NEPOBEDIVO SUNCE
Elita
- Poruka
- 23.131
Posle Petog oktobra svi su se žalili na Slobu… na koga sada da se žalimo svi mi kad nas je ova nova vlast dovela do još dubljeg dna. Kad nam savetuju da stegnemo kaiš oni kojima stomaci kipe, a trebalo bi da znaju da se toliki mali obimi, nigde ne proizvode. A da im ne kipe stomaci, ne bi se znalo ko je žensko, a ko muško jer niko nema ništa što bi strčalo ispod stomaka. Ovde mislim naravno na muda. Sve lindra do lindre. Pre nego što pređem na Minimaksove misli osvrnuću se na proteklu godinu
Napokon su svi na vlasti. Svi oni koji su otpali, osramotili se, pukli, dokazali da su nesposobni, nakrali se, napušili se, vratili su se. Sad su svi oni u raznim koalicijama. Svi su na sceni za kraj predstave koja se zove "Ej narode, kako smo vas zajebali"
I svi imaju glavne uloge. Sporednih više nema. Jedino je narod napokon ujedinjen. Svi smo postali statisti. Istina, neki su malo napredniji. Oni su statisti sa zadatkom. Toliko su ispraksovani u pušenju i uvlačenju u dupe, da im je reditelj dodelio uloge "Statista sa zadatkom".
Oni uspešno prave scenografije za predstave svojih žena, baba, tetaka i ostalih pušika koje su dobile uloge reditelja. Sve je u tim malim porodičnim manufakturama mediokriteta vrsnih pušika bez talenta, mahom iz provincije, bez šarma, bez harizme. Uostalom, oni su i nagrađeni jer je njihova upornost u cilju osvajanja Beograda, zaista dirljiva.
Što rekao Salijeri, koji je ipak dobro znao da nema pravih vrednosti, a na sve to ga je još i Bog kaznio, time što mu je dao svest o sopstvenoj ništavnosti; "Osrednjaci, sve vam je oprošteno". Ostali, veći deo naroda, samo statira. Da ih vidi Viktor Igo ubacio bi ih u svoj roman "Jadnici". Ali Viktor Igo je umro… a i mi ćemo uskoro pocrkati. Ko preživi, pričaće, kako je to bilo kad su nas primili. Mislim u Evropu.
Srećna vam svima Nova 2009. za koju su nam obećali da će biti ako ne gora, a ono svakako ista kao i ova što, eto, odlazi.
Na kraju 2008. želim da se setimo Minimaksa i njegovih duhovitosti. Minimaks je umro 2005. Ove aforizme, koji slede, je napisao dok smo još bili Jugoslavija. Sudeći po njima ništa se nije promenilo na bolje.
Ne znam da li će nas Evropa primiti, ali Afrika nas je već stavila na
listu čekanja.
Godišnjica Kosovske bitke biće proslavljena čim se bitka završi.
Rekli smo istorijsko NE. Možda bismo rekli još nešto da smo znali strane
jezike.
Otkad su počeli da im dobacuju "Ua, ******!", Srp i Čekić se sve ređe
viđaju zajedno.
Čuvajte mi Jugoslaviju! Nagradiću vas pokrajinom.
Da vođa nije ostao bez noge, možda ne bismo ovoliko ćopali.
Bratstvo i jedinstvo je naše najveće bogatstvo. Pazite da ga se ne
dočepa narod.
Poklanjaju nam kamile. Valjda zato što je veliki vođa iza sebe
ostavio pustinju.
Mi smo mala i siromašna zemlja: nama su i kraljevi na privremenom
radu u inostranstvu.
Primiće nas u Evropsko tržište čim popravimo kantar.
U odnosu na međuljudske odnose, hrana nam i nije mnogo zatrovana.
Dok su ostali pratili modne trendove, mi smo decenijama nosili jedno
te isto - štafetu.
Narod oseća da ste mu na čelu, ali misli da ste komarac.
Kad generalni diktira nešto svojoj sekretarici - da li je to vojna
diktatura?
Da je živ, Dostojevski bi se opredelio za malu privredu: otvorio bi
fabriku idiota.
Neki su da menjaju granice… makar po padežima.
Naša princeza bila je korpulentna: umesto na zrnu graška, morala je da
spava na Brionima.
Poginuo je u osmoj ofanzivi - osvajajući jednu vilu na Dedinju.
Gladnima je svejedno da li gladuju u jednopartijskom ili višepartijskom
sistemu.
Jugosloveni su drvo života upotrebili za potpalu.
Menjam vlast za hleb. Šifra "Radnička klasa".
Uništene su sve šume da bi se izradio dovoljan broj ramova za
fotografije onih koji su prvi otišli u šumu.
Otkako gladuju, Srbi su siti svega.
