Prvi sneg

Posto je mojoj Zoni juce bio prvi susret sa snegom, a scene su me slatko nasmejale i oraspolozile, evo resih da na ovoj temi razmenimo price o tome kako su nasi ljubimci doziveli svoj prvi sneg Fotografije su pozeljne, ali' nisu obavezne (moj aparat nije kod mene pa nemam jucerasnje slike)

Kod mene nisu ni osetili sneg
Pre nego sto dodirne zemlju vec se otopi

Prvo cu vam ispricati susret sa prvim snegom koji se odigrao davne 1979 godine, a glavna glumica je bila moja Zivkica, moja prva kuca, moja mezimica

Ona je bila kokerka, belo-oranz boje i tada je imala 6 meseci. Bilo je predivno vece, a sneg je od popodneva padao, onako tiho i gusto, prosto zatrpavao sve pred sobom. Izvela sam Zivkicu ( ne smejte se imenu, njoj je pravo ime bilo Ledi Laura) u parkic i spustila je pravo u sneg koji je tada vec bio oko 20-30 cm. Tog soka na njenom "licu" se i danas secam Ukocila se na sve cetiri sapice, ne mrda. A onda polako, prvo jednu sapicu u vazduh, pa spusti opet u sneg, pa drugu sapicu, polako, pa onda stoji, stoji... Pa njus,njus, kako li "to" mirise, sta li ima ispod???? I zakljucuje u svojoj glavici da opasnosti nema i tada pocinje trka

Kroz sneg se trci tako sto se u njega upada do grudi i vise, samo usi ostaju kao zastavice na snegu, njuskom se rije po snegu sto jace da se podigne sto vise snezne prasine, prava snezna zavesa.. A trcanje u krug postaje fenomenalna zabava jer se stvara prtina koja se odmah i zatrpava, a pahuljice koje padaju na njusku i glavu se ujedaju i na njih se laje iz sveg glasa

Kad smo je konacno uneli u kucu, na usima i sapama je imala snezne grudve, okice su joj bile blistave, njuskica ledena, a dusa njena mala pseca SRECNA.

nenasBG:

Prvo cu vam ispricati susret sa prvim snegom koji se odigrao davne 1979 godine, a glavna glumica je bila moja Zivkica, moja prva kuca, moja mezimica

Ona je bila kokerka, belo-oranz boje i tada je imala 6 meseci. Bilo je predivno vece, a sneg je od popodneva padao, onako tiho i gusto, prosto zatrpavao sve pred sobom. Izvela sam Zivkicu ( ne smejte se imenu, njoj je pravo ime bilo Ledi Laura) u parkic i spustila je pravo u sneg koji je tada vec bio oko 20-30 cm. Tog soka na njenom "licu" se i danas secam Ukocila se na sve cetiri sapice, ne mrda. A onda polako, prvo jednu sapicu u vazduh, pa spusti opet u sneg, pa drugu sapicu, polako, pa onda stoji, stoji... Pa njus,njus, kako li "to" mirise, sta li ima ispod???? I zakljucuje u svojoj glavici da opasnosti nema i tada pocinje trka

Kroz sneg se trci tako sto se u njega upada do grudi i vise, samo usi ostaju kao zastavice na snegu, njuskom se rije po snegu sto jace da se podigne sto vise snezne prasine, prava snezna zavesa.. A trcanje u krug postaje fenomenalna zabava jer se stvara prtina koja se odmah i zatrpava, a pahuljice koje padaju na njusku i glavu se ujedaju i na njih se laje iz sveg glasa

Kad smo je konacno uneli u kucu, na usima i sapama je imala snezne grudve, okice su joj bile blistave, njuskica ledena, a dusa njena mala pseca SRECNA.

Kliknite za proširenje...

prelep tekst

ajaooj..79....ja pošao u skolu te godine....Đak prvačić

hehe...

Prvi sneg....prva slika...dva meseca starosti

MOJA DONNA SE JUCE SUSRELA PRVI PUT SA SNEGOM.......
BILO JE PRELEPO KAO I ONA........
SLIKE CU KASNIJE KADA IH PREBACIM U KOMP...

