Bitka za Britaniju je jedno od najvećih bojišta u ranoj fazi Drugog svetskog rata. Ovo je ime kojim se obično naziva pokušaj nemačkog Luftvafea da stekne vazdušnu premoć nad britanskim RAF-om, pre planirane pomorske i vazdušne invazije na Britaniju (operacija Morski lav). Ni Hitler, niti nemački Vermaht nisu verovali da je moguće izvršiti uspešan amfibijski napad na britanska ostrva dok britanska avijacija ne bude neutralisana. Sekundarni ciljevi su bili uništavanje proizvodnje aviona, i zemljišne infrastrukture, kao i terorisanje britanskog naroda, sa namerom da se on zaplaši i navede da zatraži primirje, ili se preda.
Ova operacija je predstavljala Hitlerov poraz. Britanci su pokazali velike napore, snalažljivost, hrabrost i odlučnost da se ne predaju. Činjenice govore da su Nemci napali Britaniju sa 2.600 aviona Luftvafea (Luftwaffe), 1.200 bombardera, 280 obrušivača, 760 jednomotornih lovaca, 220 dvomotornih lovaca, 140 izviđačkih aviona, zajedno sa Petom vazdušnom flotom u Norveškoj koja je brojala 190 aviona. Nasuprot njih stajao je RAF (Royal Aircraft Force – Kraljevske vazduhoplovne snage), koji je raspolagao sa 1.171 avionom, što lovcima, što bombarderima. [1].
Bitka za Britaniju uvela je u rečnike sveta novi glagol „koventrirati“. Dolazi od naziva grada Koventrija, koji je Luftvafe sravnio sa zemljom, zajedno sa 12 fabrika avio-industrije u njegovoj blizini.
Prevlast u vazduhu nad svojom teritorijom RAF duguje izuzetnom zalaganju ljudstva, kvalitetnom i umešnom upotrebom lovačke avijacije, kao i primenom radarske tehnike u protivvazdušnoj odbrani. Uz sve to, može se zaključiti da su Britanci dobili ovu bitku zbog inteligentnih rešenja članova Saveta za ratno vazduhoplovstvo, koji su pobili teoriju „bombarderi će se uvek probiti“. Uverili su se da postoji odbrana od bombardera, pa su se usredsredili na gradnju jeftinijih i fleksibilnijih lovaca za čiju je proizvodnju bilo potrebno mnogo manje vremena. Iako se ne može sa sigurnošću reći da je bitka za Britaniju bila prekretnica Drugog svetskog rata, činjenica je da je imala političku i vojnu težinu, jer je kasnije uveliko doprinela ukupnoj
Cilj koji je zacrtao Hitler bila je invazija na Britaniju. Međutim, pre invazije trebalo je pripremiti teren za invaziju. Pošto do invazije nikada nije došlo cilj i strategija svode se samo na naredbe Luftvafeu.
Luftvafeu je naređeno da mora dovesti RAF, moralno i fizički, u takvo stanje u kome on neće biti sposoban da izvrši bilo kakav značajniji napad na jedinice koje će učestvovati u invaziji. Neposredno pre planirane invazije, Hitler je ponudio Čerčilu (Vinston Čerčil, britanski premijer koji je svom narodu ponudio „krv, znoj i suze“ kao jedini uslov za ostvarenje pobede) šansu da sklopi mir, što je ovaj odbio. Smatra se da Hitler nije ni sumnjao da Čerčil neće pristati na sklapanje mira, stoga je hteo nemačkoj javnosti da prikaže kako Britanci, tačnije Čerčil, žele da se rat nastavi.
Operacija se deli u faze, pritom se ovde uzima podela Lena Dejtona (Len Deighton), zapaženog britanskog istoričara-publiciste, koji je operaciju podelio u četiri faze.
1. faza: započinje u julu
Nakon njenog početka sledilo je mesec dana napada na britanske konvoje koji su plovili uz obalu i mesec dana vazdušnih bitaka nad Lamanšom. Nemci su ovu fazu nazvali Kanalkampf (borba u kanalu), a pukovnik Fink je postavljen za zapovednika vazdušnih operacija nad Lamanšom. Njegov zadatak bio je da učini Lamanš zatvorenim, nedostupnim za britanske transportne brodove. Da bi to postigao, dobio je pod svoju komandu osim „Gešvadera“ (Geschwader) kojim je i ranije zapovedao i dve grupe „Štuka“ i grupu lovačkih aviona. Međutim, postojala je odluka da Luftvafe ne krene u napad pre nego što sam Hitler zapovedi. Hitler je odlučio da tempira vazdušni napad tako da snage koje budu učestvovale u samoj invaziji, zateknu britansku odbranu u stanju iste onakve ošamućene paralizovanosti kakvu je Luftvafe uspela da stvori u Francuskoj i Poljskoj. Nemačka računica bila je jednostavna. Ako Britanci budu slali svoje lovačke avione da brane brodove, biće uvučeni u bitku iscrpljivanja, gde su Nemci smatrali da će se Britanci pre iscrpeti. Sa druge strane, ako Komanda britanske lovačke avijacije ne bude dopuštala svojim avionima da budu uvučeni u tu bitku iscrpljivanja, nemački bombarderi će nesmetano potapati britanske trgovačke brodove.
