Bio je samo vlasnik kafića „Nipon“ u Kozarcu, mestašcu na periferiji Prijedora, u kome je pre rata živelo svega dva odsto Srba. Sekretar mesne zajednice - bila je najviša funkcija koju je imao u životu. Pa, ipak mu se sudilo u Haškom tribunalu, koji je osnovan da bi sudio državnicima, generalima - svima onima za koje je običan narod, kao što je on sam, glasao, ili im se obraćao po činu.
Pored toga, u presudi ovom, „relativno nevažnom“ čoveku, kako su ga opisale sudije koje su ga osudile na 20 godina zatvora zbog zločina u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, definisan je i zajednički zločinački poduhvat - oblik odgovornosti koji je tužilaštvo iskoristilo da kasnije optuži ceo politički, vojni i policijski vrh SRJ i Srbije.
Nemačka televizija „Ce-De-Ef“ šalje novinarku Moniku Gras da istraži o čemu se radi. Janković, koji je bio umešan u te događaje, šalje je kod mene, kako bi mi se osvetio i prikrio svoju odgovornost. Ja sam odbio da razgovaram sa njom, jer nisam ni bio na te tri lokacije, ali me je ona, ipak, snimila bez mog znanja, a kasnije to montirala na snimke logora.
ALIBI IZ PRITVORA
DOK je još bio u pritvoru, Tadiću su ostali optuženici, kojima se sudilo za zločine u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, potvrdili njegovu odbranu - da nije ni bio tamo kada su se zločini dogodili.
- Željko Mejakić, koji je bio komandant Omarske, potvrdio je da nikada nisam bio tamo.
Sa strogim, zvaničnim, nemačkim policajcima u uniformama, sleće „Lufthanzinim“ avionom na aerodrom kraj Surčina. Predaju ga našim policajcima u civilu, koji im, umesto komplikovane procedure koju su Nemci očekivali, kažu samo: „U redu je“.
- „Tadiću dokle će oni ovako?“, pita me naš policajac. A ja mu odgovorim: „A dokle ćemo mi samo njih da slušamo?“
