji su umesto da obezbede nesmetan prolaz kolone,
kako je bilo garantovano, bili posmatrači onoga što se događalo.
Tako su stanovnici Krajine, pošto su prvo ostali bez svojih domova najčešće ostali
i bez one svoje imovine koju su na brzinu poneli sa sobom.

Posledica ovih akcija je proterivanje iz Republike Srpske Krajine između 230.000 i
250.000 Srba.
Hrvatske vojne i policijske snage su neposredno po okončanju vojne akcije na
celom prostoru Krajine preduzeli mere "čišćenja terena" po srpskim mestima, a to
je u stvari bio finalni deo sprovođenja genocida nad srpskim stanovništvom
Krajine, koji se sastojao u fizičkoj likvidiciji onih koji su ostali. To su najčešće bili
starci, koji su ostali da čuvaju svoju imovinu i domove u kojima su i rođeni ili nisu
mogli da se kreću zbog starosti i bolesti. Oni su bili masovno ubijani najčešće na
svojim kućnim pragovima, sva njihova imovina bila je opljačkana, a ono što nije
odneto zapaljeno je. Pljačkanje, paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila
sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz uklanjanje tragova dela.
Pripadnici Međunarodnih humanitarnih organizacija i međunarodni posmatrači
često su i sami bili svedoci posledica ovih akcija.
Saslušani svedoci, pored ostalog, iznose da su pripadnici hrvatske vojske i policije
ubijali i Srbe starije od 70 godina, kao i žene. Veći broj tih lica ubijen je na svirep
način i njihovi unakaženi leševi ostajali su na njivama gde su radili, na kućnim
pragovima ili su izgoreli u zapaljenim kućama. Zabeležen je slučaj ubistva
klanjem devedesetogodišnje starice u kući, ubistva prethodno vezanih građana
koji su potom zapaljeni, ubijanje slepe starice pucanjem u potiljak, ubistva
odsecanjem glave i ruku, ubistva sekirom, navlačenje ovčije mešine preko glave
pre ubistva, itd.

Hrvatske vlasti su, po zauzimanju Krajine, veliki broj lica uhapsili i odveli u
logore, gde su bili izloženi najsurovijem postupanju. za koje su adaptirali čak i
škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih preostalih Srba. Veći centri za
zatvaranje bili su u Zadru, Šibeniku, Splitu, Kninu, zatim u Sisku, Karlovcu,
Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U tim logorima je sprovođeno
mučenje i nehumano postupanje i najrazličitije mere pritisaka nad zatvorenicima.
U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima međunarodnih
humanitarnih ili drugih organizacija.
Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske
vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina
(pisani dokumenti o Srbima na ovim područjima datiraju iz 822. godine; na
područje Like, Korduna, Banije i Slavonije masovnije doseljavanje Srba odvijalo
se u šesnaestom i sedamnaestom veku - na poziv austrijskih careva), negujući
specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava. Srpski
narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire, muzeje,
istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i grobove
predaka. Ostavili su i oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko 122 škole.
Ako se sve ovo posmatra zajedno sa podacima iz ranijih izveštaja Komiteta,
proizlazi kontinuitet u progonu Srba od vremena stvaranja nezavisne Hrvatske.
Formiranje stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), referendum i druge
akcije hrvatskih političkih prvaka pred građanski rat, tekli su uz preteću i
agresivnu propagandu prema Srbima. Izbornom pobedom i preuzimanjem vlasti
HDZ je počela realizaciju programa čišćenja Hrvatske od Srba, svuda i na svakom
mestu. Srbi su prvo bili predmet verbalnih ili fizičkih napada: na ulici, u trgovini,
na radnom mestu, u stanu ili kući; ispisivani su grafiti, tražilo se oružje, izmišljali
su se snajperisti, pretilo se preko telefona, upućivale su se poruke sa zahtevima
za napuštanje Hrvatske, obeležavali su se stanovi Srba, prisluškivali i isključivali
telefoni, tražene su izjave o lojalnosti, upadalo u stanove bez zakonskog osnova,
premlaćivani su pojedinci, otpuštalo se s posla, dok se u drugoj fazi vrše hapšenja
i ubistva.

Na pojedinim područjima prema Srbima sprovodene su i masovne likvidacije, npr.
u Pakračkoj poljani, Marinom selu, u Zapadnoj Slavoniji, u Vukovaru, Osijeku,
Gospiću, Sisku, Zadru, Brodu, Zagrebu, Splitu i dr. Imovina Srba - stanovi, kuće,
vikendice, lokali, kao i kulturno-istorijski spomenici, minirani su i porušeni u
velikom broju mesta, sve u funkciji konačnog uklanjanja Srba iz Hrvatske. U
nekim sredinama (u Dubrovniku i Zagrebu) sprovedeno je i pokrštavanje Srba
Celokupna aktivnost prema Srbima koordinirana je s državnog vrha Hrvatske sa
namerom da Srbi kao nacionalna, etnička i verska grupa u Hrvatskoj potpuno
nestanu ili da se svedu na zanemarljiv broj. Preostali Srbi u Hrvatskoj stavljeni su
u takve uslove života koji vode njihovom potpunom istrebljenju kao nacionalne,
etničke ili verske grupe.
Sve to ukazuje da se u Hrvatskoj vodila organizovano i vodi sistematska i planska
aktivnost usmerena na potpuno uništenje Srba u Hrvatskoj, a iza koje stoji
vladajuća politika Hrvatske.
Kao posledica genocidnog plana hrvatskih vlasti Srbi su od konstitutivnog
elementa hrvatske državnosti postali manjina, svedena od 12% na najviše 3%
stanovništva Hrvatske.
Podaci koji se prezentiraju bazirani su u prvom redu na izjavama svedoka. Njih
mogu da dopune oni dokazi koje su sakupili pripadnici Ujedinjenih nacija, kao i
predstavnici drugih međunarodnih organizacija.
1
Kolona izbeglica iz Krajine koja je krenula preko Gline bila je presretnuta i
napadnuta i tom prilikom ubijeni su mnogi civili. Posle toga je deo kolone
posredstvom UNPROFOR-a, a na osnovu postignutog dogovora sa hrvatskim
vlastima o maršruti izbegličke kolone, nastavio kretanje prema Petrinji, Sisku i
dalje, kroz Hrvatsku, autoputem Zagreb-Beograd.