Neno, stvarno divna priča i lepo napisana

Mešu je takodje ovo prvi sneg. Ali nema kad da obrati pažnju na njega jer juri Mazu i mašu po dvorištu. Zato ih sada puštamo odvojeno. Meš kad izadje sam neće ni da trčkara i stalno traži njih dve (baš se pitam iz kog razloga). Jedino kad je neko od nas sa njim napolju hoće da se igra i onda nastaje jurnjava. Ovo što ima snega je malo za pravo uživanje, ali se nadam da će ga biti još i da će onda moći svo troje da uživaju u njemu.

Te zime '95/6. smo imali štenećak pa smo se nosali u cegeru kad se baš mora ali posle toga... Baš kao što je Nena opisala, juri, kopa, valja se, skače kao antilopa... Kad je postao svestan da je komšijin labrador Ari mnogo, mnogo jači od njega, i pored sve ljubavi (stvarno su bili najbolji drugovi godinama) je čekao da napada lep, debeo sloj suvog snega i tek onda pristajao da se igra s njim. E te radosti tek, pa to se ne da opisati! Jedan 7kg, drugi brat bratu 40 i više, valjaju se, prevrću se jedan preko drugog, jure se u krug, rade kolutove... I nimalo ih ne zanima što se ja ovamo smrzavam! Ali neka, vredelo je smrzavanja, pružiti njima taj užitak. I ista stvar-ledene gromuljice vise sa dlake ali u kuću se ne ulazi sve dok mu te grudvice toliko ne otežaju kretanje da moram da ga nosim! A sad je već dekica, najviše voli da gnjuri kroz jamboliju!

Druga Mazina zima u stanu. Pao je sneg, radost dece, sve je belo i čisto. Prosto miriše na čisto. Hladan vazduh para pluća. Divan, vedar zimski dan. Uhvatio me nemir i moram da izadjem iz stana. Pitam decu da li hoće sa mnom i Mazom na Savu. Hoće. Utoplimo se i krećemo a Žika dovikuje:
"Gde ćete sada na Savu? Maza će uleteti u vodu i gde ćete onda?"
"Ma neće, nije valjda toliko luda da na nula stepeni uleti u vodu" odgovaram ja sigurna u apsolutnu normalnost nešeg kučeta.
"Dobro, nemoj da me zovete da dolazim po vas" viknu za nama moj muž.
Maza je bila presretna jurcajući po snegu, trčeći sa decom, hvatajući grudve kojima su je oni gadjali kao da su loptice. Divota. Moj nemir nestade kao rukom odnešen što od vazduha, što od dečije i kereće radosti, što od mira i lepote. Drveće belo, ulice bele, malo prolaznika, samo moja deca i moj pas sretni u igri. Razležu se njihovi glasovi izmedju zgrada blokova kroz koje prolazimo na putu do šetališta. Odzvanjaju veseli dečiji glasovi i razdragan lavež psa medju visokim zgradama i pune snežne ulice radošću. Meni puno srce. Jurcajući stigosmo do Save, a tamo jedva da je dirnut sneg. Prelepo. Moj čopor juri po onoj belini smejući se i polako stigosmo do Mazinog kupališta. Kreten kereći, kako je videla vodu tako nije ni pitala za dozvolu i ulete u reku kao munja. Nemaš kad ni da izgovoriš "Mazo" a ona je već u vodi. Budalica nije računala da je voda ledena. Viknuh strogo na nju i ona izadje ali šta sad. Stvarno lud pas, bio je moj Žika u pravu.
"Vadite deco papirnate maramice i brišite je" rekoh ali od toga je slaba vajda. Tada nije bilo mobilnih telefona, pa sam otrčala do prvog splava da pitam da li slučajno imaju telefon. Nisu imali, pa sam morala ići od splava do splava dok nisam našla telefon da zovem Žiku da dodje kolima po nas i ponese peškire. Za to vreme deca su imala zadatak da neprekidno trče sa Mazom da ludajka ne bi stajala u mestu, smrzla se i razbolela. To i nije bilo tako jednostavno jer ona onako mokra i nije bila voljna da trči kao kad je bila suva. Bilo joj je hladno. Bože, kakav pas. Uvek je tražila dozvolu a sad si samo čuo "pljus" kad je skočila u vodu. Dodje Žika sa peškirima i odveze nas kući. Normalno da je gundjao a ja sam ćutala, šta ću kad mi je pas toliko brljiv. Hvala bogu nije se razbolela ali od tada i kada se zimi šetamo po Savi idemo stazom koja je daleko od vode da joj slučajno opet ne padnu na pamet nekakve sulude ideje.