Spomenik mu je mali, ali mu je postolje ušlo u Ginisovu knjigu rekorda.
Ovoliki neuspesi… pa to još nikome nije uspelo!
Ono što nam nisu mogli Hitler i Staljin, postigli smo sami.
Narod je dostojno oplakao svog vođu: suzavac je ispunio očekivanja.
Idejno smo potkovani, a od sreće - njištimo.
Mi imamo hleb, oni imaju nož. Neko pominje ujedinjenje…
Više se ne smatram Srbinom. A ni manje.
Bliski istok nam je, na žalost, sve bliži.
Srbi žele da žive u jednoj državi. Švedskoj, recimo.
Razvili smo jedra. Još samo da nabavimo brod i more.
U početku beše Tito, a na kraju - Titanik.
Naša zemlja sve više liči na zajednicu. Prvobitnu.
Kad novinari štrajkuju, nema ko da objavi rat.
Gledam šta se radi oko mene. Ništa se ne radi.
Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se
razjedinimo.
Možda bi neki prodali zemlju. Ali, ko će ovo da kupi…
Čuvaj se zemlje u kojoj snajperisti najbolje vide!
Ne daj se, generacijo… besplatno!
Davali su mu 40 dana. Nije hteo ni da čuje ispod 50…
Neki su za upotrebu sile - milom ili silom.
Pod Turcima 500 i pod komunistima 50 godina. Šta je bilo teže?
Pesma nas je održala, a popevka - otcepila.
Bili smo zemlja čuda: sad smo čudo.
Da li će se i posle trećeg svetskog rata govoriti "treća sreća"?
Sreća je sresti odžačara, naročito ako je krenuo da gasi komšijinu kuću.
Srbi su najbogatiji narod na svetu: niko nema toliko neprijatelja.
U pravu ste, mada bi logičnije bilo da ste u zatvoru.
Ide mi radni staž: sve ostalo mi stoji.
Švedski sto, poljski krevet, francuski ključ i jugoslovenska inflacija.
"Jugo" parkiran na Slaviji - to je sve sto je ostalo od Jugoslavije.
Nekad smo bili braća. Sad nema psovke u kojoj jedni drugima ne pominjemo
sestru.
Nije tragično što smo u blatu do guše, već što smo iskaljali nove opanke.
Slepo smo ga sledili. Kad smo otvorili oči - sledili smo se.
Čoveku su bile potrebne noge sve dok nije izmišljen daljinski upravljač.
Četrdeset godina morali smo da ćutimo. To se završilo - minutom ćutanja.
Ako je predratna Jugoslavija bila trula, onda je ova - trula-la.
Nije istina da mi radimo jedni protiv drugih: mi smo lenštine.
Jugoslavija će uvek postojati. Naročito kao ideja.
Više se ne svađamo: niko ni sa kim ne govori.
Vidimo mi da je to prst sudbine. Videli bismo još bolje da nam ga niste
gurnuli u oko.
Bratoubilački rat ne dolazi u obzir. Nismo više braća.
Živeo veliki vođa! Živeo kako je hteo…
Dilema: da li da obijem banku ili da osnujem stranku?!
Već godinama nisam video prosjaka. U modi je otimanje.
Proleteri svih zemalja - izvinite. Vaš Marks.
Mi smo otvorena zemlja: nama su i lopovi na slobodi.
Nekada su bila moderna zatvaranja po regionima i područjima. Sada se
koriste i zatvori.
Čim nabavimo štake, izaći ćemo na svetsku pozornicu.
Bio je zadužen za čistke, ali je otpušten jer su mu pronašli višak
od 150 ljudi.
Istina je obično na sredini, gde je najdublja voda.
Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio. Šta li smo mi bogu zgrešili?
Ko tebe hlebom, ti njega kruhom.
Da li je osim narodnih heroja i četnika jos neko učestvovao u ratu?
Snežana sa sedam patuljaka. Na drugom mestu je Jugoslavija sa šest.
U kapitalizmu radnika izrabljuju, a socijalizam mu omogućava da nabavi
prosjački štap po želji.
Svi nas uzimaju za primer. Niko nas ne uzima ozbiljno.
Ne daju nam Olimpijske igre. Znaju da im više ne bismo vratili.
On je umro, a njegove ideje žive… od socijalne pomoći.
Klasni neprijatelj nam je - prvoklasan.
U zemlji u kojoj nadvlada životinjski nagon bajke postaju basne.
Mnogo je zabrljao: ne gine mu zatvor ili - neka ambasada.
Pre nego što je primio štafetu, rekao je: "Znam za jadac!"
Na zapadu dobru decu vode u Diznilend, a nevaljalu u - socijalizam.
Pomeni me u molitvama, a možeš i u testamentu.
Zanemeli smo od sreće kad su nam dali slobodu govora.
San svake partije je da bude majstorica.