O tome šta su sve preživljavali govore svedoci koji su se nalazili u koloni:
1.1. Svedok 276/96-1 navodi:
... Moja jedinica se našla u okruženju kod Topuskog. Tada je, uz posredstvo
UNPROFOR-a, došlo do pregovora između pukovnika Čede Bulata i hrvatskog
generala Stipetića koji je postavio uslov da moramo da predamo svo teško i lako
naoružanje i da u koliko to ne učinimo da će hrvatska vojska napasti civile u
koloni izbeglica koja se nalazila na putu Vrginmost - Glina - Žirovac - Dvor na Uni.
Čedo Bulat je odlučio da predamo naše naoružanje što smo i učinili i ja sam sa
kolonom tenkova došao do Gline, gde smo predali naoružanje. Ovi pregovori su
vođeni tri dana, 7., 8., i 9. avgusta 1995. godine. Međutim, Hrvati se nisu držali
dogovora i njihova vojska je izvršila masakr nad civilima u koloni, kako sam to
kasnije saznao.
Pošto smo predali tenkove u Glini neki od nas su se presvukli u civilna odela, a
neki su ostali u uniformama i privatnim automobilima krenuli smo putem Glina-
Petrinja-Mošćenica, gde smo izašli na auto put Zagreb-Beograd.
Kada smo stigli u Mošćanicu tu nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika i civila koji
su nas kamenovali. Tom prilikom stakla na mom vozilu su bila porazbijana, iako
su nam kazali prethodno da nam je put slobodan. Iz automobila su izvlačili neke
ljude i tu ih tukli. Tako su iz kolone izvukli Č.B. iz sela Č. kod Vrginmosta koga su
hrvatski vojnici linčovali...

1.2. Svedok 300/96-5 navodi:
... U avgustu 1995. godine kada su Krajinu napale hrvatske oružane snage ja sam
krenuo u izbeglištvo. Moja porodica je bila u koloni izbeglica na traktoru sa
prikolicom. Kod Gline kolona je bila prekinuta i deo izbeglica se vratio, među
njima i moja porodica.
Između Gline i Topuskog hrvatska vojska je postavila nagazne mine da bi
onemogućila kretanje kolone. No, to nije bilo jedino zlo koje je snašlo civile u
koloni. Pripadnici hrvatske vojske u maskirnim uniformama su napali civile,
pljačkali ih i iz traktorskih prikolica uzimali stvari koje su našli za shodno, a onda
ih gurali u stranu, lomili, prevrtali, palili. Zatim su ih teškom mehanizacijom sabili
u zemlju i zatrpali visokim slojem zemlje.
Tako je prošla i moja porodica. Ostali smo bez traktora, bez prikolice i bez stvari
koje smo poneli.
Dve žene iz kolone koje su bile pribranije i hrabrije osmelile su se da se prijave
komandantu hrvatske jedinice sa zahtevom da se traktori vrate. To se ovom nije
dopalo. Naredio je da obe budu zarobljene i to je i sprovedeno. Radi se o M. i Lj.
Ove žene su imali između 45-50 godina. One su završile u logoru u Karlovcu.
Tu se kolona zadržala puna tri dana.
Onda se moja porodica pridružila M.L. koji je nekim čudom sačuvao svoj traktor,
te smo se malo vozili, a više smo pešačili pored traktora i tako smo stigli do
Siska. Tu su nas gađali kamenjem. Stalno su nas kamenovali...

1.3. Svedok 62/96-5, zemljoradnik iz okoline Vrginmosta, rođen 1930. godine
svedoči:
... Sa drugim seljacima krenuli smo u koloni, na taktoru. U koloni je bilo i
seljačkih kola i automobila. Mlađeg sveta u toj koloni retko je bilo. Kada smo stigli
u Glinu muslimani i Hrvati u uniformama su presekli kolonu. Oni su počeli da
pucaju. Ja i moji smo poskakali sa traktora. Tada su naišla dva autobusa. U toj
opštoj gužvi i pometnji ja sam uspeo da ubacim unuku i ženu u autobus. U tom
autobusu bilo je dosta leševa jer se pucalo sa svih strana. Ti autobusi su otišli ka
Topuskom.
Tu se posle jedan dan pojavio UNPROFOR koji je omogućio da kolona prođe iz
Topuskog za Glinu. Prolazeći pored onog istog mesta od prethodne noći gde je bio
zajednički napad Hrvata i muslimana video sam da je neko u međuvremenu
buldožerom rasturio i bacio niz put oba moja traktora i stvari na njima. Sve je bilo
uništeno i razbacano, ne samo ta dva moja traktora nego i zaprežna kola i sve
drugo što se kretalo u koloni, kao i automobili.
Ja sam se našao u jednom autobusu pa smo krenuli ka Beogradu preko Siska.
Pored auto-puta velika grupa ljudi je napala našu kolonu. Bacali su kamenice. Bilo
je povređenih ljudi i u kolima i na traktorima, a na našem autobusu je razbijeno
vetrobransko staklo. Povređen je vozač i još neki ljudi u autobusu.
Ja sam te noći kod Gline video puno ranjenih i poginulih žena, staraca i dece.
Koliko je toga bilo ne mogu reći. Bio je mrak. Pucalo se sa svih strana, tada je
nastao opšti haos u koloni. Ja sam srećom ostao živ jer su naišla ta dva
autobusa...