Britanski načelnik ministarstva ratnog vazduhoplovstva, Sir Hju Dauding (Sir Hugh Dowding), u svoje najvažnije planove nije uveo odbranu trgovačkih brodova, pa je upozorio ministarstvo RAF-a da se konvojima može pružati minimalna odbrana iz vazduha, zbog povećanog rizika od gubljenja velikog broja aviona, čime se gubi na ukupnoj odbrani Britanije (industrija, gradovi, ...). Treba napomenuti da u fazi Kanalkampfa britanska radarska mreža nije još bila veoma delotvorna, jer su lovci i bombarderi dveju nemačkih vazdušnih flota mogli uzletati na operativnu visinu i svrstavati se u formacije izvan dometa britanskog radara. Let preko Lamanša trajao je samo pet minuta, a Spitfajerima je trebalo petnaest minuta da se dignu dovoljno visoko, da bi mogli da napadnu Nemce. Nakon vrlo malo proteklog vremena, postalo je očito da Nemci iz dana u dan potapaju sve više britanskih brodova, pa se povećao pritisak na Daudinga.
Upotrebljavajući svoju zapravo malu snagu, Fink je pokazivao veliku veštinu, dok su svojim akcijama sondirali, „ispipavali“ britansku odbranu, saznavali koliko joj vremena treba da reaguje, pa su onda napadali priobalne konvoje, kojih je u vodama oko jugoistočne obale bilo puno. Po pravilu su pri tim akcijama lovci stajali u blizini bombardera (formacije), ali im je Fink dopuštao da vrše lovačke napade u zoni grofovije Kent, koju se nazivali Fraj-Jagd (Frei-Jagd).
Dauding je na takve nemačke akcije reagovao prilično lukavo. Komadant Park (komandant grupe koja je pokrivala jugoistočnu Englesku) je slao protiv napadača na brodove samo male formacije, dok na Fraj-Jagde nije uopšte reagovao, dopuštajući Nemcima da ih nesmetano obavljaju. Na taj način se čuvala količina aviona i delimično branili konvoji u Lamanšu. Kasnije su ti konvoji uveliko prebačeni prema severu, prema luci Liverpul i drugim.
U ovom delu rata istakla se „Britanska civilna organizacija za popravke aviona“. Bila je to vrlo delotvorna organizacija koja se bavila sakupljanjem ostataka oborenih aviona, kako nemačkih tako i britanskih, te aviona u kvaru koji se nisu mogli popraviti. Sve što je sakupljeno na taj način slato je u određene centre za taljenje legura. Na taj način se štedelo na novcu i vremenu. Podaci su zadivljujući, ustanovljeno je da je nakon skupljanja i taljenja, ponovo poletelo čak šezdeset i jedan posto aviona.
. faza: „Adlerangrif“ (Adlerangriff) - Orlov napad
Nikada toliko puno ljudi nije dugovalo toliko mnogo tako maloj grupi ljudi - Vinston Čerčil
„Orlovih napadi“ počinju 15. avgusta 1940, s tim da su pripreme obavljene dva dana ranije. Iako je ova faza trajala nešto više od nedelju dana, uveliko je obeležila dalje događaje bitke za Britaniju. Nemačka obaveštajna služba je potpuno pogrešno procenila britansku komunikaciju koju je prisluškivala. Procenili su da se britanskim lovcima upravlja sa zemlje radio-telefonima, da su njihove formacije vezane za stanice na zemlji kojima pripadaju, što znači da im je mobilnost (pokretljivost) ograničena, čak uz pretpostavku da su stanice na zemlji delimično mobilne. Zbog toga su smatrali da ne treba očekivati koncentraciju jakih lovačkih sastava na određenim tačkama i sa kratkom najavom. Bila je to katastrofalna greška u rasuđivanju. Zapravo, činjenica da nemačka obaveštajna služba nije uspela da protumači značenje britanskih poruka, je bila gora i štetnija nego da ih uopšte nije otkrila. Okolnost što su Nemci poverovali da RAF koristi tako primitivan postupak radio kontrole, podstakla je Luftvafe na zaključak da će njeni masovni napadi imati kao prepreku samo lokalne sastave britanske lovačke avijacije. [2]
RAF se takođe koristio dešifrovanjem tajnih poruka Nemaca, međutim, daleko uspešnije. Na taj način su saznali od nemačkih meteorološko-izviđačkih jedinica da ne traže samo opšti izveštaj o vremenu, već izveštaj o vremenu na tačno određenim lokacijama, drugim rečima saznali su sledeće nemačke ciljeve. Služba koja se bavila dešifrovanjem poruka u Britaniji se zvala Vaj servis (Y Service).