Dajem časove iz policijskih časova.
Ne mrze baš svi vlast. Znam jednog ministra.
Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!
Sećam te se, dragi Mićo, i nedostaješ mi. Od kad te nema svi provincijalci su ubeđeni da su tvoji naslednici. Reci Bogu poruku pobednicima Petog oktobra: "Hvala, nije trebalo!"
Napokon su svi na vlasti. Svi oni koji su otpali, osramotili se, pukli, dokazali da su nesposobni, nakrali se, napušili se, vratili su se. Sad su svi oni u raznim koalicijama. Svi su na sceni za kraj predstave koja se zove "Ej narode, kako smo vas zajebali"
I svi imaju glavne uloge. Sporednih više nema. Jedino je narod napokon ujedinjen. Svi smo postali statisti. Istina, neki su malo napredniji. Oni su statisti sa zadatkom. Toliko su ispraksovani u pušenju i uvlačenju u dupe, da im je reditelj dodelio uloge "Statista sa zadatkom".
Oni uspešno prave scenografije za predstave svojih žena, baba, tetaka i ostalih pušika koje su dobile uloge reditelja. Sve je u tim malim porodičnim manufakturama mediokriteta vrsnih pušika bez talenta, mahom iz provincije, bez šarma, bez harizme. Uostalom, oni su i nagrađeni jer je njihova upornost u cilju osvajanja Beograda, zaista dirljiva.
Što rekao Salijeri, koji je ipak dobro znao da nema pravih vrednosti, a na sve to ga je još i Bog kaznio, time što mu je dao svest o sopstvenoj ništavnosti; "Osrednjaci, sve vam je oprošteno". Ostali, veći deo naroda, samo statira. Da ih vidi Viktor Igo ubacio bi ih u svoj roman "Jadnici". Ali Viktor Igo je umro… a i mi ćemo uskoro pocrkati. Ko preživi, pričaće, kako je to bilo kad su nas primili. Mislim u Evropu.
Srećna vam svima Nova 2009. za koju su nam obećali da će biti ako ne gora, a ono svakako ista kao i ova što, eto, odlazi.
Na kraju 2008. želim da se setimo Minimaksa i njegovih duhovitosti. Minimaks je umro 2005. Ove aforizme, koji slede, je napisao dok smo još bili Jugoslavija. Sudeći po njima ništa se nije promenilo na bolje.
Ne znam da li će nas Evropa primiti, ali Afrika nas je već stavila na
listu čekanja.
Godišnjica Kosovske bitke biće proslavljena čim se bitka završi.
Rekli smo istorijsko NE. Možda bismo rekli još nešto da smo znali strane
jezike.
Otkad su počeli da im dobacuju "Ua, ******!", Srp i Čekić se sve ređe
viđaju zajedno.
Čuvajte mi Jugoslaviju! Nagradiću vas pokrajinom.
Da vođa nije ostao bez noge, možda ne bismo ovoliko ćopali.
Bratstvo i jedinstvo je naše najveće bogatstvo. Pazite da ga se ne
dočepa narod.
Poklanjaju nam kamile. Valjda zato što je veliki vođa iza sebe
ostavio pustinju.
Mi smo mala i siromašna zemlja: nama su i kraljevi na privremenom
radu u inostranstvu.
Primiće nas u Evropsko tržište čim popravimo kantar.
U odnosu na međuljudske odnose, hrana nam i nije mnogo zatrovana.
Dok su ostali pratili modne trendove, mi smo decenijama nosili jedno
te isto - štafetu.
Narod oseća da ste mu na čelu, ali misli da ste komarac.
Kad generalni diktira nešto svojoj sekretarici - da li je to vojna
diktatura?
Da je živ, Dostojevski bi se opredelio za malu privredu: otvorio bi
fabriku idiota.
Neki su da menjaju granice… makar po padežima.
Naša princeza bila je korpulentna: umesto na zrnu graška, morala je da
spava na Brionima.
Poginuo je u osmoj ofanzivi - osvajajući jednu vilu na Dedinju.
Gladnima je svejedno da li gladuju u jednopartijskom ili višepartijskom
sistemu.
Jugosloveni su drvo života upotrebili za potpalu.
Menjam vlast za hleb. Šifra "Radnička klasa".
Uništene su sve šume da bi se izradio dovoljan broj ramova za
fotografije onih koji su prvi otišli u šumu.
Otkako gladuju, Srbi su siti svega.
Spomenik mu je mali, ali mu je postolje ušlo u Ginisovu knjigu rekorda.
Ovoliki neuspesi… pa to još nikome nije uspelo!
Ono što nam nisu mogli Hitler i Staljin, postigli smo sami.
Narod je dostojno oplakao svog vođu: suzavac je ispunio očekivanja.
Idejno smo potkovani, a od sreće - njištimo.