1.4. Svedok 116/96 navodi:
... Mi smo sa kolonom stigli u Topusko, odakle smo 9. avgusta 1995. godine
krenuli prema Glini. U Glini su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nam pretili,
pljuvali nas, vikali na nas.
Nastavljajući put prošli smo Petrinju i istog dana, 9. avgusta, približili smo se
Sisku, gde nas je dočekalo puno omladine koji su na nas bacali kamenje, pa su
nam porazbijali sva stakla na vozilu marke "Jugo" u kome smo se kretali. Morali
smo da sagnemo glavu da bi se nekako zaštitili.
Jednog momenta moja kćerka je počela da vrišti i kada sam se okrenula videla
sam da je moja majka bila pogođena iznad desnog oka, da joj rana krvari ali
nismo imali čime da zaustavimo to krvarenje pa smo pokušali to da učinimo
peškirom. Okolo su bili pripadnici hrvatske vojske koji nisu dozvoljavali da
izađemo iz vozila, već su nas terali da idemo dalje.
Blizu Siska našli smo na pripadnike UNPROFOR-a koji su stajali sa pripadnicima
hrvatske vojske koji su vikali na nas i pretili nam, a pripadnici UNPROFOR-a su se
samo smejali, tako da nismo smeli od njih da tražimo pomoć.
Moja majka, Komadina Desanka iz Donjih Budački kod Karlovca, rođena 1924.
godine, povređena je kamenom 9. avgusta oko 19 časova, a sutradan ujutru oko
6 časova izdahnula je u Županji. Bila je zdrava i u kolima pored njenog sedišta
ostala su dva kamena: jedan veličine jajeta, a drugi veći od pesnice sa oštrim
ivicama, kojima je bila pogođena.
Kada smo stigli u Šid tu smo moju majku sahranili...

1.5. Svedok 300/96-8, učenik, star 17 godina, navodi:
...Ja sam zbog povrede bio na rehabilitaciji u banji Topusko. Bio je avgust 1995.
godine. Pucalo se na sve strane. U jednom trenutku doneo sam odluku da pođem
svojoj kući. Krenuo sam kroz Glinu. Nisam znao da je grad pao. Odmah su me
uhvatili. Podneli su mi nož pod grlo, pucali mi iznad glave, tukli najviše po glavi,
po telu i nogama. Pretili su mi i vukli me od mesta do mesta po gradu i to je bilo
od podneva do ponoći. Onda su me pustili i kazali da ću svakako biti njihov i da
ću biti pogubljen. To su mi govorili hrvatski vojnici koji su bili u maskirnim
uniformama.
Uspeo sam da se izvučem iz Gline i vratim u Topusko. Prošlo je pet dana. Bilo je
užasno, nije bilo vode, nije bilo hrane, nije bilo svetla. Bili smo u obruču, pa sam
pošao sa kolonom izbeglica auto putem prema Zagrebu i Beogradu.
U Sisku su nas Hrvati kamenovali, tako da smo jedva žive glave izvukli.
Sve je to na mene ostavilo teške posledice. Ja više nemam sna. Desi mi se da u
toku dana osetim takvu napetost da bih se valjao po podu. Pijem dosta lekova po
preporuci lekara. Redovno se javljam psihijatru na preglede, ali me nervoza
nikako ne prolazi. Ne znam kada ću ozdraviti. Proteklo je više od šest meseci, a
moje stanje ništa nije bolje. U Petrinji sam bio vrlo dobar đak, a sada sam ovde
skoro nikakav...

1.6. Svedok 300/96-10, radnik, rođen 1958. godine u Vojniću, svedoči:
... Na dan 6. avgusta 1995. godine ja sam sa svojom jedinicom bio na položaju
kod Topuskog. Celog dana čuo se plač žena i dece i rad traktorskih motora.
Prošla su tri dana i 9. avgusta mi smo dobili naredbu da predamo naoružanje koje
smo imali i da krenemo ka Jugoslaviji. Ja sam se pridružio koloni izbeglica.
Nisam znao šta je sa mojima.
Kod Gline ta kolona je prekinuta i ja sam posle video traktorske prikolice i razne
stvari koje su ležale pored puta sa leve i desne strane. Sve to je bilo oštećeno.
Kad smo prošli Petrinju pojavilo se jedno vojno vozilo u kome je bilo nekoliko
hrvatskih vojnika u maskirnim uniformama. Kada su naišli pored nas stali su i
rekli "Srbi, hoćemo da vas koljemo". Ja sam osetio neopisiv strah. Oni su počeli
pred nama da se dogovaraju o planu kako će da nas poubijaju. Na sreću tada je
naišlo vozilo policije i oni su nas uzeli u zaštitu...
1.7. Svedok 300/96-11 navodi:
... Ja sam sa ženom i troje dece pošao u vozilu marke "Jugo" sa kolonom
izbeglica.
Kod Topuskog smo zadržani tri dana i četiri noći. Tu se formirala kolona izbeglica i
onda smo krenuli prema Glini. Ostao sam bez vozila koje se pokvarilo i morao
sam sa ženom i troje dece da pređem na jednu prikolicu. Tri dana nam je trebalo
da pređemo rastojanje od 250 km kroz Hrvatsku. Iako smo svo vreme bili pod
pratnjom međunarodnih snaga bilo je više incidenata. Naša kolona je
kamenovana od strane Hrvata duž celog puta...