Ovo nije priča o prvom nego o drugom snegu, ali poslužiće

Еца кад је осетила снег, избезумљено је јурила цик-цак, нисам могла погледом да је ухватим! Иначе, то је њен први снег, нажалост, није га било пуно, једва чекам да баш напада па да је онда видим. Јуче је клинац покушавао да се игра са њом по леду, али неее, не свиђа јој се уопште, посебно што је нагло заокренула у трку па је љоснула дупетом!

Dona i Baja

Dona je prvi sneg doživela prošle godine... mislim da je pao negde oko Nove godine.
Za mene nije bilo iznenađenje to koliko skače, trči, "rilja" po snegu, jer su se slično ponašali i dva njena prethodnika iste sorte, ali za nju je sneg i te kako bio otkriće!
Bili su mi tu bratanci, pa smo uzalud pokušavali da napravimo Sneška... jako vešto nam je rasturala svaku gomilicu snega!
A prvi sneg, 1. januara pamtim još po nečemu vezanom za Donu. Aleksa, Dona i ja, smo pošli u šetnju dok su g. gazda i Toma (mlađi bratanac-sam je napravio izbor) ostali da čiste sneg.
Malo smo "se grudvali" sa Milicom, ona je skakala i hvatala sneg škljocajući zubima na Aleksino oduševljenje, naravno.
I tako dođosmo do mosta... Za one koji ne znaju "specifičnosti" mog grada, moram da dam pojašnjenje: Begej, koji je proticao kroz grad je "isečen" na nekakva jezera, pa je tako jedan pešački most ostao na suvom, a drugi može lepo da se obiđe. Svi moji psi su se plašili tih visećih mostova, s tim što Ami ne bi prešao ni za živu glavu, dok je Lari za mnom išao svuda, a Dona se ponašala slično Amiju.
Objasnim to nekako Aleksi, koji obožava da se penje po tom mostu (baš kao i njegov tata i ja kad smo bili deca) i tako u priči i igri obiđemo most. Kako nas je put prema kući sad vodio preko njega, krenemo tuda u pokušaju da "ubedimo" Donu da nas sledi. Posle njuškanja, pravljenja nekoliko krugova i našeg dozivanja - krenula je! I tada Aleksa, sav srećan kaže: "Uspela je! Pobedila je svoj strah!"

Kada je Lari, moj prethodni pas, takođe škotski ovčar, prvi put video sneg - to je bilo totalno ludilo! Imao je nepunih godinu dana, kao u struju da je uključen!
U to vreme sam ja imala dosta slobodnog vremena, a bile i one krize - unutra hladno, pa smo baš dosta šetali.
Jednom prilikom okliznem i padnem u sneg. I taman da ustanem, a moj verni pas oduševljeno skoči na mene... onako iz zaleta, svom snagom. Počnem da se smejem, a on razigrano gazi po meni, njuška me, vuče mi zubima šal, gura njušku u facu... Pokušavam da ga malo odgurnem rukama, ali mi je žao da mu kvarim zabavu, a i ne mogu od smeha!
I sad mi izazove osmeh sećanje na taj događaj, a svaki put kad prođem pored tog mesta, ne mogu da se ne setim koje je to ludilo bilo! Da je znao glasno da se smeje - verovatno bi čitav kraj odzvanjao od našeg smeha!

Hm, Lea je imala bas lep susret sa snegom, od tada kad izlazi raduje se kao malo dete!
Bilo pred proslu Novu godinu.
Uvece padao a ujutru tata budi i Lea na vratima od dnevne sobe laje i zavija!
Ja se spremim i reko idemo!
Otvorim vrata a ona proviri i oce i nece da izadje, ja krenem i ona polako za mnom.
Dodjemo do poljanceta, a u snegu nigde tragova, nas dve prve.
Boze kad se setim, njenoj sreci nikad kraja, to je bilo skakanja, igranja, jurcanja u krug, pa malo kopanja pa opet jurcanje...i na kraju bacanje snega u trku, to i sad voli!
Pa grudvanje, pa sto voli da kopa sneg, meni nije jasno, pa nadje zaledjeni kesten, donese, pa ja joj bacam, pa jos i ako dodje neko psece drustvance...ludnica!