Mi imamo hleb, oni imaju nož. Neko pominje ujedinjenje…
Više se ne smatram Srbinom. A ni manje.
Bliski istok nam je, na žalost, sve bliži.
Srbi žele da žive u jednoj državi. Švedskoj, recimo.
Razvili smo jedra. Još samo da nabavimo brod i more.
U početku beše Tito, a na kraju - Titanik.
Naša zemlja sve više liči na zajednicu. Prvobitnu.
Kad novinari štrajkuju, nema ko da objavi rat.
Gledam šta se radi oko mene. Ništa se ne radi.
Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se
razjedinimo.
Možda bi neki prodali zemlju. Ali, ko će ovo da kupi…
Čuvaj se zemlje u kojoj snajperisti najbolje vide!
Ne daj se, generacijo… besplatno!
Davali su mu 40 dana. Nije hteo ni da čuje ispod 50…
Neki su za upotrebu sile - milom ili silom.
Pod Turcima 500 i pod komunistima 50 godina. Šta je bilo teže?
Pesma nas je održala, a popevka - otcepila.
Bili smo zemlja čuda: sad smo čudo.
Da li će se i posle trećeg svetskog rata govoriti "treća sreća"?
Sreća je sresti odžačara, naročito ako je krenuo da gasi komšijinu kuću.
Srbi su najbogatiji narod na svetu: niko nema toliko neprijatelja.
U pravu ste, mada bi logičnije bilo da ste u zatvoru.
Ide mi radni staž: sve ostalo mi stoji.
Švedski sto, poljski krevet, francuski ključ i jugoslovenska inflacija.
"Jugo" parkiran na Slaviji - to je sve sto je ostalo od Jugoslavije.
Nekad smo bili braća. Sad nema psovke u kojoj jedni drugima ne pominjemo
sestru.
Nije tragično što smo u blatu do guše, već što smo iskaljali nove opanke.
Slepo smo ga sledili. Kad smo otvorili oči - sledili smo se.
Čoveku su bile potrebne noge sve dok nije izmišljen daljinski upravljač.
Četrdeset godina morali smo da ćutimo. To se završilo - minutom ćutanja.
Ako je predratna Jugoslavija bila trula, onda je ova - trula-la.
Nije istina da mi radimo jedni protiv drugih: mi smo lenštine.
Jugoslavija će uvek postojati. Naročito kao ideja.
Više se ne svađamo: niko ni sa kim ne govori.
Vidimo mi da je to prst sudbine. Videli bismo još bolje da nam ga niste
gurnuli u oko.
Bratoubilački rat ne dolazi u obzir. Nismo više braća.
Živeo veliki vođa! Živeo kako je hteo…
Dilema: da li da obijem banku ili da osnujem stranku?!
Već godinama nisam video prosjaka. U modi je otimanje.
Proleteri svih zemalja - izvinite. Vaš Marks.
Mi smo otvorena zemlja: nama su i lopovi na slobodi.
Nekada su bila moderna zatvaranja po regionima i područjima. Sada se
koriste i zatvori.
Čim nabavimo štake, izaći ćemo na svetsku pozornicu.
Bio je zadužen za čistke, ali je otpušten jer su mu pronašli višak
od 150 ljudi.
Istina je obično na sredini, gde je najdublja voda.
Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio. Šta li smo mi bogu zgrešili?
Ko tebe hlebom, ti njega kruhom.
Da li je osim narodnih heroja i četnika jos neko učestvovao u ratu?
Snežana sa sedam patuljaka. Na drugom mestu je Jugoslavija sa šest.
U kapitalizmu radnika izrabljuju, a socijalizam mu omogućava da nabavi
prosjački štap po želji.
Svi nas uzimaju za primer. Niko nas ne uzima ozbiljno.
Ne daju nam Olimpijske igre. Znaju da im više ne bismo vratili.
On je umro, a njegove ideje žive… od socijalne pomoći.
Klasni neprijatelj nam je - prvoklasan.
U zemlji u kojoj nadvlada životinjski nagon bajke postaju basne.
Mnogo je zabrljao: ne gine mu zatvor ili - neka ambasada.
Pre nego što je primio štafetu, rekao je: "Znam za jadac!"
Na zapadu dobru decu vode u Diznilend, a nevaljalu u - socijalizam.
Pomeni me u molitvama, a možeš i u testamentu.
Zanemeli smo od sreće kad su nam dali slobodu govora.
San svake partije je da bude majstorica.
Dajem časove iz policijskih časova.
Ne mrze baš svi vlast. Znam jednog ministra.
Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!
Sećam te se, dragi Mićo, i nedostaješ mi. Od kad te nema svi provincijalci su ubeđeni da su tvoji naslednici. Reci Bogu poruku pobednicima Petog oktobra: "Hvala, nije trebalo!"