1.8. Svedok 257/96-1, panzioner, rođen 1925. godine, svedoči:
...Ja sam živeo u mestu Utinja, opština Karlovac. To mesto je granatirano 5.
avgusta 1995. godine posle čega su moje komšije počele da napuštaju selo.
Sused mi je rekao "Šta čekaš?", pa sam se ja sa suprugom na traktoru uključio u
kolonu srpskih izbeglica.
Od Utinje kolona se kretala prema Vrginmostu i na tom putu kolona civila je
tučena topovima, ali ja nisam video da li tom prilikom bilo ranjenih ljudi u koloni i
da li je neko izgubio život.
Od Vrginmosta nastavili smo kretanje prema Topuskom, gde smo zadržani tri
dana i i dalje putem Glina-Petrinja-Sisak.
Kada smo stigli u Glinu prišao mi je jedan hrvatski vojnik sa automatskom
puškom i rekao svom drugu vojniku pokazujući na mene "da ubijemo starog", ali
ga je taj njegov drug sprečio da to učini.
Kolona srpskih civila je kamenovana dok je prolazila kroz Sisak. Ja sam više puta
kamenovan i pogodila su me dva-tri kamena po telu od kojih sam imao rane.
Kamenovana je i moja supruga kojoj su razbijene naočari.
Kada smo prolazili kroz Kutinu takođe su nas kamenovali i vikali su nam: "Cigani!
Cigani!"...
1.9. Svedok 680/95-18 navodi:
... Mnogi traktori i druga prevozna sredstva su se usput kvarili, ali vojnici i
policajci nisu dozvoljavali nikakve popravke niti zadržavanja, već su terali Srbe da
idu dalje kako znaju i umeju. Putnici iz pokvarenih vozila su se tada prebacivali u
druga prevozna sredstva, ostavljajući pored puta svoja pokvarena vozila sa svim
stvarima.
Kada smo oko 10. oktobra 1995. godine prolazili kroz Sisak bili smo kamenovani
od strane civila.
Iz kamiona Poljoprivredne zadruge iz Vrgin Mosta izvučeni su vozač i putnici, pa
je kamion opljačkan, a putnici i vozač su morali da se prebace na traktore u
koloni.
Kroz Hrvatsku smo putovali neprekidno dva dana i dve noći bez odmora...

1.10. Svedok 221/96, koji se povlačio na traktoru u koloni iz Topuskog, svedoči:
... Ja sam bio na traktoru sa još 4-5 osoba i kada je kolona došla u Sisak u
jednom momentu jedan hrvatski policajac mi je prišao s leđa i udario me kolcem
u potiljak, psujući mi pri tome majku četničku. Od zadobijene povrede krvario
sam dva sata.
U Sisku su povređene i neke žene iz kolone...
1.11. Svedok 138/96 navodi:
... Krenuli smo u koloni i prvi put smo bili zaustavljeni u Glini, 6. avgusta 1995.
godine gde smo ostali četiri dana, posle čega su nam rekli da možemo krenuti u
pratnji UNPROFOR-a prema Sisku.
Kod Siska smo doživeli kamenovanje kolone i tom prilikom stakla na kolima su mi
polupali i dobio sam udarac kamenom u glavu. Bilo je mnogo povređenih u koloni.
Drugi su bili povređeni mnogo teže nego ja.
Usput sam video puno izvrnutih traktora i kola...

mda, svjedok ja osobno (živim u jednom od gradova spomenutih u ovoj litaniji, kolonu pregaženih civila kod Dvora sam vidio osobno; kolone kroz Sisak sam osobno gledao i pratio):

ovo je takav zbir gluposti, da je potrebna velika koncentracija ne odgovoriti na ovakvu provokaciju bezobrazno i preko mjere

recimo, niti jedan od ovih "svedoka" nije spomenuo da su im u tom zbijegu dijeljeni gotovo u neograničenim količinama mineralna voda i kruh, da su imali policijsku pratnju, da su mnogi zatražili i dobili lječničku pomoć, da je nekoliko žena se porodilo u bolnici u sisku itd itd itd

matijakupa:

mda, svjedok ja osobno (živim u jednom od gradova spomenutih u ovoj litaniji, kolonu pregaženih civila kod Dvora sam vidio osobno; kolone kroz Sisak sam osobno gledao i pratio):

ovo je takav zbir gluposti, da je potrebna velika koncentracija ne odgovoriti na ovakvu provokaciju bezobrazno i preko mjere

recimo, niti jedan od ovih "svedoka" nije spomenuo da su im u tom zbijegu dijeljeni gotovo u neograničenim količinama mineralna voda i kruh, da su imali policijsku pratnju, da su mnogi zatražili i dobili lječničku pomoć, da je nekoliko žena se porodilo u bolnici u sisku itd itd itd

Kliknite za proširenje...

U kom životu to bi???

drbob:

U kom životu to bi???

Kliknite za proširenje...

misliš da si pametan?

u ovom životu, za razliku od tebe koji ne znaš ništa drugo nego copy-paste tuđe gluposti, pa misliš da pisanje o teškim i bitnim stvarima iz nečijih tuđih života daje važnost tebi samom

matijakupa:

misliš da si pametan?

u ovom životu, za razliku od tebe koji ne znaš ništa drugo nego copy-paste tuđe gluposti, pa misliš da pisanje o teškim i bitnim stvarima iz nečijih tuđih života daje važnost tebi samom

Kliknite za proširenje...

Slušaj bre.....
biću fin,ti imaš neki problem...ja nisam psihijatar...javi se psihijatru,što se meni obraćaš???

drbob:

Slušaj bre.....
biću fin,ti imaš neki problem...ja nisam psihijatar...javi se psihijatru,što se meni obraćaš???

Kliknite za proširenje...

i ja ću biti fin,
pa ću samo reći da pola od toga gore napisanog nije istina, za što sam ja svjedok osobno

to sam htio reći, da sam na svoje oči gledao tu nesretnu kolonu tri dana i dvije noći, i nije bilo tako kao što pišeš

i dalje stojim kod tvrdnje da prepisuješ copy-paste, a za tuđu nesreću je to uvreda za one koji su je preživjeli, e samo da bi ti sebi ovdje ili u svojoj glavi podizao rejting

uostalom, pametnom čovjeku savjet ne treba, a budali ne koristi
stoga, zaboravi što sam ti rekao!

