Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
КРСНА СЛАВА,
.......најкарактеристичнија особина духовног и породичног живота Срба, праћена и проучавана свестрано; највише са етнолошке стране, а неупоредиво мање са гледишта историје Хришћанства; појава тако и толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације; породични празник породице који се преноси са колена на колено; прослављање светитеља на чији дан су у давна времена, преци примили Хришћанство крштењем. Крсна слава или Крсно име је српски, народно-црквени обичај и после Божића, најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног Православног светитеља. Слава је искључиво српски обичај, јер и кад је празнују припадници других народа - славе је као српски и Православни обичај.
Порекло славе и историјат
Постоје углавном два правца у испитивању њених корена: по једном, она је паганског порекла - словенског или грчког, а по другоме, она има Црквено утемељење и формира се, углавном у данашњем облику, у време духовних реформи у младој Жичкој, односно Пећкој Архиепископији, које је предузео и извео њен први Архиепископ - Свети Сава (XII век). По првом схватању, она је митолошког порекла и представља хришћанску адаптацију култа митског претка или кућног бога, а по другом, она је потпуно црквеног и библијског порекла, и типично црквеног значења и намене. Да је она митска по своме значењу и намени, она би била у потпуности окренута димензији прошлости и подземљу, подсвести и сл. - а она није таква, него представља типично верски узлет и молитвени разговор са одређеним светитељима, Анђелима и Богом. Када се у молитвама спомињу преци, њихов помен је типично молитвено присећање (саспомен, заједнички помен). То молитвено присећање предака је дужност Хришћана из најранијих времена, а не неко митско обраћање. Извесни елементи крсне славе, само су одраз свеукупности коју она има у виду и укључује у себе, и јасан показатељ који адекватно илуструје основну догму хришћанског натприродног откривења: да је Хришћанство вера искупљења. Зато све акте Крсне славе треба схватити као дело искупљења и као изображени и осмишљени природни основ који у вери натприродног Божијег откривења има своје право значење и праве перспективе - према натприроди и есхатону.
У науци је сачуван први податак ο овом празнику из подручја Охридске Архиепископије из 1018. године, са територије данашње Албаније, али међу Словенима; међутим, није јасно да ли је то била свечаност ускопородична, каква је данас у нас слава, или локални празник села - града, храма - цркве у месту. Када би једна породица примила Хришћанство, домаћин као њен најугледнији члан узимао би име светитеља на чији дан се крстио, славио тај дан, а онда његова породица настављала, држећи тог светитеља као свог породичног заштитника. Једном примљена слава не мења се, него се наслеђује; ако дође до њене промене, онда за то треба да буде велики разлог и јак мотив. У том случају стара слава куће се не предаје забораву, него се држи као споредна; у народу се различито именује: мала слава, прислава, прислужница, прислужбица, прислужба, преслава, породична заветина. Смисао славе је у упућености Богу, чија благодат освећује и богати све непропадљивим богатством: дом, укућане, госте. Поред Срба, славу данас имају и неки од суседних народа: Хрвати, посебно на острвима и у Приморју, и држе је као остатак своје "старе вире" (вере) - свакако Православне, па неки Албанци мухамеданци - што јасно указује на њихово и српско и Православно порекло; затим многи Румуни међу које је дошао велики број Срба и асимиловао се, уложивши свој духовни и културни прилог у њихову укупну културу.
Поједине породице имају за своје патроне Србе светитеље. Реч је о породицама које су мењале славу или су касније примиле Хришћанство, а постоји могућност замене према имену или датуму празновања: краља Стефана Дечанског славе, рецимо, уместо мученика Мине, јер им је спомен истога дана; или Св. Алимпија Столпника уместо Св. Георгија, јер је тога дана спомен освећења капеле Св. Георгија у Св. Софији Кијевској.