1.12. Svedok 336/96 navodi:
... Kolona je bila presečena ispred Gline. Zavladala je velika panika. Iz Gline se
čula pucnjava i detonacije. Tu smo ostali tri dana i tri noći a za to vreme trajali su
pregovori između hrvatskih vlasti, UNPROFOR-a i naših predstavnika. Posle smo
saznali da će biti dozvoljen prelaz preko hrvatske teritorije.
Ja sam se tada vratio u Topusko gde su upale hrvatske snage koje su počele da
vrše teror nad stanovništvom.
Neki naši vojnici su zadržali oružje i oni su trebali da budu obezbeđenje kolone.
Ta lica su pohvatana, pa su neki kasnije pušteni, a neki su ostali zatvoreni. Ne
znam šta se sa njima desilo.
Tada je bio ubijen Simo Krnjić iz Slunja. Kada je krenula kolona iz Topuskog do
Gline razdaljinu od 12 km smo prelazili puna 24 sata. Potom smo krenuli ka
Petrinji. Usput su Hrvati vršili razne psihološke pritiske. Na izlasku iz Petrinje
postojao je punkt UNPROFOR-a, ali je sa njima imala kontakt samo hrvatska
policija. Tada smo primetili da su oni jako prisni sa hrvatskom policijom.
Kada smo stigli u Sisak proveli su nas kroz željezaru u Sisku pa smo onda krenuli
prema Popovači i tada smo bili zaustavljeni.
Kod Popovače su nam nudili kiselu vodu i hranu. Ja sam uzeo samo kiselu vodu i
osetio sam neku mučninu i sećam se da je ukus te vode bio bljutav. Usput sam
imao halucinacije. Mislim da je u tu vodu nešto bilo podmetnuto.
Usput su Srbi iz kolone bili maltretirani od strane Hrvata. Oduzimali su im
traktore. Tako su oduzeli traktor Stevi Gušiću iz Vojnića.
Ta maltretiranja su se najčešće dešavala noću i tada je milicija uključivala jaka
rotaciona svetla da bi što manje bilo primećeno iživljavanje Hrvata nad Srbima u
koloni...
1.13. Svedokinja 303/96-1, stara 32 godine, navodi:
... Ja sam iz Vojnića krenula u koloni izbeglica 6. avgusta 1995. godine sa
suprugom i dvoje dece. Kada smo stigli do Gline kolona je bila presečena. Saznala
sam da je na čelu kolone bilo ubijeno više lica. Dva dana smo u šumi čekali
pregovore, a onda su nam dozvolili da preko Petrinje krenemo prema Sisku i dalje
ka Srbiji.
Kada je naša kolona naišla pred Sisak bili smo kamenovani od strane hrvatskog
stanovništva. Prvi kamen je pogodio moje dete u glavu i napravio rasekotinu kod
slepoočnice. Povređeno je i dete B.M.
Sva vozila u našoj koloni su bila oštećena od kamenovanja...

1.14. Svedok 62/96-1, seljanka iz okoline Vrgin Mosta, svedoči:
... Ja sam do 4. avgusta 1995. godine živela u selu Stipanu, opština Vrgin Most sa
mužem i dvoje dece.
Po podne 4. avgusta krenuli smo traktorom koji je vozio moj sin star 16 godina.
Krenuli smo sa drugim izbeglicama iz Krajine prema Glini. Kada smo došli do
Gline napadnuti smo od strane ustaša. Najpre su avioni nadletali kolonu i padale
su bombe. Posle su pucali sa strane po koloni.
Kada smo došli u centar Gline bilo je negde oko 20,30 časova. Tu su presekli
kolonu. Čuo se plač i krici staraca i žena. Moj dever je povikao "Bežite, pobiće nas
sve!" Tu je dosta naroda izginulo.
Ja sam uzela svoga sina od 9 godina i dete od brata koje ima 10 godina pa smo
potrčili, preskočila sam jednu ženu koja je ležala. U tom bežanju naišli smo na
jedan autobus koji nije imao svetla. Vozač je rekao da ide nazad u Topusko. Ušli
smo u autobus i on nas je vozio kroz neku šumu od Gline prema Topuskom noću.
Autobus je bio pun žena, dece i staraca. U Topusko smo stigli oko 4 sata. Ljudi su
tražili pomoć od UNPROFOR-a ali su im oni rekli da čekaju odobrenje. Onda smo
autobusom krenuli prema nekoj šumi.
Tu smo naišli na muslimane koji su počeli da pucaju na kolonu i tukli su sa svih
strana. Vozač je okrenuo autobus nazad i vratio se u Topusko gde smo sedeli dva
dana, a trećeg dana krenuli prema Glini autobusom autoputem koji ide iz Zagreba
prema Beogradu.
Usput hrvatsko stanovništvo i vojska su nas kamenovali, gađali su nas kamenjem
i vojska i civili. Bilo je među nama dosta povređenih, ali smo svi ćutali i trpeli. U
autobus je ušao neki naoružan hrvatski vojnik, repetirao pušku i pitao nas gde
idemo. Mi smo svi ćutali.
Polupano je stakla na autobusu. Kada smo stigli u Beograd nije bilo ni jedno celo
staklo na autobusu.
Decu smo morali da stavimo ispod nogu, a stvari na decu da ih zaštitimo od
kamenica. Bilo je tu dece i od 5-6 meseci.
Jedna žena je dete od godinu dana zatrpala pelenama od kojih se ono ugušilo...
1.15. Svedok 271/96, koji je živeo u Kupljensku, opština Vojnić, navodi:
... Ja sam bio prinuđen da bežim za Srbiju, pa sam 4. avgusta krenuo u svom
vozilu "Zastava 101". Kroz Hrvatsku smo se kretali u koloni u kojoj je bio veliki
broj putničkih i teretnih vozila, kao i traktora. Svaku kolonu je predvodilo
policijsko vozilo hrvatske policije. Kretali smo se 3-4 dana i noći kroz Hrvatsku do
Lipovca. Hrvati su nam davali vodu za piće, nakon čega se onima koji su je pili
"spavalo", na osnovu čega smo pretpostavili da su prethodno u tu vodu stavili
neko omamljujuće sredstvo.
Kada sam se približavao Lipovcu iz mraka su istrčala tri ili četiri čoveka sa nekim
motkama u rukama koji su pritrčali mom vozilu i počeli udarati po vozilu pa su mi
porazbijali sve prozore i napravili oštećenja na limu...

1.16. Svedok 141/96 navodi:
... Ja sam sa ženom živeo u selu kod Vojnića i bavio sam se poljoprivredom.
Kada je počelo granatiranje Vojnića 6. avgusta 1995. godine mi smo pošli da
bežimo. Kretali smo se u koloni na traktoru i išli smo prema Glini i dalje prema
Sisku.
Kada smo stigli u Staklenik tu su nas Hrvati napali i moja žena, koja je bila na
traktoru, počela je da beži.
Tada je moja žena povređena i posredstvom UNPROFORA vratila se kući u selo i
tamo bi i sada trebalo da se nalazi.
Ja sam se tu u toj gužvi razdvojio od nje i krenuo sam na nekoj drugoj prikolici,
pošto sam svoj traktor sa prikolicom morao da napustim u Stakleniku. Išli smo
preko Siska i dalje prema Beogradu.
Usput smo bili kamenovani. Našu kolonu su kamenovali Hrvati, kako civili, tako i
uniformisani pripadnici hrvatske vojske i policije. Bilo je dosta povređenih jer je
mnoge kamenje udarilo po glavi.
Najviše smo bili kamenovani u Sisku...
1.17. Svedok 505/96-3, izbeglica iz Vojnića, stara 44 godine, svedoči:
... Na brzinu sam spakovala šta se dalo spakovati, upalila sam traktor i sa
sinčićem se uputila u pravcu Gline, gde su nas zarobili i odveli u logor.
Pre zarobljavanja naišla je hrvatska vojska i policija i mi smo se dali u bekstvo
nazad prema Topuskom. Pucali su po koloni iz raznog oružja, bilo je mnogo
mrtvih i ranjenih...
1.18. Svedok 228/96, vozač iz okoline Vojnića, rođen 1953. godine, navodi:
...Ja sam 6. avgusta traktorom krenuo prema Glini. Usput nas je hrvatska
avijacija tukla. UNPROFOR je obećao da će da nas zaštiti i odvede na granicu.
Međutim, UNPROFOR se nije pojavio, tako da smo ostali bez zaštite i prepušteni
na milost i nemilost hrvatskoj vojsci.
Na dan 7. avgusta 1995. godine na oko kilometa od Gline mene su zarobili
hrvatski vojnici. Bio je srećan onaj srpski vojnik koji je uspeo da prethodno skine
uniformu i zameni je civilnim odelom, jer su sve one koji su bili u uniformama
tukli kundacima, šutirali nogama i udarali čime su stigli.
Postavili su nas na zemlju da sedimo sa rukama za vratom. Nisu nam davali ni
hranu ni vodu.
Onda je došla hrvatska vojna policija pa su nas zatvorili u neku baraku i tamo
ispitivali. Svakoga su prilikom ispitivanja tukli.
Po dvojicu su vezali sa lisicama, a kada više nisu imali lisice vezivali su nas žicom
ili nekim debelim kanapom. Tako vezani sedeli smo u baraci. Tu nas je bilo oko
50.
Odatle smo odvedeni u Sisak...

1.19. Svedok 339/96-2, izbeglica iz Korduna, svedoči:
...Ja, moja supruga i naš sin smo 6. avgusta 1995. godine krenuli našim
automobilom prema Banja Luci i usput smo sustigli kolonu izbeglica u okolini
Vrginmosta. Tu je bilo dosta izbeglica koji su išli zaprežnim kolima, traktorima i
pešice.
Kada smo bili u blizini Gline hrvatska vojska je granatirala kolonu i video sam da
su dve devojke poginule u jednom vozilu marke "Golf" koji je bio ispred nas, a
koji je ima registarske tablice Gline.
Čuli smo da su Hrvati srušili most kod Dvora na Uni i da je tu bilo zarobljenih
Srba, da je bilo velike pljačke, da su Srbima oduzimana vozila, novac i druge
vredne stvari...
1.20. Svedok 451/96, iz okoline Slunja, rođen 1939. godine, svedoči:
...Od Topuskog vratili smo se nazad, pa smo išli kroz šumu "Vranuša". Onda smo
saznali da je čelo kolone presečeno od strane V muslimanskog korpusa. Tada su
hrvatski vojnici okružili našu kolonu i zadržali nas dva dana. Znam da su dolazili
autobusi koji su odvozili izbeglice, a mi koji smo imali traktore smo ostali.
Video sam da su ustaše iz kolone odvele jednog Srbina, ne znam njegovo ime,
samo znam da se on više nije vratio.
Posle toga smo krenuli prema Glini. Tada sam video iza neke ograde da je bio
obešen jedan čovek, a da je drugom bila odsečena glava.
Onda smo stigli u Glinu u pratnji hrvatske policije i produžili dalje prema Petrinji.
U Petrinji sam video da se na putu sa obe strane nalaze gomile kamenja. Pored
njih stajali su civili Hrvati koji su gađali kolonu izbeglica sa kamenjem i psovali.
Video sam da je tu stajalo dosta oštećenih vozila, da su razbijena stakla na njima
i da su pojedinim ljudima razbijene glave.
Na auto-putu kroz Hrvatsku kada bi se koji traktor pokvario policajci su dolazili sa
dizalicom i odnosili te traktore u nepoznatom pravcu...
1.21. Svedok 303/96-8, penzioner iz okoline Krnjaka, star 57 godina, svedoči:
...Mi smo bežali kako i gde je ko mogao.
Pošto sam ja invalid, čekao sam dva dana na polazak autobusa iz Topovskog za
Srbiju. Bilo nas se skupilo oko 300 ljudi. Tu smo bili opljačkani od strane
pripadnika hrvatske vojske. Opkolili su nas i držali pred uperenim puškama više
od jednog sata. Tu su nam govorili svašta.
Tada je došao novi gradonačelnik Topovskog. On je prvo pitao da li među nama
ima pripadnika hrvatske narodnosti. Na to njegovo pitanje niko nije potvrdno
odgvorio. On nas je pitao pred kim mi bežimo. Tada su se hrvatski vojnici bili
uklonili.
Taj gradonačelnik nam je rekao da je za nas obezbeđen prevoz radi našeg
odlaska iz Topovskog za Srbiju i zaista u toku tog dana došlo je 8 autobusa
"Čazmatransa" iz Bjelovara i tim autobusima smo mi preveženi u Srbiju.
Pored puta kojim smo se kretali video sam da je bilo puno prevrnutih traktora...

1.19. Svedok 339/96-2, izbeglica iz Korduna, svedoči:
...Ja, moja supruga i naš sin smo 6. avgusta 1995. godine krenuli našim
automobilom prema Banja Luci i usput smo sustigli kolonu izbeglica u okolini
Vrginmosta. Tu je bilo dosta izbeglica koji su išli zaprežnim kolima, traktorima i
pešice.
Kada smo bili u blizini Gline hrvatska vojska je granatirala kolonu i video sam da
su dve devojke poginule u jednom vozilu marke "Golf" koji je bio ispred nas, a
koji je ima registarske tablice Gline.
Čuli smo da su Hrvati srušili most kod Dvora na Uni i da je tu bilo zarobljenih
Srba, da je bilo velike pljačke, da su Srbima oduzimana vozila, novac i druge
vredne stvari...
1.20. Svedok 451/96, iz okoline Slunja, rođen 1939. godine, svedoči:
...Od Topuskog vratili smo se nazad, pa smo išli kroz šumu "Vranuša". Onda smo
saznali da je čelo kolone presečeno od strane V muslimanskog korpusa. Tada su
hrvatski vojnici okružili našu kolonu i zadržali nas dva dana. Znam da su dolazili
autobusi koji su odvozili izbeglice, a mi koji smo imali traktore smo ostali.
Video sam da su ustaše iz kolone odvele jednog Srbina, ne znam njegovo ime,
samo znam da se on više nije vratio.
Posle toga smo krenuli prema Glini. Tada sam video iza neke ograde da je bio
obešen jedan čovek, a da je drugom bila odsečena glava.
Onda smo stigli u Glinu u pratnji hrvatske policije i produžili dalje prema Petrinji.
U Petrinji sam video da se na putu sa obe strane nalaze gomile kamenja. Pored
njih stajali su civili Hrvati koji su gađali kolonu izbeglica sa kamenjem i psovali.
Video sam da je tu stajalo dosta oštećenih vozila, da su razbijena stakla na njima
i da su pojedinim ljudima razbijene glave.
Na auto-putu kroz Hrvatsku kada bi se koji traktor pokvario policajci su dolazili sa
dizalicom i odnosili te traktore u nepoznatom pravcu...
1.21. Svedok 303/96-8, penzioner iz okoline Krnjaka, star 57 godina, svedoči:
...Mi smo bežali kako i gde je ko mogao.
Pošto sam ja invalid, čekao sam dva dana na polazak autobusa iz Topovskog za
Srbiju. Bilo nas se skupilo oko 300 ljudi. Tu smo bili opljačkani od strane
pripadnika hrvatske vojske. Opkolili su nas i držali pred uperenim puškama više
od jednog sata. Tu su nam govorili svašta.
Tada je došao novi gradonačelnik Topovskog. On je prvo pitao da li među nama
ima pripadnika hrvatske narodnosti. Na to njegovo pitanje niko nije potvrdno
odgvorio. On nas je pitao pred kim mi bežimo. Tada su se hrvatski vojnici bili
uklonili.
Taj gradonačelnik nam je rekao da je za nas obezbeđen prevoz radi našeg
odlaska iz Topovskog za Srbiju i zaista u toku tog dana došlo je 8 autobusa
"Čazmatransa" iz Bjelovara i tim autobusima smo mi preveženi u Srbiju.
Pored puta kojim smo se kretali video sam da je bilo puno prevrnutih traktora...

1.22. Svedok 328/96-15, zemljoradnik iz okoline Vrgin Mosta koji sada kao
izbeglica živi u Zrenjaninu, svedoči:
... Mi smo krenuli iz sela Čremušnica na traktoru. Kolona je bila duga i bilo je
puno ljudi sa svojim porodicama, kako iz mog sela tako i iz okolnih sela.
Normalno smo se kretali dok nismo došli negde iz Gline i to je bilo 6. avgusta oko
19,30 časova. Tu su hrvatske oružane snage presekle kolonu i tada je iz zolje
pogođen jedan traktor u kome su bili ljudi na jedno 50 metara ispred mene. Ja
nisam mogao da vidim čiji je to bio traktor, da li je bilo poginulih, jer je tada
došlo do velike panike i ljudi su bežali. Ja sam tada sišao sa traktora i pošto sam
invalid, jedva sam uspeo da dođem do drugog traktora gde se nalazila moja žena.
Video sam da nam prilaze hrvatski vojnici koji su pucali na ljude koji su bežali ili
se nalazili oko traktora.
Tada sam primetio da jedan hrvatski vojnik ide prema meni. Bio sam tada u
sedećem položaju. On mi je prišao i uperio automatsku pušku u pravcu mog lica.
Bio je od mene udaljen oko 6 metara. Počeo je da puca. Tom prilikom pogodio me
je u predelu usta sa desne strane i metak mi je ušao kroz usta sa desne strane i
izašao mi na levu stranu lica, iznad levog oka. Osetio sam da me nešto peče i da
me hvata nesvestica, a onda me je ovaj vojnik pogodio još jednim metkom u
predelu ramena. Tada sam izgubio svest i ne sećam se šta se dalje dešavalo. U
neko doba noći probudio sam se. Nisam mogao da ustanem. Bio sam teško
ranjen. Leva strana lica bila mi je oduzeta. Uspeo sam nekako da se oslonim na
točak od traktora. Tada sam čuo glsove koji su me dozivali. Pošto sam bio teško
ranjen nisam mogao da odgovorim. Tom prilikom sam od P.M. saznao da su kod
traktora pogođeni Ranka Radanović, Milka Radanović i Stevan Komadina, koji više
nisu davali znake života, a da je više njih ranjeno.
Pošao sam tada da pronađem svoju ženu. Nekako sam došao do kraja prikolice,
ali nje nije bilo tu. Tada su mi prišla dva hrvatska vojnika, ja sam ih zamolio da
me ubiju, jer je to bolje nego da se dalje mučim. Oni mi ništa nisu odgovorili.
Negde su otišli i doneli nosila i ubrzo sam se našao u bolničkim kolima. Odneli su
me u Sisak u bolnicu gde su me stavili na sto i skinuli su me. Odeća mi je bila
krvava. Tu je bila i hrvatska policija koja je počela da me ispituje ko je
organizovao kolonu i druge stvari. Ja nisam mogao da im odgovaram.
Sutradan sam prebačen bolničkim kolima u Zagreb u bolnicu Rebro, a potom u
bolnicu Dubrava, gde sam operisan prvi put i ponovo 16. decembra 1995. godine.
Tu su me ponovo posetili iz hrvatske policije. Oni su mi rekli da sam proglašen za
ratnog zločinca. Rekao sam im da sam invalid i da zato nisam vojni obveznik i da
nisam učestvovao u borbi.
Na kraju su mi dozvolili da napustim Hrvatsku krajem decembra 1995. godine.
Ostao sam bez nove kuće od 120 m2 , 12 lanaca zemlje, ostale su mi priključne
mašine, 6 krava, 18 svinja. Moju suprugu nikad više nisam video. Čuo sam da je
sahranjena negde u Glini, ali ne znam gde...

1.23. Svedok 284/96-4, izbeglica iz Vrgin Mosta, rođena 1950. godine, svedoči:
...Kad je narod počeo da beži ja nisam imala nikakvo prevozno sredstvo, te sam
nosila svoga supruga na leđima jer je on šlogiran, pa su me prihvatili u neku
traktorsku prikolicu.
U toku noći ispred Gline kolona se zaustavila. Počela je pucnjava. Kolona je bila
napadnuta od strane Hrvata. Pošto je kolona stala, sav narod koji je bio u kolima,
na traktorima i u kamionima, pobegao je van puta levo i desno da bi se sklonili.
Ja sam cele noći ostala pored traktorske prikolice, jer nisam mogla da bežim sa
mužem koji je nepokretan.
Pošto sam cele noći bila na putu primetila sam da su hrvatski vojnici prilazili
našem narodu koji se bio sklonio pored puta i da su ih ubijali i klali. Najviše su
nanosili povrede noževima. U toku te noći veliki broj ljudi je poginuo i ranjen je.
Čulo se vrištanje dece. Kada sam čula zapomaganje dece ja sam bila izgubljena i
praktično nisam znala za sebe.
U Topuskom smo ostali 2-3 dana, a onda smo krenuli u nekom autobusu kroz
Hrvatsku. Usput su civili hrvatske nacionalnosti kamenovali autobus. Gađali su
nas kroz prozore. Tako je veliki broj ljudi zadobio povrede.
Iza mene u autobusu je sedela jedna starija žena, koja je zadobila udarac
kamenom po glavi i od zadobijenih povreda je preminula...
1.24. Svedok 328/96-1, izbeglica iz Topuskog, svedoči:
... Mi smo krenuli sa kolonom izbeglica 6. avgusta 1995. godine. U traktoru koji
sam ja vozio bilo je ukupno 13 osoba.
Kada smo bili pred Glinom saznao sam da je kolona presečena i opkoljena od
strane hrvatske vojske. Ljudi iz kolone su se razbežali ostavljajući traktore. Posle
par dana rekli su nam da možemo da idemo putem Glina-Petrinja-Sisak za Srbiju.
Ja sam bio u drugoj turi koja je brojala oko 500 vozila. Ispred Petrinje kolona je
zaustavljena.
Tu su me trojica Hrvata - civila izvukli, psujući mi majku četničku i govoreći "sad
ćeš videti šta su ustaše, kad te zakoljemo". Oni su me srušili i počeli su da me
šutiraju nogama, vičući "kolji četnika". Ja sam uspeo nekako da se odbranim od
njih i uhvatio sam se za automobilska vrata, ali su ta tri Hrvata počela da me
vuku za pantalone i iscepali su mi nogavicu koja je ostala u njihovim rukama, a ja
sam uspeo da uskočim u jedan automobil.
Ispred mene u koloni bio je jedan šleper koji je zaustavljen u Lipovači. Tom
prilikom video sam da su iz ovog šlepera izneli jednu stariju ženu koja je bila
mrtva. Čuo sam od vozača da je ta žena nastradala na taj način što su na mostu
Hrvati pustili blok od betona koji je pao na ciradu i taj blok je ženu pogodio u
glavu. To je bila žena starosti oko 60 godina.
Usput Hrvati su nas gađali svim i svačim, kamenjem, ciglama, crepom. Sva vozila
u našoj koloni bila su oštećena. Na kombiju mog komšije B.D. video sam da su
sva stakla bila polupana, a on je imao povrede glave...